What do you think?
Rate this book
Sudbina i komentari
Rus srpskog porekla Pavel Volkov, mornarički oficir, u doba Napoleonovih ratova kreće u tajnu misiju: da uhodi kolonizaciju Balkana i ispita mogućnost pomorskog osvajanja južnog Jadrana. Na tom putu srešće ženu u koju će se zaljubiti, upoznaće znamenite Srbe onoga vremena koji se okupljaju u Trstu i podržavaju srpski ustanak protiv Turaka, pa će se njegova misija pretvoriti u nešto sasvim drugo i završiti sasvim neočekivano. Vek i po kasnije, istoričar Pavle Vuković naći će se usred nemira mađarske revolucije i sovjetske intervencije u Budimpešti, a njegova sudbina neobično će nalikovati sudbini Pavela Volkova, kao donekle i sudbini nesrećnog srpskog despota Đorđa Brankovića...
„U Sudbini i komentarima lažna istorija slovenskog pohoda na jug izmešala se sa senkama junaka Crnjanskog, pa je oživela prava istorija srpskog pohoda na slobodu... Znanje pravog Dositeja i lažnog grofa Brankovića, jedno kraj drugog, pa izdaje Katarine i Čarnojevića, daleke jedno od drugog, u Sudbini i komentarima posvedočile su čovekovu nemogućnost da se sa svojom srećom zauvek sretne, da svoje biće prepozna i u zagrljaju voljene žene dočeka ono što se sudbini smrtnika uvek jednako nudi, i nikada ne daje.“ - Aleksandar Jerkov
Petkovićev roman govori o univerzalnom problemu čovekove emancipacije ili prava da „svojoj sudbini“, odnosno fatumu – ovde prevashodno istorijskom – „kaže ne“. Duhovito i lucidno prikazujući stalno obnovljivi usud Istorije, Petkovićev roman je na izvestan način „neistoričan“: zamisao o cikličnom ponavljanju sudbine individua (ruski mornarički oficir srpskog porekla Pavel Volkov, istoričar Pavle Vuković, pa i sam grof Đorđe Branković) i zajednica u svojoj osnovi je „protivistorijska“, jednako kao i predstava o izbavljenju i bekstvu iz Istorije. - Tihomir Brajović
Nagrade „Meša Selimović“, Ninova, Borbina i „Radija B92“ za roman godine.
„U Sudbini i komentarima lažna istorija slovenskog pohoda na jug izmešala se sa senkama junaka Crnjanskog, pa je oživela prava istorija srpskog pohoda na slobodu... Znanje pravog Dositeja i lažnog grofa Brankovića, jedno kraj drugog, pa izdaje Katarine i Čarnojevića, daleke jedno od drugog, u Sudbini i komentarima posvedočile su čovekovu nemogućnost da se sa svojom srećom zauvek sretne, da svoje biće prepozna i u zagrljaju voljene žene dočeka ono što se sudbini smrtnika uvek jednako nudi, i nikada ne daje.“ - Aleksandar Jerkov
Petkovićev roman govori o univerzalnom problemu čovekove emancipacije ili prava da „svojoj sudbini“, odnosno fatumu – ovde prevashodno istorijskom – „kaže ne“. Duhovito i lucidno prikazujući stalno obnovljivi usud Istorije, Petkovićev roman je na izvestan način „neistoričan“: zamisao o cikličnom ponavljanju sudbine individua (ruski mornarički oficir srpskog porekla Pavel Volkov, istoričar Pavle Vuković, pa i sam grof Đorđe Branković) i zajednica u svojoj osnovi je „protivistorijska“, jednako kao i predstava o izbavljenju i bekstvu iz Istorije. - Tihomir Brajović
Nagrade „Meša Selimović“, Ninova, Borbina i „Radija B92“ za roman godine.
430 pages, Paperback
First published January 1, 1993
7 people are currently reading
189 people want to read
About the author
Radoslav Petković
24 books10 followersRadoslav Vava Petković rođen je u Beogradu. Objavio je romane: Put u Dvigrad (1979, Nagrada „Miloš Crnjanski“), Zapisi iz godine jagoda (1983), Senke na zidu (1985), Sudbina i komentari (1993, nagrade: „Meša Selimović“ i „Borbina nagrada“ za najbolju knjigu godine, NIN-ova nagrada za najbolji roman godine) i Savršeno sećanje na smrt (2008, nagrada „Borisav Stanković“); knjige priča: Izveštaj o kugi (1989, „Andrićeva nagrada“) i Čovek koji je živeo u snovima (1998, „Vitalova nagrada“ za knjigu godine); i knjige esejističke proze Ogled o mački (1995), O Mikelanđelu govoreći (2006), Vizantijski internet (2007), Upotreba vilenjaka (2008) i i Događaj godine (2010).
Prevodio je sa engleskog Čestertona, Tolkina, Defoa i Stivensona.
Prevodio je sa engleskog Čestertona, Tolkina, Defoa i Stivensona.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 18 of 18 reviews
July 20, 2020
Divota...
January 23, 2024
Momenat u kom pogled na more pukne pred očima Pavela Volkova - jedna od najlepših deonica u našoj književnosti.
Neki ljudi čije mišljenje cenim ne smatraju Radoslava Petkovića toliko dobrim ili uopšte dobrim pisecem, ali prema mojem skromnom mišljenju on je najbolji srpski pisac od osamdesetih na ovamo. Ima mali ali raznorodan opus u kom su dve zbirke priča možda jedino malo slabije od ostatka dela.
