Roy Wood: The Move, Wizzard and beyond

by John van der Kiste

A biography of Roy Wood, singer, songwriter, multi-instrumentalist, producer, and a major figure on the British music scene since the mid-1960s. His chart days began in 1967 as lead guitarist, writer and later lead vocalist with The Move, continued through his joint formation of the Electric Light Orchestra with Jeff Lynne, his leadership of Wizzard, and a solo career as well as participation in projects with several others since then. The book includes a Foreword by Ray Dorset of Mungo Jerry, plus extensive discography and bibliography. (Text length approx. 53,000 words)

Genres: Music

157 pages, Kindle Edition

First published August 8, 2012

About the author

John Van der Kiste, British author, was born in Wendover, Buckinghamshire, on September 15, 1954, son of Wing Commander Guy Van der Kiste (1912–99). He was educated at Blundell's School, Tiverton, where he briefly formed a rock band Cobweb with fellow pupil Miles Tredinnick, later vocalist with new wave band London and subsequently playwright and scriptwriter, and read Librarianship at Ealing Technical College, where he edited the librarians’ student magazine.
He has worked for several years in public and academic libraries, but is best known as a writer. His first book, Frederick III, appeared in 1981, and since then he has published over twenty historical biographies, as well as books on local history, true crime, rock music, a novel and a play. He is also a contributor to Oxford Dictionary of National Biography, Guinness Rockopaedia, and has produced articles on historical, musical and art subjects in national and local journals, including Illustrated London News, Royalty Digest, European Royal History Journal, Best of British, BBC History Magazine, Record Collector, Antique Collector, This England, The Independent, and Gibbons Stamp Monthly. He has reviewed books and records for the press, written CD booklet notes, and between 1991 and 1996 edited the 70s rock fanzine Keep on Rockin.
In 2002 he was a consultant for the BBC TV documentary 'The King, the Kaiser and the Tsar', first screened in January 2003.
He married professional musician and teacher Kim Graham (née Geldard) in 2003 and lives in Devon.

Reviews

[Aleksandar Janjic · Rating 4 out of 5]

Тренутно ми се уопште ништа не пише. Заправо, иде ми се на спавање, јер је хладно и једва чекам да се смјестим у мекан и удобан кревет, затрпам декама и видим каквим болесним перверзијама у виду снова ће мој мозак да ме почасти вечерас (у посљедњих неколико дана сањао сам прво да сам се срео са принцом Чарлсом, који је у међувремену постао краљ, да бих након тога присуствовао судару камиона и аутобуса, а у другом сну да присуствујем смакнућу неког афричког диктатора и да неко хоће да ми смјести метак у потиљак). Али, а менз гада ду вот а менз гада ду, тј. било би прилично кретенски да не напишем макар краћи ривју прочитане књиге.

Прво да одговоримо на питање које се очигледно намеће, а то је - ко је дођавола тај насловни лик са огромном косурином и гитаром у рукама? Па овако: Нашем просјечном човјеку бирмингемска музичка сцена сигурно није много позната, што је и логично јер ту ипак нећете наћи Битлсе ни Ролингстонсе, као ни Кинксе, нити Пинк Флојд. Најпознатији бенд из тих крајева свакако је Елецтриц Лигхт Орцхестра (у даљем тексту ЕЛО), за који је вјерујем већина људи чула и то ћемо да прозовемо нивоом 1 познавања тематике овог текста. Они који су се мало више удубили у проблематику (рецимо да је то ниво 2) знају да наброје наслове неколико албума и да констатују да је алфа и омега бенда Џеф Лин, пјевач, гитариста (и по потреби све остало што се тиче музицирања) и аутор комплетног материјала. Фан нивоа 3, међутим, свјестан је факта да ово за Џефа важи тек од другог албума ЕЛО. Наиме, као што је лако видјети на Википедији (или ако имате оригинално паковање), на првом албуму компоновање, продукцију и свирање равноправно је подијелио са господином о коме је ријеч у овом тексту (и у овој књизи). Они што припадају нивоима од 4 па надаље упознати су и са бендом Тхе Мове (у коме је практично сви чланови оригиналне поставе ЕЛО свирали у овом или оном тренутку), као и са Тхе Идле Раце и разноразним другим још опскурнијим групама.

