What do you think?
Rate this book
Žigice
Ništa se od toga nije trebalo dogoditi. A ipak, dogodilo se – onako kako se nad istočnim Jadranom dogodilo tisuću puta, ponavljajući isti, vječni obrazac, stariji od ljudi, stariji od kuća, gradova, nacija i jezika…
Orkanska bura rasplamsa zastrašujući požar koji spali planinu i ugrozi grad Split. Policija je uvjerena da će istraga biti brzo zaključena i otkriti ili piromana ili tragove pukog ljudskog nemara. Ubrzo će se pokazati da je slučaj mnogo zamršeniji.
Mladen Božiković pak odan je suprug, otac, djed. Čovjek nalik mnogima, osim što je strastveno zaljubljen u planine Dalmacije, planine koje već generacijama određuju sudbinu njegove obitelji, ali i njega samoga. Stoga požar koji je poharao i njegovu djedovinu za njega nikako nije samo medijska vijest…
Orkanska bura rasplamsa zastrašujući požar koji spali planinu i ugrozi grad Split. Policija je uvjerena da će istraga biti brzo zaključena i otkriti ili piromana ili tragove pukog ljudskog nemara. Ubrzo će se pokazati da je slučaj mnogo zamršeniji.
Mladen Božiković pak odan je suprug, otac, djed. Čovjek nalik mnogima, osim što je strastveno zaljubljen u planine Dalmacije, planine koje već generacijama određuju sudbinu njegove obitelji, ali i njega samoga. Stoga požar koji je poharao i njegovu djedovinu za njega nikako nije samo medijska vijest…
288 pages, Paperback
Published January 1, 2024
About the author
Jurica Pavičić
57 books124 followersJurica Pavičić, pisac, kolumnista, scenarista, filmski kritičar. Diplomirao je komparativnu književnost i povijest na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.
Godine 1992. nagrađen je nacionalnom nagradom za filmsku kritiku „Vladimir Vuković“. Od 1994. piše u različitim novinama nedeljnu kolumnu Vijesti iz Liliputa, u kojoj secira društvo, politiku i kulturu ratne i posleratne Hrvatske. Za tekstove iz te serije 1996. dobija Nagradu nacionalnog novinarskog društva „Marija Jurić Zagorka“, 2002. Nagradu za doprinos novinarstvu „Veselko Tenžera“, a 2007. Nagradu „Miljenko Smoje“ Slobodne Dalmacije. Kolumna danas izlazi u Jutarnjem listu.
Kao književnik debitovao je 1997. socijalnim trilerom Ovce od gipsa, u kojem problematizuje tematiku ratnog zločina u ambijentu ratnog Splita godine 1992. Po istom romanu snimljen je i film u režiji Vinka Brešana Svjedoci, koji je uvršten u konkurenciju filmskog festivala u Berlinu, gde je nagrađen i ekumenskom nagradom. Za scenario tog filma Pavičić je 2003. nagrađen Velikom zlatnom arenom festivala u Puli.
Napisao je i romane: Nedjeljni prijatelj (2000), Minuta 88 (2002), Kuća njene majke (2005), Crvenkapica (2006), Žena s drugog kata (2015), Crvena voda (2017) i Prometejev sin (2020); zbirke priča: Patrola na cesti (2008, po čijoj naslovnoj priči je snimljena mini-serija u režiji Zvonimira Jurića), Brod u dvorištu (2013) i Skupljač zmija (izbor najboljih priča s pogovorom Dragana Velikića, 2019); monografije: Hrvatski fantastičari – jedna književna generacija (2000), Postjugoslavenski film – stil i ideologija (2011) i Klasici hrvatskog filma jugoslavenskog razdoblja (2017); zbirke eseja i kolumni: Vijesti iz Liliputa (2001), Split by Night (2003), Nove vijesti iz Liliputa ( 2011), Knjiga o jugu (2018).
Godine 1992. nagrađen je nacionalnom nagradom za filmsku kritiku „Vladimir Vuković“. Od 1994. piše u različitim novinama nedeljnu kolumnu Vijesti iz Liliputa, u kojoj secira društvo, politiku i kulturu ratne i posleratne Hrvatske. Za tekstove iz te serije 1996. dobija Nagradu nacionalnog novinarskog društva „Marija Jurić Zagorka“, 2002. Nagradu za doprinos novinarstvu „Veselko Tenžera“, a 2007. Nagradu „Miljenko Smoje“ Slobodne Dalmacije. Kolumna danas izlazi u Jutarnjem listu.
Kao književnik debitovao je 1997. socijalnim trilerom Ovce od gipsa, u kojem problematizuje tematiku ratnog zločina u ambijentu ratnog Splita godine 1992. Po istom romanu snimljen je i film u režiji Vinka Brešana Svjedoci, koji je uvršten u konkurenciju filmskog festivala u Berlinu, gde je nagrađen i ekumenskom nagradom. Za scenario tog filma Pavičić je 2003. nagrađen Velikom zlatnom arenom festivala u Puli.
Napisao je i romane: Nedjeljni prijatelj (2000), Minuta 88 (2002), Kuća njene majke (2005), Crvenkapica (2006), Žena s drugog kata (2015), Crvena voda (2017) i Prometejev sin (2020); zbirke priča: Patrola na cesti (2008, po čijoj naslovnoj priči je snimljena mini-serija u režiji Zvonimira Jurića), Brod u dvorištu (2013) i Skupljač zmija (izbor najboljih priča s pogovorom Dragana Velikića, 2019); monografije: Hrvatski fantastičari – jedna književna generacija (2000), Postjugoslavenski film – stil i ideologija (2011) i Klasici hrvatskog filma jugoslavenskog razdoblja (2017); zbirke eseja i kolumni: Vijesti iz Liliputa (2001), Split by Night (2003), Nove vijesti iz Liliputa ( 2011), Knjiga o jugu (2018).
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 40 reviews
July 22, 2024
Nije me iznenadio. Ne može me iznenaditi time što je izvrstan - jer Jurica Pavičić jest jedan od naših najboljih novinara, kritičara, pisaca. Jedan, zbog kojeg odlazim do kioska i kupujem novine. Čitam njegove kolumne. Čuvam čak (znate li još nekoga tko čuva novine?!). I dalje se opirem pretplati i čitanja s malog ekrana (bilo kakvog ekrana).
Pavičić godinama piše o Hrvatskoj našoj, Mediteranu i svima onima koji ga sustavno uništavaju uz potporu i dozvolu institucija. Piše o napuštenin tvornicama iz doba socijalizma, koji poput dermoidne ciste, smetaju. Piše i o splitskoj jezgri koja nestaje, piše godinama i upozorava. Piše i o knjigama i o filmu. Piše i odlične romane. U tim romanima svi ti motivi su uvijek prisutni, stilski, jezično pitki, britki - s uvijek snažnom porukom, koja proizlazi iz jedinstvenog i snažnog sustava vrijednosti.
U Žigicama se pojavljuje i Puškinova bajka Ribar i ribica. Jedan sasvim običan čovjek, bez posebnih svojstava, spašava što se spasiti može. Kako bi spasio ovo vrijeme sada. Spašava i uništava istovremeno, a sve kako bi mu žena napokon rekla “Dobar si ti čovik”.