Neki ljudi čije mišljenje cenim ne smatraju Radoslava Petkovića toliko dobrim ili uopšte dobrim pisecem, ali prema mojem skromnom mišljenju on je najbolji srpski pisac od osamdesetih na ovamo. Ima mali ali raznorodan opus u kom su dve zbirke priča možda jedino malo slabije od ostatka dela.
September 10, 2018
Ova knjiga je po mom skromnom mišljenju jedna od najboljih knjiga naše književnosti.
Ona na jedan skriven način priča priču o tužnoj sudbini jednog naroda i o svim greškama koje su učinjene i od strane tog naroda i ka tom narodu, koji je bačen, baš kao i junak romana na raskršće lađi, ratnih brodova i puteva roba, ljudi i znanja; kao i o nepokolebljivoj težnji da se očuva jedan krh identitet i koliko izazova stoji na tom putu. Kao da i to koliko je ova knjiga skrajnuta, svedoči baš o istinitosti njenog sadržaja.
Ona na jedan skriven način priča priču o tužnoj sudbini jednog naroda i o svim greškama koje su učinjene i od strane tog naroda i ka tom narodu, koji je bačen, baš kao i junak romana na raskršće lađi, ratnih brodova i puteva roba, ljudi i znanja; kao i o nepokolebljivoj težnji da se očuva jedan krh identitet i koliko izazova stoji na tom putu. Kao da i to koliko je ova knjiga skrajnuta, svedoči baš o istinitosti njenog sadržaja.
February 14, 2021
Radoslav Petković- „Sudbina i komentari“
Već na koricama romana čitamo – najnagrađivaniji srpski roman; dobio je nagrade „Meša Selimović“, NIN-ovu, Borbinu,i nagradu „Radija B92“ za roman godine. Objavljen je (davne) 1993.godine (što je, izgleda, dovoljno vremena da pomalo padne i u zaborav). U skladu sa tom ne suviše pohvalnom činjenicom, ovo je i moje prvo susretanje sa romanom, a i piscem.
„Dubok je bunar prošlosti“, kaže Tomas Man, a citira Radoslav Petković u svom romanu neobičnog naslova. Sam naslov -„Sudbina i komentari“ - neodoljivo podseća na „Život i priključenija“ – a pojavljivanje Dositeja Obradovića u romanu daje mi za pravo da mislim kako je autora inspirisao način na koji su svoja dela pisali autori koji su obeležili vreme o kome on govori. Čak i reč „autor“, koju sam upotrebila, sasvim drugačije zvuči u kontekstu današnjeg vremena; možda je ispravnije i samog Petkovića pridružiti onoj kategoriji pisaca koju predstavlja Dositej, ako ni zbog čega drugog onda zbog veličine poduhvata koju možemo samo naslutiti čitajući ovaj roman. A taj veliki spisateljski zamah naslućujemo prateći istorijske tokove, prepoznajući aluzije, povezujući citate iz epigrama pre određenih poglavlja sa radnjom romana, čitajući odlomke iz Orfelinovog dela o Petru Velikom, pesme davno ostavljene zaboravu (svima, osim proučavaocima književne istorije ovih prostora) kao što je pesma Lukijana Mušickog, čitajući odlomke iz istorijskih knjiga... Sve to prošarano je i esejističkim pasažima koji ne ometaju glavnu radnju, već se na mestima duhovito ubacuje i glas pripovedača da opravda neki svoj postupak ili podseti čitaoca na nešto, ili tek da kaže kako se, eto, vraća na mesto na kome je pre digresije ostavio glavnog junaka.
Bez potrebe da roman svrstam u određeni žanr (kao, recimo, avanturistički, bildungs-roman, istorijsku metafikciju, postmodernistički roman ili nešto sasvim drugo) u pitanju je svakako delo koje je od prve do poslednje stranice zaokupljalo moju pažnju, i to na više različitih načina. Autor to postiže pre svega zanimljivošću priče (bez toga, sve ostalo tone u more – kao što u romanu tonu brodovi, što pod topovskom paljbom, što zbog starosti svojih korita), zatim načinom na koji su istorijske činjenice, pasaži o brodskoj opremi i izgradnji brodova, odlomci iz istorijskih knjiga i rasprave između religioznih i prosvetiteljskih struja učinjene intrigantnim i uklopljene u strukturu (kao, recimo, u dalekom pretku ovog romana – „Mobi Diku“ Hermana Melvila), takođe i ironijom prepoznatljivom u opisu mitologizacije nacionalnih predanja i u ljubavnoj priči, ali i simpatijom za zablude glavnih junaka. Moglo bi se reći da je roman pored svega toga jedan pokušaj da se raskrinka postupak nastajanja zvanične ili bar kolokvijalne istorije (koja od samozvanca može napraviti despota, priznajući mu prigrabljena prava, a njegove hronike koristeći dalje kao zvanične materijale za svoja buduća proučavanja). I ne samo to. Roman kroz individualne sudbine priča univerzalne priče (ništa novo) ali i pokazuje kako se u jednoj tački, u bilo kom nevažnom, skrajnutom životu, ukrštaju linije koje povezuju važnija zbivanja, zvučnija imena, veće poteze svetkih moćnika, prošlost i budućnost, pa tako nijedan život zapravo nije skrajnut, niti je bilo koja tačka izmaknuta u odnosu na velika svetska kretanja. Priču o svetu mogli bismo pričati uzevši bilo kog kao njenog glavnog aktera. A da li on može promeniti svoju sudbinu, i ako može – kako?
