Zadušnice

by Dejan Ognjanović

Jesenje zadušnice.

Novembarsko jutro.

Srbi na groblja nose ponude svojim mrtvima.

Mrtvi ustaju iz grobova.

Ali njima nije stalo do tih ponuda…

Mrtvi ustaju iz mrtvačnica, sa stolova za obdukciju, iz sanduka, usred sahrana…

Lelek za mrtvima pretvara se u lelek od mrtvih.

Počinje haos.

Ali haos je u Srbiji prirodno stanje.

Genres: Horror

319 pages, Hardcover

Published October 1, 2023

About the author

Dejan Ognjanović was born in Niš, Serbia, in 1973. He worked as a TA in American Literature at the Faculty of Philosophy, Niš, Serbia (1999-2009). Got his MA in 2009 ('Gothic Motifs in the Works of E. A. Poe'). Got his PhD in 2012 ('Historical Poetics of Horror Genre in Anglo-American Literature'). Published literary and film essays and criticism in various magazines.

In Serbia he has published several books: novels, In Vivo (2003), The Seducer (2014) and Prokletije (The Damned Mountains, 2021); three studies: Faustian Screen: The Devil in Cinema (2006), In the Hills, the Horrors: Serbian Horror Film (2007) and Poetics of Horror (2014); a collection of essays– A Study in Terror (2008) and a book of interviews More than Truth: Kadijević on Kadijević (2017). He edited the first Serbian anthology of H. P. Lovecraft's best stories (Nekronomikon, 2008.); he co-edited The New Frames (2008), on Serbian cinema.

His essays were published in the books edited by Steven Schneider: 100 European Horror Films, 501 Movie Directors, 101 Horror / SF / Gangster / War Movies You Must See Before You Die, and also in Speaking of Monsters (2012) and Digital Nightmares (2015).

He is an editor at Orfelin Publishing (Novi Sad, Serbia), where he edits a book series 'Poetics of Horror'.
He is a regular contributor to Rue Morgue magazine (as writer and reviewer) since 2010.

Reviews

[Taske · Rating 5 out of 5]

Nisam dobio ono što sam tražio i očekivao, već sam dobio ono što sam trebao, a to je dobra zabava i smeh. Roman se brzo čita, nema dosadnih delova. Karakterizacija likova je odlična, vezao sam se za braću Mikija i Djoleta, u njima sam pronašao deliće sebe, a najinteresantniji za čitanje su mi bili opet duo - profesor dr Milan i njegov student i asistent Marko. Horor, iako prisutan sve vreme u romanu, nije dominantan, zapravo on postaje dominantan tek pred sam kraj romana. Ono što je dominantno su životi likova, prikazani na mračno humoristički i satirični način. Iako se ovaj roman zove zadušnice, što nas asocira na mrtve, on obiluje životom, i u njemu su živi čak i oni koji su mrtvi.

[Ivan Dželajlija · Rating 5 out of 5]

Zadušnice su, kao i svi raniji Ognjanovićevi romani, "drugačije u odnosu na prethodno napisane."

Za razliku od Naživog, Zavodnika i Prokletija, u kojima autor uzima drugačije pristupe u okviru istog žanra
(čak i Naživo i Prokletije, koliko god delili jedan isti univerzum nisu puki prequel & sequel, odnosno jedna ista priča podeljena u dve knjige), Ognjanović ovde pravi veći iskorak, stavlja horor u drugi plan i upušta se u pisanje satire.
And he does it abso-fucking-lutely well.

Ko prati Ghoulov blog ili društvene mreže zna da mu satirično komentarisanje i parodiranje nisu strani. Ovde to dobijamo još upeglanije, u kombinaciji sa nekim likovima (Predsednik) i nekim situacijama (Predsednikove govorancije i medijsko izveštavanje koji nisu morali da prođu kroz dodatno parodiranje jer zvuče i deluju toliko poznato da se zapravo zapitate gde se u našoj javi/normalnosti povlači crta između satire i realizma.

[kvazimodla · Rating 5 out of 5]

#re-read
🤯, al bukvalno 🤣
I besmrtne scene sa preSednikom i otvaranjem fabrike, ostvarile mu se dabogda, i dabogda ga već jednom izdali ti instinkti neuništive bubašvabe

Poseban efekat na creepy skali je čitati ovo ponovo dok preSednik odvrće ludilo na max i misli da pobedjuje obojenu revoluciju
⛽⛽⛽⛽⛽⛽⛽⛽⛽⛽⛽⛽⛽

************************

Nije lako davati rating Dejanovim knjigama iz pozicije običnog horor-neobrazovanog čitaoca, pa još ovako kad napravi stilski zaokret i sve nas iznenadi. Najpre, kako pred njim samim uopšte nešto izjavljivati o njegovom radu, a onda, čovek ima velike i teorijom/praksom horora potkovane poštovaoce, a bogami i strastvene protivnike (jednom me neki nesrećnik najstrašnije isprozivao zbog em pozitivnog em nedovoljno visokoumnog komentara - na GR za koji bi čovek očekivao da je jedna pitoma platforma 😂).
U to ime, meni je sve ovo bilo odlično :)

[Marko Kovač · Rating 4 out of 5]

Roman je smešten u blisku budućnost Srbije, u kojoj se tokom jesenjih zadušnica događa neobjašnjivo oživljavanje mrtvih. Glavni junaci romana su stanovnici Niške Banje i okolnih sela, koji se suočavaju sa apokaliptičnim scenama i pokušavaju da prežive u zemlji koja je postala groblje.

Od Dejana svi mi uvek očekujemo čistokrvni horor prepun strave. Ukoliko tražite baš takav horor, ovde ga nećete pronaći. Ovo jeste definitivno Ognjanovićev najslabiji roman ako uzmemo u obzir horor elemente kojih ima u manjoj meri nego što smo navikli. Međutim, ovo je neki novi Ognjanović koji je pokazao da vrlo dobro pliva i u ovom zamešateljstvu u kom satira dominira nad hororom. Zamislite da se Siniša Pavić, Branislav Nušić i Radoje Domanović sretnu na jednom mestu. Tu se lagano pronalaze i mrvice Kafkinog uticaja, analoške potvrde kafkijanskih struktura u kojoj je beznačajnost individue u prvom planu.

