What do you think?
Rate this book
Замалек
Замалек е изискан квартал в Кайро. Там, в сърцето на египетската столица, от десетилетия съществува магазин за ценни антики. Той е управляван от антикваря Коста, известен египтолог, и от изкуствоведа Арна, разказвачката. Редом с близките, приятелите и клиентите на магазина, редом с колоритните местни жители, герои на романа са и вездесъщият пясък, неимоверната жега, странноцветните води на Нил и всеобщото убеждение, че нищо не става както е речено, а както е писано. И все пак животът в този арабски мегаполис тече безпроблемно… докато не се намесва съдбата.
Още с появата си романът „Замалек“ е обявен от критика и читатели за шедьовър. Една от първите страни, проявили интерес към тази рядко оригинална творба, е България в лицето на ИК „Колибри“. За съжаление авторът този път няма да може да ни гостува.
Още с появата си романът „Замалек“ е обявен от критика и читатели за шедьовър. Една от първите страни, проявили интерес към тази рядко оригинална творба, е България в лицето на ИК „Колибри“. За съжаление авторът този път няма да може да ни гостува.
464 pages, Paperback
Published September 15, 2023
51 people are currently reading
631 people want to read
About the author
Dejan Tiago-Stanković
14 books245 followersDejan Tiago Stanković, author and literary translator.
Born in Belgrade, Yugoslavia 1965. In 1989 graduates from architecture in Belgrade, Yugoslavia and moves to London. Since 1996 lives in Lisbon. Translates between his native Serbo-Croatian and Portuguese and writes in both those languages.
Born in Belgrade, Yugoslavia 1965. In 1989 graduates from architecture in Belgrade, Yugoslavia and moves to London. Since 1996 lives in Lisbon. Translates between his native Serbo-Croatian and Portuguese and writes in both those languages.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 158 reviews
May 25, 2020
Zamalek se na početku čita kao lična hronika dvoje ljudi, koji su se doselili u Kairo i živeli tamo između 1941. i 1992. Naš pripovedač iz prvog lica je Arna, a kratka poglavlja te dovedu do poznatog "3 strane? Hajde onda još samo jedno" efekta.
Na kraju se treba naterati da staneš: "Mora se spavati, nastaviću sutra, inšalah."
Detalje o načinu života u Kairu napisao je neko ko je dobro proučio materiju. Autor kaže da je knjiga nastala na osnovu nekoliko dužih putovanja u Kairo i priča koje je tamo slušao. Ipak, Zamalek polako od putopisa prelazi u roman, i tada je kismet, predodređenost u našim životima, ono što se provlači kao glavna tema. Nema tu spektakularnih obrta, spasavanja života ili civilizacije - ali ima uzbuđenja mini-trilera, barem oko Arne i njenih bližnjih.
Stanković je odličan pisac i njegov Estoril je jedan od naših boljih novijih romana. Zamalek nije na tom nivou - ako se ja nešto pitam, teško će išta prići priči o drugom svetskom ratu, u kojoj se pojavljuju Duško Popov, Miloš Crnjanski i Antoan Sent Egziperi. Nema Zamalek nešto zbog čega će postati toliko nezaboravan, ali ima mnogo toga u čemu vredi uživati. Moj pogled na Kairo i Ramazan je sad dosta drugačiji nego što je bio do pre 10 dana.
Na kraju se treba naterati da staneš: "Mora se spavati, nastaviću sutra, inšalah."
Detalje o načinu života u Kairu napisao je neko ko je dobro proučio materiju. Autor kaže da je knjiga nastala na osnovu nekoliko dužih putovanja u Kairo i priča koje je tamo slušao. Ipak, Zamalek polako od putopisa prelazi u roman, i tada je kismet, predodređenost u našim životima, ono što se provlači kao glavna tema. Nema tu spektakularnih obrta, spasavanja života ili civilizacije - ali ima uzbuđenja mini-trilera, barem oko Arne i njenih bližnjih.
Stanković je odličan pisac i njegov Estoril je jedan od naših boljih novijih romana. Zamalek nije na tom nivou - ako se ja nešto pitam, teško će išta prići priči o drugom svetskom ratu, u kojoj se pojavljuju Duško Popov, Miloš Crnjanski i Antoan Sent Egziperi. Nema Zamalek nešto zbog čega će postati toliko nezaboravan, ali ima mnogo toga u čemu vredi uživati. Moj pogled na Kairo i Ramazan je sad dosta drugačiji nego što je bio do pre 10 dana.
July 20, 2020
Okruženi okeanima loših vesti, propuštamo da primetimo da pored nas prolazi jedno od temeperaturno najumerenijih i najlepših leta u poslednjih mnogo decenija. Ni traga od saharskih anticiklona kojim su nas plašili ne tako davno, bojeći ih u drečavo narandžaste preteće sene koje se približavaju na grafikonima.
Okruženi okeanima banalne, prolazne i bezvredne proze, propuštamo da primetimo da se, umesto saharske klime, na top liste ušetao roman putopis iz pustinje, nenaoružan ičim potrebnim za boravak na istima. Istorija Kaira prepuna usputnih detalja, fascinantnih mini priča unutar glavnog toka, ličnih zapažanja, istorija grada onako kako treba, iznutra, iz ulica i mirisa, iz običaja i nepisanih pravila, i bez nepotrebnih upliva zgrada i građevina koji ga čine. Kako bi istorija pustinjskog grada i njegove nepodnošljive i sveprisutne prašine u vazduhu mogla doći na top liste, ubijte me ako znam.
Dobro, ima i priča o antikvarnici, njenom vlasniku i narator dami koja mu se pridruži, a tamo negde debelo u drugoj polovini ima i ubistvo, ali nema nikakve mistike i drame u istom, samo priča, ni previše topla ni suviše distancirana, onakva kakav život zapravo jeste, kad ga ne obmotamo senzacionalnom književnošću. Prelepa priča.
Okruženi okeanima loših vesti, ostaje da se čitaju Tiagove knjige ili fejsbuk dnevničke zabeleške, da se divi njegovoj sposobnosti da razoružava jednostavnošću pripovedanja, sposobnošću posmatranja iz kojeg će ono proizaći, i hrabrošću da iznenadi i nakon što stavi tačku na kraju, tako što sam o sebi napiše sekciju o piscu, to nikada ranije nisam video, barem ne ovako spontano i genijalno, u njegovom maniru. Tiago je car.
Okruženi okeanima banalne, prolazne i bezvredne proze, propuštamo da primetimo da se, umesto saharske klime, na top liste ušetao roman putopis iz pustinje, nenaoružan ičim potrebnim za boravak na istima. Istorija Kaira prepuna usputnih detalja, fascinantnih mini priča unutar glavnog toka, ličnih zapažanja, istorija grada onako kako treba, iznutra, iz ulica i mirisa, iz običaja i nepisanih pravila, i bez nepotrebnih upliva zgrada i građevina koji ga čine. Kako bi istorija pustinjskog grada i njegove nepodnošljive i sveprisutne prašine u vazduhu mogla doći na top liste, ubijte me ako znam.
Dobro, ima i priča o antikvarnici, njenom vlasniku i narator dami koja mu se pridruži, a tamo negde debelo u drugoj polovini ima i ubistvo, ali nema nikakve mistike i drame u istom, samo priča, ni previše topla ni suviše distancirana, onakva kakav život zapravo jeste, kad ga ne obmotamo senzacionalnom književnošću. Prelepa priča.
Okruženi okeanima loših vesti, ostaje da se čitaju Tiagove knjige ili fejsbuk dnevničke zabeleške, da se divi njegovoj sposobnosti da razoružava jednostavnošću pripovedanja, sposobnošću posmatranja iz kojeg će ono proizaći, i hrabrošću da iznenadi i nakon što stavi tačku na kraju, tako što sam o sebi napiše sekciju o piscu, to nikada ranije nisam video, barem ne ovako spontano i genijalno, u njegovom maniru. Tiago je car.
July 12, 2020
Zamalek - tamo gde sudbina ima poslednju reč
„Šta smo mi na ovom svetu? Koliko šanse imamo protiv sudbine?“
Jedna stara poslovica kaže kako čovek snuje, a bog/sudbina/usud odlučuju. A postoji i ona druga varijanta: Čovek snuje, a bog se smeje. Ne možemo pobeći od usuda...
Sa ovim pitanjima i problemima počinje Zamalek (Laguna, 2020), novi roman koji je izašao iz pera našeg, a isto tako i portugalskog pisca. Verovatno već znate o kome je reč – to je, naravno, Dejan Tiago-Stanković.
Još od momenta kada je izašao njegov prvenac, Estoril, postoji želja da se upoznam sa Stankovićevom prozom, ali zbog nedostatka vremena, reading liste koja bi se protegla i na narednih 50 inkarnacija, nije bilo prilike. A onda, kada je najavljen najnoviji roman, malopre pomenuti Zamalek, privukao me je svojom tematikom, mestom dešavanja i egzotičnim koricama na kojima dominira skarabej. To su bila tri sasvim dovoljna razloga da se knjiga što pre nabavi i pročita. Jer nema boljeg od čitalačkog putovanja u Egipat u vreme kada ne možete da mrdnete skoro nigde. Verujte mi na reč! A u prilog tome da je knjiga došla u pravi čas govori i činjenica da je u pripremi drugo izdanje ovog romana. Naravno, postoji mnogo više razloga (od ona već navedena tri) zašto ovu knjigu treba što pre da stavite na vaše reading liste. Ali krenimo redom...
Upoznajte Arnu, trideset-i-nešto-godišnju ženu koja se, zbog posla kojim se njen suprug bavi, seli u Zamalek – u samo srce Kaira, četvrt smeštenu na ostrvcetu usred Nila. U jednoj šetnji kroz četvrt u kojoj stanuje primetiće antikvarnicu krcatu živopisnim stvarima, i ulazak u nju će joj zapečatiti sudbinu. Vlasnik prodavnice, Kosta, egiptolog, čovek koji vešto balansira u poslu sudskog procenitelja, čovek od ukusa, čovek sa moćnim prijateljima, u skromnoj Arni prepoznaće potencijal i ponudiće joj posao pomoćnika. I postaće Kosta Arni i učitelj i veliki prijatelj, i poočim, i ta veza će se učvrstiti kako budu prolazile godine koje Arna provodi u Kairu. Kroz Arnin život će prolaziti i neki drugi ljudi, neki od njih će oplemeniti njen život, a neki će je naučiti da nije lako biti žena na Istoku. Dok bude radila sa Kostom, Arna će otkrivati tajne posla, priče koje kriju same stvari iz antikvarnice, priče onih koji ih okružuju. Ipak, neke tajne će ostati prikrivene sve dok Tanatos ne odluči da se umeša u njihove živote, a onda će se postaviti pitanje – da li i koliko čovek može zapravo da poznaje nekog drugog čoveka.
