What do you think?
Sigurna kuća
Žena je ubila muža, nasmrt ga je ubola nožem, bilo je to ubojstvo na mah. Ni susjedi ni obitelj ne mogu vjerovati da je to bila u stanju učiniti jer, bez obzira na povremene svađe, oni su bili sasvim normalan par. Kako to da je Lada Lončar – nježna žena, majka djevojčice – ubila supruga, uglednog sveučilišnoga profesora? Sada na odsluženju kazne u ženskoj kaznionici, okružena najrazličitijim prijestupnicama, može promišljati o tome što je dovelo do toga da odustane od šminke, kako je ostala bez prijateljica i zašto se odrekla karijere. Kako je postala supruga zatvorena u četiri zida svoga stana jednako kao sada u zatvoru? Tko je bio njezin muž, osoba koju su obožavali njezina majka i svi ostali, tko je stvarno bio taj mister savršeni?
Sigurna kuća čita se u dahu i ostavlja bez daha. Marina Vujčić pripovijeda o nasiljima o kojima se ne piše u novinama, o ženama koje pate i ne uspijevaju naći izlaz. Sigurna kuća krik je protiv verbalnog i psihičkog nasilja, upozorenje da ne prihvaćamo zdravo za gotovo živote svojih prijatelja te nadasve roman o tome da uvijek trebamo biti prvo lice svoga života.
Sigurna kuća čita se u dahu i ostavlja bez daha. Marina Vujčić pripovijeda o nasiljima o kojima se ne piše u novinama, o ženama koje pate i ne uspijevaju naći izlaz. Sigurna kuća krik je protiv verbalnog i psihičkog nasilja, upozorenje da ne prihvaćamo zdravo za gotovo živote svojih prijatelja te nadasve roman o tome da uvijek trebamo biti prvo lice svoga života.
208 pages, Hardcover
First published April 1, 2024
About the author
Marina Vujčić
16 books412 followersMarina Vujčić rođena je 1966. u Trogiru. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je kroatistiku.
U nakladi izdavačke kuće Profil 2010. godine objavljuje roman "Tuđi život", a 2014. u izdanju Hena coma knjigu drama "Umri ženski" i roman "A onda je Božo krenuo ispočetka" koji je 2015. godine ušao u uži izbor od četiri hrvatska naslova nominirana za Europsku nagradu za književnost.
Za dramu "Umri ženski" 2014. godine dobila je nagradu Marin Držić, a za dramu "Podmornica" istu nagradu 2017. godine.
2015. godine u izdanju Hena coma objavljuje roman "Mogla sam to biti ja".
Iste godine na natječaju V. B. Z.-a i Tisak medije romanom „Susjed“ osvaja nagradu za najbolji neobjavljeni roman 2015., koji objavljuje izdavačka kuća V. B. Z.
U koautorstvu s Ivicom Ivaniševićem 2016. godine u izdanju Hena coma objavljuje roman "Otpusno pismo".
2017. godine u izdanju Hena coma objavljuje roman "Pitanje anatomije".
2019. godine u izdanju Frakture izlazi joj roman "Pedeset cigareta za Elenu".
Živi na selu, na brdu iznad Trogira.
U nakladi izdavačke kuće Profil 2010. godine objavljuje roman "Tuđi život", a 2014. u izdanju Hena coma knjigu drama "Umri ženski" i roman "A onda je Božo krenuo ispočetka" koji je 2015. godine ušao u uži izbor od četiri hrvatska naslova nominirana za Europsku nagradu za književnost.
Za dramu "Umri ženski" 2014. godine dobila je nagradu Marin Držić, a za dramu "Podmornica" istu nagradu 2017. godine.
2015. godine u izdanju Hena coma objavljuje roman "Mogla sam to biti ja".
Iste godine na natječaju V. B. Z.-a i Tisak medije romanom „Susjed“ osvaja nagradu za najbolji neobjavljeni roman 2015., koji objavljuje izdavačka kuća V. B. Z.
U koautorstvu s Ivicom Ivaniševićem 2016. godine u izdanju Hena coma objavljuje roman "Otpusno pismo".
2017. godine u izdanju Hena coma objavljuje roman "Pitanje anatomije".
2019. godine u izdanju Frakture izlazi joj roman "Pedeset cigareta za Elenu".
Živi na selu, na brdu iznad Trogira.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 218 reviews
November 28, 2024
U školske lektire!
April 14, 2024
"Obično je žena žrtva, ali ona je žrtva samo ako je mrtva".
Novi roman Marine Vujčić progovara o svemu onome što se svi mi pravimo da ne vidimo u našem društvu. O sustavnom nasilju kojem su žene u našoj državi, a i na cijelom svijetu izložene iz dana u dan, iz sekunde u sekundu. Sada dok ovo pišem, vjerojatno je negdje na ovom svijetu barem jedna žena žrtva obiteljskog nasilja.
Žrtva je žrtva. Nema ali, nema zašto nisi, nema iz čistog mira, nema sama je to tražila, nema zašto mu se vratila, nema zašto nije nikome rekla.
Kakav je ovo svijet u kojem je "ženska tematika" i "ženska sudbina" svedena na stravične priče o nasilju, fizičkom, psihičkom, ekonomskom. Strašan, eto kakav. Strašno je što institucije ove države rade našim ženama.
Kao što Autorica kaže na kraju ovog romana, ove studije ljudske tragedije: "Hvala svim budućim čitateljicama i čitateljima koji priču ovog romana neće doživjeti kao književni slučaj, nego kao stvarnost koja se tiče svih nas. "
Novi roman Marine Vujčić progovara o svemu onome što se svi mi pravimo da ne vidimo u našem društvu. O sustavnom nasilju kojem su žene u našoj državi, a i na cijelom svijetu izložene iz dana u dan, iz sekunde u sekundu. Sada dok ovo pišem, vjerojatno je negdje na ovom svijetu barem jedna žena žrtva obiteljskog nasilja.
Žrtva je žrtva. Nema ali, nema zašto nisi, nema iz čistog mira, nema sama je to tražila, nema zašto mu se vratila, nema zašto nije nikome rekla.
Kakav je ovo svijet u kojem je "ženska tematika" i "ženska sudbina" svedena na stravične priče o nasilju, fizičkom, psihičkom, ekonomskom. Strašan, eto kakav. Strašno je što institucije ove države rade našim ženama.
Kao što Autorica kaže na kraju ovog romana, ove studije ljudske tragedije: "Hvala svim budućim čitateljicama i čitateljima koji priču ovog romana neće doživjeti kao književni slučaj, nego kao stvarnost koja se tiče svih nas. "
July 10, 2024
Kakvo štivo. U dahu pročitano (uoči toplotnog udara). Marina mi je u vrhu naj spisateljica/pisaca, ali Sigurna kuća je puno više od romana i književnosti.
“UBILA SI MUŽA. Bio je i otac tvoje kćeri”.
Pročitati. Svi. Osobe zaposlene u sustavu. Sustavu koji “muškarce kada počine zločin zatvara (zatvor), a žene kažnjava” (kaznionica). Obavezno štivo. Ljetno. Zimsko. Proljetno. Jesensko. Jer, zlostavljanje ne poznaje godišnja doba. Obavezno štivo za sve koji pišu zakone. Za one koji kroz sustav ne pružaju pravovremenu i adekvatnu zaštitu ženama. Za sve na policijskoj akademiji. Za sve roditelje i one koji će to postati. Za sve redatelje. Za sve glumce i glumice. Za odvjetnike, suce. Za predsjednike Uprava. Za susjede koji ne čine. Za malograđane. Za intelektualce. Za psihijatre. Za psihologe. Sestre, mame, sestrične, tate. Za sve koji su nekome prijatelji. Za sve sinove i kćeri. Za lektiru. Za one koji su zakazali. Za one za koje još ima nade.
