What do you think?
Rate this book
Duboka nostalgija
U Americi su Parove Džona Apdajka nazvali vremenskom kapsulom (zbog mnoštva istorijskih događaja smeštenih u pozadinu priče). Miljkovićev roman mogao bi se slično odrediti, jer su i u njemu lične sudbine neodvojive od epohe u kojoj se priča odvija.
Duboka nostalgija stiže do dna, ali tamo i dalje kopa: kroz slike uspona i pada istočnoevropskog komunizma, ovaj besprekorno napisan roman traži i odslikava skrivenu seksualnu revoluciju koja se odigrala na krilima ideološke euforije.
Uspon i pad, ti obavezni pojmovi iz seksualnog rečnika, imaju svoje važno značenje i u politici. To pisac ove knjige vidi i zna i vešto koristi.
I sam prisutan na slikama epohe, odmah uz glavne junake, on svoje stanje naziva zatočeništvom u fotografiji. Odatle nam se javlja i zanimljivo priča kako je stvarno bilo.
Ovaj roman-esej počinje i završava se dilemom o kojoj naučnici i dalje raspravljaju – jedni tvrde da život, kao takav, ima budućnost, a drugi opet kažu da, ako je ima, a verovatno je ima, onda i smrt ima budućnost, svetlu i doživotnu.
Pisac ove zabavne i neodoljive knjige priključuje se pomenutoj naučnoj diskusiji pitanjem: – Ima li naših tragova u budućnosti, tamo gde još nismo stigli? Šta ako je naša slika tj. slika o nama dospela pre nas u ta daleka prostranstva, pobegla odavde brzinom svetlosti i tamo se smestila i spojila sa nekim drugim slikama? Šta onda?
Ovaj pripovedački esej je aplikacija koja omogućava čitaocu da, pošto je instalira u sopstvenoj glavi i prateći detaljno opisana uputstva, iskoristi sopstvene fotografije kao svedočanstvo o istoriji i svetu oko sebe.
Duboka nostalgija stiže do dna, ali tamo i dalje kopa: kroz slike uspona i pada istočnoevropskog komunizma, ovaj besprekorno napisan roman traži i odslikava skrivenu seksualnu revoluciju koja se odigrala na krilima ideološke euforije.
Uspon i pad, ti obavezni pojmovi iz seksualnog rečnika, imaju svoje važno značenje i u politici. To pisac ove knjige vidi i zna i vešto koristi.
I sam prisutan na slikama epohe, odmah uz glavne junake, on svoje stanje naziva zatočeništvom u fotografiji. Odatle nam se javlja i zanimljivo priča kako je stvarno bilo.
Ovaj roman-esej počinje i završava se dilemom o kojoj naučnici i dalje raspravljaju – jedni tvrde da život, kao takav, ima budućnost, a drugi opet kažu da, ako je ima, a verovatno je ima, onda i smrt ima budućnost, svetlu i doživotnu.
Pisac ove zabavne i neodoljive knjige priključuje se pomenutoj naučnoj diskusiji pitanjem: – Ima li naših tragova u budućnosti, tamo gde još nismo stigli? Šta ako je naša slika tj. slika o nama dospela pre nas u ta daleka prostranstva, pobegla odavde brzinom svetlosti i tamo se smestila i spojila sa nekim drugim slikama? Šta onda?
Ovaj pripovedački esej je aplikacija koja omogućava čitaocu da, pošto je instalira u sopstvenoj glavi i prateći detaljno opisana uputstva, iskoristi sopstvene fotografije kao svedočanstvo o istoriji i svetu oko sebe.
200 pages, Unknown Binding
Published January 1, 2023
1 person is currently reading
4 people want to read
About the author
Boris Miljković
9 books3 followersBoris Miljković is a Serbian film director and creative director in advertising.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
July 18, 2023
Pratim Miljkovićevu dokumentarnu seriju “Utopija” o zagrljaju jugoslovenske vlasti i apstraktne umetnosti, stisku koji je nekad bio plodonosan a nekad toliko jak da su pucale kosti. Uživao sam i u obe sezone serijala “Put u budućnost” o razvoju jugoslovenske umetnosti u drugoj polovini dvadesetog veka, pa i u dokumentarcu o Marini Abramović. Jugo reinkarnacija Keneta Klarka u adidas trenerci koji je obogatio moj doživljaj i odlazak u muzej. I hvala mu na tome. Vođen time, želeo sam da se susretnem i sa njegovim književnim stvaralaštvom, te sam posegnuo za njegovim poslednjim romanom “Duboka nostalgija”.