Jedan od važnih aktera je i sam PreCednik koji kao da je ispao iz Alan Forda. "Nepomenik" ovde nije prošao dodatnu karikaturalizaciju (već je dovoljno i sam po sebi karikaturalan, i previše).
Dok se neartikulisanih pokreta, nekontrolisano dernja sa govornice tvrdeći da je sve diverzija stranih službi i zemalja iz regiona. Po stolu rasuti papiri i nezaobilazna kola-kola zero koja mu se uvek nađe pri ruci da ovlaži svoje suve pune usne. Maše srednjim prstom i pozdravlja svoje građane, popravljajući "neposlušne" naočare koje kao "nemirno dete" beže sa vrha nosa.

Dejan koristi motiv zombija kao alegoriju za stanje u savremenoj Srbiji, koja je zarobljena u prošlosti, nekrofiliji i beznađu. Mrtvi koji ustaju iz grobova pritom direktno ne ugrožavajući i (ne) napadajući građane, već samo bauljajući naokolo, samo su metafora našeg višedecenijskog trovanja. Nekrofilija je tu kao ogledalo našeg mentaliteta i naše realnosti, naših neostvarenih želja i frustracija. Politička scena u Srbiji nalikuje crvljivom testu koje je bezbroj puta zamešeno, i dopunjavano raznim buđavim sastojcima.
Svako novo pripremanje testa liči na ono prethodno, a čini se kao da ništa novo ne može da se doda, a i zašto bi?
Kvasac, brašno i voda, polupismenoj, moralno i materijalno upropašćenoj svetini su dovoljni (uz poneki parizer sa 3% mesa).

Zanimljivo i originalno delo, koje spaja elemente horora, satire i drame sa obiljem crnog humora. Ognjanović vešto opisuje atmosferu straha, panike, nasilja i ludila, ali i ne gubi iz vida ljudsku dimenziju svojih likova, koji se bore za opstanak i dostojanstvo koje im je odavno oduzeto. Roman je pun lokalnog kolorita, dijalekta i folklora, što ga čini autentičnim i živopisnim. Autor takođe pokazuje smisao za crni humor i grotesku, koji doprinose mračnoj slici sveta koji se raspada.

Zadušnice je roman koji čitaoce ne ostavlja ravnodušnim. Bićete uvučeni u napetu i uzbudljivu priču, koja vas neće pustiti do poslednje stranice. Lićete gorke suze od nekontrolisanog smeha. Stomak će vas zaboleti, i opominjati, ali ne zato što je prazan. Mahom smo svi manje-više siti ispod ove truležine koja zaudara i koja samo formalno liči na državu. Roman je i provokativan i kritičan, jer postavlja pitanja o smislu života, smrti, pronalaženju identiteta i odgovornosti u društvu koje je izgubilo kompas.

[Snezana BookWitch Gligorijevic · Rating 5 out of 5]

"Starice su bile najupornije u pokušajima trčanja, jer kome je jedna noga u grobu najviše mu se živi i najenergičnije će se otrzati od njegovog zova." :D :D :D :D Bukvalno sam plakala od smeha :D

https://bookwitch77.blogspot.com/2023...

https://bookwitchreads.blogspot.com/2...

[Vojislav Gavrilovic · Rating 4 out of 5]

Ognjanović je do sada čitaoce navikao na jedan ponorno mračni ton svojih romana, na mistične užase koji jedino mogu da bude strahopoštovanje, pri čemu brižljivo pletena atmosfera jezovitog nije trpela rastakanje drugim žanrovima (a ponajmanje komedijom). Zato crnohumorni karakter Zadušnica predstavlja pravo iznenađenje, koje u početku neizbežno izaziva skepsu čitaoca. Međutim, autorovo radikalno odstupanje od utabanog stila u ovom slučaju ne da ne razočarava, nego Ognjanovića, potpuno neočekivano, stavlja u red velikih satiričara. Ne bih baš da tvrdim da su Zadušnice nešto poput hibrida Nušića, Romera i Resident Evil-a smeštenog u kontekst sadašnje Srbije, ali nisu ni daleko od toga. Štaviše, način na koji autor kombinuje uveliko otrcani holivudski motiv "zombi apokalipse" sa dobro poznatim prizorima i scenama iz svakodnevnog života u Srbiji daje celoj priči jednu novu originalnost i utisak realističnosti i poistovećivanja kakav bi teško, ako ne i nemoguće bilo postići čistim hororom. Ipak, iako se radi o uspešnom Ognjanovićevom "izletu" u nove žanrovske predele, ostaje nada da ovo neće biti najava novog pravca u njegovom daljem radu. Ovoj zemlji jesu potrebni satiričari, i Ognjanović ovim delom daje dragocen doprinos na tom polju, ali neka doktor horora ostane doktor horora.

[Александар Петровић · Rating 4 out of 5]

Ovo je jedan potpuno novi Ognjanović, Ognjanović satiričar, Ognjanović komičar, društveno angažovani Ognjanović, Ognjanović u svom obračunu sa vladajućim političkim establišmentom i ovdašnjim mentalitetom koji se međusobno hrane u savršenoj simbiozi, Ognjanović koji vrši literarnu obdukciju nad kadaverom zvanim Srbija.

Sve ono što nas tišti i zabrinjava u pogledu naše socijalne krvne slike, Ognjanović je zaodenuo u vrhunsku zombi horor komediju, začinjenu autentičnim srpskim humorom i poslovično pitoresknim deskripcijama akcije i krvoliptanja karakterističnim za ranijeg Ognjanovića.

Ocena je 4 samo zbog toga što je roman "Zadušnice" ipak manje ambiciozan književni poduhvat u odnosu na celokupan raniji piščev opus, pa su i njegovi dometi znatno skromniji i ograničeniji. Mnogo smeha i okretanja utrobe su svakako zagarantovani.