Kao da je oduvijek nastanjen u drugima, Jurica tankoćutno opisuje obitelj(i) i ne prvi put, s lakoćom prelazi iz lika majke u lik sina, iz muškog u ženski. Rješavajući slučaj, koji ima dinamiku krimića, onako usput, ali vješto, ubacuje dalmatinske recepte.
Uz sve to, donosi nam vjetrove, mirise i vizure s brežuljaka, vrhova, goleti i planina (Mosor, Biokovo, Svilaja, Kozjak...). Evidentno je da Jurica voli i poznaje prirodu, poznat mu je mir i spokoj koju priroda nesebično dijeli, poznate su mu staze, leptiri, travke, bilje, crkvice, klisure, vjetrovi. Proučio je i klimu i koru stabala i njihove spaljene sablasne kipove.
Vrlo dojmljiv roman, stranice se okreću, same od sebe, brzo, dok ne dođete do kraja, vidim ja u perspektivi i film ili seriju..
Bravo Jurice, što nam sljedeće spremaš?
Pavičić godinama piše o Hrvatskoj našoj, Mediteranu i svima onima koji ga sustavno uništavaju uz potporu i dozvolu institucija. Piše o napuštenin tvornicama iz doba socijalizma, koji poput dermoidne ciste, smetaju. Piše i o splitskoj jezgri koja nestaje, piše godinama i upozorava. Piše i o knjigama i o filmu. Piše i odlične romane. U tim romanima svi ti motivi su uvijek prisutni, stilski, jezično pitki, britki - s uvijek snažnom porukom, koja proizlazi iz jedinstvenog i snažnog sustava vrijednosti.
U Žigicama se pojavljuje i Puškinova bajka Ribar i ribica. Jedan sasvim običan čovjek, bez posebnih svojstava, spašava što se spasiti može. Kako bi spasio ovo vrijeme sada. Spašava i uništava istovremeno, a sve kako bi mu žena napokon rekla “Dobar si ti čovik”.
Kao da je oduvijek nastanjen u drugima, Jurica tankoćutno opisuje obitelj(i) i ne prvi put, s lakoćom prelazi iz lika majke u lik sina, iz muškog u ženski. Rješavajući slučaj, koji ima dinamiku krimića, onako usput, ali vješto, ubacuje dalmatinske recepte.
Uz sve to, donosi nam vjetrove, mirise i vizure s brežuljaka, vrhova, goleti i planina (Mosor, Biokovo, Svilaja, Kozjak...). Evidentno je da Jurica voli i poznaje prirodu, poznat mu je mir i spokoj koju priroda nesebično dijeli, poznate su mu staze, leptiri, travke, bilje, crkvice, klisure, vjetrovi. Proučio je i klimu i koru stabala i njihove spaljene sablasne kipove.
Vrlo dojmljiv roman, stranice se okreću, same od sebe, brzo, dok ne dođete do kraja, vidim ja u perspektivi i film ili seriju..
Bravo Jurice, što nam sljedeće spremaš?
April 16, 2026
Це не жвавий детектив, а кримінальна драма. Панорамно пише автор, можна відчути місцевість через опис. І сумно стає наостанок з декількох причин.
May 11, 2024
Početi osvrt s rečenicom 'ovo mu je najbolja knjiga do sada' može imati dvostruko značenje. Ili pisac doista iz djela u djelo napreduje, ili se ja kao čitatelj počinjem prilagođavati autoru i čitati djelo onako kako autor želi. Dakako da je to moguće samo tamo gdje ne pokleknete pred prvim susretom, a eto - ja nisam. S obzirom na to da sam već u 'Materi Dolorosa' napisao istu stvar, očito je da se kolosijeci Jurice i mene počinju približavati. A nije zgorega ni podcrtati da je promjenom izdavača prestalo reklamiranje Juričinih romana kao krimića, i stavilo u točniju potkategoriju - 'mediteranski noir-roman"'. Čak se počela pojavljivati i meni jako bitna stranica zahvala svima koji su mu pomogli u istraživačkom radu, stručnjacima pojedinih područja. U najnagrađivanijoj 'Crvenoj vodi' takva stranica ne postoji, ali meni postojanje stranice zahvala puno govori o ozbiljnom pristupu knjizi. OK, mogao bih sad ja navesti i neuobičajen broj korekturnih grešaka u prvom dijelu knjige, ali da ne kvarim sliku.
Marketing uz objavu je također pokazao ozbiljan pristup izdavača. Od reklamnih bannera za 'Žigice' se teško obraniti, a imam dojam da se i sam autor već otisnuo na veliku promotivnu turneju po Hrvatskoj. Sve je to dobra pouka za one koji tek kreću u spisateljski rad. Nitko nikome ne brani napisati djelo, isprintati i držati u ladici. No ako je želi objaviti javnosti, talent, inspiracija, pismenost i pisanje su tek trećina posla. Sve ostalo zahtijeva profesionalni rad kao da se ujutro spremite i krenete u bilo koje poduzeće. Ne možete napisati roman i nakon objave reći - ja sam svoje učinio. To je kao da tek rođenu bebu pustite u svijet i kažete - ja sam svoje učinio.
Ali da se vratim 'Žigicama', ne bi me iznenadilo da brojevi na kraju godine pokažu kako se radi o jednom od najprodavanijih romana ove godine. Jer, uz već pohvaljen izdavački pristup, sve ono o čemu Jurica godinama piše, je u ovom romanu upakirano znatno vještije.
Jurica je inspiraciju pronašao u splitskom požaru iz 2017., i pretvorio u ono što radi i kao novinar, kroniku društvenog trenutka. U pozadinu događaja je stavio ono što i ptice na grani pjevaju, sumnje da se radi o čišćenju zemljišta za turistifikaciju prostora, a zatim unio svoj pečat - nostalgiju za vremenima društvenog vlasništva, usponima i padovima splitske građevinske operative. U fiktivnom 'Cestaru' se bez problema mogu prepoznati sudbine 'Konstruktora', 'Pomgrada', drugih građevinskih tvrtki, njihovih radnika i stečajnih postupaka. Kroz svoje junake opisuje i suvremene kamatare, ekonomske grabežljivce te njihovu poziciju u društvu.
Dakako, uobičajena Juričina tema su i tradicionalni dalmatinski obiteljski odnosi. Iako se društveni poredak promijenio, dalmatinske obitelji se i danas trude držati zajedno, daleko je to od američkog sustava - puštanja ptića iz gnijezda. Kod nas roditelji brinu o mladima i kad ovi zasnuju svoja gnijezda, iako s parolom da je to za njihovu budućnost, prečesto je to iz sebičnih razloga brige za vlastitu starost. U takvu je obitelj Pavičić postavio i Puškinovu Bajku o ribaru i ribici, te moram priznati da me je navukao. Često sam se kroz čitanje pitao zar je moguće da to neće priznati, pa odahnuo kad sam dočekao i tu rečenicu. Usput rečeno, čak i sporedni likovi u romanu imaju izvrsnu karakterizaciju i mogao sam ih si predočiti i približiti emotivno. 'Žigice' doista komuniciraju s čitateljem na više razina i svatko će u nekom sloju pronaći nešto za sebe.
