Gradinar / Pevačeve žrtve

by Rabindranath Tagore

Vanvremenska poezija prožeta duhom jedinstva srodnih duša, čija univerzalna vizija i vera u humanost nema granica. Tagore je voleo život u svim njegovim oblicima. Kao iskreni i pažljivi posmatrač prirode, on u svakoj njenoj manifestaciji prepoznaje istovetnost između apsolutnog i posebnog, između suštine svakog čoveka i suštine univerzuma. Osim što pokazuje kolika je njegova ljubav prema prirodi, jasno je i kolika je njegova ljubav prema ljudima i životu. I upravo ga je ta ljubav upoznala sa različitim osećanjima, iskazanim u raznim nijansama tuge i radosti, razočaranja i nade, strepnje i hrabrosti, nežnosti i naklonosti. Bogat evokacijama, jezik ovog indijskog pesnika dopire do nas kao eho najskrivenijih dubina duše. Dok mistični panteizam prožima svaku reč, harmonija caruje u pesmama obdarenim prefinjenom muzikalnošć Tagore ima moć da svaki poetski element obavije posebnom aurom sugestije i suptilnom i neodoljivom čarolijom. „Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje? Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra – šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta.“ „Jer proletnji dani opet idu; pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se ponovo vraća i rumeni na granama iz godine u godinu; tako se i ja možda rastah od tebe da se opet vratim.“

208 pages, Hardcover

Published January 1, 2022

About the author

Awarded the Nobel Prize in Literature in 1913 "because of his profoundly sensitive, fresh and beautiful verse, by which, with consummate skill, he has made his poetic thought, expressed in his own English words, a part of the literature of the West."

Tagore modernised Bengali art by spurning rigid classical forms and resisting linguistic strictures. His novels, stories, songs, dance-dramas, and essays spoke to topics political and personal. Gitanjali (Song Offerings), Gora (Fair-Faced), and Ghare-Baire (The Home and the World) are his best-known works, and his verse, short stories, and novels were acclaimed—or panned—for their lyricism, colloquialism, naturalism, and unnatural contemplation. His compositions were chosen by two nations as national anthems: India's Jana Gana Mana and Bangladesh's Amar Shonar Bangla.

The complete works of Rabindranath Tagore (রবীন্দ্র রচনাবলী) in the original Bengali are now available at these third-party websites:
http://www.tagoreweb.in/
http://www.rabindra-rachanabali.nltr....

Reviews

[Aleksandra S. · Rating 5 out of 5]

“Prava poezija ne pripada vremenu već večnosti i pravi pesnik ne govori o ljubavi već kroz ljubav.” Čitajući Tagorea, uverih se koliko je ova tvrdnja istinita. “Gradinar” je knjiga koja se nikako ne može čitati samo očima već i dušom. To je zbirka lirskih zapisa koji se ne mogu smestiti u okvire obične ljubavne književnosti. Ona je najpre razgovor duše sa svetom, onda i pesnika sa onim apsolutnim, nedokučivim, nadstvarnim. Iako mi ovo nije prvo čitanje, moram priznati da se (ponovo) neosetno uvukoh u svet u kome su reči poput senke osećanja i u kome tišina ima jednaku težinu kao i sam stih.

"Danas je ta sila pred tvojim nogama,
pronašavši svoj kraj u tebi,
ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća,
univerzalna tuga,
univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi
spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
i pesme svih pesnika,
prošlosti i večnosti."

Tagore je majstor nežnosti, ali ne one površne, jednolične već nežnosti koja se rađa iz duboke spoznaje prolaznosti. Ljubav je kroz njegov lirski subjekt predstavljena kao dar, nikako kao nešto što se poseduje. “Moja ljubav je kao svet: ne berem ga, radije ga posmatram kako se otvara.” To je ono što Tagore ističe kao središte svoje poetike: ljubav nije čin prisvajanja, ona je blagoslov koje drugo biće sa sobom nosi. Ako malo dublje zađem u ove stihove, vidim da je Tagore želeo da istakne to umeće prepuštanja. Jer, on se ne plaši ni tuge ni samoće, on ih prihvata kao prave plodove života.

"Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež."

Njegove reči nose spokoj čoveka koji je naučio da radost i bol nisu suprotnosti već dve strane iste božanske istine. Čitajući ga ponovo, osećam kako svaka pesma pulsira dahom beskraja, kao da iza svakog stiha stoji tiho, indijsko sunce koje večito sija, ali nikoga ne oslepljuje.
Tagoreov jezik je jednostavan i definitivno nije lak iako se to možda naslućuje sa prvim redovima ove knjige. Njegova jednostavnost skriva dubinu, baš kao što mirna površina jezera skriva neizmerne dubine vode. On uspeva da iz najobičnijeg trenutka izvlači ono univerzalno značenje. Kada piše o pogledu, o dodiru vetra, o osmehu, on zapravo piše o svim oblicima postojanja. Zbog toga „Gradinar“ nije samo zbirka lirike: to je lekcija o pažnji, o prisutnosti, o sposobnosti da vidimo smisao u neizgovorenom.

Ono što ovu knjigu čini posebno bliskom i modernom (i više od jednog veka nakon nastanka) jeste to što nas Tagore ne uči ni veri ni filozofiji već saosećanju. On ne propoveda, već pita. Njegove pesme ne nude rešenja, nego pozivaju da sami pronađemo svoj unutrašnji vrt. Taj vrt, u kome raste i tuga i radost, zapravo je prostor u nama, to je ono mesto gde prestajemo da tražimo savršenstvo i počinjemo da osećamo život u njegovoj potpunosti.

„Gradinar“ je zbog svega toga knjiga koja se ne zaboravlja lako. Kada se poslednji stih završi, nešto od pesnikove tišine nastani se u nama. Ona nas podseća da ljubav nije samo strast, već i sposobnost da razumemo, da pustimo, da čekamo. U svetu koji je prepun buke, poezija Tagorea deluje kao šapat, onaj koji menja način na koji slušamo sebe i druge.

"Oči su mu tužne i unose tugu u srce moje.
Ne kaže šta misli;
Samo dolazi i odlazi..."