What do you think?
Rate this book
Pevač I-II
Autor Boško Petrović o svom romanu Pevač:
“Ja sam se u `Pevaču` samo uslovno odlučio za istorijsku tematiku. Jer, iako je, računajući broj stranica, istorijski deo `Pevača` duži nego savremeni, noseći deo romana je, ipak, onaj koji pripada savremenom svetu. Naime, istorijski deo romana, i to se u knjizi izričito kaže, jeste prelomljen kroz savremenu svest početne ličnosti i završne ličnosti `Pevača`. .. Tako je `Pevač` jedna drugačija romaneskna kompozicija nego što bi to bio samo savremeni roman, ili samo istorijski roman.
[...]
PEVAČ je preplitanje istorije savremene svesti, to je njegov smisao i karakter. A činjenično realistični momenti tokovi koji se u običnom sećanju ne javljaju tako izoštreni, to su upravo oni koje u knjigu unosi pripovedač, to jest pisac. U romanu se svaki čas taj pisac javlja i svaki čas kaže da je i on prisutan u priči. Onako kao što je u nekoj priči, koja se priča u društvu, uvek prisutan i sam pripovedač. On zna šta priča i trudi se da to bude što uverljivije. Na slušaocu, ili čitaocu je da u priču poveruje, ili ne. Ali, najvažnije je da li priča nešto kaže.”
“Ja sam se u `Pevaču` samo uslovno odlučio za istorijsku tematiku. Jer, iako je, računajući broj stranica, istorijski deo `Pevača` duži nego savremeni, noseći deo romana je, ipak, onaj koji pripada savremenom svetu. Naime, istorijski deo romana, i to se u knjizi izričito kaže, jeste prelomljen kroz savremenu svest početne ličnosti i završne ličnosti `Pevača`. .. Tako je `Pevač` jedna drugačija romaneskna kompozicija nego što bi to bio samo savremeni roman, ili samo istorijski roman.
[...]
PEVAČ je preplitanje istorije savremene svesti, to je njegov smisao i karakter. A činjenično realistični momenti tokovi koji se u običnom sećanju ne javljaju tako izoštreni, to su upravo oni koje u knjigu unosi pripovedač, to jest pisac. U romanu se svaki čas taj pisac javlja i svaki čas kaže da je i on prisutan u priči. Onako kao što je u nekoj priči, koja se priča u društvu, uvek prisutan i sam pripovedač. On zna šta priča i trudi se da to bude što uverljivije. Na slušaocu, ili čitaocu je da u priču poveruje, ili ne. Ali, najvažnije je da li priča nešto kaže.”
937 pages, Hardcover
First published January 1, 1979
31 people want to read
About the author
Boško Petrović
39 booksNot to be confused with the musician Boško Petrović.
Boško Petrović (Oradea, Romania, 1915 - Novi Sad, Serbia, 2001) was a Serbian poet, novelist, translator and literary editor.
Boško Petrović (Oradea, Romania, 1915 - Novi Sad, Serbia, 2001) was a Serbian poet, novelist, translator and literary editor.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 3 of 3 reviews
November 9, 2021
Pripremajući se za reprizu posle... previše... godina, pogledam kako se na Gudridsu kotira jedan od najboljih romana naše književnosti (prvih deset sigurno, u zavisnosti od ukusa ide i u prvih pet) i onako, malo sam se rastužila. Jedino da se nadam da Petrovićevi fanovi (još) nisu otkrili GR.
EDIT: ništa, i dalje vrh, na mahove zaista teško pristupačan, ali kad se sve sabere sjajan roman.
EDIT: ništa, i dalje vrh, na mahove zaista teško pristupačan, ali kad se sve sabere sjajan roman.
Read
May 20, 2025Čitalac se, u razuđenoj, ambiciozno zamišljenoj fresci kakvu ovo delo nastoji da pruži, otiskuje niz dva romaneskna toka čiji bi narativi trebalo da se diptiški saodnose: da se razmimoilaze, da proizilaze jedan iz drugog i nadograđuju se, asocijativno, analoški ili kontrastno. Prvi tok(neparne glave) podrazumeva sadašnju, uzvodnu ravan u kojoj pratimo fakultetskog profesora književnosti Jovanovića, njegov akademski i porodični kružok. U drugom toku (parne glave) koji nas spušta u ustanička vremena sledimo priključenija nekolikih likova, među kojima su svakako najvažniji ∑ (onovremeni intelektualac, svršeni lekar, pisac, diplomata i trgovac=suma jednom rečju), i neimenovani trskolom i hajduk, u kome se lako prepoznaje Tešan Podrugović - svi su čitali Vuka i Vladana Nedića ;) - na koga se naslov prevashodno i odnosi.