Sam krimić je postavljen znatno ležernije, a opet napetije nego u prethodnicama, te je uz izvrsnu stručnu obradu nastanka požara odrađen i dio kojim me npr. zadivi Lee Child opisima balistike u svojim bestsellerima. Vrijedi napomenuti da se Jurica pošteno odužio i svom planinarskom hobiju, pa dođe čovjeku da navuče gojzerice i krene u prirodu. Baš kao i da krene kužinavati dalmatinski slow-food, iako mislim da je pretjerao u količini recepata.
Uz sve ljepote opisa dalmatinskih jela i planina, ni u ovom Pavičićevom romanu nećete pronaći smijeh ili dalmatinske 'batude', tek jednu veliku težinu, žal za onim što je uništeno i razbijeno, i to je ono što mu uvijek zamjerim, no, kao što rekoh - privikavam se. Netko će mu zamjeriti što mu ne smeta to da je prva agrarna reforma također nekome oduzela zemlju, pa dala njegovim junacima, koji je od tada počinju smatrati svojom, a kasnija oduzimanja - nepravdom. Nekome se neće svidjeti da u određenom trenutku osuđuje uzimanje pravde u svoje ruke, a u drugom to smatra jedinim mogućim rješenjem ili dozvoli pranje 'krvavog novca'. Istina je, pak, da autor u svojoj fikciji ima pravo postaviti točku početka ili preokreta tamo gdje želi, podržati svoje junake i u diskutabilnim odlukama, uostalom to je njegov roman, drugi nek pišu sebi drugačije.
U Žigicama su omjeri uobičajenih sastojaka Juričinih romana izvrsno pogođeni, krimić, priroda, nostalgija, tradicija, društvena kritika prošlosti i sadašnjosti, obiteljski odnosi i introspekcije likova. Ako je 'Crvena voda' autsajderski pokupila i domaće i inozemne nagrade, ne sumnjam da će 'Žigice' to učiniti suvereno, kao uradak sad već i u inozemstvu poznatog autora. Pa eto, počnimo s mojih 5 zvjezdica.
==
https://dalmatinskiportal.hr/zivot/-t...
==
Link za nabavu: https://stilus-knjiga.hr/proizvod/zig...
==
Dobrodošli u kolumnu "Timbar na libar":
Na Dalmatinskom portalu: https://dalmatinskiportal.hr/kolumna/...
Na Facebooku: https://www.facebook.com/timbarnalibar
Na Instagramu: https://www.instagram.com/timbarnalibar
Marketing uz objavu je također pokazao ozbiljan pristup izdavača. Od reklamnih bannera za 'Žigice' se teško obraniti, a imam dojam da se i sam autor već otisnuo na veliku promotivnu turneju po Hrvatskoj. Sve je to dobra pouka za one koji tek kreću u spisateljski rad. Nitko nikome ne brani napisati djelo, isprintati i držati u ladici. No ako je želi objaviti javnosti, talent, inspiracija, pismenost i pisanje su tek trećina posla. Sve ostalo zahtijeva profesionalni rad kao da se ujutro spremite i krenete u bilo koje poduzeće. Ne možete napisati roman i nakon objave reći - ja sam svoje učinio. To je kao da tek rođenu bebu pustite u svijet i kažete - ja sam svoje učinio.
Ali da se vratim 'Žigicama', ne bi me iznenadilo da brojevi na kraju godine pokažu kako se radi o jednom od najprodavanijih romana ove godine. Jer, uz već pohvaljen izdavački pristup, sve ono o čemu Jurica godinama piše, je u ovom romanu upakirano znatno vještije.
Jurica je inspiraciju pronašao u splitskom požaru iz 2017., i pretvorio u ono što radi i kao novinar, kroniku društvenog trenutka. U pozadinu događaja je stavio ono što i ptice na grani pjevaju, sumnje da se radi o čišćenju zemljišta za turistifikaciju prostora, a zatim unio svoj pečat - nostalgiju za vremenima društvenog vlasništva, usponima i padovima splitske građevinske operative. U fiktivnom 'Cestaru' se bez problema mogu prepoznati sudbine 'Konstruktora', 'Pomgrada', drugih građevinskih tvrtki, njihovih radnika i stečajnih postupaka. Kroz svoje junake opisuje i suvremene kamatare, ekonomske grabežljivce te njihovu poziciju u društvu.
Dakako, uobičajena Juričina tema su i tradicionalni dalmatinski obiteljski odnosi. Iako se društveni poredak promijenio, dalmatinske obitelji se i danas trude držati zajedno, daleko je to od američkog sustava - puštanja ptića iz gnijezda. Kod nas roditelji brinu o mladima i kad ovi zasnuju svoja gnijezda, iako s parolom da je to za njihovu budućnost, prečesto je to iz sebičnih razloga brige za vlastitu starost. U takvu je obitelj Pavičić postavio i Puškinovu Bajku o ribaru i ribici, te moram priznati da me je navukao. Često sam se kroz čitanje pitao zar je moguće da to neće priznati, pa odahnuo kad sam dočekao i tu rečenicu. Usput rečeno, čak i sporedni likovi u romanu imaju izvrsnu karakterizaciju i mogao sam ih si predočiti i približiti emotivno. 'Žigice' doista komuniciraju s čitateljem na više razina i svatko će u nekom sloju pronaći nešto za sebe.
Sam krimić je postavljen znatno ležernije, a opet napetije nego u prethodnicama, te je uz izvrsnu stručnu obradu nastanka požara odrađen i dio kojim me npr. zadivi Lee Child opisima balistike u svojim bestsellerima. Vrijedi napomenuti da se Jurica pošteno odužio i svom planinarskom hobiju, pa dođe čovjeku da navuče gojzerice i krene u prirodu. Baš kao i da krene kužinavati dalmatinski slow-food, iako mislim da je pretjerao u količini recepata.
Uz sve ljepote opisa dalmatinskih jela i planina, ni u ovom Pavičićevom romanu nećete pronaći smijeh ili dalmatinske 'batude', tek jednu veliku težinu, žal za onim što je uništeno i razbijeno, i to je ono što mu uvijek zamjerim, no, kao što rekoh - privikavam se. Netko će mu zamjeriti što mu ne smeta to da je prva agrarna reforma također nekome oduzela zemlju, pa dala njegovim junacima, koji je od tada počinju smatrati svojom, a kasnija oduzimanja - nepravdom. Nekome se neće svidjeti da u određenom trenutku osuđuje uzimanje pravde u svoje ruke, a u drugom to smatra jedinim mogućim rješenjem ili dozvoli pranje 'krvavog novca'. Istina je, pak, da autor u svojoj fikciji ima pravo postaviti točku početka ili preokreta tamo gdje želi, podržati svoje junake i u diskutabilnim odlukama, uostalom to je njegov roman, drugi nek pišu sebi drugačije.
U Žigicama su omjeri uobičajenih sastojaka Juričinih romana izvrsno pogođeni, krimić, priroda, nostalgija, tradicija, društvena kritika prošlosti i sadašnjosti, obiteljski odnosi i introspekcije likova. Ako je 'Crvena voda' autsajderski pokupila i domaće i inozemne nagrade, ne sumnjam da će 'Žigice' to učiniti suvereno, kao uradak sad već i u inozemstvu poznatog autora. Pa eto, počnimo s mojih 5 zvjezdica.
