The medieval world invades the modern as Arthurian chivalry and magic meet modern-day business and advertising in J. B. Priestley's charming fantasy. In the land of Peradore, Princess Melicent gazes into a magic mirror given to her by the sorcerer Malgrim and is immediately enraptured with the man she sees, Sam Penty, a London ad designer who at that same moment is thinking of using an illustration of an Arthurian damsel in his new marketing campaign. When Malgrim and his rival enchanter Marlagram decide to meddle in the lives of the princess and her would-be lover, Melicent finds herself transported to the 1960s for a hilarious appearance on a daytime television program, while is Sam whisked away to Peradore to fight a battle with the gigantic Red Knight and a ravening, fire-breathing dragon. Can Melicent and Sam survive their wild time-travelling adventures and be united to live happily ever after?
One of the most beloved works by the prolific playwright and novelist J. B. Priestley (1894-1984), The Thirty-First of June (1961) remains a delightful reading experience for young and old alike. This new edition of Priestley's classic fantasy includes the original illustrations by John Cooper and a new introduction by Lee Hanson.
John Boynton Priestley was an English writer. He was the son of a schoolmaster, and after schooling he worked for a time in the local wool trade. Following the outbreak of the Great War in 1914, Priestley joined the British Army, and was sent to France - in 1915 taking part in the Battle of Loos. After being wounded in 1917 Priestley returned to England for six months; then, after going back to the Western Front he suffered the consequences of a German gas attack, and, treated at Rouen, he was declared unfit for active service and was transferred to the Entertainers Section of the British Army.
When Priestley left the army he studied at Cambridge University, where he completed a degree in Modern History and Political Science. Subsequently he found work as theatre reviewer with the Daily News, and also contributed to the Spectator, the Challenge and Nineteenth Century. His earliest books included The English Comic Characters (1925), The English Novel (1927), and English Humour (1928). His breakthrough came with the immensely popular novel The Good Companions, published in 1929, and Angel Pavement followed in 1930. He emerged, too, as a successful dramatist with such plays as Dangerous Corner (1932), Time and the Conways (1937), When We Are Married (1938) and An Inspector Calls (1947). The publication of English Journey in 1934 emphasised Priestley's concern for social problems and the welfare of ordinary people. During the Second World War Priestley became a popular and influential broadcaster with his famous Postscripts that followed the nine o'clock news BBC Radio on Sunday evenings. Starting on 5th June 1940, Priestley built up such a following that after a few months it was estimated that around 40 per cent of the adult population in Britain was listening to the programme. Some members of the Conservative Party, including Winston Churchill, expressed concern that Priestley might be expressing left-wing views on the programme, and, to his dismay, Priestley was dropped after his talk on 20th October 1940. After the war Priestley continued his writing, and his work invariably provoked thought, and his views were always expressed in his blunt Yorkshire style. His prolific output continued right up to his final years, and to the end he remained the great literary all-rounder. His favourite among his books was for many years the novel Bright Day, though he later said he had come to prefer The Image Men. It should not be overlooked that Priestley was an outstanding essayist, and many of his short pieces best capture his passions and his great talent and his mastery of the English language. He set a fine example for any would-be author.
This story was turned into a musical movie by USSR crew in 1979. The plot line was changed a bit, but still it took place in two worlds, our realty and fictional Perador, on June 31, fictional lunar day. I've just finished the book, Soviet film was based on, and frankly speaking I like the movie more, it's more romantic, and Sam is stronger and intelligent than the character in the book. But in general I enjoyed this book, it was funny reading, with lots of satire. And I should say, villains were more attractive for me than heroes.
(Пожалуй, оригинальная история мне не понравилась. Слишком сатирическая. Мне ближе и роднее вариант экранный.)
Ova drama je pristojno ali neizrazito delce komične fantastike koje bi super funkcionisalo kao film Denija Keja iz datog perioda, onako u duhu Tajnog života Voltera Mitija. Ovako na papiru, uz stalne dobronamerne sugestije autora kako da se reše tehničke poteškoće ili savete tipa "u ovoj sceni mogu i da flertuju dok jedu", manje je uspešno.
A charming piece of nonsense. J. B. Priestley does "A Connecticut Yankee at the court of King Arthur" type of story in this short time slip novel. An artist from an advertising agency finds himself whipped back in time to the Arthurian kingdom of Peladore. A fast moving, short, purely comic novel with some light satire, no great shakes, but a minor delight.