Već na prvoj strani glavnog junaka nalazimo u situaciji koja ga izbacuje iz dotadašnjeg stanja ravnoteže. Pavel Volkov (ruski poručnik srpskog porekla u mornarici, 1806. godine, na Krfu, spreman da putuje za Trst u vojno-špijunsku misiju) – doživljava iznenadni osećaj da je njegov dotadašnji život potpuno besmislen. Takav jedan zaključak možda je karakterističniji za kraj, a ne za početak jednog mogućeg bildungs romana, ali istovremeno – gde nema promene i preokreta, tu nema ni priče. To osećanje je samo prostrujalo njime i nije rezultiralo nikakvom akcijom; on nastavlja započete pripreme i ukrcava se na gusarsko-trgovački brod (koji ruska mornarica koristi kao paravan), vodeći posilnog i jednog „slepog putnika“, ikonopisca Spiridona, slučajno „stečenog“ u krfskoj luci. U nekoliko poglavlja pripovedač nas obaveštava o njegovom detinjstvu u kući Stojana Jovanovića, njegovog oca, kapetana ruske vojske u penziji, alkoholičara i zanesenjaka koji neprekidno smišlja priče o izuzetnom, plemićkom poreklu njihove porodice. Priče vode do despota Đorđa Brankovića, često pominjanog u knjizi sve do samog kraja, o kome se govori kao o nekome ko je i sam izmislio svoje poreklo da bi se dokopao despotovanja. Tako se iskrivljena istorija pojavljuje u dečakovom životu već na početku. Da bi se njegova karijera nastavila u poželjnom pravcu – ni sam ne preza od toga da promeni ime, držeći u rezervi izmišljene priče svoga oca. Prava istina je, međutim, da je njegov deda, običan vojnik, u nekoj bici spasao austrijskog generala, i dobio za to delo niži oficirski čin, sitno plemstvo i malo imanje. Njegov otac, naprotiv, pokušava da se poveže ne samo sa Brankovićima, nego i sa Nemaćinjima (u tom poglavlju progovara autorova ironija i jasno nam pred oči iskaču toliko puta gledani Veliki Srbi iz našeg okruženja, koji se busaju u grudi, ne znajući ništa o stvarnim istorijskim zbivanjima, ali ustiju punih velikih imena i priča u kojima su svi Veliki, Silni, Jaki, Hrabri). Naprotiv, Pavela Volkova (koji se kao dečak zvao Pavle Stojanović) deda Rus od malena usmerava na učenje stranih jezika i izlazak iz gliba roditeljske kuće (je li i to neka autorova ironija, i da li se tako najbolje ocrtava i sadašnji trenutak?) pa uz pomoć svojih sitnoplemićkih veza šalje mladića u vojsku, pod novim imenom (sa novim identitetom).
Pred put i na putu upoznajemo plejadu novih likova, vojnike - moreplovce, gusare (među njima je i Korto Malteze), i neobičnog Spiridona sa Svete Gore koji uznemirava posadu svojim proročkim pretnjama i zbog toga stradava (premlaćen pada u bunilo, iz kojeg se privremeno oporavlja tek da bi Pavela zbunjivao svojim jezikom, snovima i vizijama), a u Trstu opet gomilu drugih: srpsku zajednicu u tom gradu koja je u to vreme brojna i uticajna (na čelu sa Jovom Kurtovićem), gradonačelnika Briđida, Katarinu Riznić (koja će kvariti planove mladom Volkovu)... Njegova špijunska misija, u prvo vreme veoma uspešna, krije se iza paravana trgovinskih poslova u ime Republike Sedam Ostrva. Stalne promene vlasti, sporazumi između država koji se sklapaju i krše, okršaji, povlačenja, ponovna osvajanja gradova – liče na bulevarsko pozorište, samo su krvaviji. Žena- iskušenica ponavlja prastaru priču, još od Adama i Eve, i naivni Volkov upada u njene spletke stvarno se zaljubivši i ne pomišljajući da proveri ponešto o njenoj ulozi u tršćanskom životu. U jednom trenutku biva stavljen u neku vrstu zatočeništva u svom iznajmljenom stanu, pa vreme prekraćuje čitanjem knjiga, nabavljenih kod tršćanskih Srba. Jedna od njih je „Istorija raznih slovenskih naroda“ Jovana Rajića, a druga „Etika ili filozofia naravoučitelna“ Dositeja Obradovića.
Rasprave između Dositeja i lokalnog paroha srpske crkve Vikentija Rakića podsetile su me na beskrajne rasprave Setembrinija i Nafte u romanu „Čarobni breg“ Tomasa Mana. Iako ne toliko brojne i žustre, i one su na sličan način rasprava između probuđenog prosvetiteljstva i još uvek žive religije. Dositej, suočen sa izgledom i ponašanjem ustanika doputovalog u Trst, koji pokazuje značajan nivo neobrazovanja, sirovosti i neprosvećenosti, odlazi hitno u Srbiju, smatrajući da je tamo, čak i u takvo, nemirno vreme, potreban svom narodu. (Možda se ovde krije poruka o važnosti kulturnih poslenika u svim vremenima, bez obzira na ratove, promene režima, nemaštinu? Knjiga je objavljena devedesetih, ali ni danas ovakva misao ne zvuči zastarelo. Naprotiv, nameće mi se, zbog utiska da se srpska inteligencija nikad nije u tolikoj meri držala po strani i bila sasvim odvojena od ostatka naroda. Može se možda reći i da nikad nije bila unižena na način na koji danas jeste – ali, kako će se odgovoriti na taj način kojim vlast postupa prema njoj opet je individualna stvar svakog pojedinca.)