Za sve književne klubove i sve književne nagrade.
Za sve jezike.
“UBILA SI MUŽA. Bio je i otac tvoje kćeri”.
Pročitati. Svi. Osobe zaposlene u sustavu. Sustavu koji “muškarce kada počine zločin zatvara (zatvor), a žene kažnjava” (kaznionica). Obavezno štivo. Ljetno. Zimsko. Proljetno. Jesensko. Jer, zlostavljanje ne poznaje godišnja doba. Obavezno štivo za sve koji pišu zakone. Za one koji kroz sustav ne pružaju pravovremenu i adekvatnu zaštitu ženama. Za sve na policijskoj akademiji. Za sve roditelje i one koji će to postati. Za sve redatelje. Za sve glumce i glumice. Za odvjetnike, suce. Za predsjednike Uprava. Za susjede koji ne čine. Za malograđane. Za intelektualce. Za psihijatre. Za psihologe. Sestre, mame, sestrične, tate. Za sve koji su nekome prijatelji. Za sve sinove i kćeri. Za lektiru. Za one koji su zakazali. Za one za koje još ima nade.
Za sve književne klubove i sve književne nagrade.
Za sve jezike.
January 20, 2025
Pravi priručnik sa gotovo azbučno posloženim uvodom, uzrocima, okidačima, strahovima, posljedicama i svega onoga što ne razumijemo kada čujemo da se govori o ženama žrtvama nasilja u braku i onim čuvenim pa zašto i kako nije uradila ovo ili ono?!
Spisateljaca je na kraju zahvalila čitateljicama i čitateljima koji priču ovog romana neće doživjeti kao književni slučaj, nego kao stvarnost koja se tiče svih nas. Ja sam bila jedna od tih čitateljica. Ja sam takođe i čitateljka koja se slaže sa mnogima ovde da bi ova knjiga mogla biti lektira (širom škola na Balkanu).
Spisateljaca je na kraju zahvalila čitateljicama i čitateljima koji priču ovog romana neće doživjeti kao književni slučaj, nego kao stvarnost koja se tiče svih nas. Ja sam bila jedna od tih čitateljica. Ja sam takođe i čitateljka koja se slaže sa mnogima ovde da bi ova knjiga mogla biti lektira (širom škola na Balkanu).
April 23, 2024
obvezna literatura za sve građane lijepe naše.
nemam baš nešto pametnije za reći, teško je biti pametan i pribran kad se ovakva knjiga pročita u jednom navratu. veliki komplimenti i zahvale autorici zbog načina na koji je pristupila ovoj tematici.
nemam baš nešto pametnije za reći, teško je biti pametan i pribran kad se ovakva knjiga pročita u jednom navratu. veliki komplimenti i zahvale autorici zbog načina na koji je pristupila ovoj tematici.
December 7, 2024
Vrlo je nezahvalno pisati prikaz ovakve knjige, jer bilo kakav stav koji odudara od apsolutno pohvalnog mogao bi se shvatiti kao nepodrška zlostavljanim ženama. Svakako, izbor teme je društveno vrlo važan i apsolutno je potrebno pisati o ženama žrtvama obiteljskog nasilja, a naročito kad je to nasilje upakirano u brak s finim, obrazovanim i šarmantnim gospodinom. Ali pokušat ću odvojiti stav o temi od stava o samoj knjizi.
Bez sumnje, knjiga je vrlo kvalitetna. Pisana isključivo iz perspektive žene, i to žene koja je svoj začarani krug nasilja prekinula najnasilnijim mogućim činom – ubojstvom, daje dubok psihološki profil obične, urbane, obrazovane žene koja je ipak uletjela u vezu, a potom i brak koji joj je uništio život. I više od toga, u „Sigurnoj kući“ autorica daje i uvid kako je moguće da se tako nešto dogodi suvremenoj, obrazovanoj ženi koja naizgled ima izbora. Ima li zaista? Ili korijeni takvog patološke veze i kasnije braka leže puno dublje, u roditeljskoj obitelji, odgoju ženske djece, možda čak i bajkama koje im se čitaju? Sve to Marina Vujčić objašnjava logično, nenametljivo, postupno uvlačeći čitatelja u vrtlog psiholoških procesa koji malo-pomalo nagrizaju samosvijest i samopouzdanje najprije djevojčice, potom djevojke i žene i dovode do katastrofalnih životnih okolnosti koje su se možda mogle i izbjeći. Ili možda nisu.
I dok je glavna junakinja Lada Lončar portretirana precizno, detaljno i motivirano, nasuprot njoj stoji njezin suprug, kojem ne doznajemo ime. Kao lik manje je uvjerljiv od svoje žene, na mahove se doima kao da je skrpan od raznih mogućih psihoprofila zlostavljača na koje se može naići u crnoj kronici i sličnim člancima. Tako je on istovremeno na van uglađen i šarmantan gospodin (ovdje je to lukavo povezano s njegovom profesijom, tj. odnosima s javnošću), a u intimnoj vezi posesivan, prevrtljiv, lažljivac, psihopat, alkoholičar, nasilnik... na mahove se taj lik čini kao da je izašao iz one pogrdne rečenice „vušlivec, imaš i buh!“ Sve je te osobine možda zaista moguće skupiti u jednoj osobi, ali, za razliku od Lade, čiji je lik precizno psihološki motiviran i objašnjen, lik supruga zlostavljača ne donosi gotovo nikakvu motivaciju osim da je riječ o poremećenoj osobi. Čak i tad, nemamo uvid u porijeklo te psihopatologije osim da naprosto postoji. Ne kažem da nije moguće da i takvi ljudi postoje (život mi je dosad pokazao da piše najluđe scenarije kakvih nema ni u knjigama), ali u ovoj knjizi nedostaje barem pokušaj objašnjenja za takvo čudovišno ponašanje. Zato su u knjizi uspjeliji dijelovi Ladine dublje introspekcije u kojoj se vraća dalje u prošlost, i istražuje gdje je uopće njezina tragedija započela, dok su prizori iz bračnog života mučni, ali nekako manje uvjerljivi, kao da gledamo loš horor.
Daleko najbolji dijelovi knjige su oni koji se odvijaju u kaznionici. Vidi se da je autorica knjigu temeljila i na stvarnim iskustvima iz ženske kaznionice u Požegi (gdje je održavala radionice pisanja sa zatvorenicama). Osim što su ti dijelovi utemeljeni na stvarnosti, pružaju i uvid u sredinu koja je dosad slabo ili nikako opisivana u našoj literaturi, i baš zbog toga je pomalo šteta da ti dijelovi nisu opširniji. Jer, iz njih, osim Ladinog unutarnjeg stanja, doznajemo – iako površno – i za druge, ne manje tragične ženske sudbine koje bi zavrijedile da ih se opiše iz nekog drugog kuta.