A fast-paced, sweet story mixing magic and business, The thirty-first of June is one of my new favorites. I could really hear the character's voices, and each one had a different(or nicely mirroring) personality.
31 июня 3 из 5 Как говорили многие, это произведение не имеет ничего общего с известным фильмом. И в какой-то степени можно сказать, что кинематографическая интерпретация получилась гораздо глубже и интереснее. В оригинале "31 июня" - это довольно простой текст, написанный, чтобы от души посмеяться. К тому же, смех этот интеллектуальным не назовешь. Одна и та же деталь обыгрывается несколько раз и во всех этих случаях предполагается, что она повеселит читателя. В принципе, оценка была бы нейтральной, если бы все-таки не аура фильма. Честно, не смогла от нее избавиться, поэтому в Мелисенте на книжной странице все время видела вот ту красавицу из фильма, а рядом с ней шикарную Нинет. И это скрашивало ситуацию :)
Опасный поворот 3½ из 5 Довольно интересная пьеса о том, как собравшаяся вместе компания друзей и родственников начинает ворошить прошлое и вспоминать самоубийство их знакомого. И у каждого есть скелеты в шкафу, которые они (зачастую против своей воли) начинают оттуда доставать и показывать всем остальным. Оригинальное решение финала, довольно увлекательная детективная составляющая, но в целом ничего особенного.
Время и семья Конвей 3 из 5 Ох, слишком много персонажей на слишком малом количестве страниц. Слишком много слишком коротких реплик. Сплошая мешанина. Думаю, что автор сначала детально представил себе персонажей, развил из образы, а потом сделал "моментальный снимок" того, как они себя ведут. Однако, к моему сожалению, мне, как читателю, не удалось развить эти моментальные снимки назад. Я не поняла, что в душе у этих людей и они так и остались схематичными набросками.
Не буду стверджувати, але можу припустити, що ті, хто вийшов із СРСР добре пам’ятають музичний фільм із Ніколаєм Єрьоменком та Наталією Трубніковою у головних ролях. Не так, щоб багатий на декорації, але музика, акторський склад та ліричність історії полонила моє серце ще у дитинстві. Принцеса, з її величезними очима, була для мене втіленням середньовічної краси та грації. Лемісон та леді Нінет в реальному житті «зіграли» драму, від чого ставало сумно, адже їхня історія кохання виявилася не здатною зламати перепони, як це сталося у Прістлі…
Але повернімося до повісті. В мене на полицях є збірка творів Прістлі, але я чесно прочитала звідти лише «31 июня» (бо книжка російською), а все інше залишила «на потім». Але минулого року, серед новинок Апріорі, вигульнув це примірник. Я вже мала змогу порівняти переклади у випадку Лопе де Вега, тепер настав час і для Прістлі.
Щодо сюжету – тут все просто. У невеличкому королівстві Перадор часів короля Артура, яке диве своїм розміреним і, чесно кажучи, не надто цікавим життям (не те що в Камелоті!) з’являються два маги, кожен з яких прагне заволодіти брошкою Мерліна. Так просто її не отримати, тому починається плетиво інтриг. А кого в ці тенета простіше за все затягти? Правильно! Дочку короля Меліота – прекрасну Мелісенту. Дівчині, яка не знає куди себе подіти від нудьги, достатньо показати чарівне дзеркало, в якому вона може побачити того, хто про неї думає. І так сталося, що побачила вона в ньому Сема Пенті – простого художника, який замість малювати улюблені акварелі та рибалити, вимушений виконувати замовлення для рекламної агенції, малюючи постери. Саме під час роботи над замальовкою до «Панчіх Прекрасної Дами» йому являється образ тієї, яку він завжди шукав! Хто ж знав, що вона – справжня принцеса, хоч і з іншого виміру?! І тут вже починається круговерть із подорожей між світами, адже маги не такі, що забудуть про свої наміри. У вир подій затягує не лише Мелісенту та Сема, а й працівників рекламної агенції, барменшу та відвідувачів «Вороного коня» (улюбленого бару Сема), драконів та лицарів :)
Легка, сатирично-гумористична невеличка повістина про «справжнє кохання, підприємництво та прогрес у часи короля Артура та в епоху атомної енергетики». Проте фаворитом в мене лишився таки фільм. Тема броші Мерліна залишилася нерозкритою. Марлаґрам постійно хе-хе-хекав, чим дратував не лише героїв, а й мене. А на додачу не такий він вже й дружній до закоханих, адже має свою мету. Але головне те, що Сем лише у фільмі хоробрий і готовий на все заради кохання. У повісті він скоріш розгублений і повсякчас намагається уникнути будь-якої боротьби. Вмовляючи свого лицаря на звитяги, Мелісента каже: «легко мріяти про усміхнену принцесу. Але якщо хочеш одружитися з усміхненою принцесою, - доведи, що ти справжній герой». Ох вже ті лицарі… :)
This slim volume is miles ahead of the plethora of modern Arthurian retellings, particularly the horrible slew of recent ones that now plague us, in that it spins a bit of time travel, fantasy and humor in a very good "Doctor Who" kind of way into a story that had me smiling on every other page.