Разлог што за Роја Вуда практично нико нормалан у нашим крајевима није чуо (док за Џефа Лина вјерујем да важи другачије) је што је он, осим спорадичних свирки по разноразним уједињенокраљевским биртијама, музиком у суштини престао да се бави прије неких тридесетак година. Тј., вјероватно да се и бави код куће, али из неког разлога деценијама упорно одбија да било шта ново изда. А разлог што је уопште заслужио да се ми (и аутор књиге) бавимо њим ин тхе фирст плаце јесте што је током шездесетих и седамдесетих био апсолутна легенда и што је, по мом нескромном мишљењу, у питању једноставно највећа личност у историји рок музике. Значи Битлси, Стонси, Дорси, Елвис, Боуви, Клептон, Зепелин, Бич Бојс, Пинк Флојд и сл., све је то лијепо, али по количини сувог талента ја не видим који појединачни музичар Роју може да стане на црту.

Прво, Рој је (био) врло плодан композитор и текстописац. Био је члан разних бендова и поред тога издао четири соло албума и потпуно сам је написао скоро све пјесме на албумима својих бендова, не рачунајући трећи и четврти албум Тхе Мове и први албум ЕЛО, гдје је посао пополовио са Џефом Лином.

Друго, на скоро свим поменутим албумима је био продуцент, а поред тога је радио продукцију и за товар других бендова и извођача.

Треће, свирао је практично све постојеће жанрове популарне музике, што рок поджанрове, што блуз и џез (и помало класике). Ако налетите на његов албум са десет пјесама, можете бити сигурни да ћете ту набасати на барем 11 различитих жанрова. Ово је тијесно повезано са његовом жељом за константним експериментисањем, што је на крају вјерујем и довело до његове пропасти, јер је тамо негдје средином седамдесетих почео да ради ствари које су биле ултрабизарне и потпуно некомерцијалне из врло разумљивих разлога. Case in point:

Wizzard Brew

Четврто, сјајан је пјевач, који може и да се дерња (видјети малоприје линковани албум) и да отпјева емотивну баладу, нпр. ову

Miss Clarke and the Computer

а има довољан распон гласа да сам себи пјева пратеће вокале.

Пето, каријеру је почео као гитариста, али му онда ђаво није дао мира, те је научио да свира практично све постојеће инструменте и тако се претворио у мултиинструменталисту са којим корак тешко држе чак и такве мултиинстрменталне звијери као што су Реј Шулман, Џефри Ричардсон, Џон Пол Џонс и њима слични. На своја прва два соло албума потпуно сам је одсвирао све инструменте, а то "све" не подразумијева само уобичајене гитаре, басове, клавијатуре и бубњеве, већ поред тога и читаву силу дувачких и гудачких инструмената и разних других чудеса, укључујући и импровизације типа да ритам даје лупајући по чаши с водом. Поред тога, једном је споменуо (ако се добро сјећам) да заправо највише воли бас гитару (што му је додатни плус). И заиста, иако га нико неће спомињати заједно са највећим свјетским басистима, мени спада међу најдраже (заједно са Рејом Шулманом из Џентл Џајента и још неколицином њих), јер има специфичан "дебео" звук и просто зна да одсвира бас линију тако да вас натјера да шизите уз њу. Још мало доказног материјала:

The Move - The Words of Aaron

Roy Wood - Colourful Lady

Обашка што ја обожавам и његове гитарске соло дионице и што оне такође долазе у разноразним укусима. Нпр. његова је она "уситњена" мало џезерскија соло гитара у гитарском дуелу у претходно наведеној пјесми, али такође и дивља рокерштина у Meet Me at the Jailhouse (са горе постављеног албума Њиззард Брењ).

Шесто, Рој је један од утемељивача глам рока и један је од првих који су почели да се товаре шминком и да носе разноразне бизарне костиме (да сад опет не стављам линкове, укуцајте рецимо у ЈуТјуб "Wizzard - See My Baby Jive). Рој је у томе отишао вјероватно даље чак и од Питера Габријела, јер је био жена с брадом неких тристо година прије Кончите Вурст:

French Perfume

Седмо, има смисао за хумор, како музички, тако и овај свакодневни.

Roy Wood - When Gran'ma Plays the Banjo

Осим тога, истроловао је рођену кћерку тако што јој је дао име Холи (гет ит? Холи Вуд). Океј, ово ми се заправо не свиђа, ал шта да се ради.