Priča o Ladi Lončar inspirirana je dijelom i tragičnom stvarnom pričom o kojoj se svojedobno mnogo pisalo u medijima, a zadnjih godina je postala inspiracija i drugim umjetničkim djelima (npr. film „Samo kad se smijem“). Književnost je ponekad veća od života, a ponekad je život zlobniji od književnosti u kojoj je neke sudbine moguće učiniti manje tragičnima tako što će dijete rođeno u nasilnom braku biti djevojčica, a ne dječak, tako što ta djevojčica može ostati uz majku i nakon odsluženja kazne, a neće joj biti oduzeta od strane muževe rodbine koja je, u stvarnom životu, u potpunosti preuzela narativ cijele priče i dodatno podcrtala tragediju patrijarhalnog društva u kojem živimo. Ova knjiga tako daje nadu da će buduće djevojke i žene naći u sebi dovoljno snage da spiralu nasilja u vezi prekinu na vrijeme, dok se još nije zahuktala, i time spase svoj život, i život svoje djece, na vrijeme, bez očajničkih mjera koje vode kompletnoj društvenoj izolaciji i još većem poniženju.
I još komentar na stil – pisanje u drugom licu argumentirano je i logično, ali ipak prilično naporno za čitanje, i doprinosi nepotrebnoj distanci čitatelja od glavnog lika.
Bez sumnje, knjiga je vrlo kvalitetna. Pisana isključivo iz perspektive žene, i to žene koja je svoj začarani krug nasilja prekinula najnasilnijim mogućim činom – ubojstvom, daje dubok psihološki profil obične, urbane, obrazovane žene koja je ipak uletjela u vezu, a potom i brak koji joj je uništio život. I više od toga, u „Sigurnoj kući“ autorica daje i uvid kako je moguće da se tako nešto dogodi suvremenoj, obrazovanoj ženi koja naizgled ima izbora. Ima li zaista? Ili korijeni takvog patološke veze i kasnije braka leže puno dublje, u roditeljskoj obitelji, odgoju ženske djece, možda čak i bajkama koje im se čitaju? Sve to Marina Vujčić objašnjava logično, nenametljivo, postupno uvlačeći čitatelja u vrtlog psiholoških procesa koji malo-pomalo nagrizaju samosvijest i samopouzdanje najprije djevojčice, potom djevojke i žene i dovode do katastrofalnih životnih okolnosti koje su se možda mogle i izbjeći. Ili možda nisu.
I dok je glavna junakinja Lada Lončar portretirana precizno, detaljno i motivirano, nasuprot njoj stoji njezin suprug, kojem ne doznajemo ime. Kao lik manje je uvjerljiv od svoje žene, na mahove se doima kao da je skrpan od raznih mogućih psihoprofila zlostavljača na koje se može naići u crnoj kronici i sličnim člancima. Tako je on istovremeno na van uglađen i šarmantan gospodin (ovdje je to lukavo povezano s njegovom profesijom, tj. odnosima s javnošću), a u intimnoj vezi posesivan, prevrtljiv, lažljivac, psihopat, alkoholičar, nasilnik... na mahove se taj lik čini kao da je izašao iz one pogrdne rečenice „vušlivec, imaš i buh!“ Sve je te osobine možda zaista moguće skupiti u jednoj osobi, ali, za razliku od Lade, čiji je lik precizno psihološki motiviran i objašnjen, lik supruga zlostavljača ne donosi gotovo nikakvu motivaciju osim da je riječ o poremećenoj osobi. Čak i tad, nemamo uvid u porijeklo te psihopatologije osim da naprosto postoji. Ne kažem da nije moguće da i takvi ljudi postoje (život mi je dosad pokazao da piše najluđe scenarije kakvih nema ni u knjigama), ali u ovoj knjizi nedostaje barem pokušaj objašnjenja za takvo čudovišno ponašanje. Zato su u knjizi uspjeliji dijelovi Ladine dublje introspekcije u kojoj se vraća dalje u prošlost, i istražuje gdje je uopće njezina tragedija započela, dok su prizori iz bračnog života mučni, ali nekako manje uvjerljivi, kao da gledamo loš horor.
Daleko najbolji dijelovi knjige su oni koji se odvijaju u kaznionici. Vidi se da je autorica knjigu temeljila i na stvarnim iskustvima iz ženske kaznionice u Požegi (gdje je održavala radionice pisanja sa zatvorenicama). Osim što su ti dijelovi utemeljeni na stvarnosti, pružaju i uvid u sredinu koja je dosad slabo ili nikako opisivana u našoj literaturi, i baš zbog toga je pomalo šteta da ti dijelovi nisu opširniji. Jer, iz njih, osim Ladinog unutarnjeg stanja, doznajemo – iako površno – i za druge, ne manje tragične ženske sudbine koje bi zavrijedile da ih se opiše iz nekog drugog kuta.
Priča o Ladi Lončar inspirirana je dijelom i tragičnom stvarnom pričom o kojoj se svojedobno mnogo pisalo u medijima, a zadnjih godina je postala inspiracija i drugim umjetničkim djelima (npr. film „Samo kad se smijem“). Književnost je ponekad veća od života, a ponekad je život zlobniji od književnosti u kojoj je neke sudbine moguće učiniti manje tragičnima tako što će dijete rođeno u nasilnom braku biti djevojčica, a ne dječak, tako što ta djevojčica može ostati uz majku i nakon odsluženja kazne, a neće joj biti oduzeta od strane muževe rodbine koja je, u stvarnom životu, u potpunosti preuzela narativ cijele priče i dodatno podcrtala tragediju patrijarhalnog društva u kojem živimo. Ova knjiga tako daje nadu da će buduće djevojke i žene naći u sebi dovoljno snage da spiralu nasilja u vezi prekinu na vrijeme, dok se još nije zahuktala, i time spase svoj život, i život svoje djece, na vrijeme, bez očajničkih mjera koje vode kompletnoj društvenoj izolaciji i još većem poniženju.
I još komentar na stil – pisanje u drugom licu argumentirano je i logično, ali ipak prilično naporno za čitanje, i doprinosi nepotrebnoj distanci čitatelja od glavnog lika.
April 21, 2024
htjela bih toliko toga napisati i navesti i protumačiti i obavijesti sve potencijale čitatelje, ali trenutno je u meni isključivo jeka ljudskih krikova koji su morali proći/prolaze kroz iste i slične situacije i želim vrištati na vrhu neke planine u kojoj smo mjeri desintetizirani na vijesti o nasilju koje je neprestano, ne odlazi i neće
June 19, 2024
Kakva knjiga... Ovo je roman o kojem moramo pričati, kojeg moramo preporučavati što češće, roman koji bi nekom mogao spasiti život. Toliko emocija je trenutno u meni, a još više ih je bilo tijekom čitanja jer nemoguće je ostati imun. Pitam se koliko sličnih ženskih sudbina ima oko nas, koliko glasova je zauvijek utišano, koliko suza su upili jastuci i tepisi, i ne mogu pritom ne pustiti i ja sama suzu, za sve uništene ženske osmijehe i pregažene snove. Otvorimo oči, ovo nije tek izmišljena priča koju ćemo sutra zaboraviti, ovo je stvarnost u kojoj i mi sami sudjelujemo.
August 2, 2024
Svjetski, a naše ...Brutalna knjiga ,po meni bi trebala biti obavezna lektira....Bravo Marina !
August 22, 2024
Knjiga za lektiru u srednjim školama!
"Zdravo za gotovo planiraju mnogi koji ne znaju koliko je onih koji su prestali planirati bilo što osim kako preživjeti još jedan dan".
