„Писање о себи је депресивно. И зато, уместо о себи, Адријан пише о својим болестима, педантно, детаљно, скоро никада без извесног, сасвим спонтаног, литерарног ефекта. Ако би нека пошаст или неко језиво варварство прождрало све писане споменике овога доба и ако би за десет или двадесет векова археолози ископали из неке радиоактивне јаме Адријанову укоричену свеску, извесно је да би то откриће послужило будућим истраживачима као материјални ослонац за тврдњу да је XXI век био одређен владавином такозване ’хипохондријске парадигме’. И гле ироније, они у томе не би претерали! Човек данас познаје своју крвну слику боље него своје укућане.“
Већ у прва два романа Филип Грбић показао je дар да посредством интригантне приче која се чита у даху успешно сједини широка класична знања, дубоке увиде о савременом свету и описе урбаног живота младих људи, спутаних страстима и лажним мњењима. У најновијем, трећем роману, ауторова вештина компоновања складне целине од разнородног, наизглед неускладивог материјала, попримила је, такорећи, музички карактер.
Најпре, уместо једног јунака који приповеда у првом лицу, у овом роману сусрећемо се сa троје протагониста: њихове различите гласове обједињује приповедање у трећем лицу – иако уз нескривену, пријатељско-братску наклоност приповедача према њима; њиховим различитим темпераментима – душевним тоналитетима – заједничко је, као основни тон, осећање потиштености; њихове различите судбине, једнако обележене неуспехом, чудесно се укрштају и сплићу у један ток, који води ка трагичном расплету. Поврх тога, будући да радња романа обухвата најскорију прошлост, током које су се драматични догађаји од глобалног значаја одигравали са досад незабележеном учесталошћу, ваљало је и ту хистеричну какофонију историје укомпоновати у хармонију уметничког дела.
Канон потиштеног ума виртуозан је роман, чија ће меланхолично-апокалиптична канонада задуго одјекивати оронулим здањем српске књижевности.
Филип Грбић је рођен 1984. године у Београду. После завршене Треће београдске гимназије диломирао је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Предаје филозофију, ради као библиотекар и бави се књижевним превођењем.
Генерално волим како Грбић пише, иако је ово најслабија његова књига од три које сам прочитала. Ретко се може рећи да некој књизи мањка страна, али сматрам да је требало да буде макар сто страница дужа да би заокружио и употпунио причу. Увек имам осећај да је његово писање пуно потенцијала који никако да се оствари.
Nedavno sam u jednom razgovoru rekao sledeće: "Da li je pripadnost široj zajednici neophodna ili uopšte pozitivna stvar? Možda je sasvim u redu postojati kao deo nekog čudnog arhipelaga duša koji nije video krštena kopna."
Ovo je narativ o konvergenciji tri duše izvan okvira realnog sveta. Tri arhaična ostrva u buri sadašnjosti.
Adrijan - posrnuli aristokrata, flegmatični intelektualac koji u zori svog četrdesetog leta već uveliko nema šta da želi. Dejan - neostvareni pater familias, razjareni bik kome je svako ljudsko lice potencijalni pikador. Vedrana - nimfa u suspenziji između uzvišenog i prljavog, eksperiment psihonalitičkog odgoja.
Pobeći iz grada, jasan imperativ našim junacima. Uspostaviti triumvirat daleko od očiju plebsa, i možda u toj fantaziji isklesati sebi mesto pod suncem...
Ali od nekih sila čovek ne može pobeći.
Grbić po već uspostavljenom običaju ne preza od aktuelnog - specifičnosti našeg doba (od LinkedIna i servisa za dostavljanje hrane, do Takera Karlsona koji delegira skrivene istine svojoj publici osvešćenih konzervativaca, pa i loptica za žvakanje što tobože snaže vilicu i poboljšavaju strukturu lica) kite stranice ovog romana i čine ga svojevrsnim svedočanstvom o duhu vremena.
Pre no što romantici među nama pomisle kako ova savremenost pojeftinjuje ili kvari doživljaj priče, setimo se na primer Huysmansa kako bez pardona lepi Boulangerove predizborne plakate u sred Là-Bas.
Stil je neposredan, prirodan, bez visokih umetničkih pretenzija. Posebno lepe rečenice i pasusi zablistaju nonšalantno tu i tamo, dakle - literarna sprezzatura.
Identitet neimenovanog naratora je takođe interesantan i dodaje dubinu mikrokosmosu knjige, a tu su i propušteni pozivi sa nepoznatog broja koji kao nevidljiva nit povezuju glavne aktere.
Na kraju, čitaocu ostaju pitanja, a to je sasvim prikladan dar jednog filozofa svojoj publici.
Comedy-drama o neobičnom prijateljstvu troje osobenih ličnosti - Adrijana, Vedrane i Dejana - i o njihovom neuspelom poslovno-arhitektonskom projektu. Iako roman ukazuje na aktuelne društvene anomalije i kritikuje domaći mentalitet, ipak preovladava utisak da se svet sagledava na egzistencijalističkom planu (i antipsihološki), pa je moguće i da je postojala ambicija autora da se sudbini junaka odnosno njihovog projekta pridoda univerzalno-simbolička težina. Međutim roman je u celini slab, nerazrađen, sa brojnim nekontekstualizovanim refleksivnim deonicama (vezanim za Adrijana) pa ostavlja utisak neuspelog pokušaja da se određena filozofska razmatranja (o ljudskoj prirodi, moralu, religiji i dr.) iskažu kroz prozu.
Не знам шта бих написао. Волим Грбићево писање, а слажем се и са већином његовог светоназора, али рекао бих да је овај роман ипак слабији од претходних. У ствари, можда је његова највећа слабост то што је прекратак. Ако бих морао да претпостављам рекао бих да се ту радило о причи, можда новели, која је на силу претворена у роман. Није то немогуће учинити, али у том случају фали још меса. Овако остајем равнодушан према трима главним протагонистима и готово да не видим њихову парадигматичност ни у чему. У реду, Грбићев стил је и даље одличан, та мешавина егзистенцијалистичког ламента, бритких и политички некоректних ставова и добродошле дозе хумора, функционишу. Али остаје упитаност шта у ова три дисфункционална лика треба да видимо и шта из њихових, апсурдних поступака да закључимо. Можда критику средњокласне ишчашености и декаденције привилеговане псеудоаристократије данашњице. Ок. али шта са тим? Можда и најаутентичнији лик Дејан, најмање простора заузима у причи. Но, опет ово је прича о Адријану. Наративно, роман у прве две трећине сасвим солидно функционише и напредује, али се у последњој некако ломи, и збрзава. Цео онај део са локалним ђилкошима и перипетијама као да је додат и неразрађен. Крај опет, довољно емотиван, али, понављам, остаје питање: Чему? У сваком случају брзо се чита и нуди доста заиста лепих и интелигентних реченица.
Nerazrađeno i nedovršeno. Em što je kraj u potpunosti zbrzan, em što je knjiga krajnje predvidljiva. Reference koje će autor navesti za ideološku karakterizaciju likova su kao po pravilu najveći mogući klišei. Doskočice s Redita, argumenti s manje poznatih mim stranica - vjerovatno autorova kritika građanštine, svakako na krajnje površan način.