Načelo jedinstva i gravitacione kohezije fragmenata freske - jer "Pevač" proklamuje modernističku iscepkanost i nedovršivost, i onda kada se misli, misleći o romanu unutar romana, misli se o rasparčanosti: "Nešto je negde prepuklo, preseklo se, ne ide." (71) ili "Mi smo samo fragmenti[...]" (74) "u celini koju je sagledati nemoguće" (390), a tako je, uostalom, ispripovedan i osmišljen - jeste dopiranje (ili pokušaj da se dopre) do suštine kolektivnog duha u književnom biću usmene tradicije i njene maternje melodije: "(Ne znamo joj više tačno reči, a ipak je znamo i nikad je nećemo zaboraviti. Ponavljamo je kao sami sebe.)" (255)* To ujedno podrazumeva i pokretanje pitanja o jeziku kao "o sredstvu koje im oživljava i vraća njihovu zajedničku prošlost, i određuje način kako će živeti dalje, kao narodna celina(...)" (318), ali i omažiranu plovidbu kroz celinu domaće književnosti.** U sadašnjosti romana kao predominantne epske forme do jezgra ne može da se dođe, budući da roman "[ni]je plod epske istine, kolektivne mudrosti i opšteobavezujućeg iskustva."(68) i da je "Rodilište romana [jeste] individua u svojoj egzistencijalnoj usamljenosti koja [...] ne može više da se izrazi, niti može da samu sebe sazna, zbog toga što to više nije kadra da učini i u ime drugih." (68) i da je "Usred tobožnje punoće života [...] roman [je] objava izvorne praznine čovekove." (68)
*Ovo je Andrić već izvanredno sugestivno iskazao segmentom o guslaru u "Ćupriji".
**Fino evociranje na kurikulum Narodne književnosti i Srpske književnosti 18. i 19. veka (i I deo i IIdeo), dok pojedina dela Srpske književnosti 20. veka "Pevač" prirodno asimiluje u sopstvenim poetičkim zahtevima i uputnicama(recimo, "Na Drini Ćuprija" i "Travnička hronika", "Seobe" i "Druga knjiga Seoba" i "Roman o Londonu", "Proljeća Ivana Galeba", ...). Naravno, jasno je i da se želi u Prusta i Tomasa Mana, koga je Petrović i prevodio.
Petrovićev magnum opus tako iskazuje temeljnu bifurkaciju: napor da se izrekne svet i verovanje u to da vredi svedočiti, pamtiti i pričati, i, imperativ da se ponajviše u jalovim - nažalost, ne i toliko dobro ostarelim*** - meditacijama parnih glava, ustavljuje radnja i priča. Tu, između ostalog, u dobroj meri počiva moj koštac sa ovim akademski uzvišavanim romanom.**** Refleksije savremenog sloja teku kroz izuzetno naporne artificijelne rečenice i iskazna kvocanja sa iznuđenim relativizacijama koje umanjuju pozornost ka smislu. A smisao, pod svom tom naplavinom, često zna da postane iskliznuće u banalno i(li) u isprazno i(li) u opšte mesto. Zato se ova poglavlja teško i pamte, kada god izostane događaj, doživljaj, ili pravi osećaj ili pravi osećaj za meru. Načelno ogrešenje nije u tome što prof. Jovanović ne uspeva da ukroti misli, niti da bolje misli, već što mahom ne ume da se izrazi (odnosno istovetno se izražava i on i drugi intelektualci, kao i oni pojedini iz ustaničkih vremena), čak ni tamo gde bi po prirodi stvari morao da poentira.
Postoje, međutim, značajni tekstualni tragovi da je "Pevač" najposle zamaskirana ich-forma i da epohalno-senzibiletsku promenu da "Svet koji smo mi rodili kao da je lišen života duha, duše, memorije i imaginacije, neminovnog, činilo se, i bezvremenog, i to ne samo zato što ga nema, nego što ne prima ni ono što je on stvorio dosad."(69) u svojoj autoironiji, takođe sugeriše individua koja traga za tim da se izrazi i spozna biće sveta i sebe u tom biću. I to neprestano radi. I traga i izražava se. No: "Sve se sad samo priča, i samo u priči je širina. U istini je nema." (34). Samo što je ovde ta raširenost preraširena, nedovoljno iskupljujuća i, za moj ćef, sa skromnijim zbirom "prizora koji dišu".