==
https://dalmatinskiportal.hr/zivot/-t...
==
Link za nabavu: https://stilus-knjiga.hr/proizvod/zig...
==
Dobrodošli u kolumnu "Timbar na libar":
Na Dalmatinskom portalu: https://dalmatinskiportal.hr/kolumna/...
Na Facebooku: https://www.facebook.com/timbarnalibar
Na Instagramu: https://www.instagram.com/timbarnalibar
September 11, 2026
Poklopilo se da sam ovu knjigu počela čitati neposredno nakon nedavnog požara kod Omiša, a to kako su događaji u knjizi gotovo nadrealnom sličnošću prenijeli ono što čemu smo svi svjedočili putem novinskih prijenosa ili uživo, bilo je jezivo.
Jurica Pavičić u ovom je romanu opisao tragičan slijed događaja u kojem se jedan ciljani pokušaj uništavanja imovine slijedom (nesretnih) okolnosti pretvorio u mahnitu vatrenu stihiju koja je uništila pola planine i sa sobom odnijela i ljudski život. A ono što je poražavajuće u cijeloj toj priči, je što se sve to nije dogodilo iz obijesti, zlobe ili nemara, već uslijed namjere jednog običnog čovjeka da time posredno učini nešto dobro.
Međutim, baš kao što se na početku romana dogodi s vjetrom, i s ovom je namjerom sve odjednom samo krenulo u krivom smjeru. Kako kaže izreka, the road to hell is paved with good intentions.
Tijek radnje pratimo iz četiri različite perspektive: policajca koji istražuje slučaj, stručnjaka za požare, počinitelja i počiniteljeve supruge. U početku se ove perspektive međusobno nastavljaju jedna na drugu i nadopunjuju, da bi se prema kraju počele preklapati na način da isti događaj pratimo iz više kuteva, tako dobivajući sve puniju sliku. Roman je napet i čita se u dahu, a u okviru ljetnih požara koji se ponekad doista pretvore u prave katastrofe, baš kao i ovaj ovdje opisan, vjerujte mi, čitat ćete ga s puno većim interesom i razumijevanjem. A svatko tko je vidio razmjere omiškog požara, pa i onog kornatskog, ili bilo kojeg otprije, shvatit će i tragediju, i (pogrešno usmjeren) bijes stanovništva, i razmjere štete koji on sa sobom nosi.
Još jednu je tragediju, unutar ove s požarom, Pavičić baš perfektno opisao. Naime, naš počinitelj dobrih namjera kardinalnu grešku ne čini samo paljenjem žigica kojima je požar podmetnut, već traženjem pomoći od ljudi koje svi znaju kao uspješne 'poduzetnike' ili 'biznismene', a koji su u biti najljigaviji oblik mafije umrežene s politikom i vlastima. Svi ih znamo, znamo i jako dobro i tko su i što su zaista, ali, baš kao i u stvarnosti, ti se ljudi uvijek izvuku, dok oni obični, koji su s njima ušli u bilo kakvu interakciju iz bilo kakve nužde, uvijek stradaju.
Napetost nije jedini osjećaj koji ovaj roman izaziva, jer tragedija i sve one male tragedije koje ova velika za sobom povuče, izazivaju i osjećaj tuge, ali i nepravde, ponekad i bijesa i očaja, pogotovo onog koji vas snađe ako ste se ikad našli u beskrajnom vrtlogu domaćeg pravnog sustava, kao naš nesretni čovjek sa žigicama. Možete ga mrziti zbog toga što je učinio, ali to vas neće spriječiti u tome da s njime i suosjećate. Paradoksalno, da, ali ovaj roman baš lijepo prikazuje kako je život rijetko crno bijel, a još je manje pravedan.
Pročitala sam sve knjige Jurice Pavičića i sve ih volim. Isto tako, sve ću ih uvijek i preporučiti. Ovu pogotovo - baš zato što je tema o kojoj govori, nažalost, baš jako aktualna.
Jurica Pavičić u ovom je romanu opisao tragičan slijed događaja u kojem se jedan ciljani pokušaj uništavanja imovine slijedom (nesretnih) okolnosti pretvorio u mahnitu vatrenu stihiju koja je uništila pola planine i sa sobom odnijela i ljudski život. A ono što je poražavajuće u cijeloj toj priči, je što se sve to nije dogodilo iz obijesti, zlobe ili nemara, već uslijed namjere jednog običnog čovjeka da time posredno učini nešto dobro.
Međutim, baš kao što se na početku romana dogodi s vjetrom, i s ovom je namjerom sve odjednom samo krenulo u krivom smjeru. Kako kaže izreka, the road to hell is paved with good intentions.
Tijek radnje pratimo iz četiri različite perspektive: policajca koji istražuje slučaj, stručnjaka za požare, počinitelja i počiniteljeve supruge. U početku se ove perspektive međusobno nastavljaju jedna na drugu i nadopunjuju, da bi se prema kraju počele preklapati na način da isti događaj pratimo iz više kuteva, tako dobivajući sve puniju sliku. Roman je napet i čita se u dahu, a u okviru ljetnih požara koji se ponekad doista pretvore u prave katastrofe, baš kao i ovaj ovdje opisan, vjerujte mi, čitat ćete ga s puno većim interesom i razumijevanjem. A svatko tko je vidio razmjere omiškog požara, pa i onog kornatskog, ili bilo kojeg otprije, shvatit će i tragediju, i (pogrešno usmjeren) bijes stanovništva, i razmjere štete koji on sa sobom nosi.
Još jednu je tragediju, unutar ove s požarom, Pavičić baš perfektno opisao. Naime, naš počinitelj dobrih namjera kardinalnu grešku ne čini samo paljenjem žigica kojima je požar podmetnut, već traženjem pomoći od ljudi koje svi znaju kao uspješne 'poduzetnike' ili 'biznismene', a koji su u biti najljigaviji oblik mafije umrežene s politikom i vlastima. Svi ih znamo, znamo i jako dobro i tko su i što su zaista, ali, baš kao i u stvarnosti, ti se ljudi uvijek izvuku, dok oni obični, koji su s njima ušli u bilo kakvu interakciju iz bilo kakve nužde, uvijek stradaju.
Napetost nije jedini osjećaj koji ovaj roman izaziva, jer tragedija i sve one male tragedije koje ova velika za sobom povuče, izazivaju i osjećaj tuge, ali i nepravde, ponekad i bijesa i očaja, pogotovo onog koji vas snađe ako ste se ikad našli u beskrajnom vrtlogu domaćeg pravnog sustava, kao naš nesretni čovjek sa žigicama. Možete ga mrziti zbog toga što je učinio, ali to vas neće spriječiti u tome da s njime i suosjećate. Paradoksalno, da, ali ovaj roman baš lijepo prikazuje kako je život rijetko crno bijel, a još je manje pravedan.