[Dimitrije Vojnov · Rating 3 out of 5]

Horor romani Dejana Ognjanovića se razlikuju od ostatka ponude na našoj sceni zbog svog spoja veoma imaginativne strave i visoke ambicije samog rukopisa da iskorači iz okvira žanra i ponudi nešto više, usput ne zaboravljajući da ispuni sve postulate uspešnog žanrovskog dela.

Otud, NAŽIVO i PROKLETIJE ostaju romani koji su i po ambiciji i po izvedbi za klasu iznad ostatka žanrovske ponude, ali bogami ne zaostaju ni za generalnom proznom scenom u okvirima onoga što duhovito nazivamo visokom književnošću kod nas.

Logično je da Ognjanovićev verovatno najmanje ambiciozan horor roman postigne možda i najviše u pogledu nagrada i približavanja NINovoj nagradi. S jedne strane, naravno, besmisleno je žaliti se na uspehu koji su ZADUŠNICE postigle u najmanju ruku jer novi romani vuku stare, prilika da se kroz slabije delo otkrije pisac i da se čitaoci upoznaju sa nadmoćnim ostvarenjima itekako postoji, s druge strane, taj uspeh i nije nezaslužen jer ovaj roman ima svoje kvalitete, ali ukupno uzev velika je šteta što NAŽIVO i PROKLETIJE nisu ovako daleko dobacile jer bi onda mogle da imaju konstruktivniji uticaj na ostatak scene.

ZADUŠNICE s druge strane ne mogu imati naročito povoljan utisak na scenu, izuzev varljivog utiska da baš od svega može da se napravi roman.

Ipak, pažljivijim čitanjem, videćemo da nepodnošljiva lakoća pisanja romana ZADUŠNICE nije baš takva kao što izgleda.

U ovom romanu, Ognjanović se uključuje u internacionalni žanrovski dijalog, nudeći autohtoni srpski ugao gledanja na pitanje ustajanja iz mrtvih u kom oživljeni pokojnici imaju neke nesuvisle, animalne i generalno nekoherentne namere, da ne kažemo da su zombiji - pošto u ovom romanu oni to tek delimično jesu.

Dakle, ZADUŠNICE jesu u širem smislu satirični zombi roman, s tim što je Ognjanović ipak suviše žanrovski prefinjen da njegovi oživeli mrtvaci budu agresivno gladni mozga. Iz tog rešenja gde ovo i jesu nisu zombiji, Ognjanović gradi jedan situacioni kapital u kom junaci imaju izbora, imaju prostora da se ispolje i ne nalaze se u neprekidnoj poteri i napetosti, mada povremeno ima i toga. Žanrovska nadgradnja horor tropa je ovde sprovedena dobro, nije iznova napisan playbook kako će zombiji biti prikazani u romanima ili na filmu, uostalom i viđali smo ih u sličnim formama, ali jeste postavljen dobar okvir za psihološko-kulturalnu studiju.

U pogledu ljudi dovedenih u horor situaciju, Ognjanović se bavi galerijom karikaturalnih likova iz južnih delova Srbije. Za razliku od neobjašnjivog uzroka kako su pokojnici postali zombiji, kod živih ljudi, Ognjanović vrlo jasno objašnjava na koji način su postali kreteni. Dakle, objašnjen je sunovrat prosečnog Srbina kojem su pomogle krize, ratovi, sankcije, stari mediji, novi mediji, teorije ali i prakse zavere itd. Vrlo malo ovde ima ljudi sa kojima se čitalac može identifikovati ali ne mari jer svi ovi tipski likovi su nam dobro poznati i iz svakodnevice i iz popularne kulture koja fetišizuje lik Srbina iz unutrašnjosti kao raspojasanog idiota.

U tom domenu popularne kulture, ovaj roman nailazi na svoj prvi neuspeo eksperiment. Naime, reč je o satiričnom romanu ali pored satire ovde Ognjanovič pribegava i jednom krajnje klasičnom humoru i u sklopu toga ima junake koji se nalaze u duhovitim situacijama i izgovaraju duhovite rečenice.

Kad je reč o konstruisanju duhovitih situacija, Ognjanović je uglavnom uspešan. I tu čak ima nekih situacija koje su osmišljene tako da prevazilaze možda i ono što smo viđali na filmu i drugoj literaturi.

Kad je o dijalogu reč, junaci jako puno pokušavaju da budu duhoviti kroz poznate verbalne dosetke koje su već postale deo narodne svakodnevice. Iako, pretpostavljam da je Ognjanovićeva intencija bila da prikaže između ostalog i grčevitu potrebu svojih debilizovanih likova da budu duhoviti u svakoj prilici tako što ispaljuju poznate rečenice i koriste ih kao impuls za smejanje, ono što čitalac dobija je utisak da nam se ovde plasiraju vicevi "s bradom".

Baziranje humora na "vicevima s bradom" je ne samo legitimina već i česta humoristička strategija - recimo KURSADŽIJE su izgradile karijeru izvodeći dramatizacije dobro poznatih starih viceva, svesno koristeći predznanje publike. Međutim, meni se čini da je Ognjanovićeva ideja bila da je kursadžijska eksploatacija starih viceva u stvari dokaz gluposti junaka, no nisam siguran da čitaoci koji ipak drugačije identifikuju stvari to vide na isti način.

Dakle, dijaloški segment humora je prvi krupan problem romana iako je sam pokušaj dobro zamišljen na nivou koncepta.

Drugi problem romana je to što zapravo nema jasan okvir i sačinjen je od niza epizoda koje su narativno povezane, ne bih rekao labavo ali ne baš ni snažno. Naravno, kad govorimo o kosturu priče, i labavi ume da zabavi, ali roman se "vrlo diskretno" kreće nekuda, on nema neko krupno ishodište, ima više svojevrsne klimakse za pojedinačne junake, nego što se osnovna priča zapravo privodi nekom zaključenju.

