What do you think?
Rate this book
Deca rata
Romansirano svedočanstvo o sudbini dece sa Kozare
Posle Austrijanke, potresnog romana o Diani Budisavljević, Zoran Milekić je naslikao portret dece koja su preživela rat odvojena od porodice i u strepnji da više nikada neće videti roditeljski dom.
Kozara, 1941. Dve porodice beže od ustaša, Nemaca, smrti i neizvesnosti. Žene se ne odvajaju od dece dok muškarci traže zaklon i hranu. Nemila su vremena, treba spasti goli život. Svoj i život dece.
Dragoje, Jelena i Mika glavni su junaci ove priče. Prerano odvojeni od roditelja, odvedeni u logore Stara Gradiška i Jastrebarsko, potiskuju strah i gaje nadu da će videti roditelje, braću, sestre, bake i deke čim se za to ukaže prilika. Neki su čekali dve, neki tri godine, neki nisu ni dočekali sreću ponovnog okupljanja.
Ovi mali heroji morali su da budu mudri i strpljivi. Istinita priča o njima svedočanstvo je o veličini dečje nade i snage u teškim vremenima. I opomena da se ovakve priče ne zaborave.
„Kroz potresnu sagu o deci iz Drugog svetskog rata s Kozare, Milekić nam ispreda roman o neslobodi, univerzalnu priču o zlu i lažima, bežanju od nasilne smrti, logorima i kasnijem pristajanju na uslovnu slobodu – pod drugim imenom i u tuđoj konfesiji – ili pod svojim imenom ali bez vidljive verske i nacionalne određenosti u javnom prostoru dugog vremena bezbožničke idolatrije, koje je usledilo u čitavim decenijama posle stradanja.“
– Nebojša Jovanović
„I ovaj roman Zorana Milekića o sudbini dece logoraša, koja su zahvaljujući podvigu Diane Budisavljević i njenih saradnika preživela pakao Jasenovca, otima tu tragičnu i obavezujuću činjenicu od zaborava i doprinosi kolektivnom sećanju na zlo koje se obrušilo na jedan narod. Suočen sa istinom koju je spoznao, autor ostavlja neizbrisiv trag o vremenu, i živote svojih junaka urezuje u svest potomaka.“
– Tihomir Stanić
„Zoran Milekić, čuvar sećanja, još jednom nam otkriva tajne, kopajući po starim, nikada nezaraslim ranama. Ali neke rane i ne treba da zarastu – jer nam pokazuju da smo živi i da nismo zaboravili.
Trudio sam se da se ne zaplačem. Stvarno sam se trudio... Nisam uspeo.“
– Branislav Janković
Posle Austrijanke, potresnog romana o Diani Budisavljević, Zoran Milekić je naslikao portret dece koja su preživela rat odvojena od porodice i u strepnji da više nikada neće videti roditeljski dom.
Kozara, 1941. Dve porodice beže od ustaša, Nemaca, smrti i neizvesnosti. Žene se ne odvajaju od dece dok muškarci traže zaklon i hranu. Nemila su vremena, treba spasti goli život. Svoj i život dece.
Dragoje, Jelena i Mika glavni su junaci ove priče. Prerano odvojeni od roditelja, odvedeni u logore Stara Gradiška i Jastrebarsko, potiskuju strah i gaje nadu da će videti roditelje, braću, sestre, bake i deke čim se za to ukaže prilika. Neki su čekali dve, neki tri godine, neki nisu ni dočekali sreću ponovnog okupljanja.
Ovi mali heroji morali su da budu mudri i strpljivi. Istinita priča o njima svedočanstvo je o veličini dečje nade i snage u teškim vremenima. I opomena da se ovakve priče ne zaborave.
„Kroz potresnu sagu o deci iz Drugog svetskog rata s Kozare, Milekić nam ispreda roman o neslobodi, univerzalnu priču o zlu i lažima, bežanju od nasilne smrti, logorima i kasnijem pristajanju na uslovnu slobodu – pod drugim imenom i u tuđoj konfesiji – ili pod svojim imenom ali bez vidljive verske i nacionalne određenosti u javnom prostoru dugog vremena bezbožničke idolatrije, koje je usledilo u čitavim decenijama posle stradanja.“
– Nebojša Jovanović
„I ovaj roman Zorana Milekića o sudbini dece logoraša, koja su zahvaljujući podvigu Diane Budisavljević i njenih saradnika preživela pakao Jasenovca, otima tu tragičnu i obavezujuću činjenicu od zaborava i doprinosi kolektivnom sećanju na zlo koje se obrušilo na jedan narod. Suočen sa istinom koju je spoznao, autor ostavlja neizbrisiv trag o vremenu, i živote svojih junaka urezuje u svest potomaka.“
– Tihomir Stanić
„Zoran Milekić, čuvar sećanja, još jednom nam otkriva tajne, kopajući po starim, nikada nezaraslim ranama. Ali neke rane i ne treba da zarastu – jer nam pokazuju da smo živi i da nismo zaboravili.