Pročitala sam sve knjige Jurice Pavičića i sve ih volim. Isto tako, sve ću ih uvijek i preporučiti. Ovu pogotovo - baš zato što je tema o kojoj govori, nažalost, baš jako aktualna.
May 7, 2024
Od svih Pavičićevih knjiga koje sam pročitala, titulu odličnog "dalmatinskog noir romana" definitivno su opravdale Žigice, a ujedno mi je ovo i njegova najbolja knjiga.
Kao i u prethodne dvije knjige Crvena voda i Mater Dolorosa, (je znan... nešto sam ronjala na njih) i ovdje je zločin okidač za prikaz društva, vremena tranzicije, korupcije, ali prije svega ovo je napet krimić i obiteljska drama uz pokoji kulinarski recept.
Kroz roman autor je slagao sliku jedne obitelji i policijske istrage koja je provučena kroz radnju, dio po dio, a svakom novom stranicom rušio je moje pretpostavke o tome što se točno dogodilo te noći na planini.
Što reć? Par puta me "taklo" u emocije i potvrdilo kako Pavičić ima pripovjedački dar za stvaranje likova običnih ljudi čiji se život u jednom trenutku zapetlja u čvor koji je teško odvezati.
Kraj mi se toliko svidio da sam zaboravila koliko traka ima brza cesta u Kaštelima.🤭
Kao i u prethodne dvije knjige Crvena voda i Mater Dolorosa, (je znan... nešto sam ronjala na njih) i ovdje je zločin okidač za prikaz društva, vremena tranzicije, korupcije, ali prije svega ovo je napet krimić i obiteljska drama uz pokoji kulinarski recept.
Kroz roman autor je slagao sliku jedne obitelji i policijske istrage koja je provučena kroz radnju, dio po dio, a svakom novom stranicom rušio je moje pretpostavke o tome što se točno dogodilo te noći na planini.
Što reć? Par puta me "taklo" u emocije i potvrdilo kako Pavičić ima pripovjedački dar za stvaranje likova običnih ljudi čiji se život u jednom trenutku zapetlja u čvor koji je teško odvezati.
Kraj mi se toliko svidio da sam zaboravila koliko traka ima brza cesta u Kaštelima.🤭
May 25, 2024
Odličan roman! Prošlom autorovom romanu koji sam čitala (Mater Dolorosa) zamjerila sam kraj koji nije bio u rangu s onim što mu je prethodilo. Ali ovdje kraj priče ne da je u rangu, nego je i premašio sve ono prije. Najjednostavnijim rječnikom rečeno, autor je zakucao i dostojno završio itekako zanimljivu priču. Velika preporuka!
May 1, 2024
Kad piše roman, Pavičić ne pripovijeda samo o događajima i likovima, on gradi sliku prošle i suvremene Dalmacije. Pripovijeda o vremenu u kojem živimo, Splitu i Dalmaciji koje su pokorili turizam i privatni investitori, ali i o prošlosti koju su progutale tranzicija i stečajevi. Nije to neka novost, o tome piše i u svojim subotnjim kolumnama u „Jutarnjem listu“ i u knjigama ne-fikcionalne prirode („Knjiga o jugu“). Ali u svakom sljedećem romanu daje neko novo viđenje iste sumorne stvarnosti. U „Žigicama“ su to planine, u prvom redu Mosor i Kamešnica. Planinski prizori osobito su emotivno intenzivni, vidi se da ih je pisao netko tko i sam planinari i proživljava planinu kao mjesto posebnog osobnog iskustva. Tim više je prizor kataklizmičnog požara s početka romana potresan, čak i više nego nekoliko ljudskih smrti na koje nailazimo čitajući. Naoko klasična krimi-istraga iz prvog dijela romana u drugom se dijelu preobražava u sasvim drukčiju, osobnu priču obične splitske obitelji, koja ni po čemu ne odudara od ostalih sličnih obitelji. Prizori gdje baka čuva unuke kuhajući istovremeno ručak na početku su prostodušno duhoviti. Osobito mi je legla interpretacija „Bajke o ribaru i ribici“ koju ćemo, do kraja romana, ipak spoznati u drugom, tragičnom svjetlu. Pavičiću se zaista mora priznati, vješto se kreće i na krimi-terenu (policija, očevid, istraga, pretraživanje čuvenog Terminala – poznatog čitateljima još iz prethodnog romana, „Mater dolorosa“), ali i u obiteljskim slikama ostarjelog bračnog para u vječnoj brizi za već odraslu djecu. Ne nailazim često da muški pisac tako dobro može ući u psihološki svijet žene – i to starije žene. Treba reći i to da, iako Pavičić inače nije osobito optimističan autor, u ovoj knjizi, unatoč strašnom zapletu, nudi čak i nešto što bi se moglo nazvati zadovoljenjem pravde.
Roman ipak nije bez mana. Osjeti se trag brzog pisanja, počevši od zamjene prezimena glavnog lika nakon prvih par poglavlja, nekih nelogičnosti u fabuli, a i scena seksa pred kraj romana je nekako isforsirana i utrpana tek toliko da, eto, u romanu bude i toga. Ali to su sitne zamjerke. Ostaje dojam snažnog romana, društvenog i obiteljskog, i iznad svega emotivne posvete planinama koje moraju izdržati sve ljudske svinjarije.
Roman ipak nije bez mana. Osjeti se trag brzog pisanja, počevši od zamjene prezimena glavnog lika nakon prvih par poglavlja, nekih nelogičnosti u fabuli, a i scena seksa pred kraj romana je nekako isforsirana i utrpana tek toliko da, eto, u romanu bude i toga. Ali to su sitne zamjerke. Ostaje dojam snažnog romana, društvenog i obiteljskog, i iznad svega emotivne posvete planinama koje moraju izdržati sve ljudske svinjarije.
April 27, 2025
Još jedan odličan krimić Pavičića. Svidjelo mi se što ovoga puta kombinira politiku s upornošću običnog čovjeka u novome svjetlu. Iznenadila me ta kombinacija. Toplo preporučam onome tko još nije krenuo čitati J.P.-ja da krene. Za ljubitelje krimića only.
February 10, 2026
Dobar zaplet, odlicno opisana psihologija likova i tako verno prikazana svakodnevnica obicnog coveka u drustvo gde “kontroverzni biznismeni” drze i mac i pogacu. Tuzan kraj za pojedine likove, a roman je kako kriminalne tematike, tako i sa triler i socijalno-psiholoskim elementima. Bilo kako bilo - volim sto iako pored teske tematike na kraju imam osecaj da je pravda zadovoljena… Ova knjiga je moj prvi susret sa ovim piscem, definitivno je opravdao sve pozitivne utiske koje cuh pre citanja.
May 26, 2025
Žanrovski hibrid između tranzicijskog roman-noirea i krimića. Zaplet se vrti oko preprodaje zemlje, ilegalne gradnje, tajkuna i neučinkovitog pravosuđa. Korektno napisano, po svim pravilima zanata. Ali ne više od toga: pročitaš i brzo zaboraviš.
April 20, 2026
Нуарні «Сірники» розчарують любителя класичного детектива: «whodunnit» стає відомо десь на першій третині роману. «Навіщо» — теж, втім, і в самому розслідуванні особливої інтриги немає.