U tom pogledu, labava struktura romana na stranu, Ognjanović u ZADUŠNICAMA gubi jedan od osnovnih aduta svoja dva najsnažnija romana a to je zamajac priče koja ih čini poslovičnim page-turnerima. Prosto, ovde imamo jedan zapušten stil, takođe nesvojstven Ognjanovićevom inače vrlo konkretnom i narativno disciplinovanom rukopisu. Ovde su situacijama stvari stoje, zasuti smo dugim dijalozima koji su velikim delom pozajmljeni iz raznih viceva, sa idejom da eto vidimo da su junaci moroni i prosto ovo je roman koji može da se čita sa radoznalošću ali da se to čitanje isto tako u bilo kom trenutku prekine.

Gledam po sebi, ovaj roman sa pročitao iz nekoliko serija, ali zapravo sam ga započeo mesecima ranije i posle svake sesije nisam imao naročitu potrebu da mu se vraćam. Smatram da je osnovni razlog za to raspušten stil.

Čini mi se da je Ognjanović vrlo svesno koncipirao ZADUŠNICE kao svoj minor work, a naša kulturna javnost koja je mentalno mnogo bliže njegovim junacima iz ovog romana, prepoznala je to kao nešto bitno ozbiljnije.

ZADUŠNICE svakako ostaju roman vredan pažnje, u okvirima naše scene ali i neuporedivo manje bitno delo od NAŽIVO i PROKLETIJA, pa i ZAVODNIKA koji je takođe imao karakteristično iskoračivanje iz kanona ali upravo u drugom smeru, ka jačoj stilskoj rigoroznosti.

Očigledno je da kada čovek odluči da našali, i da se posluži glupim ili hajde da kažemo glupo primenjenim vicevima, može biti shvaćen ozbiljno kod nas.

[Boris Tasev · Rating 5 out of 5]

Kada pomislimo na zombi apokalipsu uvek nam se stvaraju iste slike iz filmova koje smo gledali do sad, ali ovako nesto nismo do sad videli niti procitali.
Ognjanovic nam na satirican i sasvim poseban nacin predstavlja zombi apokalipsu na ovim prostorima. Kritika vlasti i drustva na njemu sasvim svojstven nacin ovde uzima prilicnog maha. Ko je upoznat sa njegovim recenzijama i blogom zna o cemu pricam. Ne pamtim kad sam se toliko smejao i zgrazavao na istim stranicama knjige.
Posle svih njegovih knjiga i prica ovo nisam ocekivao i svakako sam bas prijatno iznenadjen.
Svaka preporuka njegovim fanovima, a cak i onima koji nisu upoznati sa njegovim radom do sad.

[Nenad · Rating 5 out of 5]

Ne bih mogao sebi da dozvolim da na bilo koji način kritikujem sadržaj ovog romana. Jednostavno, nemam dovoljno zvanja, a ni znanja da bih to činio.
Dajem peticu kao jedan prosečni čitalac, jer me roman zabavio, šokirao, zainteresovao. Ovako nešto niste čitali! Pouke izvučene iz perioda pandemije koronom su vrlo lepo iskorišćene, kao i trenutna (decenijska) situacija u državi. Neću “spojlovati”, ima fantastičnih momenata!
Velika podrška za našeg doktora horora!

[Stanko · Rating 5 out of 5]

Mnogo zanimljivih likova i Srbija je najbolje mesto na svetu za zombi apokalipsu :) Nesto drugacije od njegovih rethodnih knjiga ali covek tako lepo pise, da moze da pise koji hoce zanr. Voleo bih da jednog dana bude nastavak jer je na kraju postalo jako zanimljivo!

[marko · Rating 3 out of 5]

Zombi apokalipsa je možda prolazna. Aleksandar Vučić je sigurno večan. Iz njegovog autobusa, nažalost, nećemo skoro moći da izađemo.

[Arsagen · Rating 2 out of 5]

How do you do, fellow kids?

Prva polovina je šarmantno i pomalo bezobrazno zabavna. Brzo se čita i lepi se za čitaoca. Humor na momente malko banalan za moj ukus ali može da prođe. Međutim već u drugoj polovini knjiga kreće da udara iste note i itekako postaje banalna i cartoonish. Razumem ja da je ovo satira, ali kada nikada imenovani PreCednik krede da mlati hordu zombija malim detetom u opancima, ne mogu da ne dobijem utisak da to ne zvuči kao nešto što bi edgy tinejdžer smislio i mislio da je super genijalno. Jako cenim ulogu koju južnjački akcenat i dijalekt igraju u knjizi i to je ovu knjigu učinilo još zabavnijom za čitanje.

Drago mi je što nešto ovako "drugačije" i "uvrnuto" postoji na našim prostorima u ovoj formi. I imam ogromno poštovanje za Ognjanovića kao autora i lepo je što je jedan od retkih koji gura ovakve stvari napred. Ali ne mogu da otresem osećaj da bi ovo ispalo bolje u rukama (možda) nekoga malo mlađeg.

Možda bi ovo bolje funkcionisalo kao kratka priča. Jer iskreno, onoliki broj sub-plotova sa gomilom likova koji jedva da imaju neki zanimljiv ili upečatljiv način razrade i promene u toku knjige samo dodaje na problemima. Odatle kreće i repetativnost, a samim tim krećeš da se pitaš da li je ovoliki broj likova i priča uopšte i potreban i kako bi ovo izgledalo i kako bi teklo kad bi se saseklo barem pola.

Takođe ne bi škodilo da je sve ovo završeno kako zaslužuje da bude završeno. Razumem da haosu u Srbiji nikad kraja, ali ovi likovi koje pratim preko skoro trista stranica zaslužuju da im se priče i arkovi lepše zaokruže, ovako ostade polupečeno, isto kao i jagnjence na ražnju...

[Đorđe Otašević · Rating 5 out of 5]

Ova knjiga je reper tzv balkanskog mentaliteta, ustrojenja, ideja i orijentacija. Bukvalno naslikana svaka očekivana situacija u vrijeme "poslednjih dana" bilo u Podgorici, Beogradu ili Nišu. Doktorski.