Toksične veze nalaze se svuda oko nas, a svoj korijen vuku u djetinjstvu - kad roditelji djeci ne pruže podršku, razumijevanje i ljubav. A upravo nas obiteljsko okruženje u djetinjstvu formira u ljude koji ćemo postati i zato je nužno da obiteljsko okruženje od djece stvori ljude koji imaju hrabrosti oduprijeti se zlostavljaju i otići kad vide da im neka veza razara život. Lada Lončar to nije imala, ona nije bila dijete koje su roditelji odgajali da postane žena sa samopuzdanjem, već su svakom svojom odlukom to samopouzdanje rušili. Ona nije imala obitelj koja bi joj bila podrška kad stvari krenu nizbrdo, već su je indirektno prepustili nasilniku.
Lada Lončar, glavna junakinja ovog tragičnog romana, nalazi se svuda oko nas i zato je nužno da ova knjiga uđe u lektiru, da mladim ljudima pokaže kako je važno da iz toksičnh veza izađu što prije. I konačno, da se mlade ljude osvjesti kako su sram i strah emocije na koje nasilnici računaju i kojima vješto barataju kako ih žrtve ne bi prokazale, a sram i strah ih nikako ne bi smjeli sprječavati u prijavljivanju nasilja.
Istaknula bih i psihološku karakterizaciju nasilnika, uglednog sveučilišnog profesora kojem je pozicija i društveni ugled pružao sjajnu zaštitu i oklop iza kojeg okolina nije mogla vidjeti da se radi o manijaku i psihopatu. Lada je na teži način izašla iz toksičnog odnosa sa zlostavljačem, a ja se toplo nadam da će ova knjiga pomoći mnogim ljudima da iz takvih odnosa izađu na, za njih, puno bezbolniji način.
"Jedan pokret, jedan zamah, i ništa više nije isto, i nikad više neće ni biti. Jedan pokret koji te istovremeno i oslobodio i zatočio."
"Zdravo za gotovo planiraju mnogi koji ne znaju koliko je onih koji su prestali planirati bilo što osim kako preživjeti još jedan dan".
Toksične veze nalaze se svuda oko nas, a svoj korijen vuku u djetinjstvu - kad roditelji djeci ne pruže podršku, razumijevanje i ljubav. A upravo nas obiteljsko okruženje u djetinjstvu formira u ljude koji ćemo postati i zato je nužno da obiteljsko okruženje od djece stvori ljude koji imaju hrabrosti oduprijeti se zlostavljaju i otići kad vide da im neka veza razara život. Lada Lončar to nije imala, ona nije bila dijete koje su roditelji odgajali da postane žena sa samopuzdanjem, već su svakom svojom odlukom to samopouzdanje rušili. Ona nije imala obitelj koja bi joj bila podrška kad stvari krenu nizbrdo, već su je indirektno prepustili nasilniku.
Lada Lončar, glavna junakinja ovog tragičnog romana, nalazi se svuda oko nas i zato je nužno da ova knjiga uđe u lektiru, da mladim ljudima pokaže kako je važno da iz toksičnh veza izađu što prije. I konačno, da se mlade ljude osvjesti kako su sram i strah emocije na koje nasilnici računaju i kojima vješto barataju kako ih žrtve ne bi prokazale, a sram i strah ih nikako ne bi smjeli sprječavati u prijavljivanju nasilja.
Istaknula bih i psihološku karakterizaciju nasilnika, uglednog sveučilišnog profesora kojem je pozicija i društveni ugled pružao sjajnu zaštitu i oklop iza kojeg okolina nije mogla vidjeti da se radi o manijaku i psihopatu. Lada je na teži način izašla iz toksičnog odnosa sa zlostavljačem, a ja se toplo nadam da će ova knjiga pomoći mnogim ljudima da iz takvih odnosa izađu na, za njih, puno bezbolniji način.
"Jedan pokret, jedan zamah, i ništa više nije isto, i nikad više neće ni biti. Jedan pokret koji te istovremeno i oslobodio i zatočio."
March 14, 2026
Ja sam ovu knjigu slušala (radio roman hrti preporuka!) i mogu reći da je iskustvo bilo koliko i fantastično toliko i grozno jer je priča toliko teška.. Toliko je sve realno preneseno, glumci su fantastični, naracije za čistu peticu. Što se tiče samog romana i radnje,.. Marina Vujčić nam je prenijela toliko, toliko bitne teme! Wow, samo to mogu još reći. Malo će mi trebati da se vratim u život nakon ove knjige! Velika, velika preporuka.
April 22, 2024
Što reći o knjizi koja se čita u dahu, a o kojoj se razmišlja još dugo… sjajan prikaz obiteljskog zlostavljanja, toliko vješt prikaz likova s psihološkog stajališta…. Mučno za čitati ali nijedna rečenica nije suvišna! Marina Vujčić potvrđuje svoj spisateljski talent još jednom- za mene je ona najbolja autorica na našim prostorima!
October 18, 2024
Marina opet gađa u sridu. Odlična knjiga o teškoj temi, o zlostavljanju.
December 8, 2024
Teška, ali dobra
March 27, 2025
Loše se osjećam, jer dajem pet zvjezdica ovoj knjizi za ovakvu temu. Kao da odobravam Ladi što joj se dogodilo. Osjećam se loše i zbog 208 stranica. Zvuči mi malo za toliko boli koliko ju je snašlo. Knjiga koja, vjerujem, ostaje sa mnom do kraja mog života. Osjećam se kao prijateljica koja joj nije pomogla, a trebala je. Kao još jedna osoba koja ju je iznevjerila. Ostaje gorak okus i nada ću se iskupiti samo i jedino ako o Ladi, temi, knjizi i Marini budem pričala svima, htjeli oni čuti ili ne.
Read
October 25, 2025Užasno teška, mučna i potresna knjiga. Marina Vujčić nam je maestralno predočila kako izgleda pakao obiteljskog nasilja koji završava smrću. Pratimo dva aspekta priče. U jednom glavna junakinja sama sebi ili sama sa sobom priča, prepričava sve što se događalo, prisjeća se, muči se, pokušava shvatiti sama sebe i svoje postupke i pomiriti se sa svime što se dogodilo. Drugi aspekt je kaznionica u Požegi u kojem opisuje svoj život tamo, svoje “privikavanje”, opisuje druge žene, njihove zločine… Tu se Vujčić dotiče i našeg pravosudnog i socijalnog sustava te njihovih mana i propusta, odnosa medija i opće populacije prema žrtvi i nasilniku (ili žrtvi i ubojici kako su to oni obrnuto vidjeli).
Posebno me je bolio odnos Ladine obitelji prema njoj, majke koja je obožavala Ladinog muža, sestre koja je mislila da ju je Lada otpilila, a nijedna se nije upitala ima li tu još nešto niti se potrudila pogledati ispod površine Ladinog naoko savršenog života.
Poražavajuće je što ovo nije samo priča već naša surova stvarnost. Često u medijima čitamo kako je pronađena mrtva žena i često ispadne da je bila žrtva nasilja. Tako da je ovakvo štivo važno da si ljudi osvijeste da i u njihovoj okolini možda postoji neka žena koja je žrtva nasilja, a iz raznoraznih razloga ne zna ili ne može otići od nasilnika. Važno je da prepoznaju njenu patnju i pomognu joj da se izvuče iz tog začaranog kruga.
Book Club Osijek 2025. – 9 (Elvira)
Globalni ciljevi: autorica s neengleskog govornog područja, ex-yu autor
Posebno me je bolio odnos Ladine obitelji prema njoj, majke koja je obožavala Ladinog muža, sestre koja je mislila da ju je Lada otpilila, a nijedna se nije upitala ima li tu još nešto niti se potrudila pogledati ispod površine Ladinog naoko savršenog života.