***Primerice ona o poetici narodne književnosti koja nisu ni naročito podsticajna, ni naročito sveža.
****To jasno pokazuje uvrštenje u zelenu Nolit ediciju 50. srpskih romana, kao i izbor u Zavodovu Off NIN ediciju.
Zato o onome podsticajnom: pevač i(li) hajduk.
Sa unekoliko različitim implikacijama outlaw Alias (Bob Dilan) u "Petu Geretu i Biliju Kidu" sa kaubojsko-otpadničkom popudbinom odlazi iz filma, seleći se u poetsko kao presvučeni kôd buntovništva. [Uzgred, hajduk je dobro nađeni arhaični prenos za reč outlaw, pored odmetnika, naravno] Ovde, međutim, prepliću se pevač koji odlazi u hajduka i hajduk koji odlazi u pevača, uz uvažavanje onog ahilejevskog apela o životu sa sudbinom. A "Hajduk biti, to ne znači ništa više no samo baš to: biti. Hajduk samo postoji, i to je dovoljna i cela istorija i sudbina(...) Biti s njim, to znači, ukoliko smo s njim, biti u odnosu s nečim drugim u njegovoj ličnosti." Pa ipak večni život, za razliku od Ahila, Pevaču oduvek nespremnom na kompromis ne obezbeđuje herojstvo, već pesma. Ona izjednačava stanje i biće sveta sa stanjem i bićem pripovednog JA. Nažalost, sa očinjim vidom, preteći će uvek trgovačka banalnost i "besposlice civilnog života", umesto slatke pesme.
Načelo jedinstva i gravitacione kohezije fragmenata freske - jer "Pevač" proklamuje modernističku iscepkanost i nedovršivost, i onda kada se misli, misleći o romanu unutar romana, misli se o rasparčanosti: "Nešto je negde prepuklo, preseklo se, ne ide." (71) ili "Mi smo samo fragmenti[...]" (74) "u celini koju je sagledati nemoguće" (390), a tako je, uostalom, ispripovedan i osmišljen - jeste dopiranje (ili pokušaj da se dopre) do suštine kolektivnog duha u književnom biću usmene tradicije i njene maternje melodije: "(Ne znamo joj više tačno reči, a ipak je znamo i nikad je nećemo zaboraviti. Ponavljamo je kao sami sebe.)" (255)* To ujedno podrazumeva i pokretanje pitanja o jeziku kao "o sredstvu koje im oživljava i vraća njihovu zajedničku prošlost, i određuje način kako će živeti dalje, kao narodna celina(...)" (318), ali i omažiranu plovidbu kroz celinu domaće književnosti.** U sadašnjosti romana kao predominantne epske forme do jezgra ne može da se dođe, budući da roman "[ni]je plod epske istine, kolektivne mudrosti i opšteobavezujućeg iskustva."(68) i da je "Rodilište romana [jeste] individua u svojoj egzistencijalnoj usamljenosti koja [...] ne može više da se izrazi, niti može da samu sebe sazna, zbog toga što to više nije kadra da učini i u ime drugih." (68) i da je "Usred tobožnje punoće života [...] roman [je] objava izvorne praznine čovekove." (68)
*Ovo je Andrić već izvanredno sugestivno iskazao segmentom o guslaru u "Ćupriji".
**Fino evociranje na kurikulum Narodne književnosti i Srpske književnosti 18. i 19. veka (i I deo i IIdeo), dok pojedina dela Srpske književnosti 20. veka "Pevač" prirodno asimiluje u sopstvenim poetičkim zahtevima i uputnicama(recimo, "Na Drini Ćuprija" i "Travnička hronika", "Seobe" i "Druga knjiga Seoba" i "Roman o Londonu", "Proljeća Ivana Galeba", ...). Naravno, jasno je i da se želi u Prusta i Tomasa Mana, koga je Petrović i prevodio.