Зате є перша глава, яку послідовники секти «пиши-скорочуй» умістили би в одне речення: «Сталася пожежа», і живі персонажі, і повільні рецепти далмаційської кухні, і травма комунізму та війн, і погляд на минуле й сучасне Хорватії.
І знову дивуєшся: ніби просто прочитала книжку — а водночас якимось чином прожила ще одне балканське життя десь під Сплітом: важке, болісне, але сповнене дивовижної краси й тихого, теплого щастя.
January 8, 2025
Jurica Pavičić me oduševio Crvenom vodom, Žigice su u rangu, vjerojatno i bolje. odlično obrađeno sa svih aspekata - od prava i pravosuđa do požara i planina, ponovno smo ušli u glavu likova, a ja sam opet čitala do tri ujutro na radni dan (nakon duljeg vremena).
Žigice još jednom potvrđuju da ćeš gledajući dokumentarac o lavu navijati za lava i za gazelu ako je dokumentarac o njoj.
odlično!
Žigice još jednom potvrđuju da ćeš gledajući dokumentarac o lavu navijati za lava i za gazelu ako je dokumentarac o njoj.
odlično!
October 21, 2024
Odlična knjiga, baš odlična. Priča o istrazi požara iz nekoliko različitih kuteva, kroz nekoliko različitih likova...baš odlična!
July 27, 2025
Treba biti iskren i reći....odlična knjiga....malo mi smeta činjenica da netko uzima pravdu i svoje ruke, ali, ajde, zbog knjiškog zapleta....odnosno raspleta....neka bude.....apsolutno vrijedi pročitati...
September 30, 2024
Požar je na površini a ispod njega živi likovi, dubiozne radnje, i nezamisliv kraj. 4.5*
September 20, 2024
Napeta, dobar klasicni pavicicev stil, u pocetku mislis da se tu nema sta puno desit, na kraju se zadovoljis
November 17, 2024
ubio kao i uvijek
Review of advance copy received from Publisher
Le conteur croate d'histoires tristes est de retour avec un excellent roman qui nous parle d'incendies, c'est hélas d'actualité, mais surtout qui confirme qu'il est un sacré faiseur de personnages fortement enracinés dans l'histoire tourmentée de son pays.
Cette rentrée littéraire nous offre une excellente occasion de découvrir l'écrivain croate Jurica Pavičić, un auteur que l'on suit depuis sa première traduction en français en 2022 et qui depuis, réalise un parcours sans faute parsemé de coups de cœur.
Allumettes est son dernier roman, le cinquième en français et peut-être bien son meilleur, mais quand il l'a allumé ses žigice en 2024 à Split, Pavičić n'imaginait sans doute pas que sa région natale allait encore flamber en 2026 et que son bouquin allait sortir en France juste après les feux de Gironde ...
Une nuit de grands vents, de terribles incendies enflamment les alentours de Split. Bien vite on soupçonne une action criminelle, peut-être une vengeance ou une magouille immobilière. Une folie certainement au vu de l'ampleur de l'incendie qui tuera même une victime.
[...] Ça n’aurait pas dû se passer comme ça. Il n’avait pas voulu ça.
L'enquête a été confiée au jeune inspecteur Petar Fradelić, tandis que l'expert Stanko Barada est missionné pour déterminer l'origine exacte de l'incendie.
Petar Fradelić est plus futé et tenace qu'il n'y parait, quand à Barada on dit de lui qu'il lit le feu.
Au fil de l'enquête, les chapitres passent alternativement de l'un à l'autre mais bientôt nous ferons la connaissance d'un troisième personnage.
♥ J'aime vraiment beaucoup parce que ...
⋯ parce qu'on reconnait que Jurica Pavičić est un sacré conteur d'histoires tristes et parce qu'on comprend au fil du récit que la force de ses romans noirs et fatalistes n'est pas tant celle de l'intrigue ou de l'enquête policière mais plutôt celle de son talent de faiseur de personnages, denses, fouillés, complexes.
⋯ parce que voilà un auteur qui ancre profondément ses personnages dans l'histoire récente de son pays : récemment l'essor anarchique du tourisme et du capitalisme, mais avant il y a eu la guerre bien sûr, et plus tôt encore, la Yougoslavie communiste de Tito. La Croatie a traversé des périodes difficiles, le pays a connu une histoire tourmentée, et c'est ce lourd passé qui façonne les hommes d'aujourd'hui.
⋯ parce qu'on découvre ici que lorsque Tito a lancé le Mouvement des non alignés, il a également propulsé les entreprises yougoslaves de BTP à l'international, enclenchant ainsi toute une série d'enrichissements et de spéculations immobilières, au fil des grands chantiers socialistes puis des privatisations douteuses puis du libéralisme sauvage. C'est le décor inflammable de ce drame qui tient plus du roman noir que de l'intrigue policière.
Cette rentrée littéraire nous offre une excellente occasion de découvrir l'écrivain croate Jurica Pavičić, un auteur que l'on suit depuis sa première traduction en français en 2022 et qui depuis, réalise un parcours sans faute parsemé de coups de cœur.
Allumettes est son dernier roman, le cinquième en français et peut-être bien son meilleur, mais quand il l'a allumé ses žigice en 2024 à Split, Pavičić n'imaginait sans doute pas que sa région natale allait encore flamber en 2026 et que son bouquin allait sortir en France juste après les feux de Gironde ...
Une nuit de grands vents, de terribles incendies enflamment les alentours de Split. Bien vite on soupçonne une action criminelle, peut-être une vengeance ou une magouille immobilière. Une folie certainement au vu de l'ampleur de l'incendie qui tuera même une victime.
[...] Ça n’aurait pas dû se passer comme ça. Il n’avait pas voulu ça.
L'enquête a été confiée au jeune inspecteur Petar Fradelić, tandis que l'expert Stanko Barada est missionné pour déterminer l'origine exacte de l'incendie.
Petar Fradelić est plus futé et tenace qu'il n'y parait, quand à Barada on dit de lui qu'il lit le feu.
Au fil de l'enquête, les chapitres passent alternativement de l'un à l'autre mais bientôt nous ferons la connaissance d'un troisième personnage.
♥ J'aime vraiment beaucoup parce que ...
⋯ parce qu'on reconnait que Jurica Pavičić est un sacré conteur d'histoires tristes et parce qu'on comprend au fil du récit que la force de ses romans noirs et fatalistes n'est pas tant celle de l'intrigue ou de l'enquête policière mais plutôt celle de son talent de faiseur de personnages, denses, fouillés, complexes.
⋯ parce que voilà un auteur qui ancre profondément ses personnages dans l'histoire récente de son pays : récemment l'essor anarchique du tourisme et du capitalisme, mais avant il y a eu la guerre bien sûr, et plus tôt encore, la Yougoslavie communiste de Tito. La Croatie a traversé des périodes difficiles, le pays a connu une histoire tourmentée, et c'est ce lourd passé qui façonne les hommes d'aujourd'hui.
⋯ parce qu'on découvre ici que lorsque Tito a lancé le Mouvement des non alignés, il a également propulsé les entreprises yougoslaves de BTP à l'international, enclenchant ainsi toute une série d'enrichissements et de spéculations immobilières, au fil des grands chantiers socialistes puis des privatisations douteuses puis du libéralisme sauvage. C'est le décor inflammable de ce drame qui tient plus du roman noir que de l'intrigue policière.