Velika prijateljstva obično počivaju na nekim zajedničkim stvarima. Arnu i Kostu ne spaja samo ljubav ka istoriji umetnosti i artefaktima koji kriju svoje lične istorijske priče i svoju vrednost. Njih povezuje i to što su oboje bez korena. Poreklom vezani za zemlju koja lagano nestaje, oni lutaju svetom i pokušavaju da se ukorene tamo gde ih kismet nanese... Ali peskovito tlo nije pogodno za puštanje korena, i pored oaza koje mogu prikazivati privid plodnog tla. Arna će to shvatiti, ali će Kosta pokušati da je veže za sebe poslom, pokušaće da ispreplete svoje korenje sa njenim kako bi joj pokazao da nije bitna zemlja ako imaš one na koje se možeš osloniti – da se ljudi računaju, a ne tlo. A onda, ipak, ne bude kako je rečeno, nego kako je suđeno...
Zamalek nije običan roman gde vi od prve stranice putujete iz tačke A do tačke B (odnosno do njegovog kraja). Stanković se vešto poigrava formom i pred čitaoce stavlja nešto što na prvi pogled i ne liči na roman. Njegovo delo bi se moglo okarakterisati kao „Rečnik zaljubljenika u Kairo“ ili možda kao neki glosar pojmova vezanih za egipatsko podneblje. Sa druge strane, ovo delo bismo mogli doživeti i kao putopis u kome ljudi možda i nisu najbitnija stavka, već su Zamalek i Kairo glavni junaci, jer su oni jedini postojani i (skoro pa) nepromenljivi, a ljudi su oni koji su prolazni. Pisac je, dakle, u nešto nalik na rečnička objašnjenja i putopis učaurio i nekoliko životnih priča koje se prepliću i lagano odmotavaju pred našim očima. A Stanković izvanredno vodi tu priču i ni u jednom momentu ne gubi konce, već ih čvrsto steže i majstorski nas vodi od prvog velikog slova pa sve do poslednje tačke u romanu. Ako bismo hteli da uporedimo ovaj „Zamalečki rečnik“ sa nečim, mogli bismo reći kako ima auru i duh Ondačijevog Engleskog pacijenta, ironični osmeh Saramaga i odvažnost Darela. Da, ironični osmeh Saramaga! Dejan Tiago-Stanković, se između ostalog, bavi i prevođenjem ovog velikog Pisca, i čini se kako je u ovaj svoj tekst autor učitao i dašak Saramaga, jer ima u Zamaleku nekih životnih ironija iz kojih kao da nam sam Saramago namiguje.
Kroz ceo roman, autor provlači snažne slike dualizama. Kao prva i najjača je slika suprotnosti između Zapada i Istoka. Oba glavna aktera, i Arna i Kosta, su rođeni pod uticajem Zapada, i Istok za njih u prvi mah predstavlja onu šarolikost koju reflektuju priče iz 1001 noći – piramide, nakit, blago iz grobnica,... Naravno, oboje demistifikuju život u Egiptu, i vide ga onakvim kakav on jeste – život koji se odvija u žurbi (kako to zapadnjački zvuči), gužvi na putevima, dimu, potkupljivosti,... Ono što je takođe dominantno u romanu jeste odnos muškarca i žene na Istoku. Arna, bela Zapadnjakinja, ne može biti shvaćena ozbiljno poput nekog muškarca. Tu je i odnos čisto/prljavo i to ne samo u fizičkom smislu, već i u „haram“ smislu (otkrijte sami u čemu je stvar). Zatim tu je i odnos vrha i dna, odnosno sjaja i bede. Zamalek je elitni deo Kaira, ali u njemu itekako ima onih koji su bedni, koji prose, diluju hašiš,... Tu je i suprotnost vode Nila i pustinje/peščane oluje. I na kraju onaj dualizam koji je najbitniji od svih – život nasuprot smrti.
Moglo bi se još mnogo toga reći o romanu, ali bih onda, možda i nehotice, otkrio neki ključan momenat, a to nikako ne želim da uradim. Treba proći Arninim stopama sve – počevši od aerodroma u Kairu, stana, antikvarnice, pa i do groblja. Obići ceo Zamalek, zavoleti ga, ali i zamrzeti. I treba osetiti sve ono kroz šta Arna prolazi – radost, tugu, zapitanost, razočaranost, sreću, gubitak, i čežnju koju na kraju mogu sećanja da izazovu u nekoj svojoj igri koju, kako bivamo stariji, sve češće igraju sa nama.
Prošetajte, dakle, sa Arnom i Kostom kroz Zamalek. Videćete piramide, osetićete teški miris Nila, ukus urmi u čokoladi, čućete pesme Um Kaltum, osetićete vrelinu pustinje, i celim putem će vam puls biti kao kod deteta koje otkriva pećinu punu blaga. A kada završite šetnju i kada se oprostite od njih, još dugo, dugo nakon toga ćete pronalaziti zrnca peska na svojoj koži.
„Šta smo mi na ovom svetu? Koliko šanse imamo protiv sudbine?“
Jedna stara poslovica kaže kako čovek snuje, a bog/sudbina/usud odlučuju. A postoji i ona druga varijanta: Čovek snuje, a bog se smeje. Ne možemo pobeći od usuda...
Sa ovim pitanjima i problemima počinje Zamalek (Laguna, 2020), novi roman koji je izašao iz pera našeg, a isto tako i portugalskog pisca. Verovatno već znate o kome je reč – to je, naravno, Dejan Tiago-Stanković.
Još od momenta kada je izašao njegov prvenac, Estoril, postoji želja da se upoznam sa Stankovićevom prozom, ali zbog nedostatka vremena, reading liste koja bi se protegla i na narednih 50 inkarnacija, nije bilo prilike. A onda, kada je najavljen najnoviji roman, malopre pomenuti Zamalek, privukao me je svojom tematikom, mestom dešavanja i egzotičnim koricama na kojima dominira skarabej. To su bila tri sasvim dovoljna razloga da se knjiga što pre nabavi i pročita. Jer nema boljeg od čitalačkog putovanja u Egipat u vreme kada ne možete da mrdnete skoro nigde. Verujte mi na reč! A u prilog tome da je knjiga došla u pravi čas govori i činjenica da je u pripremi drugo izdanje ovog romana. Naravno, postoji mnogo više razloga (od ona već navedena tri) zašto ovu knjigu treba što pre da stavite na vaše reading liste. Ali krenimo redom...
Upoznajte Arnu, trideset-i-nešto-godišnju ženu koja se, zbog posla kojim se njen suprug bavi, seli u Zamalek – u samo srce Kaira, četvrt smeštenu na ostrvcetu usred Nila. U jednoj šetnji kroz četvrt u kojoj stanuje primetiće antikvarnicu krcatu živopisnim stvarima, i ulazak u nju će joj zapečatiti sudbinu. Vlasnik prodavnice, Kosta, egiptolog, čovek koji vešto balansira u poslu sudskog procenitelja, čovek od ukusa, čovek sa moćnim prijateljima, u skromnoj Arni prepoznaće potencijal i ponudiće joj posao pomoćnika. I postaće Kosta Arni i učitelj i veliki prijatelj, i poočim, i ta veza će se učvrstiti kako budu prolazile godine koje Arna provodi u Kairu. Kroz Arnin život će prolaziti i neki drugi ljudi, neki od njih će oplemeniti njen život, a neki će je naučiti da nije lako biti žena na Istoku. Dok bude radila sa Kostom, Arna će otkrivati tajne posla, priče koje kriju same stvari iz antikvarnice, priče onih koji ih okružuju. Ipak, neke tajne će ostati prikrivene sve dok Tanatos ne odluči da se umeša u njihove živote, a onda će se postaviti pitanje – da li i koliko čovek može zapravo da poznaje nekog drugog čoveka.
Velika prijateljstva obično počivaju na nekim zajedničkim stvarima. Arnu i Kostu ne spaja samo ljubav ka istoriji umetnosti i artefaktima koji kriju svoje lične istorijske priče i svoju vrednost. Njih povezuje i to što su oboje bez korena. Poreklom vezani za zemlju koja lagano nestaje, oni lutaju svetom i pokušavaju da se ukorene tamo gde ih kismet nanese... Ali peskovito tlo nije pogodno za puštanje korena, i pored oaza koje mogu prikazivati privid plodnog tla. Arna će to shvatiti, ali će Kosta pokušati da je veže za sebe poslom, pokušaće da ispreplete svoje korenje sa njenim kako bi joj pokazao da nije bitna zemlja ako imaš one na koje se možeš osloniti – da se ljudi računaju, a ne tlo. A onda, ipak, ne bude kako je rečeno, nego kako je suđeno...
Zamalek nije običan roman gde vi od prve stranice putujete iz tačke A do tačke B (odnosno do njegovog kraja). Stanković se vešto poigrava formom i pred čitaoce stavlja nešto što na prvi pogled i ne liči na roman. Njegovo delo bi se moglo okarakterisati kao „Rečnik zaljubljenika u Kairo“ ili možda kao neki glosar pojmova vezanih za egipatsko podneblje. Sa druge strane, ovo delo bismo mogli doživeti i kao putopis u kome ljudi možda i nisu najbitnija stavka, već su Zamalek i Kairo glavni junaci, jer su oni jedini postojani i (skoro pa) nepromenljivi, a ljudi su oni koji su prolazni. Pisac je, dakle, u nešto nalik na rečnička objašnjenja i putopis učaurio i nekoliko životnih priča koje se prepliću i lagano odmotavaju pred našim očima. A Stanković izvanredno vodi tu priču i ni u jednom momentu ne gubi konce, već ih čvrsto steže i majstorski nas vodi od prvog velikog slova pa sve do poslednje tačke u romanu. Ako bismo hteli da uporedimo ovaj „Zamalečki rečnik“ sa nečim, mogli bismo reći kako ima auru i duh Ondačijevog Engleskog pacijenta, ironični osmeh Saramaga i odvažnost Darela. Da, ironični osmeh Saramaga! Dejan Tiago-Stanković, se između ostalog, bavi i prevođenjem ovog velikog Pisca, i čini se kako je u ovaj svoj tekst autor učitao i dašak Saramaga, jer ima u Zamaleku nekih životnih ironija iz kojih kao da nam sam Saramago namiguje.
Kroz ceo roman, autor provlači snažne slike dualizama. Kao prva i najjača je slika suprotnosti između Zapada i Istoka. Oba glavna aktera, i Arna i Kosta, su rođeni pod uticajem Zapada, i Istok za njih u prvi mah predstavlja onu šarolikost koju reflektuju priče iz 1001 noći – piramide, nakit, blago iz grobnica,... Naravno, oboje demistifikuju život u Egiptu, i vide ga onakvim kakav on jeste – život koji se odvija u žurbi (kako to zapadnjački zvuči), gužvi na putevima, dimu, potkupljivosti,... Ono što je takođe dominantno u romanu jeste odnos muškarca i žene na Istoku. Arna, bela Zapadnjakinja, ne može biti shvaćena ozbiljno poput nekog muškarca. Tu je i odnos čisto/prljavo i to ne samo u fizičkom smislu, već i u „haram“ smislu (otkrijte sami u čemu je stvar). Zatim tu je i odnos vrha i dna, odnosno sjaja i bede. Zamalek je elitni deo Kaira, ali u njemu itekako ima onih koji su bedni, koji prose, diluju hašiš,... Tu je i suprotnost vode Nila i pustinje/peščane oluje. I na kraju onaj dualizam koji je najbitniji od svih – život nasuprot smrti.