Petrovićev magnum opus tako iskazuje temeljnu bifurkaciju: napor da se izrekne svet i verovanje u to da vredi svedočiti, pamtiti i pričati, i, imperativ da se ponajviše u jalovim - nažalost, ne i toliko dobro ostarelim*** - meditacijama parnih glava, ustavljuje radnja i priča. Tu, između ostalog, u dobroj meri počiva moj koštac sa ovim akademski uzvišavanim romanom.**** Refleksije savremenog sloja teku kroz izuzetno naporne artificijelne rečenice i iskazna kvocanja sa iznuđenim relativizacijama koje umanjuju pozornost ka smislu. A smisao, pod svom tom naplavinom, često zna da postane iskliznuće u banalno i(li) u isprazno i(li) u opšte mesto. Zato se ova poglavlja teško i pamte, kada god izostane događaj, doživljaj, ili pravi osećaj ili pravi osećaj za meru. Načelno ogrešenje nije u tome što prof. Jovanović ne uspeva da ukroti misli, niti da bolje misli, već što mahom ne ume da se izrazi (odnosno istovetno se izražava i on i drugi intelektualci, kao i oni pojedini iz ustaničkih vremena), čak ni tamo gde bi po prirodi stvari morao da poentira.
Postoje, međutim, značajni tekstualni tragovi da je "Pevač" najposle zamaskirana ich-forma i da epohalno-senzibiletsku promenu da "Svet koji smo mi rodili kao da je lišen života duha, duše, memorije i imaginacije, neminovnog, činilo se, i bezvremenog, i to ne samo zato što ga nema, nego što ne prima ni ono što je on stvorio dosad."(69) u svojoj autoironiji, takođe sugeriše individua koja traga za tim da se izrazi i spozna biće sveta i sebe u tom biću. I to neprestano radi. I traga i izražava se. No: "Sve se sad samo priča, i samo u priči je širina. U istini je nema." (34). Samo što je ovde ta raširenost preraširena, nedovoljno iskupljujuća i, za moj ćef, sa skromnijim zbirom "prizora koji dišu".
***Primerice ona o poetici narodne književnosti koja nisu ni naročito podsticajna, ni naročito sveža.
****To jasno pokazuje uvrštenje u zelenu Nolit ediciju 50. srpskih romana, kao i izbor u Zavodovu Off NIN ediciju.
Zato o onome podsticajnom: pevač i(li) hajduk.
Sa unekoliko različitim implikacijama outlaw Alias (Bob Dilan) u "Petu Geretu i Biliju Kidu" sa kaubojsko-otpadničkom popudbinom odlazi iz filma, seleći se u poetsko kao presvučeni kôd buntovništva. [Uzgred, hajduk je dobro nađeni arhaični prenos za reč outlaw, pored odmetnika, naravno] Ovde, međutim, prepliću se pevač koji odlazi u hajduka i hajduk koji odlazi u pevača, uz uvažavanje onog ahilejevskog apela o životu sa sudbinom. A "Hajduk biti, to ne znači ništa više no samo baš to: biti. Hajduk samo postoji, i to je dovoljna i cela istorija i sudbina(...) Biti s njim, to znači, ukoliko smo s njim, biti u odnosu s nečim drugim u njegovoj ličnosti." Pa ipak večni život, za razliku od Ahila, Pevaču oduvek nespremnom na kompromis ne obezbeđuje herojstvo, već pesma. Ona izjednačava stanje i biće sveta sa stanjem i bićem pripovednog JA. Nažalost, sa očinjim vidom, preteći će uvek trgovačka banalnost i "besposlice civilnog života", umesto slatke pesme.
Read
August 18, 2024“Vidim sebe kako polazim njoj, kao po naredbi, dignut nekom silom. Osećam kako moram, kako mi ona raste u krvi i duši, kao vreme i godišnje doba. I osećam kako je to što tražim, u stvari pokušaj da otkrijem i nađem mnogo više no što je sam njen lik i belina njene puti, od kojih bivam slab; više no samo taj jedan od mnogobrojnih života u ovom gradu i svetu - kako ja to idem da nađem, da reknem sad ovako: tajanstveni glas svog sopstvenog vremena.”