Volkov prolaskom kroz ovu avanturu (ali tek nakon ljubavne epizode, koja se pokazuje nameštaljkom) gubi svoj čvrsti identitet. Nakon bolesti i bunila o sebi misli kao o Volkovima. Oni (svi ti segmenti njegovog bića koji se nameću kao posebne jedinke) različito se odnose (uglavnom sa prezirom i podsmehom) prema svim vrednostima kojima se učvršćeni Volkov koliko juče povinovao. Nastavak njegovog puta prelazi u avanturu koja ni njemu nije unapred predvidljiva... Pre nego što pređe u novi život, u snu prolazi kroz vrt, kao što je u vrtu (samo, tad je to bilo u jednom zapuštenom vrtu sa praznim ribnjakom) prvi put naglo odskočio u službi i od običnog vojnika postao izaslanik carstva u važnoj misiji.
Knjiga se tu ne završava. Postoji još jedan deo u kome se, mnogo godina kasnije (1948.) jedan istoričar, gotovo imenjak prvog junaka, nalazi na sličnoj životnoj raskrsnici. Pavle Vuković počinje svoju priču opisujući trenutak u kome je shvatio da je njegov život sve dotada bio krajnje pogrešan i glup. Na jednom naučnom skupu upoznaje Martu Kovacs iz mađarske delegacije. Ostatak priče donosi mnoštvo političkih i istorijskih činjenica koje su se isprečile između ovo dvoje mladih naučnika, ne dozvolivši ni da se njihov drugi susret, posle osam godina, realizuje kao ljubavna priča. Priča se i Srbije seli u Mađarsku, gde se tokom demonstracija protiv okoštalog staljinističkog modela socijalizma, Pavle Vuković upoznaje sa jednim potomkom Čarnojevića. Njihova (neostvarena) saradnja trebalo je da pred istoričara iznese spis jednog od pratilaca Đorđa Brankovića, ali se spis ipak nije našao u njegovim rukama. U zamršenoj igri u kojoj se od njega traži da špijunira za svoju zemlju i partiju, on gubi veru u komunizam. Jedan od najvažnijih zaključaka izgovoren je u dijalogu dvojice intelektualaca, koji sede u sobi okruženi knjigama dok se napolju puca. Zaključak, uprošćeno, glasi da cilj ne opravdava sredstva, a to je najvažniji razlog zašto su mnogi komunisti posumnjali su svetu misiju već na samom njenom početku. Tolika represija, tolike žrtve – za nedostižan cilj u budućnosti (za koga se, onda, gradi to buduće idealno društvo, taj pravedni poredak koji sve izjednačava?). Umorni od ratova, zločina, demonstracija, promena, njih dvojica sede u sobi i možda maštaju o vrtu kroz koji se mora proći da se promeni sopstvena priča.
Pavle Vuković biva ranjen i vraćen kući s teškom amnezijom koju godinama leči pisanjem.
Završnu reč u romanu autor prepušta Đorđu Brankoviću. Čitamo zapis o njegovim poslednjim danima u Hebu, u izgnanstvu, zapis iz koga postajemo svesni da je duboko verovao u svoje proklamovano poreklo, i da je – počevši od jednog dana kad je pred njegovim očima prvi put bljesnulo more – u njegov život nahrupilo nešto što je tražilo da se uobliči na taj način i nikako drugačije („svi oni glasovi, prizori i likovi prošlosti tražeći od njega da ih zabeleži, opiše, ispriča, ali dajući mu znak kojim putem treba zaputiti svoj život, ne onako jednostavno kako većina ljudi živi, prihvatajući prvu sliku stvari koje ih okružuju kao njihov pravi lik“). Na taj način on je ispunio svoju sudbinu – govoreći joj ne.
Već na koricama romana čitamo – najnagrađivaniji srpski roman; dobio je nagrade „Meša Selimović“, NIN-ovu, Borbinu,i nagradu „Radija B92“ za roman godine. Objavljen je (davne) 1993.godine (što je, izgleda, dovoljno vremena da pomalo padne i u zaborav). U skladu sa tom ne suviše pohvalnom činjenicom, ovo je i moje prvo susretanje sa romanom, a i piscem.
„Dubok je bunar prošlosti“, kaže Tomas Man, a citira Radoslav Petković u svom romanu neobičnog naslova. Sam naslov -„Sudbina i komentari“ - neodoljivo podseća na „Život i priključenija“ – a pojavljivanje Dositeja Obradovića u romanu daje mi za pravo da mislim kako je autora inspirisao način na koji su svoja dela pisali autori koji su obeležili vreme o kome on govori. Čak i reč „autor“, koju sam upotrebila, sasvim drugačije zvuči u kontekstu današnjeg vremena; možda je ispravnije i samog Petkovića pridružiti onoj kategoriji pisaca koju predstavlja Dositej, ako ni zbog čega drugog onda zbog veličine poduhvata koju možemo samo naslutiti čitajući ovaj roman. A taj veliki spisateljski zamah naslućujemo prateći istorijske tokove, prepoznajući aluzije, povezujući citate iz epigrama pre određenih poglavlja sa radnjom romana, čitajući odlomke iz Orfelinovog dela o Petru Velikom, pesme davno ostavljene zaboravu (svima, osim proučavaocima književne istorije ovih prostora) kao što je pesma Lukijana Mušickog, čitajući odlomke iz istorijskih knjiga... Sve to prošarano je i esejističkim pasažima koji ne ometaju glavnu radnju, već se na mestima duhovito ubacuje i glas pripovedača da opravda neki svoj postupak ili podseti čitaoca na nešto, ili tek da kaže kako se, eto, vraća na mesto na kome je pre digresije ostavio glavnog junaka.