Moglo bi se još mnogo toga reći o romanu, ali bih onda, možda i nehotice, otkrio neki ključan momenat, a to nikako ne želim da uradim. Treba proći Arninim stopama sve – počevši od aerodroma u Kairu, stana, antikvarnice, pa i do groblja. Obići ceo Zamalek, zavoleti ga, ali i zamrzeti. I treba osetiti sve ono kroz šta Arna prolazi – radost, tugu, zapitanost, razočaranost, sreću, gubitak, i čežnju koju na kraju mogu sećanja da izazovu u nekoj svojoj igri koju, kako bivamo stariji, sve češće igraju sa nama.
Prošetajte, dakle, sa Arnom i Kostom kroz Zamalek. Videćete piramide, osetićete teški miris Nila, ukus urmi u čokoladi, čućete pesme Um Kaltum, osetićete vrelinu pustinje, i celim putem će vam puls biti kao kod deteta koje otkriva pećinu punu blaga. A kada završite šetnju i kada se oprostite od njih, još dugo, dugo nakon toga ćete pronalaziti zrnca peska na svojoj koži.
September 1, 2022
Баш ми је пријало читање "Замалека" (ово ми је значајно боље него "Есторил", а можда сам само тада био престрог :-)).
Прва половина се чита као својеврсни бедекер о Каиру - помало ишчашени путопис, приказ овог несавршеног града, који се упркос свим својим многобројним манама увлачи под кожу (као пустињски песак што се свуда у Каиру увлачи).
Кроз сећања Арне, историчарке уметности која се због мужевљевог посла преселила у Каиро седамдесетих година, шетамо се кроз богаташке четврти Замалека, идемо на пријеме са високим званицама и каирском елитом (и "елитом"), али ту су и полусрушене зграде, прашњаве уџерице, градска сиротиња и све оно што Каиро чини толико привлачним (макар мени). Арна ће, практично из досаде, почети да ради као помоћница код антиквара Косте и како време одмиче, одмотаће се његова веома узбудљива животна прича.
У другој половини фокус се помера на однос старог антиквара Косте и Арне и роман све више поприма обрисе кримића, што је такође занимљиво, али мени је ипак дражи први део.
Има ту још несавршености, волео бих да су неке личности детаљније разрађене или да је њихова улога оправданија (нпр. Арнин муж и деца су практично само цртице), понека решења су прволопташка, али и поред тога ово је једна књига која се чита са уживањем.
Прва половина се чита као својеврсни бедекер о Каиру - помало ишчашени путопис, приказ овог несавршеног града, који се упркос свим својим многобројним манама увлачи под кожу (као пустињски песак што се свуда у Каиру увлачи).
Кроз сећања Арне, историчарке уметности која се због мужевљевог посла преселила у Каиро седамдесетих година, шетамо се кроз богаташке четврти Замалека, идемо на пријеме са високим званицама и каирском елитом (и "елитом"), али ту су и полусрушене зграде, прашњаве уџерице, градска сиротиња и све оно што Каиро чини толико привлачним (макар мени). Арна ће, практично из досаде, почети да ради као помоћница код антиквара Косте и како време одмиче, одмотаће се његова веома узбудљива животна прича.
У другој половини фокус се помера на однос старог антиквара Косте и Арне и роман све више поприма обрисе кримића, што је такође занимљиво, али мени је ипак дражи први део.
Има ту још несавршености, волео бих да су неке личности детаљније разрађене или да је њихова улога оправданија (нпр. Арнин муж и деца су практично само цртице), понека решења су прволопташка, али и поред тога ово је једна књига која се чита са уживањем.
April 8, 2020
Dejan Tiago Stanković s najvišom je ocjenom položio ispit drugog romana. Zamalek čitatelja uvlači u svijet glavnog i najvećeg grada države koja "na istom prostoru traje već sedam hiljada godina", sveprisutnu i neizbježnu pustinjsku prašinu, fatalizam i nepromjenjivi mentalitet stanovništva pa u trenutku kad se već familijariziramo s brojnim glavnim i epizodnim junacima romana (od kojih je grad svakako centralni lik) odjednom nas baca u intrigantan zaplet.
Stanković je istovremeno vrstan pripovjedač i portretist svojih junaka pa roman drži pažnju i čita se s velikim užitkom. važi to i za, uvjetno rečeno, prvi dio koji teče gotovo kao niz povezanih pripovjedaka koje vrve živo i zanimljivo prepričanim i sjajno u cjelinu romana ukomponiranim povijesnim, geografskim, kulturološkim podacima (primjerice onih o starom Egiptu, mentalitetu različitih socijalnih slojeva i nacionalnih zajednica u suvremenom Egiptu pa sve do onih povezanih s ratnom i poratnom Jugoslavijom) te u drugom u kojem čitatelja natjera da guta stranice na putu do raspleta. Zrelo i sočno djelo, istinski užitak čitanja.
Stanković je istovremeno vrstan pripovjedač i portretist svojih junaka pa roman drži pažnju i čita se s velikim užitkom. važi to i za, uvjetno rečeno, prvi dio koji teče gotovo kao niz povezanih pripovjedaka koje vrve živo i zanimljivo prepričanim i sjajno u cjelinu romana ukomponiranim povijesnim, geografskim, kulturološkim podacima (primjerice onih o starom Egiptu, mentalitetu različitih socijalnih slojeva i nacionalnih zajednica u suvremenom Egiptu pa sve do onih povezanih s ratnom i poratnom Jugoslavijom) te u drugom u kojem čitatelja natjera da guta stranice na putu do raspleta. Zrelo i sočno djelo, istinski užitak čitanja.
September 3, 2020
Ukoliko preferirate da čitate domaće autore, onda njegovu knjigu nikako nemojte zaobići, ako, pak, domaći pisci nisu na vašem čitalačkom repertoaru, opet, ne propustite ovu knjigu, jer Dejan Tiago Stanković je naš, a svetski! U ovom slučaju to nije samo fraza, jer je Dejan Tiago Stanković i srpski, ali i portugalski pisac i piše na oba ova jezika (a bavio se i prevođenjem, pa je tako, između ostalih, preveo na srpski nekoliko Saramagovih dela, a na portugalski dela Andrića, Crnjanskog, Mihailovića).
Među čitaocima se ustalila i fraza da putujemo s knjigama, ali ipak, postoje one knjige s kojima su ta putovanja stvarnija, opipljivija. „Zamalek" je baš takva knjiga!
Ako se iz kosmosa pogleda planeta, samo jedan njen deo nikad nije zaklonjen belinom oblaka - Sahara. Pustinju preseca drevna reka - Nil. I već pogađate da nas ova knjiga vodi u kolevku civilizacije, u Egipat, u Kairo, ali ako, možda, već vidite sebe u priči o piramidama, grešite! Dejan Tiago Stanković, kao najiskusniji vodič, pokazaće vam Kairo i njegove posebnosti, ali vas neće uputiti na spomenike i muzeje, zaobići će i piramide. Uputiće vas na ono što je sam Život ovog prenaseljenog grada.
Ovo je priča koju nam kazuje Arna, Amerikanka sa jugoslovenskim korenima, priča nam o dvadeset godina svog života koje je provela u Kairu, tačnije u Zamaleku, elitnom naselju na adi na Nilu.
S Arnnom ćete osetiti vrelinu kairskog sunca na licu, pesak u očima, neugodne mirise... Neizbežna prašina biće vam gotovo vidljiva, pa ćete možda i posegnuti rukom da na ravnoj površini ispišete reči - kijamet, hiftad, sevap, ifter, haram, i mnoge druge - čija ćete značenja otkrivati kroz zanimljive priče o ljudima koje je Arna poznavala.
Upoznaćete život doseljenika, diplomata, bogataša, ali i siromašnih u prljavim predgrađima. Proći ćete i kroz istoriju ovog grada, upoznati njegove zakone i pravdu, kulturu i veru. Najviše ćete saznati o položaju žena.
„Prema statistikama, Kairo je možda najgore mesto da se bude žensko."
Arna će vam pričati o svojoj služavki, Grcima prijateljima, jednom poznaniku svog supruga, i još o mnogo, mnogo njih, ali najviše o Kosti, antikvaru, doseljenom s naših prostora, sa kojim će raditi i čiji će kismet (sudbina) biti jedna od okosnica ovog dela.
Ali bez obzira na sve upečatljive likove, stiče se utisak da su oni tu, sa svojim kismetom, samo da bi dočarali glavni lik. A glavni lik je Kairo!
„Na arapskom se Kairo zove Kahira, što znači pobednik, zapravo Pobednica."
„Kairo su ljudi koji slaveći njega zarade žulj na čelu."
„Kairo ili voliš ili mrziš. Ja sam tokom godina iskusila oba osećanja." Ovo kaže Arna, a ja sam ih iskusila samo čitajući knjigu.
Mnogo mi se dopala ova knjiga s elementima drame, putopisa, pa i detektivskog romana. Dopao mi se stil, deskriptivan, ali i lagan. Dopalo mi se što je ispričana kroz kratka poglavlja koja često mogu biti i zasebne kratke priče, a opet čine neraskidivu celinu. Teško je pisati o malim, običnim životima a napisati veliko delo. Autoru je to uspelo.
Pročitajte, možda ćete, inšala (ako bog da), uživati kao ja.
Među čitaocima se ustalila i fraza da putujemo s knjigama, ali ipak, postoje one knjige s kojima su ta putovanja stvarnija, opipljivija. „Zamalek" je baš takva knjiga!
Ako se iz kosmosa pogleda planeta, samo jedan njen deo nikad nije zaklonjen belinom oblaka - Sahara. Pustinju preseca drevna reka - Nil. I već pogađate da nas ova knjiga vodi u kolevku civilizacije, u Egipat, u Kairo, ali ako, možda, već vidite sebe u priči o piramidama, grešite! Dejan Tiago Stanković, kao najiskusniji vodič, pokazaće vam Kairo i njegove posebnosti, ali vas neće uputiti na spomenike i muzeje, zaobići će i piramide. Uputiće vas na ono što je sam Život ovog prenaseljenog grada.
Ovo je priča koju nam kazuje Arna, Amerikanka sa jugoslovenskim korenima, priča nam o dvadeset godina svog života koje je provela u Kairu, tačnije u Zamaleku, elitnom naselju na adi na Nilu.
S Arnnom ćete osetiti vrelinu kairskog sunca na licu, pesak u očima, neugodne mirise... Neizbežna prašina biće vam gotovo vidljiva, pa ćete možda i posegnuti rukom da na ravnoj površini ispišete reči - kijamet, hiftad, sevap, ifter, haram, i mnoge druge - čija ćete značenja otkrivati kroz zanimljive priče o ljudima koje je Arna poznavala.
Upoznaćete život doseljenika, diplomata, bogataša, ali i siromašnih u prljavim predgrađima. Proći ćete i kroz istoriju ovog grada, upoznati njegove zakone i pravdu, kulturu i veru. Najviše ćete saznati o položaju žena.
„Prema statistikama, Kairo je možda najgore mesto da se bude žensko."