Poražavajuće je što ovo nije samo priča već naša surova stvarnost. Često u medijima čitamo kako je pronađena mrtva žena i često ispadne da je bila žrtva nasilja. Tako da je ovakvo štivo važno da si ljudi osvijeste da i u njihovoj okolini možda postoji neka žena koja je žrtva nasilja, a iz raznoraznih razloga ne zna ili ne može otići od nasilnika. Važno je da prepoznaju njenu patnju i pomognu joj da se izvuče iz tog začaranog kruga.
Book Club Osijek 2025. – 9 (Elvira)
Globalni ciljevi: autorica s neengleskog govornog područja, ex-yu autor
May 28, 2024
Tko preživi, pričat će.
Ovako nekako bih u jednoj rečenici opisala ovu knjigu.
Kako bih napisala osvrt morala sam posegnuti duboko u sebe i svoju nutrinu, zacementirati stvari koje sam na brzinu odložila u neke ladice svoje prošlosti i koje ne želim otvarati. Stisnula sam zube i nastojala izdržati.
Lada Lončar ubila je svog supruga nakon niza godina psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Ubila ga je kako bi spasila sebe, svoj razum i ono malo što je od života imala. No je li Lada dobila time svoj život nazad ili se njen pakao nastavio i kad njenog zlostavljača nije bilo? Kako se osjeća netko tko ubije kako bi spasio sebe?
Snažna je ovo priča koja nas od prve stranice uvlači u tešku i mučnu temu, zarobljava emocije i budi u nama neke nagone koje možda nismo bili ni svjesni kako ih imamo.
Pisana jasnim narativom koji se direktno obraća protagonistici ostavlja dubok dojam koji izborom ovakvog stila pisanja daje priči jednu posve novu dimenziju. Ladu najčešće “čujemo” kroz crtice i natuknice koje piše svom pokojnom suprugu koji, iako mrtav, još uvijek upravlja njezinim mislima i životom. Prođe me neka tiha jeza od tog glasa koji pripovijeda i odzvanja “Ti si… Mogla si… Nisi…”.
Zašto, pobogu, nisi? Iako razumijem, moram pitati...
Na momente Lada nas odvodi u krajnost misleći kako bi bilo lakše da je ona ta koja je mrtva i koje više nema. Svakom rečenicom sve je veći uvid u napaćen um žene koja godinama sustavno trpi poniženja dok joj se ne slomi duh i bilo kakav otpor. Svako malo kad otvorimo crnu kroniku priča bude baš takva. Toksična veza u kojoj se osobu drži zarobljenu pa čak dolazi i do stockholmskog sindroma, prikazana je u Sigurnoj kući realno, nimalo poetično, ali također nimalo patetično.
Obično se šuti o ovoj temi, a kad se i progovori rijetko se tome povjeruje. Žene trpe u ovakvim odnosima, a kad pokušaju nešto učiniti za sebe nalete na zid u koji udare. Zlostavljanima se povjeruje kad je prekasno i kad im se više ne može pomoći. Svjedoci smo tome stalno, a opet se nitko ne želi umješati, nitko nikad ništa ne čuje i nitko ne reagira. Tek nakon što se dogodi nešto svi su puni savjeta i ideja o tome što se sve moglo. Nije se moglo već se trebalo, ne zavaravajmo se.
Najgore od svega je što velika većina nas ima misao kako se to nama ne može dogoditi, a kad se dogodi od šoka ne može se ni reagirati. Još ako je ljubav u igri pa upadnemo u vječnu zabludu kako ćemo istom promjeniti sve jer tako većina i misli, upadne se još dublje i umjesto bijega kopa se vlastita raka i vjeruje i zavarava se.
Jednom kad zaklopite knjigu nemojte se zavući u komoditet vlastitih misli, žalovati niti promišljati. Uzmite je i dajte je prijateljicama, kćerima, poznanicama i svim ženama koje znate. Pričajte o njoj, urlajte na sav glas i vičite dok grlo ne izderete i dok ne ostanete bez snage. Učinite točno to jer tko zna koga će te time spasiti, potaknuti na promjenu i na podizanje glave. Možda baš taj netko čeka i treba, traži snagu koja mu nedostaje.
Ovako nekako bih u jednoj rečenici opisala ovu knjigu.
Kako bih napisala osvrt morala sam posegnuti duboko u sebe i svoju nutrinu, zacementirati stvari koje sam na brzinu odložila u neke ladice svoje prošlosti i koje ne želim otvarati. Stisnula sam zube i nastojala izdržati.
Lada Lončar ubila je svog supruga nakon niza godina psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Ubila ga je kako bi spasila sebe, svoj razum i ono malo što je od života imala. No je li Lada dobila time svoj život nazad ili se njen pakao nastavio i kad njenog zlostavljača nije bilo? Kako se osjeća netko tko ubije kako bi spasio sebe?
Snažna je ovo priča koja nas od prve stranice uvlači u tešku i mučnu temu, zarobljava emocije i budi u nama neke nagone koje možda nismo bili ni svjesni kako ih imamo.
Pisana jasnim narativom koji se direktno obraća protagonistici ostavlja dubok dojam koji izborom ovakvog stila pisanja daje priči jednu posve novu dimenziju. Ladu najčešće “čujemo” kroz crtice i natuknice koje piše svom pokojnom suprugu koji, iako mrtav, još uvijek upravlja njezinim mislima i životom. Prođe me neka tiha jeza od tog glasa koji pripovijeda i odzvanja “Ti si… Mogla si… Nisi…”.
Zašto, pobogu, nisi? Iako razumijem, moram pitati...
Na momente Lada nas odvodi u krajnost misleći kako bi bilo lakše da je ona ta koja je mrtva i koje više nema. Svakom rečenicom sve je veći uvid u napaćen um žene koja godinama sustavno trpi poniženja dok joj se ne slomi duh i bilo kakav otpor. Svako malo kad otvorimo crnu kroniku priča bude baš takva. Toksična veza u kojoj se osobu drži zarobljenu pa čak dolazi i do stockholmskog sindroma, prikazana je u Sigurnoj kući realno, nimalo poetično, ali također nimalo patetično.
Obično se šuti o ovoj temi, a kad se i progovori rijetko se tome povjeruje. Žene trpe u ovakvim odnosima, a kad pokušaju nešto učiniti za sebe nalete na zid u koji udare. Zlostavljanima se povjeruje kad je prekasno i kad im se više ne može pomoći. Svjedoci smo tome stalno, a opet se nitko ne želi umješati, nitko nikad ništa ne čuje i nitko ne reagira. Tek nakon što se dogodi nešto svi su puni savjeta i ideja o tome što se sve moglo. Nije se moglo već se trebalo, ne zavaravajmo se.
Najgore od svega je što velika većina nas ima misao kako se to nama ne može dogoditi, a kad se dogodi od šoka ne može se ni reagirati. Još ako je ljubav u igri pa upadnemo u vječnu zabludu kako ćemo istom promjeniti sve jer tako većina i misli, upadne se još dublje i umjesto bijega kopa se vlastita raka i vjeruje i zavarava se.