August 22, 2026
Allumettes mêle enquête, drame familial, chronique sociale et réflexion politique sans jamais perdre de vue l’humain.
Dès les premières pages, l'auteur installe une atmosphère apocalyptique qui n'est pas sans faire écho à l'actualité de cet été en France. La rencontre des fronts météorologiques rappelle la puissance des éléments et donne au récit une portée qui dépasse le simple fait divers. La nature devient un personnage à part entière. Les marches de Mladen comptent parmi les plus belles pages du roman : la nature n'est plus seulement un décor, mais un espace de respiration. L'auteur y traduit avec justesse le sentiment d'enfermement que peut provoquer l'impossibilité de marcher, un passage qui a trouvé un écho particulier chez la marcheuse que je suis.
Sous les dehors d'un roman policier, Allumettes est surtout une radiographie de la Croatie contemporaine. L'auteur raconte avec finesse la mécanique de la vindicte populaire et dénonce la corruption endémique, les fractures entre élites et population, ainsi que les ravages du tourisme de masse sur les paysages et les communautés rurales. La longue histoire des confiscations de terres donne au roman une véritable profondeur historique.
La force du roman tient aussi à ses personnages. Mirela est celle qui m'a le plus touchée. Femme qui s'est longtemps oubliée entre son foyer petit-bourgeois et ses petits-enfants, elle finit par laisser éclater toute sa douleur dans une scène bouleversante avec son fils Ivan. Derrière cette femme sacrifiée apparaît un personnage d'une grande intelligence et d'une profonde lucidité.
Le roman pose une question vertigineuse : que reste-t-il d'un individu ou d'une communauté lorsqu'ils disparaissent ? Les arbres exploités pour leur résine, les villages oubliés ou les familles dispersées deviennent les métaphores de cet effacement. On retrouve cette question des « dernières fois » : la dernière marche, le dernier café, le dernier repas avant que la vie ne bascule.
Construit comme un opéra en cinq actes, le roman m'a rappelé le film Soudain et sa notion d'humanitude. Quel bonheur de refermer un roman aussi sombre sur une note d’espoir.
Allumettes est un roman ancré dans son territoire mais d'une portée universelle. Il interroge la mémoire, la justice, l'héritage et le rapport à la terre. Malgré quelques lourdeurs, la richesse du vocabulaire l'emporte. Un livre profondément humain, dont les personnages continuent d'habiter le lecteur.
Dès les premières pages, l'auteur installe une atmosphère apocalyptique qui n'est pas sans faire écho à l'actualité de cet été en France. La rencontre des fronts météorologiques rappelle la puissance des éléments et donne au récit une portée qui dépasse le simple fait divers. La nature devient un personnage à part entière. Les marches de Mladen comptent parmi les plus belles pages du roman : la nature n'est plus seulement un décor, mais un espace de respiration. L'auteur y traduit avec justesse le sentiment d'enfermement que peut provoquer l'impossibilité de marcher, un passage qui a trouvé un écho particulier chez la marcheuse que je suis.
Sous les dehors d'un roman policier, Allumettes est surtout une radiographie de la Croatie contemporaine. L'auteur raconte avec finesse la mécanique de la vindicte populaire et dénonce la corruption endémique, les fractures entre élites et population, ainsi que les ravages du tourisme de masse sur les paysages et les communautés rurales. La longue histoire des confiscations de terres donne au roman une véritable profondeur historique.
La force du roman tient aussi à ses personnages. Mirela est celle qui m'a le plus touchée. Femme qui s'est longtemps oubliée entre son foyer petit-bourgeois et ses petits-enfants, elle finit par laisser éclater toute sa douleur dans une scène bouleversante avec son fils Ivan. Derrière cette femme sacrifiée apparaît un personnage d'une grande intelligence et d'une profonde lucidité.
Le roman pose une question vertigineuse : que reste-t-il d'un individu ou d'une communauté lorsqu'ils disparaissent ? Les arbres exploités pour leur résine, les villages oubliés ou les familles dispersées deviennent les métaphores de cet effacement. On retrouve cette question des « dernières fois » : la dernière marche, le dernier café, le dernier repas avant que la vie ne bascule.
Construit comme un opéra en cinq actes, le roman m'a rappelé le film Soudain et sa notion d'humanitude. Quel bonheur de refermer un roman aussi sombre sur une note d’espoir.
Allumettes est un roman ancré dans son territoire mais d'une portée universelle. Il interroge la mémoire, la justice, l'héritage et le rapport à la terre. Malgré quelques lourdeurs, la richesse du vocabulaire l'emporte. Un livre profondément humain, dont les personnages continuent d'habiter le lecteur.
August 8, 2025
U knjigu je uloženo puno truda i istraživanja, to se vidi i to cijenim jer uvijek volim kad me knjiga usput nešto i nauči.
Ali mislim da su neke motivacije likova bile neuvjerljive, i uz malo preinaka knjiga je mogla biti mnogo bolja.
A što se raspleta tiče, Petar je
Neznam puno o proceduri policije (američke serije se ne računaju), ali da Petar Neznam, puna mi je knjiga takvih sitnica koje mi kvare opći dojam koji je inače jako dobar. Ali puno malih sitnica se nakupi.
Ipak, mislim da se knjigu isplati pročitati zbog mnogo drugih pozitivnih strana koje ima.
Ali mislim da su neke motivacije likova bile neuvjerljive, i uz malo preinaka knjiga je mogla biti mnogo bolja.
A što se raspleta tiče, Petar je
Neznam puno o proceduri policije (američke serije se ne računaju), ali da Petar Neznam, puna mi je knjiga takvih sitnica koje mi kvare opći dojam koji je inače jako dobar. Ali puno malih sitnica se nakupi.
Ipak, mislim da se knjigu isplati pročitati zbog mnogo drugih pozitivnih strana koje ima.
July 23, 2025
"Ništa se od ovog nije trebalo dogoditi. A ipak, dogodilo se..."
Uh, kakva je ovo priča...maestralna, a potresna; duboka, a bliska; tako stvarna, a tako nestvarna...
Ovo nije priča o još jednom požaru svjedoci kojih smo, posebno u ljetnim mjesecima, izuzetno često...prečesto. Ovo je priča koja će vas prodrmati do temelja, natjerati vas na preispitivanje sebe i društva, ovo je ne drama jedne splitske obitelji, ovo je drama svih hrvatskih obitelji. Ovo je priča koja vam dugo neće izaći iz glave, koje ćete se sjetiti baš svaki put kad čujete da je negdje buknuo požar. Ovo je priča o požarima u nama, oko nas i zbog nas. Ova priča kritika je društva i države - priča je ovo o malom, ali nikako običnom čovjeku, o nepravdi, o birokratskim i pravosudnim sustavima koji nas guše, tjeraju na ono što nikada ne bismo pomislili da smo u stanju, o nepravdi i tako dalekoj, ali ipak dostižnoj, pravdi.