Arna će vam pričati o svojoj služavki, Grcima prijateljima, jednom poznaniku svog supruga, i još o mnogo, mnogo njih, ali najviše o Kosti, antikvaru, doseljenom s naših prostora, sa kojim će raditi i čiji će kismet (sudbina) biti jedna od okosnica ovog dela.
Ali bez obzira na sve upečatljive likove, stiče se utisak da su oni tu, sa svojim kismetom, samo da bi dočarali glavni lik. A glavni lik je Kairo!
„Na arapskom se Kairo zove Kahira, što znači pobednik, zapravo Pobednica."
„Kairo su ljudi koji slaveći njega zarade žulj na čelu."
„Kairo ili voliš ili mrziš. Ja sam tokom godina iskusila oba osećanja." Ovo kaže Arna, a ja sam ih iskusila samo čitajući knjigu.
Mnogo mi se dopala ova knjiga s elementima drame, putopisa, pa i detektivskog romana. Dopao mi se stil, deskriptivan, ali i lagan. Dopalo mi se što je ispričana kroz kratka poglavlja koja često mogu biti i zasebne kratke priče, a opet čine neraskidivu celinu. Teško je pisati o malim, običnim životima a napisati veliko delo. Autoru je to uspelo.
Pročitajte, možda ćete, inšala (ako bog da), uživati kao ja.
April 20, 2020
Gospodja Milena je tog jutra bila nespokojna. Teško je podnosila policijski čas u Srbiji i nije volela taj Jozef K. osećaj tihe strepnje. Odlučila je da sama kupi cveće tog jutra. Videla je knjigu, privukao je skarabej i pesak koji je sipao s naslovnice, setila se koliko joj je taj pisac smešan i drag, kupila je knjigu i lale. O čemu je knjiga? O Kairu, Nilu i Zamaleku, to je snobovski deo grada. Svideo joj se Taher paša mnogo, stari automobili, akacija, bauabi i mušebaci, nikako joj se ne svidja obrezivanje žena, policija i naši zemljaci. Milena veruje u kismet, i pazi da ne greši baš mnogo. Obožava atmosferu anrežidovsku, antikvarnice, nežnu nastranost glavnog junaka Koste, i njegovu visinu i tvrdičluk, voli satove koji pokazuju vreme u ogledalu i baš voli Arnu, gospodju jednu, koju uvek preveslaju, ali na kraju ipak ne. Neću više da pišem, kupite knjigu odmah.
April 8, 2022
Ideja da je cijeli ljudski život unaprijed određena višom silom, božanstvom ili nečim trećim stara je koliko i čovječanstvo. Pomalo je tužna ta zamisao da smo lutke na navijanje koje ne mogu promijeniti ishod naših života već smo prepušteni hiru nevidljivog vrhovnog bića, mada to ide uz religijske dogme da smo sluge Božje. Sudbina, sudba, kob, usud. Filozofija života strpana u jednu riječ. Turci su to nazvali kismet, da bi cijeli islamski svijet to prihvatio kao način života jer sve na ovom svijetu je Allahova volja, pa stoga famozna arapska uzrečica „inšallah“ koja je odgovor na sve. Desit će ako bude Allahova volja.
Stankovićev roman priča je o kismetu, kako mu to i sam podnaslov kaže, a njegov „Zamalek“ je mikro svijet unutar svijeta. Bogataški dio Kaira određen samo za strance i one s novcem ipak nije toliko glamurozan već ima slojeve koji se skidaju i otkrivaju sjaj, bijedu, tuge i radosti, komediju i tragediju. Poput iskusnog pozorišnog redatelja, Stanković se igra likovima po pozornici dok ih vodi putevima njihovog kismeta.
Sam početak liči na „Mjesečevog tigra“ Penelope Lively s kojim dijeli neke elemente: Kairo, naratorku u poznim godinama (samo što Dejanova Arna ne umire) historiju, mada se svaka sličnost završava s tim. Odlučivši se da ispriča priču kroz lik Arne, Amerikanke s jugoslavenskim korijenima, Stanković čitatelja vodi na put kroz Kairo sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Njegova atmosfera je opipljiva, prašina upada u oči i smeta disanju, dok se čuje glas mujezina s munare. Međutim, Arna na trenutke postaje sveznajući pripovjedač, bavi se prepričavanjem i zatrpava čitatelja informacijama koje nemaju vrijednost za radnju.
Zanimljiva je ta ideja da ispočetka, dok gradi narativ, Dejan odlučuje poglavlja bazirati na pričama iz naroda, koje je vjerovatno pokupio prilikom svojih boravaka tamo, pa pokušava dočarati egipatski mentalitet što će većini čitatelja zvučati zanimljivo iako više nalikuje na putopis ili rječnik nepoznatih pojmova negoli na roman. Nerijetko Arnino mišljenje djeluje stereotipno i čini se da vidi samo ono loše u Egiptu, kao da ne postoje razlike. Opet, to možda ide u skladu s njenim likom, pošto ipak gleda sve oko sebe kroz prizmu bogate bijele Zapadnjakinje koja živi u svom tornju od slonovače.
Kroz te priče, Stanković nas upoznaje s Kostom, vlasnikom antikvarnice, živopisnim likom koji postaje Arnina očinska figura. Kosta ima zanimljivu prošlost koja prosto želi da se ispriča, ali je Dejan krije i daje tek naznake. Baca mrvice za gladne čitatelje nikada do kraja ne otkrivši Kostinu ličnost.
Roman postaje romanom tek u posljednjoj trećini jer je do tada zbirka priča povezana Kostom i Arnom i tek tada zapravo postaje zanimljiv, kao da je ta iznenadna smrt postala katalizator, međutim sve to prebrzo prođe.
„Zamalek“ je jednostavan roman, pitak, a opet dubok, dotiče se teških tema na prijemčiv način. Vidljiv je tu i utjecaj Andrića i Saramaga, dva pisca koja je Stanković prevodio, ali on ima svoj identitet i ostavlja svoj pečat na romanu koji je nalik art house filmu nezavisne produkcije, gdje se smjenjuju kadrovi, spori, gotovo nepokretni i serviraju običnu priču o sudbini dvoje ljudi, jedno koje ne može da ode kada hoće, drugo koje ode kada ne želi. Oboje vezani za isto mjesto jer to im je kismet.
Stankovićev roman priča je o kismetu, kako mu to i sam podnaslov kaže, a njegov „Zamalek“ je mikro svijet unutar svijeta. Bogataški dio Kaira određen samo za strance i one s novcem ipak nije toliko glamurozan već ima slojeve koji se skidaju i otkrivaju sjaj, bijedu, tuge i radosti, komediju i tragediju. Poput iskusnog pozorišnog redatelja, Stanković se igra likovima po pozornici dok ih vodi putevima njihovog kismeta.
Sam početak liči na „Mjesečevog tigra“ Penelope Lively s kojim dijeli neke elemente: Kairo, naratorku u poznim godinama (samo što Dejanova Arna ne umire) historiju, mada se svaka sličnost završava s tim. Odlučivši se da ispriča priču kroz lik Arne, Amerikanke s jugoslavenskim korijenima, Stanković čitatelja vodi na put kroz Kairo sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Njegova atmosfera je opipljiva, prašina upada u oči i smeta disanju, dok se čuje glas mujezina s munare. Međutim, Arna na trenutke postaje sveznajući pripovjedač, bavi se prepričavanjem i zatrpava čitatelja informacijama koje nemaju vrijednost za radnju.
Zanimljiva je ta ideja da ispočetka, dok gradi narativ, Dejan odlučuje poglavlja bazirati na pričama iz naroda, koje je vjerovatno pokupio prilikom svojih boravaka tamo, pa pokušava dočarati egipatski mentalitet što će većini čitatelja zvučati zanimljivo iako više nalikuje na putopis ili rječnik nepoznatih pojmova negoli na roman. Nerijetko Arnino mišljenje djeluje stereotipno i čini se da vidi samo ono loše u Egiptu, kao da ne postoje razlike. Opet, to možda ide u skladu s njenim likom, pošto ipak gleda sve oko sebe kroz prizmu bogate bijele Zapadnjakinje koja živi u svom tornju od slonovače.
Kroz te priče, Stanković nas upoznaje s Kostom, vlasnikom antikvarnice, živopisnim likom koji postaje Arnina očinska figura. Kosta ima zanimljivu prošlost koja prosto želi da se ispriča, ali je Dejan krije i daje tek naznake. Baca mrvice za gladne čitatelje nikada do kraja ne otkrivši Kostinu ličnost.
Roman postaje romanom tek u posljednjoj trećini jer je do tada zbirka priča povezana Kostom i Arnom i tek tada zapravo postaje zanimljiv, kao da je ta iznenadna smrt postala katalizator, međutim sve to prebrzo prođe.
„Zamalek“ je jednostavan roman, pitak, a opet dubok, dotiče se teških tema na prijemčiv način. Vidljiv je tu i utjecaj Andrića i Saramaga, dva pisca koja je Stanković prevodio, ali on ima svoj identitet i ostavlja svoj pečat na romanu koji je nalik art house filmu nezavisne produkcije, gdje se smjenjuju kadrovi, spori, gotovo nepokretni i serviraju običnu priču o sudbini dvoje ljudi, jedno koje ne može da ode kada hoće, drugo koje ode kada ne želi. Oboje vezani za isto mjesto jer to im je kismet.
July 4, 2021
Obožavam da u letnjem periodu pročitam neku knjigu o turističkoj destinaciji koju sam već upoznao, ili za neku koju planiram da posetim u budućnosti. Ako planirate da posetite Egipat, ili se još uvek dvoumite, ova knjiga vam možda može pomoći da donesete konačnu odluku.
Ovo je odličan romansirani vodič za upoznavanje sa egipatskom kulturom i običajima, koji je ispraćen divnom pričom, ispričanom iz ugla Arne, glavne junakinje koja se u starosti priseća svog prvog dolaska u Egipat, koji joj je promenio život iz korena, ali ne samo Egipat kao zemlja neobičnih običaja, nego i svi ljudi koje je tamo upoznala.
Saznajte šta znače reči inšala i kismet, zbog čega su stanovnici toliko pobožni, koju hranu vole da jedu, kako žena treba da se oblači i kako da se izvuče iz neprijatne situacije, šta je to što im je toliko sveto kao i sam život pa zbog toga koriste istu reč za te dve stvari i upoznajte najluđi saobraćaj na svetu.
O kvalitetu ove knjige govori i nagrada Evropske unije za književnost, koju je pisac ovog fantastičnog dela dobio nedavno. Sve što treba da znate o Egiptu, ali i o samom životu koji često zna da bude nepredvidljiv, nalazi se u ovoj knjizi.
Ovo je odličan romansirani vodič za upoznavanje sa egipatskom kulturom i običajima, koji je ispraćen divnom pričom, ispričanom iz ugla Arne, glavne junakinje koja se u starosti priseća svog prvog dolaska u Egipat, koji joj je promenio život iz korena, ali ne samo Egipat kao zemlja neobičnih običaja, nego i svi ljudi koje je tamo upoznala.