[Samo Vončina · Rating 5 out of 5]

Knjiga, za koju sam se zaputio čak iz Maribora na Sajam knjige, da je preuzmem od autora lično. Dakle, šta reći o Dejanovom poslednjem (zasad) romanu iz pozicije nekog, ko nije iz Srbije? Šta dobijamo za svoje pare? Za razliku od folk horora Zavodnika i Divlje kapele i kosmičkog horora Naživo i Prokletija, sada dobijamo prvoklasnu splatter satiru, skoro pa neke vrste dokumentarac. U Srbiji i samo u Srbiji mrtvi počnu izlaziti iz svojih grobova. Niko ne zna zašto, možda nikoga i nije briga. Miris tamjana meša se sa mirisom pečene jagnjetine, ukus trule hladne novembarske zemlje meša se sa ukusom toplog ustajalog piva. Možda je u današnje vreme veća katastrofa nestanak mobilnog signala i interneta nego tamo neku mrtvaci, koji se gegaju tamo amo. U Knjigama krvi u priči Seks, smrt i sjaj zvezda Klajv Barker je napisao, da šta bi vaskrsenje bilo bez malo smeha tu i tamo. Tako je i ovde. Gomila prvorazrednog crnog humora, koji dođe ko hladna voda u vrelo letnje popodne. Možeš je popiti na litre. Genijalna ideja sa seoskim fudbalom (pročitajte!), briljantno sprovedena u delo. Na kraju krajeva, da ne zaboravimo i Njega. Predsednika. S velikim P. Figura, koja samo odradi ono za šta je rođena. Proročanstvo, koje ispunjava samo sebe. Kada kupimo kartu za autobus za taj tour de force, moramo biti srećni i zadovoljni, jer nam karta važi do kraja života. Nema izlaza iz autobusa. Nema ga kod Ognjanovića, ko što ga nije bilo ni u Zafranovićevoj Okupaciji (mada tamo u drukčijem kontekstu i sa drugim monstrumima). U pogovoru knjige Dejan piše: uzmite ili ostavite. Ja uzimam, vrlo rado. I hoću još ...

[Žarko Milenković · Rating 5 out of 5]

Čim mi je knjiga dopala u ruke, smesta sam se bacio na čitanje. Mnogo nas je očekivalo Dejanov novi roman. Znamo gde nas je vodio Zavodnik, kuda smo se verali sa Prokletijama i koliko nas je plašilo Naživo, ali gde je destinacija na koju će nas povesti Ognjanović, mogli smo samo da nagađamo i da učitavamo iz onoga što nam je na kašičicu davao...
Šta se sve dešava na tim Zadušnicama? Isprana fraza je „književni rolerkoster“ i ostala poređenja sa spravama koje proizvode vrtoglavu brzinu, ali molio bih vas, ipak, da u glavi projektujete neku andrmolju koja može da vas zadivi velikom brzinom, dinamikom kretanja, iznenadnim kočenjima i ubrzavanjima, usponima i obrušavanjima. Tako sve to izgleda na Zadušnicama u Nišu i okolini. Kao što ste mogli da vidite u Dejanovom kratkom opisu, pokojnici ustaju iz grobova na zadušnicama, bauljajući po groblju i oko groblja, kasnije šireći krugove svog kretanja…
Ovo je knjiga o tim našim mrtvima, ali i knjiga o nama živima koji se zatičemo u tom (ovom sada) trenutku. Polovina naših junaka je „zombirano“ (kao i polovina stanovnika što je). Neki junaci su mu obični ljudi u suludim situacijama. Neki od junaka društveni su talog koji oportunistički koristi situaciju neviđenog događaja, a neki su naša stvarnost, živi ljudi, koji rade stvari na koje smo navikli da rade kada je teško, kada treba nešto smisleno uraditi. Možete zamisliti koliko oni mogu biti na visini zadatka. Roman bih opisao sledećom definicijom: roman strave, satire, kritike društva, alegorije, opšte sprdnje sa svima nama. Ima seksa (ooo, božesačuvaj), ima besmislenih običaja koji postaju još besmisleniji kada ih ljudi primenjuju u okruženju koje gradi Ognjanović. Ima svakog od nas, manje-više. Roman, kao i naša stvarnost, ne može da prođe bez uplitanja jednog čoveka. Taj čovek da se za zelen bor uhvati, odmah bi se bor osušio, ali bi pre toga nesrećno drvo moralo da napusti šumu da se nikad više ne vrati, s tim što bi mu iglice prodao brat tog čoveka, a koru sa stabla oljuštili bi pajtaši pa svu lovu preneli ko zna gde, ili bi im te pare dala tetka iz Kanade (ovo ne može da bude spojler, pošto je toliko sveprisutno da je jednako pominjanju vazduha koji dišu junaci). Meni najzanimljiviji deo ovog novog Ognjanovićevog romana je deo sa dijalozima, koji su svi odreda vrcavi, razložni, realni, neizveštačeni, a svem tom kontaktu koji održavaju sa realnošću, od čijeg gubitka pati savremena naša književnost, doprinosi dijalekt Niša i okoline. Dejan obilato koristi odlike niškog dijalekta, koristeći fraze, poštapalice i sve one jezičke akrobacije koje se koriste, pogotovu u okolini, zbog kojih ako ste nevešt sagovornik, reskirate da vam ih domišljati razgovornik dobrano „zavuče“. Ni u jednom momentu ne razgovaraju kao filozofi u dubokoumnoj raspri, niti pokušavaju da daju neki smisao ili da prenesu svetonazor pisca, koristeći velike reči, fraze ili crkvenonacionalnopatriotska proseravanja. Licemerje nas samih, licemerje rukovodstva, pa sve to uz licemerje sveta, prikaz je društvene reakcije na stanje (i „Zadušnica“ i stvarnosti).
I pored svih hororičnih momenata, svih sablasnih delova, jada koji spopada neke od likova, moram još jedared da napomenem da je ovo pre svega kritika, i iznad kritike i svega ostalog, jedna jako zanimljiva knjiga koja odavno nije viđena na našim (južnim) pa čak i svesrpskim prostorima.

[Zagor · Rating 5 out of 5]

За душу Радоја Домановића

Задушнице су Огњановићев четврти роман, у којем он прави излет у црнохуморну социјалну сатиру Србије (са звездицом) у 202х години. Премда то суреално квазиапокалиптично стање траје већ 30 година, сматрам да је ово прави тренутак за објављивање дела попут Задушница, с обзиром да су делови романа у којима се појављује Председник апсолутно непревазиђени са сатиричног гледишта - једноставно, то је Тај човек, који би у Тој ситуацији радио То.