Rather than go on about it, I think this long-ish but necessary excerpt will give you an idea about the book, after which you are either going to read it or dismiss it (in this dimension of course).
"Suppose we assume a universe of six dimensions," said Malgrim. "The first three are length, breadth, and thickness. The next three might be called—first, the sphere of attention and material action; second, the sphere of memory; third, the sphere of imagination. Are you following me?" "No," said Sam. "What do you mean when you say you're here because this princess wants to make my acquaintance?" "Whatever is imagined must exist somewhere in the universe." "That's right," said the barmaid. "Now, Sam, you probably think Princess Melicent is an imaginary figure." "Well, I do and I don't," Sam said carefully. "Quite right," said Malgrim, smiling. "Because of course she is and she isn't. And while she knows that she herself is in real life, she naturally must feel you must be outside of it, as of course I do—" "Wait a minute." Sam was rather indignant. "Do you mean you don't call this real life?" "Of course not. A horrible confused botch of dreams, nightmares, fantasies, and mixed partial enchantments. But of course it exists—just as you exist in it—and you, too, of course, my dear lady." "Much obliged," said the barmaid. "I was getting worried."
Why the four stars and not five? Quite simply, I wanted more!
Незвичайна вийшла історія. Початок пішов якось тяжко, а до середини вже з великим інтересом спостерігала за пригодами героїв. Історія кохання принцеси Мелісенти з часів короля Артура та художника Сема з нашого часу. Чарівники, лицарі, дракон, інтриги – все в наявності. А ще іронія і сатира по відношенню до багатьох дурниць світів. Герої потрапляють у безглузді ситуації через постійні переміщення між світами, коли опиняються в ситуаціях, де нічого не розуміють. Прістлі іронізує над дурними ток-шоу, рекламним бізнесом та наживою туризму в нашому світі, а також над класифікацією драконів, королем, чаклунством в іншому світі. Смішно вийшло. І все-таки це мила казка з помахом чарівної палички, яку приємно почитати ввечері. Хоча п'єси Прістлі мені подобаються набагато більше, було цікаво прочитати щось незвичайне.
Замечательная книга! Давно мечтал прочитать, аж с 1979 года, когда посмотрел музыкальный фильм Леонида Квинихидзе по мотивам этой повести. Как и ожидал, книга сильно отличается от сценария фильма, это два самостоятельных произведения, сравнивать которые не имеет смысла. У этих произведений разные художественные задачи. Повесть высмеивает мир потребительства и рекламы (что для СССР не актуально), а фильм воспевает (и востанцовывает) романтическую любовь, акцентируя внимание зрителя на преодолении невозможных барьеров пространства и времени для любящих сердец. Фильм пересматриваю отдельными фрагментами, а книгу буду перечитывать полностью. Некоторые фразы до конца не ясны, например: I'd be round the flamin' bend. And that'll be four an' ten.
Мені обіцяли іронічну фентезі історію. Але по факту виявилося не дуже то і смішно (або я не доганяю гумор 60-х років), і з фентезі так собі - дуже схематичний світ. Від Артурівського світу - хіба пару згадок про Артура, Камелот, сера Ланеселота і те, що Гвіневера була та ще bitch. Було враження, що це п"єса, це той момент, коли від діалогів можна дуже втомитися.
Een parodie op sprookjes. Een leuke vondst, de botsing tussen de sprookjesdimensie en onze moderne tijd. Een niemendalletje van Priestley, inhoudsloos als een zeepbel, maar wel vaak geestig. Licht absurd, toen al, dat houdt het eeuwig jong.
[3.5*] There is a really good Soviet film based on this book, which was the reason why I picked it up. This was a fine book but the film is better, albeit very different.
Goofy cross-worlds story about mix-ups between an Arthurian kingdom and a modern (1962) ad agency. Charming and silly. Illustrations by James Heineman are fun punctuation.