Saznajte šta znače reči inšala i kismet, zbog čega su stanovnici toliko pobožni, koju hranu vole da jedu, kako žena treba da se oblači i kako da se izvuče iz neprijatne situacije, šta je to što im je toliko sveto kao i sam život pa zbog toga koriste istu reč za te dve stvari i upoznajte najluđi saobraćaj na svetu.
O kvalitetu ove knjige govori i nagrada Evropske unije za književnost, koju je pisac ovog fantastičnog dela dobio nedavno. Sve što treba da znate o Egiptu, ali i o samom životu koji često zna da bude nepredvidljiv, nalazi se u ovoj knjizi.
August 15, 2020
Knjjiga je pisana vrlo lepim stilom i to je ono što mi se najviše dopalo i što me je vuklo da nastavim čitanje. Piča i kompozicija su u 1. trećini knjige zanimljivo osmišljene, smenjuju se poglavlja vezana za glavnu junjakinju sa onima koja pojašnjavaju egipatsku kulturu. Šteta što taj princip nije dosledno sproveden.
Od polovine knjiga postaje neka vrsta trilera koji meni nije bio preterano zanimljiv. Još jedna zamerka je i to što je motivacija nedosledna. U početku je nekim likovima dato na značaju da bi do kraja njihova uloga u radnji bila potpuno skrajnuta i nejasna ( tu mislim na stanodavca i kućnu pomoćnicu).
Sve u svemu knjiga može proći kao fina zanimacija za tople dane.
Od polovine knjiga postaje neka vrsta trilera koji meni nije bio preterano zanimljiv. Još jedna zamerka je i to što je motivacija nedosledna. U početku je nekim likovima dato na značaju da bi do kraja njihova uloga u radnji bila potpuno skrajnuta i nejasna ( tu mislim na stanodavca i kućnu pomoćnicu).
Sve u svemu knjiga može proći kao fina zanimacija za tople dane.
August 21, 2025
Odavno nisam ovako uživala u nekoj knjizi kao u ovoj. Vratiću joj se ponovo sigurno. Kismet. Sve je kismet.
Od mene 10+
Update: još više volim ovu knjigu!
Update: svake godine sve više volim ovu knjigu.
Od mene 10+
Update: još više volim ovu knjigu!
Update: svake godine sve više volim ovu knjigu.
March 1, 2022
Ipak sam za klesanu nasuprot prosejanoj svedenosti.
May 27, 2020
Za mene je Dejan Stanković otelotvorenje finog dečka. Od takvih sam u životu u skokovima bežao. Dosadni su mi. Više volim šljam, bagru, mangupe. Inspiraciju da budem pristojan tražio sam u marginalnim pojavama. Lepše je voziti motor po zidu smrti, jesti stojeći, prekorom rešavati situacije koje prete da eskaliraju, nego biti strpljiv.
Drhtavom rukom uzeo sam roman „Zamalek“. Pobedio sam sebe. Nisam dozvolio da me predrasude o lepo vaspitanim ljudima koji pripovedaju oteraju od književnosti. Taj dečko je pisac. On je preveo Andrića na portugalski, napisao je „Estoril“. Provalio sam iz njegovih „dnevnika“ za vreme Korone da i on ima prihvatljivu brzinu misli. S pretpostavkom da smo generacija „piši kao što govoriš“ ljudi, upustio sam se u „Zamalek“.
Nikada ne prepričavam ljudima sadržaj romana, to rade nepismeni ljudi, to je deo posla PR izdavačkih kuća. Ja samo iznosim utisak o pročitanom štivu, pod uslovom da mi se svidelo. U protivnom ga ili brutalno pljunem ili prećutim.
Kao klinac voleo sam Ćopića, čitao sam Kapora, Andrića, Prelevića, Selenića. Kao odrastao čovek deklarisano volim istorijske vesterne Dejana Stojiljkovića i sada volim i roman „Zamalek“ Dejana Tiaga-Stankovića.
Ovo je prvi roman koji sam u životu čitao dva puta istovremeno. Da pojasnim: svako poglavlje sam, dok sam čitao, isčitavao odmah ponovo. I uvek je bilo kao da ga prvi put čitam. Veština pisanja, te rečenice, taj sled pripovedanja, pristup temi, brutalno iživljavanje lepotom zapisane misli, je unapred obesmislio bilo kakvo takmičenje za nagrade za roman godine. Nije pametno što ovo pišem pošto će i moj novi roman izaći za mesec dana, ali tako je.
Grad Kairo koji je glavni junak romana je odvratan. Ovozemaljski pakao koji živi zagrobnim životom. Ako ste mislili da vam je život pakao, pogrešili ste ako ne živite u Kairu, ako ne živite na peščanom otoku usred grada pod imenom Zamalek, ako ne živite od milostinje siromašnih, ako ne živite u tuđoj grobnici. Dante je opisao devet, Tiago deseti krug pakla. Apsurdno je da mi je najodvratniji lik koji se provukao kroz roman politički korektni zilot po imenu Alisa. Dankinja, otelotvorenje onoga što ja lično želim da je Korona zauvek odnela iz naših života. U najstarijoj civilizaciji koja radi po svojim pravilima, kakva da su, od prapočetka, svaki pokušaj infiltriranja kretenskog modela življenja neumitno doživi debakl. Kada pročitate „Zamalek“ biće vam jasno zašto sam tu kretenku izdvojio. I čudićete se meni, ali ovo je moja lična impresija.
Mislim da je ovo i previše od mene. Neću vam reči da mi je autor rekao: „da ovo nije roman za mene“, ali kako da prećutim. Međutim prećutaću za koga mi je rekao da je namenjen. Tim osobama će on lično potpisati taj roman ako ikada izađe iz svog portugalskog stana u kome ga je Korona utamničila.
Dobar roman, najbolji u poslednjih par godina koji je napisao neko iz generacije na pragu zlatnog doba.
Drhtavom rukom uzeo sam roman „Zamalek“. Pobedio sam sebe. Nisam dozvolio da me predrasude o lepo vaspitanim ljudima koji pripovedaju oteraju od književnosti. Taj dečko je pisac. On je preveo Andrića na portugalski, napisao je „Estoril“. Provalio sam iz njegovih „dnevnika“ za vreme Korone da i on ima prihvatljivu brzinu misli. S pretpostavkom da smo generacija „piši kao što govoriš“ ljudi, upustio sam se u „Zamalek“.
Nikada ne prepričavam ljudima sadržaj romana, to rade nepismeni ljudi, to je deo posla PR izdavačkih kuća. Ja samo iznosim utisak o pročitanom štivu, pod uslovom da mi se svidelo. U protivnom ga ili brutalno pljunem ili prećutim.
Kao klinac voleo sam Ćopića, čitao sam Kapora, Andrića, Prelevića, Selenića. Kao odrastao čovek deklarisano volim istorijske vesterne Dejana Stojiljkovića i sada volim i roman „Zamalek“ Dejana Tiaga-Stankovića.
Ovo je prvi roman koji sam u životu čitao dva puta istovremeno. Da pojasnim: svako poglavlje sam, dok sam čitao, isčitavao odmah ponovo. I uvek je bilo kao da ga prvi put čitam. Veština pisanja, te rečenice, taj sled pripovedanja, pristup temi, brutalno iživljavanje lepotom zapisane misli, je unapred obesmislio bilo kakvo takmičenje za nagrade za roman godine. Nije pametno što ovo pišem pošto će i moj novi roman izaći za mesec dana, ali tako je.
Grad Kairo koji je glavni junak romana je odvratan. Ovozemaljski pakao koji živi zagrobnim životom. Ako ste mislili da vam je život pakao, pogrešili ste ako ne živite u Kairu, ako ne živite na peščanom otoku usred grada pod imenom Zamalek, ako ne živite od milostinje siromašnih, ako ne živite u tuđoj grobnici. Dante je opisao devet, Tiago deseti krug pakla. Apsurdno je da mi je najodvratniji lik koji se provukao kroz roman politički korektni zilot po imenu Alisa. Dankinja, otelotvorenje onoga što ja lično želim da je Korona zauvek odnela iz naših života. U najstarijoj civilizaciji koja radi po svojim pravilima, kakva da su, od prapočetka, svaki pokušaj infiltriranja kretenskog modela življenja neumitno doživi debakl. Kada pročitate „Zamalek“ biće vam jasno zašto sam tu kretenku izdvojio. I čudićete se meni, ali ovo je moja lična impresija.
Mislim da je ovo i previše od mene. Neću vam reči da mi je autor rekao: „da ovo nije roman za mene“, ali kako da prećutim. Međutim prećutaću za koga mi je rekao da je namenjen. Tim osobama će on lično potpisati taj roman ako ikada izađe iz svog portugalskog stana u kome ga je Korona utamničila.
Dobar roman, najbolji u poslednjih par godina koji je napisao neko iz generacije na pragu zlatnog doba.
November 1, 2021
"Kismet je na arapskom usud, sudbina, udes, kob, dakle, ono što je svakom čoveku pisano, unapred predodređeno i neizbežno i s čim se unapred treba pomiriti."
Izgleda da je moj kismet hteo da ovu knjigu pročitam tek sada, godinu i po dana nakon njenog objavljivanja. Čitala sam je naglas, što je doprinelo da magija rečenica koje Dejan Tiago-Stanković niže s takvom lakoćom dobije dodatnu boju i bukvalno me vrati na ulice Kaira. Jedno od najlepših putovanja koje ću pamtiti ceo život je bilo upravo u Egipat. Kaira se sećam baš takvog kako je u knjizi i opisan, prašnjav, haotičan, bučan, ali nestvarno očaravajuć. Grad kao ni jedan drugi na svetu. I živopisnih ulica u ramazanskim noćima kada svetina pokulja, pa zaista ne možete da pređete ulicu bez pomoći turističkog policajca.
Ne odlažite čitanje Zamaleka. Počnite već danas. I garantujem da će vam ovo biti najlepša knjiga pročitana u 2021. A i najlepše putovanje.
Izgleda da je moj kismet hteo da ovu knjigu pročitam tek sada, godinu i po dana nakon njenog objavljivanja. Čitala sam je naglas, što je doprinelo da magija rečenica koje Dejan Tiago-Stanković niže s takvom lakoćom dobije dodatnu boju i bukvalno me vrati na ulice Kaira. Jedno od najlepših putovanja koje ću pamtiti ceo život je bilo upravo u Egipat. Kaira se sećam baš takvog kako je u knjizi i opisan, prašnjav, haotičan, bučan, ali nestvarno očaravajuć. Grad kao ni jedan drugi na svetu. I živopisnih ulica u ramazanskim noćima kada svetina pokulja, pa zaista ne možete da pređete ulicu bez pomoći turističkog policajca.
Ne odlažite čitanje Zamaleka. Počnite već danas. I garantujem da će vam ovo biti najlepša knjiga pročitana u 2021. A i najlepše putovanje.
November 11, 2020
“Sećanje je kao optimistični objektiv, doživljaji iz prošlosti budu lepši i dragoceniji kad ih pronađemo među uspomenama nego što su ikada bili. “
Roman jeste kratka istorija privatnog života. Međutim, ono što mene fascinira u romanima ovog tipa jesu narodi i koliko smo slični ili različiti u svim aspektima života.