Priča je ovo o ljubavi jednog supruga, oca i djeda, priča koja će vam se uvući pod kožu i zbog koje ćete, sigurna sam, pustiti suzu...mnogo više od jedne.
Priča je ovo koja zaslužuje da je pročitate i o kojoj ćete bez ikakve sumnje pisati i govoriti.
Priča je ovo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti baš svakoga od nas. I naših predaka i naše djece - pustite je u svoje srce.
"Sve se u ovoj zemlji da zakopati, dobro je to znao. Svaku se svinjariju može ispolirati sjajećom politurom. Uvijek će se naći novinar i novine koji će potpomoći da lagarija bliješti."
"Čavrljao je bezazleno i mirno o otvorenim i zatvorenim gradilištima, arhitektima i urbanističkim planovima, kao da su ovaj grad, ova zemlja i država njegova krava muzara koja mu je dana za mužnju."
Uh, kakva je ovo priča...maestralna, a potresna; duboka, a bliska; tako stvarna, a tako nestvarna...
Ovo nije priča o još jednom požaru svjedoci kojih smo, posebno u ljetnim mjesecima, izuzetno često...prečesto. Ovo je priča koja će vas prodrmati do temelja, natjerati vas na preispitivanje sebe i društva, ovo je ne drama jedne splitske obitelji, ovo je drama svih hrvatskih obitelji. Ovo je priča koja vam dugo neće izaći iz glave, koje ćete se sjetiti baš svaki put kad čujete da je negdje buknuo požar. Ovo je priča o požarima u nama, oko nas i zbog nas. Ova priča kritika je društva i države - priča je ovo o malom, ali nikako običnom čovjeku, o nepravdi, o birokratskim i pravosudnim sustavima koji nas guše, tjeraju na ono što nikada ne bismo pomislili da smo u stanju, o nepravdi i tako dalekoj, ali ipak dostižnoj, pravdi.
Priča je ovo o ljubavi jednog supruga, oca i djeda, priča koja će vam se uvući pod kožu i zbog koje ćete, sigurna sam, pustiti suzu...mnogo više od jedne.
Priča je ovo koja zaslužuje da je pročitate i o kojoj ćete bez ikakve sumnje pisati i govoriti.
Priča je ovo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti baš svakoga od nas. I naših predaka i naše djece - pustite je u svoje srce.
"Sve se u ovoj zemlji da zakopati, dobro je to znao. Svaku se svinjariju može ispolirati sjajećom politurom. Uvijek će se naći novinar i novine koji će potpomoći da lagarija bliješti."
"Čavrljao je bezazleno i mirno o otvorenim i zatvorenim gradilištima, arhitektima i urbanističkim planovima, kao da su ovaj grad, ova zemlja i država njegova krava muzara koja mu je dana za mužnju."
December 24, 2025
O fenomenu vremenske prognoze već sam na par mista ćita/cu istu stvar. Namjerno, ne slučajno, otvoriš prognozu, okreneš na stanicu/program, poslušaš, i onaj tren kad krene odjavna špica blank, ka da ništa nisi ćuha/ćita. Tako je s manom. E sad kad smo to utvrdili, neće vas iznenadit da livbar ki pocima detaljnom prognozom mi se ni uvati uha na prvu. ali nakon dva vraćanja na početak ipak nastavljam dalje. I sad ide čarolija vatre, iskra se pretvori u plamičak i uskoro libar čuhan i dok hodam, i dok kuvam, i iza kuvanja, i u svakoj prilici kad ne moran komunicirat s drugim judima. Iako mi se svidilo malo manje nego usta puna mora, još uvik mi se jako sviđa.
July 9, 2024
Meni se ova knjiga nije osobito svidjela, za razliku od Crvene vode, koja mi je zaista bila dobra. Valjda stvar ukusa. Likovi mi nisu dobro razrađeni, pitam se primjerice čemu uopće Baradin lik u romanu kad je tek zagreban po površini i nakon toga ništa. Možda sam imala prevelika očekivanja. A užitak čitanja pokvarili su mi brojni urednički, korektorski i ini propusti. Ne znam, dojma sam kao da se roman radio u nekoj žurbi, pojedini dijelovi nekako su zbrda-zdola, previše je ponavljanja, glavni lik u prvih pedesetak stranica preziva se Foretić, a nakon toga Fradelić... Možda to nekome toliko ne smeta, ali po meni previše je pogrešaka u knjizi. Mogu samo reći - šteta.
July 3, 2025
I u ovom romanu Pavičić izvrsno prikazuje vrijeme i društvo u kojem živimo, sa svim njegovim mračnim stranama. Pavičić dobro poznaje ono o čemu piše; ovdje su to planine. Mosor, Biokovo, Kamešnica. Kriminalistička priča i obiteljska drama u društvu i prostoru koje nam je poznato recept su za još jedan odličan roman. Zanimljivi su mu i ženski likovi. Pavičić ih je jako dobro okarakterizirao. Sjećam se matere Katje u Mater Dolorosa koliko me živcirala dok sam čitala. Ovdje je to bila Mirela, no na kraju mi je i nje bilo žao.
Sve u svemu, ni ovaj me put nije razočarao.
Sve u svemu, ni ovaj me put nije razočarao.
January 30, 2026
Knjiga je odlična, nekako prepoznatljivi lajtmotivi hrvatskoga društva, ali ukombinirano u zanimljivu radnju i postupke likova koji su me ipak iznenadili…ova knjiga zaslužuje ekranizaciju u obliku mini serije… ono što me u početku iznimno nanerviralo (ne znam jel to do lektora ili pisca) je to što se liku Petra kroz prve dijelove knjige stalno mijenjalo prezime, negdje je pisalo foretić a negdje fradelić…?
June 15, 2025
Ovo je fikcija, roman - podsjećala sam se listajući stranicu po stranicu, nestrpljivo prema kraju knjige, kako uostalom i priliči čitati krimiće. Jer Pavičićeve su slike i ljudi živi, i moja je priča priča o 'tranziciji', a upoznala sam i mnoge urede bivših socijalističkih mastodonata zaustavljene u '78, zdvajala nad apokaliptičnim požarištima, a još više nad betonom, inoksom i staklom na obali.
June 24, 2025
Volim čitati Pavičića, što u novinama, što kroz njegove romane i Žigice su me držale prikovanim uz knjigu samo par dana! Izvrsna, do sada najzrelija priča, u poznatom okruženju, kroz poznate predjele, a opet toliko dobro ispričana da te drži na rubu stolca do zadnje stranice.
July 3, 2025
Jurica Pavičić je otkriće. Pozitivno iznenađenje bila je predstava prema njegovoj knjizi Crvena voda koja je bila vrhunski mistery novel. Od tada sam uzela njegove Žigice i nisam se razočarala. Preporučam ako volite krimiće.
December 30, 2025
"Pročitan" kao audio knjiga: OK krimić o privatizacijskom i tranzicijskom kriminalu i kakav utjecaj ima na sudbine običnih ljudi. Korektno napisan, možda uz malo previše ponavljanja. Predvidljiv. Zanimljvi i detaljni uvidi u rad policije i u istražni postupak.
May 29, 2024
4,0 ⭐️
Displaying 1 - 30 of 40 reviews