Bez potrebe da roman svrstam u određeni žanr (kao, recimo, avanturistički, bildungs-roman, istorijsku metafikciju, postmodernistički roman ili nešto sasvim drugo) u pitanju je svakako delo koje je od prve do poslednje stranice zaokupljalo moju pažnju, i to na više različitih načina. Autor to postiže pre svega zanimljivošću priče (bez toga, sve ostalo tone u more – kao što u romanu tonu brodovi, što pod topovskom paljbom, što zbog starosti svojih korita), zatim načinom na koji su istorijske činjenice, pasaži o brodskoj opremi i izgradnji brodova, odlomci iz istorijskih knjiga i rasprave između religioznih i prosvetiteljskih struja učinjene intrigantnim i uklopljene u strukturu (kao, recimo, u dalekom pretku ovog romana – „Mobi Diku“ Hermana Melvila), takođe i ironijom prepoznatljivom u opisu mitologizacije nacionalnih predanja i u ljubavnoj priči, ali i simpatijom za zablude glavnih junaka. Moglo bi se reći da je roman pored svega toga jedan pokušaj da se raskrinka postupak nastajanja zvanične ili bar kolokvijalne istorije (koja od samozvanca može napraviti despota, priznajući mu prigrabljena prava, a njegove hronike koristeći dalje kao zvanične materijale za svoja buduća proučavanja). I ne samo to. Roman kroz individualne sudbine priča univerzalne priče (ništa novo) ali i pokazuje kako se u jednoj tački, u bilo kom nevažnom, skrajnutom životu, ukrštaju linije koje povezuju važnija zbivanja, zvučnija imena, veće poteze svetkih moćnika, prošlost i budućnost, pa tako nijedan život zapravo nije skrajnut, niti je bilo koja tačka izmaknuta u odnosu na velika svetska kretanja. Priču o svetu mogli bismo pričati uzevši bilo kog kao njenog glavnog aktera. A da li on može promeniti svoju sudbinu, i ako može – kako?
Već na prvoj strani glavnog junaka nalazimo u situaciji koja ga izbacuje iz dotadašnjeg stanja ravnoteže. Pavel Volkov (ruski poručnik srpskog porekla u mornarici, 1806. godine, na Krfu, spreman da putuje za Trst u vojno-špijunsku misiju) – doživljava iznenadni osećaj da je njegov dotadašnji život potpuno besmislen. Takav jedan zaključak možda je karakterističniji za kraj, a ne za početak jednog mogućeg bildungs romana, ali istovremeno – gde nema promene i preokreta, tu nema ni priče. To osećanje je samo prostrujalo njime i nije rezultiralo nikakvom akcijom; on nastavlja započete pripreme i ukrcava se na gusarsko-trgovački brod (koji ruska mornarica koristi kao paravan), vodeći posilnog i jednog „slepog putnika“, ikonopisca Spiridona, slučajno „stečenog“ u krfskoj luci. U nekoliko poglavlja pripovedač nas obaveštava o njegovom detinjstvu u kući Stojana Jovanovića, njegovog oca, kapetana ruske vojske u penziji, alkoholičara i zanesenjaka koji neprekidno smišlja priče o izuzetnom, plemićkom poreklu njihove porodice. Priče vode do despota Đorđa Brankovića, često pominjanog u knjizi sve do samog kraja, o kome se govori kao o nekome ko je i sam izmislio svoje poreklo da bi se dokopao despotovanja. Tako se iskrivljena istorija pojavljuje u dečakovom životu već na početku. Da bi se njegova karijera nastavila u poželjnom pravcu – ni sam ne preza od toga da promeni ime, držeći u rezervi izmišljene priče svoga oca. Prava istina je, međutim, da je njegov deda, običan vojnik, u nekoj bici spasao austrijskog generala, i dobio za to delo niži oficirski čin, sitno plemstvo i malo imanje. Njegov otac, naprotiv, pokušava da se poveže ne samo sa Brankovićima, nego i sa Nemaćinjima (u tom poglavlju progovara autorova ironija i jasno nam pred oči iskaču toliko puta gledani Veliki Srbi iz našeg okruženja, koji se busaju u grudi, ne znajući ništa o stvarnim istorijskim zbivanjima, ali ustiju punih velikih imena i priča u kojima su svi Veliki, Silni, Jaki, Hrabri). Naprotiv, Pavela Volkova (koji se kao dečak zvao Pavle Stojanović) deda Rus od malena usmerava na učenje stranih jezika i izlazak iz gliba roditeljske kuće (je li i to neka autorova ironija, i da li se tako najbolje ocrtava i sadašnji trenutak?) pa uz pomoć svojih sitnoplemićkih veza šalje mladića u vojsku, pod novim imenom (sa novim identitetom).
Pred put i na putu upoznajemo plejadu novih likova, vojnike - moreplovce, gusare (među njima je i Korto Malteze), i neobičnog Spiridona sa Svete Gore koji uznemirava posadu svojim proročkim pretnjama i zbog toga stradava (premlaćen pada u bunilo, iz kojeg se privremeno oporavlja tek da bi Pavela zbunjivao svojim jezikom, snovima i vizijama), a u Trstu opet gomilu drugih: srpsku zajednicu u tom gradu koja je u to vreme brojna i uticajna (na čelu sa Jovom Kurtovićem), gradonačelnika Briđida, Katarinu Riznić (koja će kvariti planove mladom Volkovu)... Njegova špijunska misija, u prvo vreme veoma uspešna, krije se iza paravana trgovinskih poslova u ime Republike Sedam Ostrva. Stalne promene vlasti, sporazumi između država koji se sklapaju i krše, okršaji, povlačenja, ponovna osvajanja gradova – liče na bulevarsko pozorište, samo su krvaviji. Žena- iskušenica ponavlja prastaru priču, još od Adama i Eve, i naivni Volkov upada u njene spletke stvarno se zaljubivši i ne pomišljajući da proveri ponešto o njenoj ulozi u tršćanskom životu. U jednom trenutku biva stavljen u neku vrstu zatočeništva u svom iznajmljenom stanu, pa vreme prekraćuje čitanjem knjiga, nabavljenih kod tršćanskih Srba. Jedna od njih je „Istorija raznih slovenskih naroda“ Jovana Rajića, a druga „Etika ili filozofia naravoučitelna“ Dositeja Obradovića.