Осмо, био је у вези са Ени Хаслам из Ренесансе и урадио јој први соло албум.

Девето, Рој је такође и талентован цртач и сам је нацртао омоте за неколико својих албума.

Ехм, примијетимо да још увијек нисам ништа рекао о самој књизи, већ сам се само бавио личношћу која је њен предмет изучавања. Наравно, од читања ове књиге много је битније да што прије почнете да слушате Роја Вуда. Међутим, и књигу обавезно треба прочитати, нарочито ако сте већ Ројев обожавалац. У њој је врло лијепо и концизно испричана његова комплетна музичка прича и врло је занимљиво кад у књизи о свом музичком хероју налазите ствари које су вам познате отприје измијешане са чињеницама за које нисте знали. Овде има много занимљивих анегдота, нпр. мени је најсимпатичније било кад су се једном (у раним данима ЕЛО) Џеф Лин и Рој Вуд посвађали око тога ко ће посљедњи да изађе на сцену и онда је због тога концерт каснио јер ниједан није хтио да се појави прије овог другог, па су остали у гардероби. И онда се њихов менаџер Дон Арден (иначе ћаћа Шерон Арден, данас Озборн, Озијеве жене) запитао шта се дођавола дешава и кад је открио шта је у питању, улетио је у гардеробу, дограбио их обојицу за косу и буквално избацио на бину :-) Чак и ако нисте упознати са бирмингемском сценом и ЕЛО и Ројем Вудом, под условом да волите да сазнајете нове ствари, овде ћете наћи лијепу и занимљиву о свему томе. Ако рецимо преслушате албуме групе Тхе Мове, видјећете каква је то звијер од бенда, како су од класичног рока са троминутним пјесмама на првом албуму постајали све разноврснији и прогресивнији. Мени лично је њихов трећи албум (Лоокинг Он), први на коме су заједно свирали Рој и Џеф, један од најбољих рок албума на енглеском језику, који ни по чему не заостаје за најврхунскијим албумима највећих рок бендова. Е сад, читајући ову књигу, не мало сам се изненадио кад сам открио да су Тхе Мове заправо практично од самог првог албума константно били на ивици распада и да су се само грубом силом одржали у животу. Друга занимљива ствар је апсолутно уникатан случај да истовремено постоје два бенда са различитим именима, а истим члановима. ЕЛО није настао "из" Тхе Мове - Тхе Мове и ЕЛО су једно вријеме паралелно постојали и стилски су били врло различити иако су у оба бенда били потпуно исти чланови - Рој, Џеф и бубњар Бев Беван.

Све у свему, ви можда не дијелите моју фасцинираност овом тематиком, па не видите разлог да са оволиким одушевљењем пишем о свему томе, али ако вам није мрско барем преслушајте пјесме које сам поставио (Њиззард Брењ бар за сада можете да прескочите, у питању је стварно acquired taste и мени је тај албум на првих неколико слушања био прилично напоран за уши, те сам тек недавно почео да откривам многе лијепе ствари у њему) па процијените сами.

[Jason · Rating 5 out of 5]

The author ran a fanzine on 70's rock music back in the 1990's which I wrote a couple of pieces for. He is a big Roy Wood fan and this is a perfect overview of his career. Sadly not very prolific recording or touring wise in the past decade or more, Roy Wood is still a national musical treasure! He helped start the Move, ELO and Wizzard plus produce and write for other artists. Concisely written and informative, the only drawback is no exclusive interview with Roy himself for the book. Highly recommended.

[Googoogjoob · Rating 3 out of 5]

Roy Wood is a difficult figure to get a handle on, artistically. During his peak years (c. 1967-78), he was restless and idiosyncratic. His music always felt out of step with what his contemporaries were doing, and he reached artistic conclusions similar to his peers only coincidentally, and via alternate routes. No two of his albums really sound or feel the same, and his oeuvre has an oddly fragmented feeling to it.

Some of his work- the first ELO album (a more or less unique fusion of chamber music and pop, very unlike ELO's later, more popular work), Wizzard Brew (a bizarre, blown-out frenzy of experimentation that has little to do with Wizzard's arch-glam hit singles), and Super Active Wizzo (which merges big band horn arrangements with a hard rock rhythm section)- is, I think, brilliant, and unlike anything anyone else was doing then or since. But his artistic restlessness means he hardly built on his earlier work, instead forging on constantly to new territory. The fact that he bounced around so much, instead of developing his musical language within a single idiom, makes it much easier to dismiss his efforts as dead-end novelties than to grapple with them as sequential developments in the career of a serious artist.