citat je preuzet iz knjige Boška Petrovića Dolazak na kraj letat kao moguć, sažet opis suštine ukupnih književnih napora Boška Petrovića
Njegov roman Pevač je impresivan u zahvatu: kompozicionom pregnuću i tematskoj ambiciji; opširan, hermetičan, ciljano enigmatičan, sav u rukavcima i čestim misaonim i poetskim lutanjima, kontinuirano zapitan roman ... a mišljenja sam ;) - i da je od većeg značaja za srpsku nauku o književnosti, nego što je realno prohodan za širu čitalačku publiku. U pitanju je jedna SLOŽEVINA, da upotrebim omiljen izraz samog Boška Petrovića, u kojoj ima svega pomalo: istorijske fikcije, književnog eseja, osvrta na srpsku književnu istoriju; egzistencijalnog nemira, lirske ekspresije, odjeka stvarnosne proze …
Sama ova zahtevna konstrukcija je Bošku Petroviću, inače liričaru po urođenom spisateljskom refleksu, pošla za rukom, možda ne baš savršeno u svim detaljima, ali iznenađujuće dobro. U tom smislu, kao i zbog osobenog rečeničnog ritmu, Pevač zaista i spada u vrlo visoke domete srpske književnosti.
Roman se razvija u dva narativna toka: istorijskom - vreme (propalog) Prvog srpskog ustanka; i u uslovno rečeno “savremenom” toku, pri čemu treba imati vidu da je prvi put objavljen 1979, dakle “savremeni tok” (i po rečima samog autora - ključni tok (!) pošto roman primarno ispituje prelamanje istorijskog kroz savremenu svest) odigrava se pre više od 45 godina. I kad ga čitalac sagledava u konteksta vremena nastanka, a ja sam se trudila da ga tako iščitam, Pevač je za svoje vreme bio, značenjski, izuzetno aktuelno, polemično i politički nabijeno štivo. Važna karika za čitav niz domaćih romana koji su usledili, tih i kasnijih godina, na temu preispitivanja nacionalne prošlosti. Ne čudi me, stoga nimalo, da je Slobodan Selenić nedodeljivanje NINove nagrade Bošku Petroviću prokomentarisao rečima da je “… taj Pevač, po meni, jedna od najznačajnijh i najboljih knjiga koja je kod nas u poslednje vreme napisana. Ona je naravno tako dobra kao što bi bila i da je dobila NIN-ovu nagradu”.
Roman je kompleksan za analizu pa da na taj pokušaj ja ovde i ne traćim bilo čije vreme. Reći ću samo da mi je najsnažniji (subjektivan) čitalački utisak bio osećaj (koju sad namerno dočaravam plastično i donekle mimo samog romana): jednog, gotovo samrtničkog ropca, gušenja od nedostatka vazduha, od osećaja neslobode, od nemogućnosti spasa od sigurne, nadolazeće propasti koja lebdi, kako nad glavnim junacim oba toka, tako i nad piscem (između redova), a sve, čini se zato - što im, da se najuopštenije moguće izrazim - i java, ali i čak samo san: slobodne, samosvojne i razvijene Srbije neprekidno izmiču. Svi napori se urušavaju na njihove oči.
Tako da moram da priznam, roman me je manje dotakao svojim estetskim kvalitetima, koliko mi je negde, na ovo prvo čitanje, bio potresan, kad se sagleda u ravni svežije prošlost. *Izrečeno se odnosi na glavu XIII, knj. 2 : Pojac. Nacija. In sensu comico. Lepota junakovanja i njen kraj.
Ne preporučujem izdanje Zavoda za udžbenike koje sam imala u rukamo pošto ima primeraka sa felerično odštampanim stranama i greškama u sadržaju. Njima inače svašta promiče u prodaju.
Što se tiče prototipa za ličnost ∑ , mislim da je najbliže istini da se radi o imaginarnom karakteru koja je 'suma' nekoliko različitih istaknutih tumača i učesnika Ustanka. Jovan Savić, odnosno Ivan Jugović kako se u Srbiji zvao, pojavljuje se i kao zasebna ličnost u delovima romana.
Deo građe uziman je, kako iz narodne književnosti i studija o narodnoj književnosti, tako sigurno i iz Vukovih istoriografskih spisa koje je Laguna skoro obnovila u vrlo pristupačnom obliku: Тајна историја Милошеве Србије . Ta knjiga je, btw. kao podsetnik na ustaničke dane i prve korake srpske kneževine (a to je jedna od mnogih tema ovog romana) - solidna kondiciona priprema za čitanje Pevača .