Rasprave između Dositeja i lokalnog paroha srpske crkve Vikentija Rakića podsetile su me na beskrajne rasprave Setembrinija i Nafte u romanu „Čarobni breg“ Tomasa Mana. Iako ne toliko brojne i žustre, i one su na sličan način rasprava između probuđenog prosvetiteljstva i još uvek žive religije. Dositej, suočen sa izgledom i ponašanjem ustanika doputovalog u Trst, koji pokazuje značajan nivo neobrazovanja, sirovosti i neprosvećenosti, odlazi hitno u Srbiju, smatrajući da je tamo, čak i u takvo, nemirno vreme, potreban svom narodu. (Možda se ovde krije poruka o važnosti kulturnih poslenika u svim vremenima, bez obzira na ratove, promene režima, nemaštinu? Knjiga je objavljena devedesetih, ali ni danas ovakva misao ne zvuči zastarelo. Naprotiv, nameće mi se, zbog utiska da se srpska inteligencija nikad nije u tolikoj meri držala po strani i bila sasvim odvojena od ostatka naroda. Može se možda reći i da nikad nije bila unižena na način na koji danas jeste – ali, kako će se odgovoriti na taj način kojim vlast postupa prema njoj opet je individualna stvar svakog pojedinca.)
Volkov prolaskom kroz ovu avanturu (ali tek nakon ljubavne epizode, koja se pokazuje nameštaljkom) gubi svoj čvrsti identitet. Nakon bolesti i bunila o sebi misli kao o Volkovima. Oni (svi ti segmenti njegovog bića koji se nameću kao posebne jedinke) različito se odnose (uglavnom sa prezirom i podsmehom) prema svim vrednostima kojima se učvršćeni Volkov koliko juče povinovao. Nastavak njegovog puta prelazi u avanturu koja ni njemu nije unapred predvidljiva... Pre nego što pređe u novi život, u snu prolazi kroz vrt, kao što je u vrtu (samo, tad je to bilo u jednom zapuštenom vrtu sa praznim ribnjakom) prvi put naglo odskočio u službi i od običnog vojnika postao izaslanik carstva u važnoj misiji.
Knjiga se tu ne završava. Postoji još jedan deo u kome se, mnogo godina kasnije (1948.) jedan istoričar, gotovo imenjak prvog junaka, nalazi na sličnoj životnoj raskrsnici. Pavle Vuković počinje svoju priču opisujući trenutak u kome je shvatio da je njegov život sve dotada bio krajnje pogrešan i glup. Na jednom naučnom skupu upoznaje Martu Kovacs iz mađarske delegacije. Ostatak priče donosi mnoštvo političkih i istorijskih činjenica koje su se isprečile između ovo dvoje mladih naučnika, ne dozvolivši ni da se njihov drugi susret, posle osam godina, realizuje kao ljubavna priča. Priča se i Srbije seli u Mađarsku, gde se tokom demonstracija protiv okoštalog staljinističkog modela socijalizma, Pavle Vuković upoznaje sa jednim potomkom Čarnojevića. Njihova (neostvarena) saradnja trebalo je da pred istoričara iznese spis jednog od pratilaca Đorđa Brankovića, ali se spis ipak nije našao u njegovim rukama. U zamršenoj igri u kojoj se od njega traži da špijunira za svoju zemlju i partiju, on gubi veru u komunizam. Jedan od najvažnijih zaključaka izgovoren je u dijalogu dvojice intelektualaca, koji sede u sobi okruženi knjigama dok se napolju puca. Zaključak, uprošćeno, glasi da cilj ne opravdava sredstva, a to je najvažniji razlog zašto su mnogi komunisti posumnjali su svetu misiju već na samom njenom početku. Tolika represija, tolike žrtve – za nedostižan cilj u budućnosti (za koga se, onda, gradi to buduće idealno društvo, taj pravedni poredak koji sve izjednačava?). Umorni od ratova, zločina, demonstracija, promena, njih dvojica sede u sobi i možda maštaju o vrtu kroz koji se mora proći da se promeni sopstvena priča.
Pavle Vuković biva ranjen i vraćen kući s teškom amnezijom koju godinama leči pisanjem.
Završnu reč u romanu autor prepušta Đorđu Brankoviću. Čitamo zapis o njegovim poslednjim danima u Hebu, u izgnanstvu, zapis iz koga postajemo svesni da je duboko verovao u svoje proklamovano poreklo, i da je – počevši od jednog dana kad je pred njegovim očima prvi put bljesnulo more – u njegov život nahrupilo nešto što je tražilo da se uobliči na taj način i nikako drugačije („svi oni glasovi, prizori i likovi prošlosti tražeći od njega da ih zabeleži, opiše, ispriča, ali dajući mu znak kojim putem treba zaputiti svoj život, ne onako jednostavno kako većina ljudi živi, prihvatajući prvu sliku stvari koje ih okružuju kao njihov pravi lik“). Na taj način on je ispunio svoju sudbinu – govoreći joj ne.
January 26, 2019
Retko zabavna knjiga! Ne znam da li više volim veliku priču ili minijature.
(Izbor citata uskoro na blogu.)
(Izbor citata uskoro na blogu.)
