What do you think?
Rate this book
Petra je stvarno otišla
Milica voli filmove o zombijima i svoj kutak na tavanu. Svet posmatra iza foto-aparata i stvarno ne želi da glumi u školskoj predstavi. Petri sve ide od ruke – i hemija i balet i skijanje – ali i dalje ne zna čime stvarno želi da se bavi. Zna da ne želi da upiše medicinsku školu, a pogotovo ne želi da se seli u drugi grad, daleko od najbolje drugarice. Petrin i Miličin svet odjednom će se okrenuti naopačke, a njihovo prijateljstvo će se naći na velikom testu.
168 pages, Paperback
Published January 1, 2023
About the author
Aleksandra Jovanović
12 books3 followersAleksandra Jovanović je rođena 1996. u Vranju. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Kao dramaturškinja radila je na pozorišnim predstavama „Dečko iz poslednje klupe“, „Okamenjeno more“, „Crna ptica“, „Četiri zida ili tragikomedija o karantinu“, a kao scenaristkinja na kratkometražnom filmu „Krotki“ i nekoliko TV serija.
Osim romana, piše i pesme.
Živi i radi u Beogradu.
Kao dramaturškinja radila je na pozorišnim predstavama „Dečko iz poslednje klupe“, „Okamenjeno more“, „Crna ptica“, „Četiri zida ili tragikomedija o karantinu“, a kao scenaristkinja na kratkometražnom filmu „Krotki“ i nekoliko TV serija.
Osim romana, piše i pesme.
Živi i radi u Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
Read
October 15, 2023Kako me je ova knjiga osvežila.
"Petra je stvarno otišla" je kratak roman o dve najbolje drugarice koje se potkraj osnovne škole suočavaju s više raznih problema, a glavni je što se jedna od njih s porodicom seli u drugi grad. Ceo je smešten u dve nedelje pred Novu godinu i početak zimskog raspusta; ilustracije Jakše Lakićevića koncipirane su kao do škrtosti svedena scenografija i prikazuju prazne eksterijere i enterijere u kojima se priča odvija.
Kamerna priča, dakle, nepretenciozna, sa realno odmerenim ljudskim problemima koji jesu ogromni kad imate četrnaest godina ali ne pripadaju onom redu veličine koje vole tinejdžerski romani s tezom a koji možemo opisati kao "masivna trauma". Milici je teško što je punačka, usamljena i što joj je majka posle razvoda otišla u inostranstvo; Petri je teško jer se seli i jer dominantna majka insistira na tome da upiše srednju medicinsku. Ali nekako sve vreme ostaje jasno da su i te majke ljudi (što se dosta teško postiže u narativima u ovoj meri fokusiranim na junakinje) i da nije kraj sveta. Aleksandra Jovanović lepo, uverljivo i s razumevanjem hvata najsitnije treptaje straha pred novim i adolescentske nelagodnosti od vlastitog i tuđeg tela - ima jedan trenutak kad devojčica sedi u sobi s dečakom, vidi recimo centimetar njegovog stomaka između majice i pantalona i tako se PRESTRAVI od vlastite reakcije da pod nekim izgovorom izleti iz sobe.
Zanimljiva mi je i vidljivo namerna odluka da se brižljivo prepeglaju sve konkretne popkulturne i aktuelne reference: ne znamo preko koje mreže se dopisuju Milica i Petra, ne znamo koju muziku puštaju na zabavi niti koje video-igre igraju. Neko stariji bi se možda potrudio da svaku pojedinačnu stvar podvuče, da se vidi da je ozbiljno istraživao šta sve vole današnji mladi :D
Izvesnu slabost predstavljaju, pa, svi ostali likovi koji okružuju dve junakinje: sagledavamo ih s s Mičičine tj. Petrine tačke gledišta koje su vrlo tinejdžerski usmerene prema sebi, i ne saznajemo baš mnogo o tome šta ih inače pokreće. Pa ipak, zaobiđene su najočiglednije opasnosti crno-belog prikazivanja, a pre svega mi je drago što nema onog upinjanja da se OBJASNI (ne znam kako bih to drugačije nazvala) koje je i dalje često u našim romanima za adolescente.
I za kraj. Jako davno jedna osoba se žalila što nema dovoljno knjiga u kojima su glavni likovi NA PRIMER dve drugarice koje zajedno rade u laboratoriji i zovu se RECIMO Kloe i Olivija i super se slažu i ne otimaju se oko momka ili štagod. I poslednjih godina često sam se toga tužno prisećala kad se suočim s domaćom književnošću. Ali ovo je jedan blistavi korak napred u tom pogledu :)
"Petra je stvarno otišla" je kratak roman o dve najbolje drugarice koje se potkraj osnovne škole suočavaju s više raznih problema, a glavni je što se jedna od njih s porodicom seli u drugi grad. Ceo je smešten u dve nedelje pred Novu godinu i početak zimskog raspusta; ilustracije Jakše Lakićevića koncipirane su kao do škrtosti svedena scenografija i prikazuju prazne eksterijere i enterijere u kojima se priča odvija.
Kamerna priča, dakle, nepretenciozna, sa realno odmerenim ljudskim problemima koji jesu ogromni kad imate četrnaest godina ali ne pripadaju onom redu veličine koje vole tinejdžerski romani s tezom a koji možemo opisati kao "masivna trauma". Milici je teško što je punačka, usamljena i što joj je majka posle razvoda otišla u inostranstvo; Petri je teško jer se seli i jer dominantna majka insistira na tome da upiše srednju medicinsku. Ali nekako sve vreme ostaje jasno da su i te majke ljudi (što se dosta teško postiže u narativima u ovoj meri fokusiranim na junakinje) i da nije kraj sveta. Aleksandra Jovanović lepo, uverljivo i s razumevanjem hvata najsitnije treptaje straha pred novim i adolescentske nelagodnosti od vlastitog i tuđeg tela - ima jedan trenutak kad devojčica sedi u sobi s dečakom, vidi recimo centimetar njegovog stomaka između majice i pantalona i tako se PRESTRAVI od vlastite reakcije da pod nekim izgovorom izleti iz sobe.
Zanimljiva mi je i vidljivo namerna odluka da se brižljivo prepeglaju sve konkretne popkulturne i aktuelne reference: ne znamo preko koje mreže se dopisuju Milica i Petra, ne znamo koju muziku puštaju na zabavi niti koje video-igre igraju. Neko stariji bi se možda potrudio da svaku pojedinačnu stvar podvuče, da se vidi da je ozbiljno istraživao šta sve vole današnji mladi :D
Izvesnu slabost predstavljaju, pa, svi ostali likovi koji okružuju dve junakinje: sagledavamo ih s s Mičičine tj. Petrine tačke gledišta koje su vrlo tinejdžerski usmerene prema sebi, i ne saznajemo baš mnogo o tome šta ih inače pokreće. Pa ipak, zaobiđene su najočiglednije opasnosti crno-belog prikazivanja, a pre svega mi je drago što nema onog upinjanja da se OBJASNI (ne znam kako bih to drugačije nazvala) koje je i dalje često u našim romanima za adolescente.
I za kraj. Jako davno jedna osoba se žalila što nema dovoljno knjiga u kojima su glavni likovi NA PRIMER dve drugarice koje zajedno rade u laboratoriji i zovu se RECIMO Kloe i Olivija i super se slažu i ne otimaju se oko momka ili štagod. I poslednjih godina često sam se toga tužno prisećala kad se suočim s domaćom književnošću. Ali ovo je jedan blistavi korak napred u tom pogledu :)
Displaying 1 of 1 review