Jednom kad zaklopite knjigu nemojte se zavući u komoditet vlastitih misli, žalovati niti promišljati. Uzmite je i dajte je prijateljicama, kćerima, poznanicama i svim ženama koje znate. Pričajte o njoj, urlajte na sav glas i vičite dok grlo ne izderete i dok ne ostanete bez snage. Učinite točno to jer tko zna koga će te time spasiti, potaknuti na promjenu i na podizanje glave. Možda baš taj netko čeka i treba, traži snagu koja mu nedostaje.
May 9, 2024
Tužna, siva i teskobna priča. Bez ulepšavanja i bajkovitog kraja. Priča o ženi - svim ženama, koje su izneverene od strane svih, a posebno sistema. Žrtve koje su same krive i same tražile sve što ih je
zadesilo.
Potresno i mučno.
Ova knjiga bi trebala biti lektira. Jer nažalost, o ovoj temi nikad nije dovoljno priče.
Žrtve nasilja su nevidljive....
Mrtvo slovo na papiru
Šta god da urade, pogrešno je 💔
Dopalo mi se kako je autorka pristupila temi, bez trunke patetike. Unutrašnji glas zlostavljane žene je prikazan gradacijski, precizno, toliko glasno - da sam sigurna da ću još dugo razmisljati o ovoj knjizi.
zadesilo.
Potresno i mučno.
Ova knjiga bi trebala biti lektira. Jer nažalost, o ovoj temi nikad nije dovoljno priče.
Žrtve nasilja su nevidljive....
Mrtvo slovo na papiru
Šta god da urade, pogrešno je 💔
Dopalo mi se kako je autorka pristupila temi, bez trunke patetike. Unutrašnji glas zlostavljane žene je prikazan gradacijski, precizno, toliko glasno - da sam sigurna da ću još dugo razmisljati o ovoj knjizi.
May 8, 2024
Ako cete procitat samo jednu knjigu ove godine,nek to bude bas ova knjiga! Nikako zaobici,knjiga koja se cita sa grčem u zeludcu i stisnutim šakama, za razmisljanje o svemu sta se mozda događa iza tuđih vrata a pravimo se da ne vidimo,ne cujemo,ne osjecamo. Obavezno štivo za sve buduće Lade Lončar ovoga svijeta,za naše mame i kčeri,sestre, prijateljice i poznanice, natjerat ce vas da otvorite oči i primjetite znakove pored puta,ako samo jednoj spasi zivot, vrijedilo je pročitati
June 9, 2026
"Ich danke auch allen künftigen Leserinnen und Lesern, die bereit sind, die diesen Roman zugrunde liegende Geschichte nicht als einen literarischen Fall zu betrachten, sondern als eine Realität, die uns alle betrifft." schreibt die Autorin in ihrer Danksagung.
Ich habe in dem Roman von Marina Vujčić die Spuren von so vielen Partnern und Expartnern von anderen und mir gesehen, dass eine andere Lesart mir unmöglich ist.
Ich habe in dem Roman von Marina Vujčić die Spuren von so vielen Partnern und Expartnern von anderen und mir gesehen, dass eine andere Lesart mir unmöglich ist.
May 25, 2024
Toliko je emocija trenutno u meni, vrište iz svih mojih pora...knjiga koja te zakuca na mjestu, toliko misli ide kroz glavu, a najviše onih misli da ovakvih žena ima sigurno jako puno, kod kojih se iza zatvorenih vrata događaju strahote..uh, čitajte, dijelite i podižite svijest o ovoj temi...
May 4, 2024
Ovo bi trebala biti obavezna lektira. Bravo Marina
September 8, 2026
SIE RETTET IHR LEBEN UND VERLIERT IHRE FREIHEIT
Marina Vujčić beginnt „Sicheres Haus“ dort, wo andere Geschichten oft enden: Lada Lončar hat ihren gewalttätigen Ehemann getötet und sitzt nun in einer Strafanstalt. Von dort aus erinnert sie sich an ihre Ehe und daran, wie aus dem Mann, den sie einmal liebte, immer mehr ein Mensch wurde, der sie kontrollierte, erniedrigte und misshandelte.
Was für ein Buch, was für eine Wucht. Man weiss von Anfang an: Dieses eine Mal hat der Täter nicht überlebt. Dieses eine Mal hat das Opfer überlebt – und sitzt nun selbst eingesperrt.
Am Anfang hatte ich Mühe. Nicht mit der Sprache, die ich von Anfang an hervorragend fand. Sondern mit Lada. Ständig dachte ich: Renn weg. Verlass ihn. Warum machst du das mit? Sei doch nicht so naiv.
Und irgendwann habe ich verstanden: Nicht Lada war naiv. Ich war es. Obwohl ich schon viel darüber gelesen hatte, wurde mir erst hier wirklich deutlich, was häusliche Gewalt mit einem Menschen macht und wie wenig die Frage „Warum geht sie nicht einfach?“ mit der Wirklichkeit zu tun hat. Wie schwer es ist, Hilfe zu holen. Wie schwierig es ist, dass einem geglaubt wird. Selbst Sozialamt und Polizei, die sie schützen müssten, helfen ihr nicht rechtzeitig und nehmen ihre Gefahr nicht ernst genug. Und dass der Versuch, sich zu wehren oder Hilfe zu suchen, die Situation sogar noch verschlimmern kann. Die Konsequenzen trägt am Ende trotzdem wieder die Frau.
Der Roman lässt einen damit kaum in Ruhe. Fast 300 Seiten lang ist man mitten in dieser Gewalt. Es gibt zwar auch das Leben in der Strafanstalt und die anderen Frauen dort, aber selbst dort ist das Erlebte in Ladas Gedanken ständig präsent. Die Gewalt wird wieder und wieder erzählt und erinnert. Man könnte diese Wiederholungen irgendwann mühsam finden – aber für mich haben sie einen Sinn. Lada kann nicht einfach aus diesen Erinnerungen heraus, und auch wir Leser*innen können es nicht. Man bleibt mit ihr darin gefangen. Genau dadurch versteht man vielleicht zumindest ein kleines bisschen besser, was solche Gewalt bedeutet.
Besonders stark fand ich auch den stilistischen Aufbau. Lada erzählt ihre Geschichte nicht einfach im Ich. Oft spricht eine Stimme in ihr sie mit „du“ an, fast so, als müsse sie sich selbst von aussen betrachten, weil ein direktes Ich gar nicht möglich ist. Wenn sie dagegen an ihren toten Mann schreibt, kann dieses Ich wieder auftauchen. Dieser Wechsel ist nicht einfach ein literarischer Trick, sondern passt für mich sehr genau zu einer Frau, die versucht, überhaupt zu begreifen, was mit ihr geschehen ist.
Und genau deshalb fand ich die Sprache und die Form des Romans so hervorragend. Sie machen das Thema nicht schöner und nicht einfacher, sondern zwingen einen, immer wieder hinzusehen.
Natürlich ist „Sicheres Haus„ kein Wohlfühlbuch. Es ist hart, gemein und vor allem unglaublich traurig. Trotzdem habe ich es sehr gerne gelesen. Es hat mich mitgenommen und wird mir wahrscheinlich noch lange im Kopf bleiben.
Und ich bin froh, dass ich trotz meiner anfänglichen Ungeduld weitergelesen habe. Vielleicht war ich das sogar all den Frauen schuldig, die häusliche Gewalt erleben oder erlebt haben: nicht vorschnell zu urteilen, sondern wenigstens zu versuchen, zu verstehen.