Шта је главни заплет романа? Једног дана, на јесење Задушнице, покојници доносе одлуку да не буду више у покоју, то јест, да се врате са Оног света. И то је - то. Они не говоре (мали изузетак чини Велизар, који фигурира као малени прозорчић у Онај свет, али не више од тога) и не делају (изузев хроптања и бауљања). Они су ту као огледало нашег менталитета и наше реалности, наших неостварених жеља и фрустрација (приказано скоро на самом почетку једном изразито морбидном епизодом). Уопште, цео концепт (не)мртвих који служе као огледало и писаћи папир за унутрашњи мрак нас живих ме подсећа на омаж Дилану Догу, иако директних референци на култног Склавијевог јунака нема.

Место дешавања - Нишка Бања, Ниш, југ и остатак Србије. Аутору се мора одати признање на давању живота лико��има у роману, са све локалним дијалектима и манирима.

Поред овертних протагониста - пар научника који се како роман одмиче више занима сопственим животима него упокојеним повратницима, два брата који са мајком одлазе "у брда", просечан српски породични човек, горепоменути Велизар - ту су и Држава и њен мали пулен Црква (или обрнуто?) који својим делима, прогласима, методама, мерама и указима постепено обликују ову "нову реалност" усталих покојника и интегришу их, колико је то могуће, у функционисање Система.

А Систем функционише - итекако! Испод илузије и луткарске представе бирократије, пометености, норматива наметнутих од стране беневолентног Запада и на крају крајева крајње глупости - Систем и његови представници добијају малтене све што науме, ма колико то бизарно и гротескно било у каснијим деловима романа. Са тако ефикасним Системом, која је разлика између живота и смрти? Очигледно никаква. Све је ту равно, попут мртвог мора. Управо ту испливава домановићевски сегмент - овакву сатиру нико (у новијој историји Србије!) није извео. И када се деси узбуркавање тог мртвог мора ("Други Талас") Систем ефикасно поново санира и реинтегрише ту аномалију, повлачи је испод површине, са импликацијом да ће се исто тако десити и са Трећим, Осмим, Двадесетим таласом... збиља, излаза нема.

С обзиром да је књига за мене била апсолутни "page turner" те сам је прочитао у једном дану, могао бих писати нашироко и надугачко, али би то већ зашло у спојлере. Свакако би вредело поменути и генијалну деконструкцију класичне тропе устајања из гроба - то овде резултира концептом који је изузетно оригиналан и освежавајући.

Читајте ову књигу: Ако вам се свиђа концепт "Дилан Дог из Бању" и "Домановићев Гранд Гињол".

Не читајте ову књигу: Ако сте израженог политичког сензибилитета и не распознајете ко је шут, а ко рогат, и ако не волите ствари "наживо".

[Stevan Stanojlović · Rating 5 out of 5]

„Počinje haos. Ali haos u Srbiji je prirodno stanje.“ Ove autorove rečenice jesu suština samog romana, koji predstavlja odstupanje od onoga po čemu je autor do sada bio poznat, mada, čitaocima njegovog bloga ali i zbirke kratkih priča „Divlja kapela“ ovakav roman ne bi trebalo da bude toliko iznenađenje.
Roman se bavi nečim danas sasvim komercijalizovanim – zombi apokalipsom, no uprkos nezahvalnoj temi, ovo nije još jedan u nizu generičkih filmova/serija/romana o tome, već nešto originalno i drugačije. Uzdizanje mrtvih iskorišćeno je kao osnova za priču o jednom društvu, počev od odnosa među ljudima koji su tipični za čitav svet pa sve do nečega karakterističnog za ovo naše posrnulo i nesrećno podneblje.
Šta je to što mrtvima ne dopušta da ostanu mrtvi? Da li su to leleci bližnjih ili propusti prilikom službe? Zašto se narod koji veruje da mu je vera jedno od nacionalnih obeležja pribojava onoga što ta vera propoveda? Kako god bilo, mrtvi se vraćaju, ali je njihov povratak daleko od one hrišćanske predstave o vaskrsenju. U njima nema života i kao takvi oni su ogledalo žvih.
Boljem shvatanju toga o kakvom je društvu reč doprinosi lik Predsednika kojeg nije trebalo umetnički oblikovati jer je njegov predložak i sam kao čudesno biće iz izmaštanog i nepojmljivog prostora. I, iako ovo jeste satira, jeste crni humor, čitajuću Predsednikova obraćanja, shvatate da su ona, sa manjim izmenama, sve ono što smo zaista svih ovih godina slušali. Taj direktni upliv realnosti je ono što je generator jeze. Kada vam to dopre do mozga, smeh prestaje, a počinju užasi. Uz to, neki postupci Predsednika, koji zapravo i nisu inspirisani stvarnošću, u skladu su s onim što on jeste i vrlo lako možemo da ga zamislimo kako čini sve ono što čini i u romanu.
Jezik je upotrebljen na vrhunski način - loklalizmi, žargonizmi, dijalekti sa tolikom preciznošću i uverljivošću dočaravaju svakog od likova ili socijalnih grupa kojima pripadaju. Horor nije zanemaren, i u romanu ćete pronaći neke scene koje će vam biti mučne i jezive, ali i srceparajuće. Kraj je, kao i kraj svakog Ognjanovićevog dela, maestralno izveden.
Ovaj roman neće izneveriti vaša očekivanja, premda jeste drugačiji od onoga na šta ste od Ognjanovića navikli. Navešće vas da razmišljate o sebi, o svom mestu u društvu, o tome šta nas čeka ako nemo posmatramo ono što nam se dešava. Pa čak i mrtvi umeju da se suprotstave. Eto horora i u tome.