September 30, 2013
I read the English translation of this book.
I have to say I enjoyed parts of it and overall I thought it was finally written. It has a slow leisurely pace that I found oddly comforting. Although as a story I liked it, I think I missed out too much of the hidden subtle meanings in this book because I'm not familiar enough with Serbian history.
The reason I say this is because a recurring image throughout is the historical character of Dorde Brankovic (http://en.wikipedia.org/wiki/%C4%90or...). He is an important symbol throughout the story. I also understood that one of the main themes was denial of personal destiny, but I couldn't really figure out how it all tied together. I don't know if it's my own failing as a reader, or if the translation subtly changes the meaning of things, or that I can't catch all the intertextual references because of my lack of familiarity. Overall, I just felt that I was missing one crucial piece of the puzzle that would wrap everything together.
But the book got me thinking, and that's always a good thing.
I have to say I enjoyed parts of it and overall I thought it was finally written. It has a slow leisurely pace that I found oddly comforting. Although as a story I liked it, I think I missed out too much of the hidden subtle meanings in this book because I'm not familiar enough with Serbian history.
The reason I say this is because a recurring image throughout is the historical character of Dorde Brankovic (http://en.wikipedia.org/wiki/%C4%90or...). He is an important symbol throughout the story. I also understood that one of the main themes was denial of personal destiny, but I couldn't really figure out how it all tied together. I don't know if it's my own failing as a reader, or if the translation subtly changes the meaning of things, or that I can't catch all the intertextual references because of my lack of familiarity. Overall, I just felt that I was missing one crucial piece of the puzzle that would wrap everything together.
But the book got me thinking, and that's always a good thing.
November 23, 2018
Nekada započnemo knjigu i ne ide nam. Odložimo je na polovini puta, nadajući se da će nam u nekom drugom vremenu postati bliska. Nakon nekoliko godina ponovo je uzmemo u šake. Ovog puta čitalačko putovanje završimo i budemo vidno razočarani, jer se čekanje, strpljenje i trud oko odlaganja nije isplatio. Takav je slučaj bio sa mojim čitanjem romana Sudbine i komentari Radoslava Petkovića.
Sudbine i komenatari su prvi put objavljeni 1992. Ne samo da je roman bio nagrađen Ninovom nagradom i nagradom Meša Selimović, nego je i relativno brzo stekao status najvažnijieg srpskog romana objavljenog devedesetih godina dvadesetog veka. Knjiga je podeljena u dva dela. Prvi deo prati Pavla Volkova, ruskog oficira srpskog porekla, na putašestviju u Trst s početka 19. veka, dok je drugi deo oblikovan kao isposvest istoričara Pavla Vukovića koji nakon Drugog svetskog rata pokušava da se razabere u komunističkom sistemu. Osim što se obojica nesrećno zaljubljuju, obojica su zaintigirani sudbinom grofa Đorđa Brankovića, samoprozvanog potomka srpske srednjovekovne dinastije Branković.
Hipotetički bih mogao da zamislim bestrasni glas nekog književnog kritičara kako mi objašnjava da su Sudbina i komentari bili u skladu sa trendovima tadašnje proze i tada popularnog žanra istorijske metafikcije. Tako posmatrano, Petkovićevi romani su neka vrsta srpskog pandana romana Umberta Eka, Salmana Ruždija, Margaret Etvud i sl. Sve je to lepo, ali ja sam sebični čitalac, briga me za svetske trendove i novine, meni je knjiga bila dosadna. U čitanju tragam da haluciniram, da me lažu i da sanjarim, a teško je sanjariti kada se prave ironijski otkloni, kada se književnost ne tretira kao istina, nego kao idejni koncept i kada se ne posvećuje pažnja, onome što pokreće moju čitalačku glad – deskripciji, karakterizaciji likova i očuđenju. Tako je prvi deo oblikovan po ugledu na osamnaestovekovne avanturističke romane, ali bez zabavnih događaja, zanimljivih likova i odgovarajuće atmosfere. Umesto da autor barem proba da opiše oluju on mi je poturio pesmu Lukijana Mušickog, a umesto da osmisli zanimljivog epizodnog junaka on mi je poturio Kortoa Maltezea, jer je sve to PO(st)MO(derno).
Nadam se čitaoče da si imao mnogo interesatnije iskustvo sa ovom knjigom nego što je to bilo moje. Ja sam se uglavnom dosađivao; brod je bio neudoban, glavni junak bez šarma, predstave sveta vrlo blede i neodređene, koncept me je smarao, jedino mi je Dositej Obradović izamamio osmeh, jer njega već odavno imam oblikovanog u glavi. Drugi deo mi je bio još otužniji.
Sudbine i komenatari su prvi put objavljeni 1992. Ne samo da je roman bio nagrađen Ninovom nagradom i nagradom Meša Selimović, nego je i relativno brzo stekao status najvažnijieg srpskog romana objavljenog devedesetih godina dvadesetog veka. Knjiga je podeljena u dva dela. Prvi deo prati Pavla Volkova, ruskog oficira srpskog porekla, na putašestviju u Trst s početka 19. veka, dok je drugi deo oblikovan kao isposvest istoričara Pavla Vukovića koji nakon Drugog svetskog rata pokušava da se razabere u komunističkom sistemu. Osim što se obojica nesrećno zaljubljuju, obojica su zaintigirani sudbinom grofa Đorđa Brankovića, samoprozvanog potomka srpske srednjovekovne dinastije Branković.