Roman jeste kratka istorija privatnog života. Međutim, ono što mene fascinira u romanima ovog tipa jesu narodi i koliko smo slični ili različiti u svim aspektima života.
May 17, 2025
Istinsko otkrice!!!
Ova knjiga je toliko stvari u jednom: putopis, recnik termina arapske kulture i tradicije, roman o usudu, svojevrsni brevijar i omaz Egiptu poput Darelovog Aleksandrijskog kvarteta, samo na manje strane bez elitizma i pisanja radi pisanja. Ovim ni na koji nacin ne umanjujem znacaj i sjaj Darelovog Kvarteta, ali Dejan Tiago-Stankovic uspeva da nas prebaci u Egipat i da nas drzi za ruku sve vreme dok nas vodi kroz svoje pasaze i recenice. On brine za svog citaoca i misli na njega u svakom trenutku dok cita ovaj divni roman.
Likovi su veliki mali ljudi bez obzira koliko bogati ili siroti bili. Oni su samo zrno prasine kojr oluja kismeta nosi, kojom prekriva sve i salje sve u zaborav, kako kralja tako i prosjaka.
Ni u jednom trenu pretenciozan, pisac uvlaci citaoca u prasinu i zegu, u zivot i naznake zivota. Rekao bi neko pa ovde nema velikih dogadjaja, sa cim se ne bih nikako slozio - ovde su veliki dogadjaji, politicki, istorijski i kulturoloski posmatrani sa strane, ocima strane zene koja je u Egipat dosla na tren, a ostala godinama. Ona je ogledalo, ali njen odraz je iskrivljen u meri u kojoj bi bio za svakog od nas. Nema nadmoci zapadne filozofije, demokratije i vrednosti, nema osude, ali ima zdravog razumevanja i nerazumevanja svega oko nje.
Tzv. meltnig pot je tako suptilan, ali veran, neizmastan, a opet nekako magicno opojan.
Roman za svaku preporuku. Uzivacete ❤️
Ova knjiga je toliko stvari u jednom: putopis, recnik termina arapske kulture i tradicije, roman o usudu, svojevrsni brevijar i omaz Egiptu poput Darelovog Aleksandrijskog kvarteta, samo na manje strane bez elitizma i pisanja radi pisanja. Ovim ni na koji nacin ne umanjujem znacaj i sjaj Darelovog Kvarteta, ali Dejan Tiago-Stankovic uspeva da nas prebaci u Egipat i da nas drzi za ruku sve vreme dok nas vodi kroz svoje pasaze i recenice. On brine za svog citaoca i misli na njega u svakom trenutku dok cita ovaj divni roman.
Likovi su veliki mali ljudi bez obzira koliko bogati ili siroti bili. Oni su samo zrno prasine kojr oluja kismeta nosi, kojom prekriva sve i salje sve u zaborav, kako kralja tako i prosjaka.
Ni u jednom trenu pretenciozan, pisac uvlaci citaoca u prasinu i zegu, u zivot i naznake zivota. Rekao bi neko pa ovde nema velikih dogadjaja, sa cim se ne bih nikako slozio - ovde su veliki dogadjaji, politicki, istorijski i kulturoloski posmatrani sa strane, ocima strane zene koja je u Egipat dosla na tren, a ostala godinama. Ona je ogledalo, ali njen odraz je iskrivljen u meri u kojoj bi bio za svakog od nas. Nema nadmoci zapadne filozofije, demokratije i vrednosti, nema osude, ali ima zdravog razumevanja i nerazumevanja svega oko nje.
Tzv. meltnig pot je tako suptilan, ali veran, neizmastan, a opet nekako magicno opojan.
Roman za svaku preporuku. Uzivacete ❤️
June 22, 2021
"S koje god strane da duva, vjetar je u Kairu pustinjski i nosi toliko prasine da zivot ima prasnjav ukus; a to, cak i kad se naviknes, nikako ne prija."
Ovo je bilo pravo uzivanje! Pitko, zavodljivo, odmor za mozak u ovim sparnim nocima.
Ono sto me nije posebno ocaralo, to su likovi. Zao mi je sto su neki ostali nedoradjeni, sto nekim drugim nije poklonjeno vise prostora, ali avaj, kad te toliko zanesu opisi Kaira i cetvrti Zamalek, predjes preko svega :)
Divna Branka Katic cita poglavlje iz romana:
https://www.youtube.com/watch?v=wF37V...
Ovo je bilo pravo uzivanje! Pitko, zavodljivo, odmor za mozak u ovim sparnim nocima.
Ono sto me nije posebno ocaralo, to su likovi. Zao mi je sto su neki ostali nedoradjeni, sto nekim drugim nije poklonjeno vise prostora, ali avaj, kad te toliko zanesu opisi Kaira i cetvrti Zamalek, predjes preko svega :)
Divna Branka Katic cita poglavlje iz romana:
https://www.youtube.com/watch?v=wF37V...
September 26, 2020
Videla sam Egipat dolinom Nila, onaj pravi, haotičnu i bučnu košnicu života, videla sam ga i iz našminkane perspektive, sa brodova koji krstare Nilom - a Kairo mi je još uvek pusta želja... pa srećna i puna očekivanja zaranjam u Zamalek, dok čekam da jednom sve to vidim i svojim očima.
Stil pisanja od koga se slike samo redjaju pred očima jedna za drugom, mami te da nastaviš i ne spuštaš knjigu - Arna je zaista sjajan pripovedač. Priča teče, skreće, zapliće pa se vraća glavnom toku, samo želiš da ne prestane. Kakve su? Razne... o gradu, o ljudima, običajima. One o ženama me posebno dotiču, naravno, svoje smo pa me pogadjaju nepravde. O Egipćankama, o Evropljankama u Egiptu... Ljubav za Alisu iz Danske, mora da je devica u horoskopu kao ja, skroz sam je razumela!
I tako bi moglo da se veze bez kraja i konca, ali priča odjednom menja tok, postaje ono što i naslov kaže - roman o, jelte, kismetu. O završecima. O izdajama. O ljudskoj prirodi. O prijateljstvu? Sasvim sigurno o apsurdu (čovek planira, a Bog se smeje!)
I o časovnicima koji idu unazad, u tom haotičnom gradu i zemlji, i ne samo u njima...
Stil pisanja od koga se slike samo redjaju pred očima jedna za drugom, mami te da nastaviš i ne spuštaš knjigu - Arna je zaista sjajan pripovedač. Priča teče, skreće, zapliće pa se vraća glavnom toku, samo želiš da ne prestane. Kakve su? Razne... o gradu, o ljudima, običajima. One o ženama me posebno dotiču, naravno, svoje smo pa me pogadjaju nepravde. O Egipćankama, o Evropljankama u Egiptu... Ljubav za Alisu iz Danske, mora da je devica u horoskopu kao ja, skroz sam je razumela!
I tako bi moglo da se veze bez kraja i konca, ali priča odjednom menja tok, postaje ono što i naslov kaže - roman o, jelte, kismetu. O završecima. O izdajama. O ljudskoj prirodi. O prijateljstvu? Sasvim sigurno o apsurdu (čovek planira, a Bog se smeje!)
I o časovnicima koji idu unazad, u tom haotičnom gradu i zemlji, i ne samo u njima...
January 13, 2021
Mnogo mi se dopala knjiga.
Dopao mi se elegantni, klizeći stil pisanja, što te vuče da gutaš stranicu za stranicom, a u isto vreme ti žao što si tako sve bliže kraju.
Lepota ovog romana je u finom jeziku, izgradjenom stilu, diskretnom, nenasilnom smislu za humor; slikovitosti izražavanja, pa jasno vidiš svako lice, svaki pejzaž, prizor sa ulice, unutrašnjost kuće, svaki predmet; zanimljivoj priči koja se grana na bezbroj mesta i bezbroj načina, a ti tako opčinjen lutaš meandrima zaboravljajući na glavni tok; ličnom doživljaju, a moj je bio povratak u Kairo od pre 30 godina, kad sam samo mogla da naslutim ono što sam sada u knjizi pronašla.
I na kraju, najličniji utisak, i moja transverzala kroz roman je: prašina, pesak-posle se navikneš-prašina, pesak-kismet... I da, vreme koje na istoku teče drugačije, sporo i mekano, kod nas je tako samo ponekad nedeljom. Tople preporuke!
Dopao mi se elegantni, klizeći stil pisanja, što te vuče da gutaš stranicu za stranicom, a u isto vreme ti žao što si tako sve bliže kraju.
Lepota ovog romana je u finom jeziku, izgradjenom stilu, diskretnom, nenasilnom smislu za humor; slikovitosti izražavanja, pa jasno vidiš svako lice, svaki pejzaž, prizor sa ulice, unutrašnjost kuće, svaki predmet; zanimljivoj priči koja se grana na bezbroj mesta i bezbroj načina, a ti tako opčinjen lutaš meandrima zaboravljajući na glavni tok; ličnom doživljaju, a moj je bio povratak u Kairo od pre 30 godina, kad sam samo mogla da naslutim ono što sam sada u knjizi pronašla.
I na kraju, najličniji utisak, i moja transverzala kroz roman je: prašina, pesak-posle se navikneš-prašina, pesak-kismet... I da, vreme koje na istoku teče drugačije, sporo i mekano, kod nas je tako samo ponekad nedeljom. Tople preporuke!
July 15, 2020
Ne pišem svoje recenzije ovde uopšte. Ali, za ovaj roman sam morao.
Glavni osećaj koji sam imao čitajući roman je koliko je dobro opisana svaka situacija, svaki lik, svaka scena. Imao sam osećaj sve vreme kao da sam tamo, da prisustvujem svemu što se dešava, da oko mene vitla pustinjski vetar, da osećam miris sirotinjskih četvrti, da me peče jako sunce i da dišem suvi, vreli vazduh. Zato je ovaj roman poseban. Nikad nisam tako jako osećao sve što je u romanu pisalo.
Mislio sam da Dejan ne može da napiše bolji roman od "Estorila", stvarno je i teško da pobediš delo u kome se pojavljuju dva toliko popularna književna lika kao što su Džejms Bond i Mali princ (sigurno u top 10 najpopularnijih XX veka), a onda on izbaci "Zamalek". Wow.
Svaka čast, majstore.
Glavni osećaj koji sam imao čitajući roman je koliko je dobro opisana svaka situacija, svaki lik, svaka scena. Imao sam osećaj sve vreme kao da sam tamo, da prisustvujem svemu što se dešava, da oko mene vitla pustinjski vetar, da osećam miris sirotinjskih četvrti, da me peče jako sunce i da dišem suvi, vreli vazduh. Zato je ovaj roman poseban. Nikad nisam tako jako osećao sve što je u romanu pisalo.
Mislio sam da Dejan ne može da napiše bolji roman od "Estorila", stvarno je i teško da pobediš delo u kome se pojavljuju dva toliko popularna književna lika kao što su Džejms Bond i Mali princ (sigurno u top 10 najpopularnijih XX veka), a onda on izbaci "Zamalek". Wow.
Svaka čast, majstore.
September 11, 2020
Odličan roman, nadamo se NIN-u za 2020. :)
Jako dobra mozaička kompozicija na početku, maestralno uvođenje u priču.