Marina Vujčić beginnt „Sicheres Haus“ dort, wo andere Geschichten oft enden: Lada Lončar hat ihren gewalttätigen Ehemann getötet und sitzt nun in einer Strafanstalt. Von dort aus erinnert sie sich an ihre Ehe und daran, wie aus dem Mann, den sie einmal liebte, immer mehr ein Mensch wurde, der sie kontrollierte, erniedrigte und misshandelte.
Was für ein Buch, was für eine Wucht. Man weiss von Anfang an: Dieses eine Mal hat der Täter nicht überlebt. Dieses eine Mal hat das Opfer überlebt – und sitzt nun selbst eingesperrt.
Am Anfang hatte ich Mühe. Nicht mit der Sprache, die ich von Anfang an hervorragend fand. Sondern mit Lada. Ständig dachte ich: Renn weg. Verlass ihn. Warum machst du das mit? Sei doch nicht so naiv.
Und irgendwann habe ich verstanden: Nicht Lada war naiv. Ich war es. Obwohl ich schon viel darüber gelesen hatte, wurde mir erst hier wirklich deutlich, was häusliche Gewalt mit einem Menschen macht und wie wenig die Frage „Warum geht sie nicht einfach?“ mit der Wirklichkeit zu tun hat. Wie schwer es ist, Hilfe zu holen. Wie schwierig es ist, dass einem geglaubt wird. Selbst Sozialamt und Polizei, die sie schützen müssten, helfen ihr nicht rechtzeitig und nehmen ihre Gefahr nicht ernst genug. Und dass der Versuch, sich zu wehren oder Hilfe zu suchen, die Situation sogar noch verschlimmern kann. Die Konsequenzen trägt am Ende trotzdem wieder die Frau.
Der Roman lässt einen damit kaum in Ruhe. Fast 300 Seiten lang ist man mitten in dieser Gewalt. Es gibt zwar auch das Leben in der Strafanstalt und die anderen Frauen dort, aber selbst dort ist das Erlebte in Ladas Gedanken ständig präsent. Die Gewalt wird wieder und wieder erzählt und erinnert. Man könnte diese Wiederholungen irgendwann mühsam finden – aber für mich haben sie einen Sinn. Lada kann nicht einfach aus diesen Erinnerungen heraus, und auch wir Leser*innen können es nicht. Man bleibt mit ihr darin gefangen. Genau dadurch versteht man vielleicht zumindest ein kleines bisschen besser, was solche Gewalt bedeutet.
Besonders stark fand ich auch den stilistischen Aufbau. Lada erzählt ihre Geschichte nicht einfach im Ich. Oft spricht eine Stimme in ihr sie mit „du“ an, fast so, als müsse sie sich selbst von aussen betrachten, weil ein direktes Ich gar nicht möglich ist. Wenn sie dagegen an ihren toten Mann schreibt, kann dieses Ich wieder auftauchen. Dieser Wechsel ist nicht einfach ein literarischer Trick, sondern passt für mich sehr genau zu einer Frau, die versucht, überhaupt zu begreifen, was mit ihr geschehen ist.
Und genau deshalb fand ich die Sprache und die Form des Romans so hervorragend. Sie machen das Thema nicht schöner und nicht einfacher, sondern zwingen einen, immer wieder hinzusehen.
Natürlich ist „Sicheres Haus„ kein Wohlfühlbuch. Es ist hart, gemein und vor allem unglaublich traurig. Trotzdem habe ich es sehr gerne gelesen. Es hat mich mitgenommen und wird mir wahrscheinlich noch lange im Kopf bleiben.
Und ich bin froh, dass ich trotz meiner anfänglichen Ungeduld weitergelesen habe. Vielleicht war ich das sogar all den Frauen schuldig, die häusliche Gewalt erleben oder erlebt haben: nicht vorschnell zu urteilen, sondern wenigstens zu versuchen, zu verstehen.
August 2, 2024
- Već je sam naslov bombastičan, sigurne kuće koje to zapravo nisu, žene bi trebale biti sigurne u vlastitom domu
- roman je fikcija, a ono što sadrži je sve samo ne fikcija jer se učestalo događa
- odlična ideja pisanja u drugom licu gdje se Lada obraća samoj sebi kako bi joj (si) objasnila zašto i kako je došlo do svega, malo opravdavanja, malo optuživanja
- zanimljivo je kako ti nasilnici postaju predatori i traže upravo takve „slabe“ žene bez samopouzdanja, odgojene da treba šutjeti i trpjeti i da poneki udarac tu i tamo nije nasilje, pa sve dovede do toga da ne samo da gubiš prijateljice nego i svoj identitet, prestaneš se šminkati ali i održavati higijenu jer bi time mogla nekoga isprovocirati…
- kod ove teme sam se uvijek pitala zašto te žene nisu otišle, a odgovori su jasni – odgajana si da to nije nasilje, zaljubljena si i vjeruješ da i on voli tebe, društvo stoji iza lika i djela svog člana (nasilnika), roditelji su na njegovoj strani, imaš dijete i kako se usuđuješ oduzeti mu oca itd. itd.
- knjigu sam pročitala nakon Marininog gostovanja u Rijeci tako da mi i danas u glavi više odjekuju sva ona iskustva o ženama s kojima je Marina razgovarala pa nam prepričala neka od njih; najužasnija je poruka jedne od njih ženama koje se nađu u sličnoj situaciji: ŠUTITE I TRPITE. I ono što je najgore u svim tim pričama jest da je ŽENA ŽENI VUK – od žena dolaze izjave tipa „sigurno je to zaslužila“.
- bio ovaj roman jednog dana lektira ili ne, naši sinovi i kćeri ju moraju pročitati, ali prije svega mi ih trebamo znati pravilno odgojiti (jer to neće škola, a još manje društvo)
-za kraj, ono što uvijek kažem nakon čitanja ovakve knjige: dao Bog pa da je ovo zadnja knjiga napisana na tu temu, ali ne zato da se o tomu šuti nego da to znači da se ovakve stvari više ne događaju. Nada umire zadnja!
- roman je fikcija, a ono što sadrži je sve samo ne fikcija jer se učestalo događa
- odlična ideja pisanja u drugom licu gdje se Lada obraća samoj sebi kako bi joj (si) objasnila zašto i kako je došlo do svega, malo opravdavanja, malo optuživanja
- zanimljivo je kako ti nasilnici postaju predatori i traže upravo takve „slabe“ žene bez samopouzdanja, odgojene da treba šutjeti i trpjeti i da poneki udarac tu i tamo nije nasilje, pa sve dovede do toga da ne samo da gubiš prijateljice nego i svoj identitet, prestaneš se šminkati ali i održavati higijenu jer bi time mogla nekoga isprovocirati…
- kod ove teme sam se uvijek pitala zašto te žene nisu otišle, a odgovori su jasni – odgajana si da to nije nasilje, zaljubljena si i vjeruješ da i on voli tebe, društvo stoji iza lika i djela svog člana (nasilnika), roditelji su na njegovoj strani, imaš dijete i kako se usuđuješ oduzeti mu oca itd. itd.
- knjigu sam pročitala nakon Marininog gostovanja u Rijeci tako da mi i danas u glavi više odjekuju sva ona iskustva o ženama s kojima je Marina razgovarala pa nam prepričala neka od njih; najužasnija je poruka jedne od njih ženama koje se nađu u sličnoj situaciji: ŠUTITE I TRPITE. I ono što je najgore u svim tim pričama jest da je ŽENA ŽENI VUK – od žena dolaze izjave tipa „sigurno je to zaslužila“.