Nesumnjivo da Miljković ume da podvali roman, da zvuči arti, gradski, interesantno počne, dirljivo ga završi, inteligentno rasprostre lajtmotive između, ali kada je reč o temelju (pripovedanju, građenju likova, dijalozima), paaa, uglavnom je loš.
Zaplet se gradi oko dve fotografije. Na jednoj je grupa rumunskih intelektualaca okupljena oko saobraćajnog znaka za ulazak u Pulu uslikana sedamdestih na njihovom putovanju na jugoslovensko primorje, a druga je selfi lezbijskog para nastala u bioskopu u okviru Berlinskog filmskog festivala. Junak narator se nalazi na obe fotografije, ali negde u pozadini, na obodu, uhvaćen slučajno u kadru, što mu omogućava da “vireći sa fotografija” bude upućen u njihove živote i ispriča nam šta je sve video okačen na zidovima i živeći u tuđem telefonu. Ideja nalikuje na nešto što bi Goran Petrović mogao da smisli. I bez obzira što je i Petrović aljkav u stvaranju koheretnih mogućih svetova sa zaokruženom unutrašnjom logikom, za Miljkovića se stiče utisak da se i ne trudi. Junak naratora se prečesto ponaša kao sveznajući a ne kao neko ko viri iz par albuma i uramljenih slika sa zida. Jedino objašnjenje koji mi pada na pamat da je narator zaboravio da napomene da je Čaušesko naredio štampanje tapeta sa ovom fotografijom pa su ih svi imali u svim sobama, a višak je donirao Jugoslaviji. Drugo objašnjenje nemam. Zaplet na početku obećava, ali se recimo, rumunski tok priče se vrlo brzo svede na opise menjanje partnera i nabrajanje seksualnih dogodovština u maniru “navukao je na kurac”. Likovi nisu ravni, već prozirni, najlonski, dok se međusobno “navlače”. Nešto poput pokretnih kondoma. Ono što ostaje najporažavajuće su dijalozi i to što svi likovi govore na dva načina - ili imaju iskaze u šablonu: psovka, opservacija, psovka; ili imaju smiren, tom mudrog, nostalgičnog uče identičan liku naratora.
Nesumnjivo da Miljković ume da podvali roman, da zvuči arti, gradski, interesantno počne, dirljivo ga završi, inteligentno rasprostre lajtmotive između, ali kada je reč o temelju (pripovedanju, građenju likova, dijalozima), paaa, uglavnom je loš.
Zaplet se gradi oko dve fotografije. Na jednoj je grupa rumunskih intelektualaca okupljena oko saobraćajnog znaka za ulazak u Pulu uslikana sedamdestih na njihovom putovanju na jugoslovensko primorje, a druga je selfi lezbijskog para nastala u bioskopu u okviru Berlinskog filmskog festivala. Junak narator se nalazi na obe fotografije, ali negde u pozadini, na obodu, uhvaćen slučajno u kadru, što mu omogućava da “vireći sa fotografija” bude upućen u njihove živote i ispriča nam šta je sve video okačen na zidovima i živeći u tuđem telefonu. Ideja nalikuje na nešto što bi Goran Petrović mogao da smisli. I bez obzira što je i Petrović aljkav u stvaranju koheretnih mogućih svetova sa zaokruženom unutrašnjom logikom, za Miljkovića se stiče utisak da se i ne trudi. Junak naratora se prečesto ponaša kao sveznajući a ne kao neko ko viri iz par albuma i uramljenih slika sa zida. Jedino objašnjenje koji mi pada na pamat da je narator zaboravio da napomene da je Čaušesko naredio štampanje tapeta sa ovom fotografijom pa su ih svi imali u svim sobama, a višak je donirao Jugoslaviji. Drugo objašnjenje nemam. Zaplet na početku obećava, ali se recimo, rumunski tok priče se vrlo brzo svede na opise menjanje partnera i nabrajanje seksualnih dogodovština u maniru “navukao je na kurac”. Likovi nisu ravni, već prozirni, najlonski, dok se međusobno “navlače”. Nešto poput pokretnih kondoma. Ono što ostaje najporažavajuće su dijalozi i to što svi likovi govore na dva načina - ili imaju iskaze u šablonu: psovka, opservacija, psovka; ili imaju smiren, tom mudrog, nostalgičnog uče identičan liku naratora.
Displaying 1 of 1 review