Kasnije linearna naracija preuzima primat, ali pripovedanje i oslikavanje i dalje ostaje besprekorno.
Samo nekoliko knjiga u srpskoj književnosti bile su mi ovako kompletne: npr. Dorotej, Senke na zidu, a pre svega, Prokleta avlija.
Zamerke na račun lektora (čak troje njih!) koji nisu uspeli da rečenice koje počinju sa kira-Marijom, kao prvom rečju i subjektom, pravilo ispišu: Kira-Marija, nego je svuda ostalo kira-Marija (barem u elektronskom izdanju).
Jako dobra mozaička kompozicija na početku, maestralno uvođenje u priču.
Kasnije linearna naracija preuzima primat, ali pripovedanje i oslikavanje i dalje ostaje besprekorno.
Samo nekoliko knjiga u srpskoj književnosti bile su mi ovako kompletne: npr. Dorotej, Senke na zidu, a pre svega, Prokleta avlija.
Zamerke na račun lektora (čak troje njih!) koji nisu uspeli da rečenice koje počinju sa kira-Marijom, kao prvom rečju i subjektom, pravilo ispišu: Kira-Marija, nego je svuda ostalo kira-Marija (barem u elektronskom izdanju).
October 27, 2020
Već prvom rečenicom autor nas uvodi u priču o Egiptu i kismetu ili sudbini od koje niko nije pobegao. Dok čitate roman osećate pesak Sahare pod nogama, upoznajete stanovnike naselja Zamalek, običaje i uplovljavate u priču o jednoj antikvarnici i Kosti.
March 3, 2021
Nisam neki veliki putnik. Turistička putovanja me ne zanimaju jer šta čovek može da vidi u nekom gradu za tih par dana koliko ona traju. Zanima me pravi život nekog grada a to čovek može da doživi ako provede neko duže vreme u njrmu. Kad je reč o Kairu, to je umesto mene uradio Dejan Tiago Stanković, koji je priču o tom gradu filigranski upleo u jednu zanimljivu životnu priču. Užitak je bio čitati ovu knjigu.
November 5, 2020
Moj prvi susret sa pisanjem Dejana Tiaga Stankovića, pisca i prevodioca koji već duži niz godina živi i radi u Portugalu, ovekovečen je njegovim romanom pod nazivom „Zamalek“.
Prva stvar koja mi je bila pomalo neobična kad sam krenula sa čitanjem, jeste pripovedanje u prvom licu jednine iz ugla Arne, žene koja čitaoce sprovodi kroz Egipat, kroz jedan kairski okrug pod nazivom Zamalek, a što čini načinom koji podseća na čitanje pocepanih leksikona ili koji nalikuje na prebiranje po starim fotografijama u potrazi za davnim uspomenama. Arna je žena poreklom iz Evrope koja se u Zamalek doseljava zbog posla koji je dobio njen muž, i gde ostaje do svojih poznijih godina. S tim u vezi, iako se radnja romana odvija u Egiptu, knjiga prikazuje pravi sudar različitih kultura i običaja.
Ono što me je posebno dotaklo jeste Arnin način pripovedanja o položaju žena u egipatskom društvu, posebno iz razloga što ista potiče sa evropskog podneblja, te bi se možda očekivalo da je njen ton donekle distanciran, ali ipak nije. Tako, postoje određeni delovi knjige u kojima ona saznaje strahote, poput običaja koji se odvajkada sprovodi na ženama (devojčicama), poznatijeg kao „žensko obrezivanje“, a čije negativne posledice su nemerljive. Takođe, kroz roman prisutan je i taj izraženo dominantniji položaj muškaraca, bilo da se radi o položaju žene u porodici, njenim mogućnostima zaposlenja ili pak načinu na koji se ona tretira kad želi da iskaže svoje mišljenje. Arna o svemu tome pripoveda realno, racionalno, ali i krajnje surovo, i to bez ikakvog ulepšavanja ispričanih događaja. Sveprisutan je taj feministički segment priče, koji, po mom mišljenju, počinje od trenutka kad je Arna odlučila da se preseli u jednu potpuno drugačiju kulturu samo iz razloga što je njen muž dobio posao tamo, iako je on tokom čitavog romana u potpunosti pod okriljem senke njenog pripovedanja.
Sam način pripovedanja podseća na kakvu slagalicu sećanja. Imala sam utisak kao da je Arna baka kojoj sam došla u posetu, gde ona prebira po svojim uspomenama i priča o svom životu u Egiptu. Upravo iz tog razloga, hronologija događaja podseća na situaciju u kojoj slučajno pronađemo na tavanu kutiju prepunu starih izmešanih i ispreturanih fotografija, te o njima govorimo u fragmentima, baš onim redosledom kojim nam svaka od njih zapadne u ruke.
Pričajući nam o godinama provedenim u Zamaleku, Arna (Dejan Tiago Stanković) koristi toliko snažne deskriptivne momente, da svaki čitalac u nekom trenutku oseća pod prstima ili u nozdrvama pesak Egipta. Stanković, poput kakvog vodiča kroz egipatsku kulturu i tradiciju, govori i o političkim previranjima tog doba, odnosima prema ljudima slabijeg imovinskog stanja, postupanjima policijskih vlasti; pokazuje nam ko su bauabi, kako su se grobnice pljačkale, na koji način su bogati organizovali zabave, kako Egipćani računaju vreme, kako se vrši mumifikacija tela; i na kraju, kako se na najbolji način procenjuju antikviteti i kako da originalni primerak artefakta razlikujemo od njegove kopije.
Osim Egipta, čiji duh je u meni ostao i nakon što sam završila sa čitanjem knjige, tradicije koje su sastavni deo priče jesu grčka, jugoslovenska i portugalska, i svaki od predstavnika navedenih zemalja ima svoj kismet od kog ne može pobeći koliko god se trudio. Kismet predstavlja sudbinu, i kakav god stav imali o ovoj temi, neminovno je da su njene kandže jako oštre kad se nekoga dočepaju.
I za kraj, ne mogu a da ne zabeležim jednu od meni lično omiljenih rečenica koju sam možda ikada pročitala – „Arogancija je korov koji najbolje raste na balegi“.
Prva stvar koja mi je bila pomalo neobična kad sam krenula sa čitanjem, jeste pripovedanje u prvom licu jednine iz ugla Arne, žene koja čitaoce sprovodi kroz Egipat, kroz jedan kairski okrug pod nazivom Zamalek, a što čini načinom koji podseća na čitanje pocepanih leksikona ili koji nalikuje na prebiranje po starim fotografijama u potrazi za davnim uspomenama. Arna je žena poreklom iz Evrope koja se u Zamalek doseljava zbog posla koji je dobio njen muž, i gde ostaje do svojih poznijih godina. S tim u vezi, iako se radnja romana odvija u Egiptu, knjiga prikazuje pravi sudar različitih kultura i običaja.
Ono što me je posebno dotaklo jeste Arnin način pripovedanja o položaju žena u egipatskom društvu, posebno iz razloga što ista potiče sa evropskog podneblja, te bi se možda očekivalo da je njen ton donekle distanciran, ali ipak nije. Tako, postoje određeni delovi knjige u kojima ona saznaje strahote, poput običaja koji se odvajkada sprovodi na ženama (devojčicama), poznatijeg kao „žensko obrezivanje“, a čije negativne posledice su nemerljive. Takođe, kroz roman prisutan je i taj izraženo dominantniji položaj muškaraca, bilo da se radi o položaju žene u porodici, njenim mogućnostima zaposlenja ili pak načinu na koji se ona tretira kad želi da iskaže svoje mišljenje. Arna o svemu tome pripoveda realno, racionalno, ali i krajnje surovo, i to bez ikakvog ulepšavanja ispričanih događaja. Sveprisutan je taj feministički segment priče, koji, po mom mišljenju, počinje od trenutka kad je Arna odlučila da se preseli u jednu potpuno drugačiju kulturu samo iz razloga što je njen muž dobio posao tamo, iako je on tokom čitavog romana u potpunosti pod okriljem senke njenog pripovedanja.
Sam način pripovedanja podseća na kakvu slagalicu sećanja. Imala sam utisak kao da je Arna baka kojoj sam došla u posetu, gde ona prebira po svojim uspomenama i priča o svom životu u Egiptu. Upravo iz tog razloga, hronologija događaja podseća na situaciju u kojoj slučajno pronađemo na tavanu kutiju prepunu starih izmešanih i ispreturanih fotografija, te o njima govorimo u fragmentima, baš onim redosledom kojim nam svaka od njih zapadne u ruke.
Pričajući nam o godinama provedenim u Zamaleku, Arna (Dejan Tiago Stanković) koristi toliko snažne deskriptivne momente, da svaki čitalac u nekom trenutku oseća pod prstima ili u nozdrvama pesak Egipta. Stanković, poput kakvog vodiča kroz egipatsku kulturu i tradiciju, govori i o političkim previranjima tog doba, odnosima prema ljudima slabijeg imovinskog stanja, postupanjima policijskih vlasti; pokazuje nam ko su bauabi, kako su se grobnice pljačkale, na koji način su bogati organizovali zabave, kako Egipćani računaju vreme, kako se vrši mumifikacija tela; i na kraju, kako se na najbolji način procenjuju antikviteti i kako da originalni primerak artefakta razlikujemo od njegove kopije.
Osim Egipta, čiji duh je u meni ostao i nakon što sam završila sa čitanjem knjige, tradicije koje su sastavni deo priče jesu grčka, jugoslovenska i portugalska, i svaki od predstavnika navedenih zemalja ima svoj kismet od kog ne može pobeći koliko god se trudio. Kismet predstavlja sudbinu, i kakav god stav imali o ovoj temi, neminovno je da su njene kandže jako oštre kad se nekoga dočepaju.
I za kraj, ne mogu a da ne zabeležim jednu od meni lično omiljenih rečenica koju sam možda ikada pročitala – „Arogancija je korov koji najbolje raste na balegi“.
August 22, 2025
Do polovine putopis, od polovine upečatljiva priča. Pripovedanje teče lako i jednostavno, priča se sama veze. Nisam bila u Kairu, ali posle ove knjige imam utisak da sam grad već videla i osetila pustinjsku prašinu. Odavno nisam ovako uživala u knjizi, od prve stranice do kraja.
Peta zvezdica za Arnu, zato što me podsetila na moje tetke, rođene tridesetih godina prošlog veka, isto tako uzemljene, prirodne i mudre.
Peta zvezdica za Arnu, zato što me podsetila na moje tetke, rođene tridesetih godina prošlog veka, isto tako uzemljene, prirodne i mudre.
March 8, 2023
3.5, nisam pala na nos... dopada mi se u suštini manje više sve ali kao da su dve knjige u jednoj. ovaj prvi deo sa interesantnim informacijama i upoznavanjem kulture koji ne bih uzela da čitam da je zasebna knjiga i drugi deo gde iznenada izbije roman... kada sagledavam drugi deo zasebno, što je dalje odmicao više mi se dopdao, ali sam deo izbijanja romana i deo gde je radnja u centru fokusa nije mi se previše dopao, iako sam sve vreme misila da mi nedostaje radnja
zapravo baš mi je teško da ocenim ova skala je suviše mala
zapravo baš mi je teško da ocenim ova skala je suviše mala
March 3, 2023
4.25… Toliko mi se dopao iskren stil pisanja da imam osecaj kao da sam ja sve ovo licno dozivela a ne procitala knjigu
July 31, 2021
Divna knjiga.