The only really comparable figure in the world of rock, I think, is Todd Rundgren, who similarly reached an early peak in the realm of pop, before taking off for weirder, more experimental realms, and who has shown a similar restlessness. (Coincidentally, The Move covered two Rundgren songs, "Open My Eyes" and "Under the Ice," in live performance, while Rundgren later performed a Move song, "Do Ya," with his band Utopia.) Rundgren, though, has continued writing and recording new music, while little Wood has written or recorded in the past 30-odd years has ever seen the light of day- the hits stopped coming in the late 70s, and Wood's commercial career sputtered almost to a halt; he marked out the 80s with fitful, underpromoted releases on various small labels, and he hasn't managed to release any substantive new material since 1987. Even his back catalog has been dogged by uneven label interest, and there's evidently lots of unreleased archival material from the 70s that seems likely to stay in the vaults as no one wants to issue it.

As for this book- a few things to know:
⦁ It's more the work of a dedicated fan than of a privileged biographer. It's a book built on sifting and collating many existing sources more than it is producing or presenting truly new information- there are no scoops or dramatic revelations here.
⦁ It is, however, a work based on solid foundations- the author's interest in Wood's music stretches back to the days when The Move were active, and he has a decades-long store of knowledge (and press clippings) to draw from. John van der Kiste was the right man to write this book.
⦁ It's basically a professional biography, rather than a personal one- the focus is firmly on his musical career. If you want to know about Roy Wood's personal relationships (except insofar as they affect his professional life, eg his collaborations with sometime girlfriend Annie Haslam) or his tastes and opinions outside the realm of music, you will not learn about them here.
⦁ This isn't really a "serious" book in its aims. It doesn't really make the case for Wood's music as art. As a book by a fan for fans, the quality and importance of Wood's work are taken as read. It doesn't have any particular musicological analysis, either, and it isn't very concerned with placing Wood's work in the context of the trends and movements going on around him. Readers who start with the standard but shallow impression of Wood as a talented pop songwriter prone to fits of excess will not be disabused of this.
⦁ This is the best book on Roy Wood in existence- because it's the only one. (There's a volume providing a track-by-track overview of his discography, but that's not quite the same.)
⦁ It's also, for better or worse, likely to be the best book on Roy Wood for the foreseeable future- despite his often-flashy public appearances, Wood is actually a shy, retiring sort, and he doesn't seem inclined to write a memoir or give a biographer full access to his life story; insofar as he still exists in the public consciousness, it's for a clutch of hit singles from the 60s and 70s, primarily "I Wish It Could Be Christmas Everyday"- not something likely to evoke a serious book-length treatment from anyone but a fan.

Ultimately this book is thus useful, but not definitive, because no book about Wood can be definitive; it has a lot of information about the course of his career, but the man himself remains elusive. The best way to get to know Roy Wood remains his music (though Wood is definitely on the personally-distanced ego-and-craftsmanship side of the artistic spectrum, as opposed to the personally-invested id-and-authenticity side). I guess that's usually the case with artists- much of the greatest art in history has been made by people who were not very remarkable or interesting personally. Oh well.

The discography at the back of the book is helpful, though the catalog of Wood's guest appearances and covers of Wood songs by other artists does not seem to have been updated since the original 1986 work this book is rooted in.

[John · Rating 4 out of 5]

An appreciative look at a master musician by an unrepentant fan.Roy Wood is a tough nut to Crack and, for an unauthorized bio, this short book gives decent insight into Wood's fabled career.
I still hope for an authorized biography or, better yet, an autobiography from Woody himself. Until then, this serves as a gateway into the world of the mad genius that is Roy Wood.

[Daniel C. · Rating 5 out of 5]

Roy Wood, thd elusive and often briliant singer, bandleader and sonwriter, is. unfortunately, not well known in America. I'll apologise for the numerous dumbasses that fail to see Wood's superb songcraft and the many musical guises he slips effortlessly into.

[Mr M J Wills]

Wonderful story

A superb and underrated writer producer and performer I have been lucky to see him in concert dozens of times and I never get tired of watching him. This book is superb and fills in many gaps in my woody knowledge