Trudio sam se da se ne zaplačem. Stvarno sam se trudio... Nisam uspeo.“
– Branislav Janković
328 pages, Paperback
Published September 13, 2023
2 people are currently reading
14 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
September 24, 2023
Ispisana je emotivna ispovest koja nas uvodi u tamne stranice Drugog svetskog rata na Balkanu. Smešten u okrutno vreme stradanja jednog naroda na teritoriji Kozare, autor se trudi da prikaže sumornu stvarnost koju su morali da prođu likovi ovog romana - dve porodice koje beže od ustaša, Nemaca i smrti kako bi spasile svoje živote.
Istinita priča o troje dece, Miki, Jeleni i Dragoju, od bežanja pred ustašama iz njihovih kozaračkih i slavonskih sela, preko zbegova i muka, i užasa po logorima Stara Gradiška i Jastrebarsko, do izvlačenja i preživljavanja u najtežim okolnostima. Njihova borba za opstanak, suočavanje sa strahom i gajenje nade u ponovno okupljanje sa svojim voljenima daju im nadu da istraju u golgoti kroz koju prolaze.
Koliko god roman bio potresan, ponovo sam imao utisak da čitam iste rečenice, iste dijaloge kao što je to slučaj sa prethodnim romanom- "Austrijankom." I ovde se takođe pojavljuje lik Diane Budisavljević, kao sporedan, dok su centralne ličnosti dečica čiji je jedini greh bio taj što su se rodili u vučije vreme, u vreme krvnika. Uprkos teškoj temi koju roman obrađuje, sve vreme mi je nešto falilo. Roman jeste izrazito tužan, ali nije mi izmamio suze kao što je to učinila "Austrijanka." Možda je to samo moj subjektivni doživljaj, ali mislim da je autor donekle imao zadršku, da nije imao hrabrosti da ide toliko daleko i do kraja ispriča strahote kroz koje su ta deca prolazila. Imao sam utisak da je sve nekako šturo napisano. Nijedna rečenica mi se nije izdvojila, da mi je ostala u sećanju kao epohalna. Nedostajao mi je psihološki portret likova; voleo bih da sam mogao da čitam o njihovim razmišljanjima, strepnjama, strahovima kroz koje prolaze; o neizvesnosti koju donosi svaki novi dan. Prilično sam zahtevan čitalac, želim da me roman poremeti, izbaci iz koloseka, da mi suze okupaju lice.
Ipak, podržavam da se što više piše o temama iz naše istorije. Na taj način istinu otržemo od zaborava. Ova priča nas podseća da se često pravi heroji rađaju u najtežim trenucima i da ljudska snaga može nadvladati najdublje mračne aspekte ljudske prirode. Na kraju, važno je da se podvuče da je život taj koji trijumfuje nad smrću, da je dobro to koje trijumfuje nad zlom. Neka ovaj roman posluži kao važno svedočanstvo o ljudskoj izdržljivosti, kao podsećanje da se priče o ovim vremenima ne smeju zaboraviti.
Istinita priča o troje dece, Miki, Jeleni i Dragoju, od bežanja pred ustašama iz njihovih kozaračkih i slavonskih sela, preko zbegova i muka, i užasa po logorima Stara Gradiška i Jastrebarsko, do izvlačenja i preživljavanja u najtežim okolnostima. Njihova borba za opstanak, suočavanje sa strahom i gajenje nade u ponovno okupljanje sa svojim voljenima daju im nadu da istraju u golgoti kroz koju prolaze.
Koliko god roman bio potresan, ponovo sam imao utisak da čitam iste rečenice, iste dijaloge kao što je to slučaj sa prethodnim romanom- "Austrijankom." I ovde se takođe pojavljuje lik Diane Budisavljević, kao sporedan, dok su centralne ličnosti dečica čiji je jedini greh bio taj što su se rodili u vučije vreme, u vreme krvnika. Uprkos teškoj temi koju roman obrađuje, sve vreme mi je nešto falilo. Roman jeste izrazito tužan, ali nije mi izmamio suze kao što je to učinila "Austrijanka." Možda je to samo moj subjektivni doživljaj, ali mislim da je autor donekle imao zadršku, da nije imao hrabrosti da ide toliko daleko i do kraja ispriča strahote kroz koje su ta deca prolazila. Imao sam utisak da je sve nekako šturo napisano. Nijedna rečenica mi se nije izdvojila, da mi je ostala u sećanju kao epohalna. Nedostajao mi je psihološki portret likova; voleo bih da sam mogao da čitam o njihovim razmišljanjima, strepnjama, strahovima kroz koje prolaze; o neizvesnosti koju donosi svaki novi dan. Prilično sam zahtevan čitalac, želim da me roman poremeti, izbaci iz koloseka, da mi suze okupaju lice.
Ipak, podržavam da se što više piše o temama iz naše istorije. Na taj način istinu otržemo od zaborava. Ova priča nas podseća da se često pravi heroji rađaju u najtežim trenucima i da ljudska snaga može nadvladati najdublje mračne aspekte ljudske prirode. Na kraju, važno je da se podvuče da je život taj koji trijumfuje nad smrću, da je dobro to koje trijumfuje nad zlom. Neka ovaj roman posluži kao važno svedočanstvo o ljudskoj izdržljivosti, kao podsećanje da se priče o ovim vremenima ne smeju zaboraviti.
Displaying 1 of 1 review