citat je preuzet iz knjige Boška Petrovića Dolazak na kraj letat kao moguć, sažet opis suštine ukupnih književnih napora Boška Petrovića
Njegov roman Pevač je impresivan u zahvatu: kompozicionom pregnuću i tematskoj ambiciji; opširan, hermetičan, ciljano enigmatičan, sav u rukavcima i čestim misaonim i poetskim lutanjima, kontinuirano zapitan roman ... a mišljenja sam ;) - i da je od većeg značaja za srpsku nauku o književnosti, nego što je realno prohodan za širu čitalačku publiku. U pitanju je jedna SLOŽEVINA, da upotrebim omiljen izraz samog Boška Petrovića, u kojoj ima svega pomalo: istorijske fikcije, književnog eseja, osvrta na srpsku književnu istoriju; egzistencijalnog nemira, lirske ekspresije, odjeka stvarnosne proze …
Sama ova zahtevna konstrukcija je Bošku Petroviću, inače liričaru po urođenom spisateljskom refleksu, pošla za rukom, možda ne baš savršeno u svim detaljima, ali iznenađujuće dobro. U tom smislu, kao i zbog osobenog rečeničnog ritmu, Pevač zaista i spada u vrlo visoke domete srpske književnosti.
Roman se razvija u dva narativna toka: istorijskom - vreme (propalog) Prvog srpskog ustanka; i u uslovno rečeno “savremenom” toku, pri čemu treba imati vidu da je prvi put objavljen 1979, dakle “savremeni tok” (i po rečima samog autora - ključni tok (!) pošto roman primarno ispituje prelamanje istorijskog kroz savremenu svest) odigrava se pre više od 45 godina. I kad ga čitalac sagledava u konteksta vremena nastanka, a ja sam se trudila da ga tako iščitam, Pevač je za svoje vreme bio, značenjski, izuzetno aktuelno, polemično i politički nabijeno štivo. Važna karika za čitav niz domaćih romana koji su usledili, tih i kasnijih godina, na temu preispitivanja nacionalne prošlosti. Ne čudi me, stoga nimalo, da je Slobodan Selenić nedodeljivanje NINove nagrade Bošku Petroviću prokomentarisao rečima da je “… taj Pevač, po meni, jedna od najznačajnijh i najboljih knjiga koja je kod nas u poslednje vreme napisana. Ona je naravno tako dobra kao što bi bila i da je dobila NIN-ovu nagradu”.
Roman je kompleksan za analizu pa da na taj pokušaj ja ovde i ne traćim bilo čije vreme. Reći ću samo da mi je najsnažniji (subjektivan) čitalački utisak bio osećaj (koju sad namerno dočaravam plastično i donekle mimo samog romana): jednog, gotovo samrtničkog ropca, gušenja od nedostatka vazduha, od osećaja neslobode, od nemogućnosti spasa od sigurne, nadolazeće propasti koja lebdi, kako nad glavnim junacim oba toka, tako i nad piscem (između redova), a sve, čini se zato - što im, da se najuopštenije moguće izrazim - i java, ali i čak samo san: slobodne, samosvojne i razvijene Srbije neprekidno izmiču. Svi napori se urušavaju na njihove oči.
Tako da moram da priznam, roman me je manje dotakao svojim estetskim kvalitetima, koliko mi je negde, na ovo prvo čitanje, bio potresan, kad se sagleda u ravni svežije prošlost. *Izrečeno se odnosi na glavu XIII, knj. 2 : Pojac. Nacija. In sensu comico. Lepota junakovanja i njen kraj.
Ne preporučujem izdanje Zavoda za udžbenike koje sam imala u rukamo pošto ima primeraka sa felerično odštampanim stranama i greškama u sadržaju. Njima inače svašta promiče u prodaju.
Što se tiče prototipa za ličnost ∑ , mislim da je najbliže istini da se radi o imaginarnom karakteru koja je 'suma' nekoliko različitih istaknutih tumača i učesnika Ustanka. Jovan Savić, odnosno Ivan Jugović kako se u Srbiji zvao, pojavljuje se i kao zasebna ličnost u delovima romana.
Deo građe uziman je, kako iz narodne književnosti i studija o narodnoj književnosti, tako sigurno i iz Vukovih istoriografskih spisa koje je Laguna skoro obnovila u vrlo pristupačnom obliku: Тајна историја Милошеве Србије . Ta knjiga je, btw. kao podsetnik na ustaničke dane i prve korake srpske kneževine (a to je jedna od mnogih tema ovog romana) - solidna kondiciona priprema za čitanje Pevača .
Displaying 1 - 3 of 3 reviews