April 21, 2020
Dejane
Sad sam upravo zavrsila poslednje redke tvog novog romana ,ne persiram jer citajuci Zamalek
Ne samo da sam osetila bliskost nego mi se cini da si sve ispripovedano posmatrao mojim ocima i preneo moj dozivljaj tog obozavanog grada i Egipta sire.
Zivela sam u Londonu od kraja ‘80 a prvi put sam u Egipat tacnije na Sinaj stigla preko Izrela 1996. Sinaj je posebna prica jedna magicna uvala Bassata koja mi je bila baza na poluostrvu iz koje sam isla u svim pravcima , Dahab and Blue hole 🕳
Sharm , ronjenje,
Sv Katarina , color canyon , Taba heights , Eilat , Aqaba , Wadi rum , Petra ....
Naravno otisla sam u Cairo prvi put za Aid .a onda sam se na Sinaj tj na Sv Katarinu vratila za Vaskrs! Cairo mi se otvorio kao nanovo otkrivena pecina sa skrivenim blagom. U narenih 4 godine sam mu se vracala , putovala kroz Western desert oasis circuit , pa do Aswan , Nubian desert pa natrag Nilom opet u Cairo. Potpuno ne planski bez mape ili Lonely Planet , slobodna , bez straha nadahnuta udisala sam sve od tog egipatskog duha i naravno tog Crvenog mora u paralelnom svetu sa cudesnim bicima... U Cairo su me doveli sa Sinaja i naravno zatekla sam se bas u tom Zamaleku u koji sam se vracala nebrojeno puta i koji si tako detaljno i zivotno opisao . Razmisljala sam kako li se to dojmi nekome ko nikada nije bio tamo koji se prvi put srece sa tim komsilukom , prasinom posvuda , razgranatim fikusima koje su ceo zivot gledali u saksijama i nestvarno im je da zamisle ogromno drvo. Kako li neko zamisli ceo proveden dan u antikvarnici na Zamaleku , da razgrce okolo, da pipne svaki komad pa caj sa gazdom satima pa shisha ...Pa ceo dan proveden u El Gezira country club sa Adel Sabeth-om ( novinarom iz vremena kralja Faruka , emigrantom nakon kraljeve smrti otputovao u USA ozenio holivudsku divu a pa se razveo nakon godina i vration u Cairo posto je Sadat dosao na vlast, ja sam oduvek govorila da je bio spijun trostruki ) i njegovim drugarima koji su se sigurna sam druzili sa nekim vec Kostom
Sunjala sam se po celom gradu i tamo gde turisti nikako ne zalaze , upoznala zanimljive ljude koji su i dan danas u mom zivotu. Nisam naisla na nikoga ko je tako meni veoma bliskom senzibilitetu pronikao u taj duh . Sve je tu i vreme koje protice i ostavlja tragove i ljudi i obicaji, tradicija , kultura, gastronomija , svakodnevica , i vera i religija i ono neizreceno i u centru taj velicanstveni grad star 7000 godina u kome zive svi i uboga sirotinja i stari i novi bogatasi i egiptolozi i imigranti i studenti i diplomate i prevaranti i sitni lopovi i kopti i mislimani i po neki zaostali Jevrejin .....OHhhh pa ja ga naprosto obozavam ....
Imam sto pitanja i detalja koje bih podela sa tobom
Sad sam upravo zavrsila poslednje redke tvog novog romana ,ne persiram jer citajuci Zamalek
Ne samo da sam osetila bliskost nego mi se cini da si sve ispripovedano posmatrao mojim ocima i preneo moj dozivljaj tog obozavanog grada i Egipta sire.
Zivela sam u Londonu od kraja ‘80 a prvi put sam u Egipat tacnije na Sinaj stigla preko Izrela 1996. Sinaj je posebna prica jedna magicna uvala Bassata koja mi je bila baza na poluostrvu iz koje sam isla u svim pravcima , Dahab and Blue hole 🕳
Sharm , ronjenje,
Sv Katarina , color canyon , Taba heights , Eilat , Aqaba , Wadi rum , Petra ....
Naravno otisla sam u Cairo prvi put za Aid .a onda sam se na Sinaj tj na Sv Katarinu vratila za Vaskrs! Cairo mi se otvorio kao nanovo otkrivena pecina sa skrivenim blagom. U narenih 4 godine sam mu se vracala , putovala kroz Western desert oasis circuit , pa do Aswan , Nubian desert pa natrag Nilom opet u Cairo. Potpuno ne planski bez mape ili Lonely Planet , slobodna , bez straha nadahnuta udisala sam sve od tog egipatskog duha i naravno tog Crvenog mora u paralelnom svetu sa cudesnim bicima... U Cairo su me doveli sa Sinaja i naravno zatekla sam se bas u tom Zamaleku u koji sam se vracala nebrojeno puta i koji si tako detaljno i zivotno opisao . Razmisljala sam kako li se to dojmi nekome ko nikada nije bio tamo koji se prvi put srece sa tim komsilukom , prasinom posvuda , razgranatim fikusima koje su ceo zivot gledali u saksijama i nestvarno im je da zamisle ogromno drvo. Kako li neko zamisli ceo proveden dan u antikvarnici na Zamaleku , da razgrce okolo, da pipne svaki komad pa caj sa gazdom satima pa shisha ...Pa ceo dan proveden u El Gezira country club sa Adel Sabeth-om ( novinarom iz vremena kralja Faruka , emigrantom nakon kraljeve smrti otputovao u USA ozenio holivudsku divu a pa se razveo nakon godina i vration u Cairo posto je Sadat dosao na vlast, ja sam oduvek govorila da je bio spijun trostruki ) i njegovim drugarima koji su se sigurna sam druzili sa nekim vec Kostom
Sunjala sam se po celom gradu i tamo gde turisti nikako ne zalaze , upoznala zanimljive ljude koji su i dan danas u mom zivotu. Nisam naisla na nikoga ko je tako meni veoma bliskom senzibilitetu pronikao u taj duh . Sve je tu i vreme koje protice i ostavlja tragove i ljudi i obicaji, tradicija , kultura, gastronomija , svakodnevica , i vera i religija i ono neizreceno i u centru taj velicanstveni grad star 7000 godina u kome zive svi i uboga sirotinja i stari i novi bogatasi i egiptolozi i imigranti i studenti i diplomate i prevaranti i sitni lopovi i kopti i mislimani i po neki zaostali Jevrejin .....OHhhh pa ja ga naprosto obozavam ....
Imam sto pitanja i detalja koje bih podela sa tobom
July 13, 2020
Zamalek
Kroz priču o nekoliko ljudi ispričati zapravo i istoriju jedne velike zemlje i kulture u tom periodu.
Ali, prenijeti nam i atmosferu, duh vremena, mirise i ukuse.Sve to na 335 stranice.
Zahtjevno.
Dok čitaš „Zamalek—roman o kismetu“, imaš neki čudan osjećaj sjete.Cijelo vrijeme imaš taj osjećaj da je sreća bila negdje ranije, o čemu možda najbolje govori izložba satova koji idu unazad pri samom kraju.
Ne, Zamalek nije roman klišea:topli, fini ljudi u romantiziranoj verziji velegrada.
Naprotiv, to su malo više „obični“ ljudi, sa malo više „običnijim“ pokvarenostima .
Tu je i surovi sistem, surovi velegrad i surova klima.
Ali, već na prvih nekoliko desetina strana zavolite i junake ove knjige, i grad i državu, i nemirnu pustinju.
Kroz „Zamaleka“ će te saznati i mnogo drugih zanimljivosti o Kairu i Egiptu:kraljevima, predsjednicima, različitim vjerama i narodima uz Nil, što svjedoči da je autor pročitao zavidnu istorijsku literaturu o daru Nila.
Takođe, knjiga nam poseban akcenat stavlja ba to, da iako smo svi pripadnici ljudske vrste, da život i ono što nam se u njemu i s njim desi, percepiramo na potpuno različit način i da to čini da se na različitim meridijanima osjećamo kao na drugoj planeti.
Kismet, neizbježna sudbina, nešto što će nam se desiti, ma šta mi preduzeli po tom pitanju, čini da taj svijet drugačije tretira i život i smrt i svakodnevna životna iskušenja.
Vjerujem da im je sigurno tako lakše, kazati samo tako je moralo biti i nastaviti dalje.
Da li je to njihovo bolje ili gore od našeg, bespredmetno je raspravljati.
Ali zato pročitajte „Zamalek—roman o kismetu“ Dejana Tiaga Stankovića.Zabaviće vas, ponegdje nasmijati, rastužiti, učiniti vas sjetnim i nostalgičnim.
Ali sigurno neće biti bačeno vrijeme.
Ni sekunde.
Kroz priču o nekoliko ljudi ispričati zapravo i istoriju jedne velike zemlje i kulture u tom periodu.
Ali, prenijeti nam i atmosferu, duh vremena, mirise i ukuse.Sve to na 335 stranice.
Zahtjevno.
Dok čitaš „Zamalek—roman o kismetu“, imaš neki čudan osjećaj sjete.Cijelo vrijeme imaš taj osjećaj da je sreća bila negdje ranije, o čemu možda najbolje govori izložba satova koji idu unazad pri samom kraju.
Ne, Zamalek nije roman klišea:topli, fini ljudi u romantiziranoj verziji velegrada.
Naprotiv, to su malo više „obični“ ljudi, sa malo više „običnijim“ pokvarenostima .
Tu je i surovi sistem, surovi velegrad i surova klima.
Ali, već na prvih nekoliko desetina strana zavolite i junake ove knjige, i grad i državu, i nemirnu pustinju.
Kroz „Zamaleka“ će te saznati i mnogo drugih zanimljivosti o Kairu i Egiptu:kraljevima, predsjednicima, različitim vjerama i narodima uz Nil, što svjedoči da je autor pročitao zavidnu istorijsku literaturu o daru Nila.
Takođe, knjiga nam poseban akcenat stavlja ba to, da iako smo svi pripadnici ljudske vrste, da život i ono što nam se u njemu i s njim desi, percepiramo na potpuno različit način i da to čini da se na različitim meridijanima osjećamo kao na drugoj planeti.
Kismet, neizbježna sudbina, nešto što će nam se desiti, ma šta mi preduzeli po tom pitanju, čini da taj svijet drugačije tretira i život i smrt i svakodnevna životna iskušenja.
Vjerujem da im je sigurno tako lakše, kazati samo tako je moralo biti i nastaviti dalje.
Da li je to njihovo bolje ili gore od našeg, bespredmetno je raspravljati.
Ali zato pročitajte „Zamalek—roman o kismetu“ Dejana Tiaga Stankovića.Zabaviće vas, ponegdje nasmijati, rastužiti, učiniti vas sjetnim i nostalgičnim.
Ali sigurno neće biti bačeno vrijeme.
Ni sekunde.
Displaying 1 - 30 of 158 reviews