[Marko Vasić · Rating 4 out of 5]

Moram da priznam da su mi utisci o ovom romanu dr Drksija vrlo mlaki u odnosu na ostale. Ne mogu da mu dam trojku, jer me „vozio“ poprilično dobro kroz priču, ali mi je izostao efekat „iznenađenja“ koji me je dočekao u Naživo i Prokletijama. Ognjanovićeva ogoljenost što se sočnih opisa tiče – neželjenje i nepotrebnost cenzurisanja svih onih mukoznih, seroznih, purulentnih, hemoragičnih eksudata i produkata dekompozicije kadavera koji jednog dana reše da se uzdignu iz „večnih“ kuća i unesu malo živosti u učmalost životarenja u devedesetim godinama XX veka – je i ovde prisutna, i to je pečat kojeg ne treba da se kloni, međutim – sama priča mi je nekako déjà vu – sve na šta nas je već navikao je tu – nema iznenađenja.

Premda je nastajala devedesetih godina prošlog veka, nije izgubila ništa od svežine, jer ono što je srž „Zadušnica“ aktuelno je u zemlji Srbiji i danas, samo je menjalo ćud. Kao što i njegovi neumrli menjaju ćud kako trajanje romana odmiče i podobna su metafora za to vreme čiji se repovi i danas vuku. Neodoljivo lako se čita, ali to će ići samo onima sa jakim želucem. Presočnost patomorfoloških opisa sa obdukcija vratilo me na osnovne studije.

Događaje gradi iz primarno tri (prosečna porodica, porodica koja školuje studenta, profesor i student u više nego prisnim odnosima), a nekada četiri ili pet organizacionih jezgara i vodi ih paralelno, smenjujući dešavanja iz svih uglova unutar jednog poglavlja. Velizarov lik, koji otvara i zatvara roman, mi je možda i najtemeljniji temelj priče koji iskače kao čupavac iz kutije [grobnice] u prvoj rečenici romana i vraća se u nju na njegovom kraju, a nije deo „neumrle“ kohorte, već živ i poprilično trezven lik.

Ono što je u „Zadušnicama“ življe nego u prethodnim romanima jeste zdravonarodni humor donesen torlačkim dijalektom koji oplemenjuje sumornu radnju. Takođe, prepoznaće se i dobro poznate rečenice našeg preCednika, ali i neki likovi iz Ognjanovićevog okruženja čija je imena ostavio u originalu.

Kraj romana dolazi naglo, kao i mojih utisaka o njemu.

[Nikola Gocic · Rating 5 out of 5]

Kada bi mrtvi u Srbiji koliko već sutra zaista ustali iz svojih grobova (ne da glasaju, već iz neobjašnjivih razloga), novonastali karambol bi bez ikakve sumnje ličio, odnosno proročki se podudarao sa živopisnim situacijama iz četvrtog romana pisca, esejiste i filmskog kritičara Dejana Ognjanovića. I ma koliko se farsičnim i/ili groteksnim one (možda) činile, vrlo je velika verovatnoća da bi u toj hipotetičkoj, a već poprilično iščašenoj stvarnosti njihova farsičnost i grotesknost dosegle nove vrhunce. Od panične bežanije sa groblja u Niškoj Banji, koja predstavlja poprište radnje jednog od tri glavna (i uzbudljivo isprepletena!) narativna toka, pa sve do otvaranja nove fabrike u Crvenoj Reci, gde britka satirična oštrica najdublje zaranja u salo nadobudnosti neimenovanog Predsednika, lako je prepoznati sve klovnove i omamljenu publiku tužnog cirkusa koji posmatran kroz prizmu zift-crnog humora i nesputane jetkosti dobija na životnosti... ili bolje reći, nemrtvosti. I teško je ne nasmejati se glasno – slatko, kiselo, gorko ili ljuto, a neretko i kombinacijom svih ukusa, i u isti mah snažno osetiti uznemirenost, strah i gađenje u suočavanju sa istinama serviranim uz porciju brutalne iskrenosti, skinute sa roštilja. Autentičnost likova i njihovog dijalekta, preciznost u seciranju ovdašnjeg mentaliteta, spretnost u revitalizaciji zombi podžanra, i upadljiva filmičnost u pripovedanju samo su neki od kvaliteta ‘Zadušnica’, najzabavnije, ali i najangažovanije knjige u Ognjanovićevom dosadašnjem opusu.

[Ivan Ivković · Rating 4 out of 5]

Као да сам поново читао "Чујте, Срби, чувајте се себе" али овога пута у виду сатиричне хорор фикције. "Dr Ghoul" као врсни познавалац списатељских метода старих и нових мајстора, представника жанра, вешто их примењује на српско поднебље, без задршке, са занимљивим референцама на домаћа и страна филмска и књижевна остварења.

Ко је до сада пратио његов рад оправдано може да очекује оштру критику уметничких и друштвених појава. Па чак и преоштру кад је у питању хришћанска вера, незаобилазни фактор ако пред домаћим читаоцима отворимо питање живота и смрти. Добро је којекуде "ошинути" лицемерје и недоследност у свакој сфери бивствовања али тај поступак неизоставно подразумева одговорност и суштинскије познавање критикованог, било од стране "егзекутора" или посматрача. Радо бих се и у овој прилици подсетио списа Н. Берђајева "О савршенству хришћанства и несавршености хришћана"... Несавршености која и доводи до тога да њеним пасивним прихватањем уместо живљења иконе Царства животаримо у "Зомбиленду". С тим што за разлику од појединих трагичних јунака "Задушница" ипак имамо прилику да понешто и променимо.

Коначно, ценим да је ово врло добро дело које бих радо понудио и пријатељима и непријатељима. Пре свега онима блиским по крви и одважности (или лудости) да своје животе граде при гробовима предака.