- bio ovaj roman jednog dana lektira ili ne, naši sinovi i kćeri ju moraju pročitati, ali prije svega mi ih trebamo znati pravilno odgojiti (jer to neće škola, a još manje društvo)
-za kraj, ono što uvijek kažem nakon čitanja ovakve knjige: dao Bog pa da je ovo zadnja knjiga napisana na tu temu, ali ne zato da se o tomu šuti nego da to znači da se ovakve stvari više ne događaju. Nada umire zadnja!
May 19, 2025
What struck me most about this book was how thoroughly M.Vujčić seemed to understand the layered psychology of abuse—the way love, fear, shame, and dependency are skillfully manipulated. With precision and compassion, she explores the emotional and institutional traps that keep women bound in cycles of domestic violence, shedding light on why escape is not as simple as walking away. This book exposes how the very systems designed to protect women often fail them, and how the early signs of control and danger are easy to miss when disguised as love.
August 4, 2025
Adekvatno depresivno i teško za čitanje
August 11, 2026
5+
„Warum ist sie nicht einfach weggelaufen?
Warum hat sie nicht die Polizei gerufen, als er sie angriff?
Warum hat sie nicht schon früher über die angebliche Misshandlung gesprochen?
Warum hat sie überhaupt sieben Jahre mit ihm verbracht?
Warum hat sie nicht ihre Familie um Hilfe gebeten?
Warum hat nicht er sie umgebracht, wenn er angeblich so gewalttätig war? So enden doch diese Geschichten normalerweise.
Ja, so ist es normalerweise. Normalerweise liegt die Frau in einer Blutlache.“
„Sicheres Haus“ kann ich nur jedem empfehlen. Auch Lesende müssen hier viel aushalten. Es geht um das „Wie konnte es soweit kommen?“ bei häuslicher Gewalt, um eine jahrelange Leidensgeschichte, teilweise redundant, aber umso realistischer erzählt. Keine ausschmückende literarische Rahmenhandlung, sondern immer nah an der Protagonistin.
„Warum ist sie nicht einfach weggelaufen?
Warum hat sie nicht die Polizei gerufen, als er sie angriff?
Warum hat sie nicht schon früher über die angebliche Misshandlung gesprochen?
Warum hat sie überhaupt sieben Jahre mit ihm verbracht?
Warum hat sie nicht ihre Familie um Hilfe gebeten?
Warum hat nicht er sie umgebracht, wenn er angeblich so gewalttätig war? So enden doch diese Geschichten normalerweise.
Ja, so ist es normalerweise. Normalerweise liegt die Frau in einer Blutlache.“
„Sicheres Haus“ kann ich nur jedem empfehlen. Auch Lesende müssen hier viel aushalten. Es geht um das „Wie konnte es soweit kommen?“ bei häuslicher Gewalt, um eine jahrelange Leidensgeschichte, teilweise redundant, aber umso realistischer erzählt. Keine ausschmückende literarische Rahmenhandlung, sondern immer nah an der Protagonistin.
December 28, 2024
Moćna i mučna tema: pred nama je ispovijest žene koja je ubila muža zlostavljača i sada služi kaznu u ženskoj kaznionici u Požegi. Ovo je zapravo krik protiv verbalnog, psihičkog i fizičkog nasilja u obitelji. Muž Lade Lončar bio je ugledni sveučilišni profesor, ali ispod maske uglađenosti i erudicije krio se pravi zlikovac, upravo demonska figura bez traga ljudskosti i empatije. Zlotvor, sadist i alkoholičar.Prizori u zatvoru opisani su veristički, s neobičnim osjećajem za psihološke nijanse u odnosima među zatvorenicama. No najbolji su dijelovi u kojima se žena prisjeća svoga mučnog bračnog života i različitih oblika poniženja kojima je bila izložena. Ta "lica manipulacije" kojima je operirao njezin muž uspjela je verbalizirati nevjerojatno sugestivno. Treba to pročitati da bi se shvatilo zašto žena tako dugo ostaje uz svoga mučitelja, zašto se stalno osjeća krivom, zašto je šutjela, zašto nije pobjegla... Neko vrijeme Lada je uspjela razviti neke strategije gologa preživljavanja, ali na kraju se događaji otimaju kontroli.
Odabir pripovijedanja u drugom licu jednine (kao obraćanje samoj sebi) pokazao se na nekim mjestima ograničavajućim.
Odabir pripovijedanja u drugom licu jednine (kao obraćanje samoj sebi) pokazao se na nekim mjestima ograničavajućim.
March 5, 2025
Teško je dati ocjenu ovoj knjizi jer je tema delikatna. Preporučujem za čitanje svima, posebno mladim curama jer otkriva nemoć žene i otvara mnogapitanja, obiteljskih odnosa, prijateljskih odnosa,ljubavi na kojim se može prije tragedije raditi. Knjiga ne sadrži teške scene i opise ali jasno ukazuje ciljanu temu.
April 17, 2025
Kakvo maestralno djelo.
Nakon čitanja osjećam i zgroženost i oduševljenje.
Nevjerojatan prikaz dinamike zlostavljanja — od samih početaka veze s manipulatorom do eskalacije koja žrtvu dovodi do toga da postane ubojica. Vujčić je briljantno portretirala manipulatora, žrtvu, ali i naše društvo i okolinu. Često sam si morala ponavljati da je ovo fikcija — iako, nažalost, ovo nije samo izmišljena priča. Koliko žena u ovom trenutku ima potencijal postati Lada Lončar? Sigurna sam da ih i vi, baš kao i ja, poznajete.
Toliko sam se ljutila i frustrirala tijekom čitanja upravo zato što, iako je fikcija, ova priča je stvarna. Ona se događa. Kopipejstana je.
Nadam se da će ova knjiga doći u ruke onima koji će se možda jednog dana naći u sličnoj situaciji kao Lada, ali će svog zlostavljača prepoznati na vrijeme. Nadam se da će doći do onih kojima treba snage da ga ostave. Do onih kojima treba dokaz da nisu ništa krivi. I do onih koji okreću glavu i prave se da ne vide.
Ovo je iznimno vrijedna knjiga o temi koju svi prečesto guramo pod tepih — napisana na izuzetno „pitak” način.
Nakon čitanja osjećam i zgroženost i oduševljenje.
Nevjerojatan prikaz dinamike zlostavljanja — od samih početaka veze s manipulatorom do eskalacije koja žrtvu dovodi do toga da postane ubojica. Vujčić je briljantno portretirala manipulatora, žrtvu, ali i naše društvo i okolinu. Često sam si morala ponavljati da je ovo fikcija — iako, nažalost, ovo nije samo izmišljena priča. Koliko žena u ovom trenutku ima potencijal postati Lada Lončar? Sigurna sam da ih i vi, baš kao i ja, poznajete.
Toliko sam se ljutila i frustrirala tijekom čitanja upravo zato što, iako je fikcija, ova priča je stvarna. Ona se događa. Kopipejstana je.
Nadam se da će ova knjiga doći u ruke onima koji će se možda jednog dana naći u sličnoj situaciji kao Lada, ali će svog zlostavljača prepoznati na vrijeme. Nadam se da će doći do onih kojima treba snage da ga ostave. Do onih kojima treba dokaz da nisu ništa krivi. I do onih koji okreću glavu i prave se da ne vide.
Ovo je iznimno vrijedna knjiga o temi koju svi prečesto guramo pod tepih — napisana na izuzetno „pitak” način.
Displaying 1 - 30 of 218 reviews