[Mladen Milosavljević · Rating 5 out of 5]

Dzon Karpenter je jednom prilikom rekao, parafraziram, kako ne može da veruje da se niko pre njega nije setio da snimi film pod nazivom "Noć veštica". Slično možemo reći i za novi roman Dejana Ognjanovića. Iako živimo u kulturi koja vodi računa o poštovanju kulta mrtvih, barem kada je običajna ikonografija u pitanju, čini se da smo tek sa novom Dejanovom knjigom dobili delo koje ozbiljnije skreće pažnju na jedan od centralnih običaja iz naše nematerijalne kulturne baštine, tretirajući ga kroz prizmu žanrovskog zamešateljstva, smeštenog između horora i komedije. Godinama unazad sam se pitao, tačnije, priželjkivao da neko od naših autora, bilo filmskih ili književnih, popiše nešto što bi moglo da predstavlja domaću verziju "Bala vampira", Romana Polanskog. Čini mi se da su "Zadušnice" upravo to, dobar i slikovit horor, prožet sjajnim humorom, koji je najefektniji upravo kada dolazi iz usta i karaktera niških aktera, poput komšinice Varadinke, trojice "Rampadžija" ili nekog drugog žitelja slikovitog banjskog miljea.

Detaljnije o romanu pišem za nekoliko dana, za sada ovoliko. Nisam mogao da propustim zadušni dan a da ne napišem nešto o "Zadušnicama". U svakom slučaju, velika, velika preporuka.

[Filip Milenovic · Rating 5 out of 5]

Knjigu sam kupio, ne planirajuci, nakon promocije na Dorcol platz-u. Dvoumio sam se, jer je autor spomenuo da je pisano niskim dialektom i slengom, pa sam mislio da cu citati nerazumljivu horor Zonu Zamfirovu. Medjutim, prelomila je zanimljivost pisca koji je drzao paznju, za razliku od drugih sagovornika. Nisam se pokajao, knjiga je dobra horor satira, zabavno napisana, sa zanimljivim likovima. Pisac je majstor da napise izrazito iritantne likove (neracunajuci onog Jednog, neizmastanog).
Jedine zamerke su mi ceste floskule i fraze koje likovi koriste, kao i niški sleng, koji je tu zbog humora, a koji mi nije legao. A verujem da ce ljubiteljima serijala o Sekuli (u romanu spomenutog) biti prezabavno. Ima i dosta trenutno aktuelnih fora koje su, kao memovi, vec sad dosadni, a ne znam koliko ce vremenom dobro ostariti.
Svakako, roman, po meni, tacno opisuje nas narod i ponasanje u vanrednim situacijama, sa dobrim horor scenama i prikladnim krajem (sto ne polazi svima za rukom).

[Nešo Shonery · Rating 4 out of 5]

Interesantno je da sam i prošlu godinu započeo sa knjigom ovog pisca, na kraju je godina ispala dobra. Možda treba tako da započenem svaku sledeću? Nezgodno je što mi je preostala još samo jedna njegova knjiga, moraću da mu kažem da piše redovno.

Zadušnice su zombi horor koji se dešava u Srbiji. Iz nepoznatog razloga mrtvi ustaju samo na prostorima zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Knjiga je veoma zabavna, posebno ćete uživati u predsedničkim govorima. Interesantno je da je bila čak i u ovogodišnjem spisku od deset knjiga predloženih za onog čuvenog Nina. Nije prošla. ali je lepo videti da jedan horor imao šansu.

[Branka · Rating 5 out of 5]

"Možda ste dobili pogrešan broj, ali ste dobili onog kog ste tražili." - otprilike to mu dođe suština što se mog utiska tiče. Očekivah tihu jezu, stra u koske, cistokrvni horor kao u "Zavodniku" ali dobila sam naživo seciranje društveno-političkog poretka i nas samih, bez zadrške, bez kompromisa,sve na izvolte. Pa, red smejanje, red kukanje i jecanje. Mož se krstiš i levom i desnom, to ti je. :)
Btw, upravo pročitah da su "Zadušnice" u užem izboru za NIN-a što smatram pomalo zakasnelom potvrdom vrednosti Dejanovog stvaralaštva.

[Marina Sinđelić · Rating 5 out of 5]

Ja sam malo zatečena ovoliko otvorenim krajem. Otovreni krajevi se danas maltene podrazumevaju u malo intelektualnijoj fikciji i naravno sjajni su, ali ako ih inače zamišljamo kao neka otvorena vrata koja dalje vode u našu sopstvenu, subjektivnu istinu, onda kraj Zadušnica vidim kao da je neko bagerom razvalio pola kuće a ne otvorio vrata. Da li bi još neko podelio šta misli o ovome?

A naravno, kao i uvek - likovi, reference, aluzije, elementi iznenađenja, spoj savremenog i tradicionalnog, antropološka potkovanost - 5 od 5.

[Ninoslav Mitrović · Rating 5 out of 5]

Najbolji roman Dejana Ognjanovića, koji čitaocima naviklim na njegov dosadašnji rad, nudi nešto potpuno drugačije i neočekivano. Autor se izborio sa teškim i delikatnim zadatkom u kome mnogi posrnu ili ostanu banalni, a to je da poveže horor sa humorom. I to kakvim humorom. Crnim, morbidnim, urnebesnim. Samo za prefinjena nepca. Vještina kojom je autor ovo izveo čini njegov roman vrhunskom satirom o vremenu i društvu u kojima živimo. Meni lično najdraža stvar jeste korišćenje dijalekta koji dodatno podiže i oživljava ionako dinamičan dijalog. I da, plus za seoski fudbal.

[Đorđe · Rating 5 out of 5]

Srbija danas, juče a verovatno, nažalost i sutra... Roman za one koji ne spavaju, a možda sanjaju, da će se ovde nešto promeniti. Kvalitetan i zabavan roman koji treba pročitati pre nego što ga neko loše ekranizuje...

[Petrović Natalija · Rating 5 out of 5]

Odlična kombinacija satire, crnog humora i horora. Uživala sam, posebno zbog upotrebe niških izraza. Sjajna knjiga!

[Trifunović Zorica · Rating 4 out of 5]

Феноменална књига, сатира данашњице из пера писца хорора!
Апокалиптично стање у Србији траје годинама па се и на устајање мртвих Срби брзо навикну.
Ова књига не може да се опиши, једноставно мора да се прочита!!!

"Био је лично Председник да пресече траку и да гурне први сандук у пећ, данима се вртело на телевизији зимус. Отварање је било у фебруару, баш на зимске задушнице."

Велика похвала за квалитет књиге, од корица, штампе, папира, илустрација....