Hipotetički bih mogao da zamislim bestrasni glas nekog književnog kritičara kako mi objašnjava da su Sudbina i komentari bili u skladu sa trendovima tadašnje proze i tada popularnog žanra istorijske metafikcije. Tako posmatrano, Petkovićevi romani su neka vrsta srpskog pandana romana Umberta Eka, Salmana Ruždija, Margaret Etvud i sl. Sve je to lepo, ali ja sam sebični čitalac, briga me za svetske trendove i novine, meni je knjiga bila dosadna. U čitanju tragam da haluciniram, da me lažu i da sanjarim, a teško je sanjariti kada se prave ironijski otkloni, kada se književnost ne tretira kao istina, nego kao idejni koncept i kada se ne posvećuje pažnja, onome što pokreće moju čitalačku glad – deskripciji, karakterizaciji likova i očuđenju. Tako je prvi deo oblikovan po ugledu na osamnaestovekovne avanturističke romane, ali bez zabavnih događaja, zanimljivih likova i odgovarajuće atmosfere. Umesto da autor barem proba da opiše oluju on mi je poturio pesmu Lukijana Mušickog, a umesto da osmisli zanimljivog epizodnog junaka on mi je poturio Kortoa Maltezea, jer je sve to PO(st)MO(derno).
Nadam se čitaoče da si imao mnogo interesatnije iskustvo sa ovom knjigom nego što je to bilo moje. Ja sam se uglavnom dosađivao; brod je bio neudoban, glavni junak bez šarma, predstave sveta vrlo blede i neodređene, koncept me je smarao, jedino mi je Dositej Obradović izamamio osmeh, jer njega već odavno imam oblikovanog u glavi. Drugi deo mi je bio još otužniji.
January 26, 2020
Sva je prilika da će mi "Sudbina i komentari" biti omiljena knjiga 2020. a možda i narednih godina; to što sam za nju i Petkovića saznao tek nedavno samo govori o zjapećoj duhovnoj rupi koje nisam ni bio svestan. To je ujedno i strašno i otrežnjujuće i uzbudljivo, pošto ko zna koliko me još skrivenih - barem za mene - književnih dragulja kao što je ovaj čeka u budućnosti.
U svakom slučaju praznina je popunjena, ponor premošćen, lista proširena a novo, dragoceno iskustvo stečeno.
U svakom slučaju praznina je popunjena, ponor premošćen, lista proširena a novo, dragoceno iskustvo stečeno.
February 20, 2019
Šta reći? Jedna višeslojna knjiga, neobične strukture i izvanrednih misli koje odzvanjaju u pozadini kao neki eho. U biti u pitanju je istorijsko delo u kojem jedan lik povezuje 18. 19. i 20. vek. Međutim knjiga nije samo istorijska, iako se saznaje mogo istorijskih činjenica, već i duboko egzistencijalna, i kao što reče Mihailo Pantić, po prilično ljubavna. Moram priznati da sam pojedine delove odugovlačila, da mi nisu prijali, ali sam zato treći deo knjige "progutala" za jedno popodne i tražila još :) Posebno mi se dopada ta univerzalna ideja o vrtu, kao i davanje glasa nekim istorijskim i fiktivnim likovima. Sve u svemu, delo koje se ne sme peskočiti.
February 21, 2016
Nekim čudom je ova knjiga dugo bila van mog radara. Sasvim slučajno, našao sam je u ediciji najboljih deset roamana koji su osvojili NIN-ovu nagradu. Priznaću da me naslov zaveo na pogrešan put, mislio sam da je riječ o nekoj esejistici. Prijatno iznenađenje je počelo već sa prvim stranama, priznajem bilo je djelova koji su mi bili spori i dosadni, ali sve u svemu jedna fenomenalna, višeslojna knjiga o sudbinama, hrabrosti i istoriji kao subjektivnoj impresiji onih koji je proučavaju.
November 18, 2024
На жалост овог аутора и ово је једно постмортем читање. Овај најпознатији роман Р.П.-а добитник је НИНове награде 1992. године. И више од тога он је на 70-огодишњицу НИНа изабран у избору најбољих 10 НИНова (у доста озбиљном друштву дакле).
У питању је постмодерни роман који се састоји из (бар) два одвојена романа. У првом роману пратимо авантуре Павел Волкова, руског маринца и обавештајног радника српског порекла који у освит револуционарног 19. века патролира источним Јадраном у борби да оствари разне личне и националне циљеве. У другом делу пратимо лик Павла Вуковића, делује српског историчара, који у вртлогу контрареволуционарних дешавања у Будимпешти 1950их година такође долази до неких сличних увида као и његов ”имењак” у Трсту (до душе шта је тачно тај увид нисам баш сигуран).
Лигамент који држи ове две приче да не ландарају баш онако скроз идиотски је лик грофа Ђорђа Бранковића, самозваног наследника средњевековне куће Бранковића и утицајног појединца пречанских Срба. Павел је његов релативно скорашњи потомак док га Павле проучава у оквиру својих историографских интересовања (ценим да је тај хаслерски карактер Срба овде нека важна порука, до душе неизречена).
Ако се апстрахује Ђорђе као и неколико песничких и филозофских слика (идеја врта нпр) ова два дела књиге имају свака по свој сет тема и мотива који би вероватно били довољни за 5 одвојених романа.
У првом делу пратимо једну занимљиву историографску наративну структуру која на трагу Матвејевића описује микрокосмос источног Јадрана и што је за нас посебно значајно српски утицај кроз заједницу Срба у Трсту 18. и 19. века. У овом делу има неколико врло занимљивих дијалога, поготову у филозофским расправама Доситеја Обрадовића и Викентија Ракића. Па чак и лик Катарине Ризнић уноси једну занимљиву женску улогу у роман овог типа. Петковић доста хладнокрвно и понекад са иронијом обрађује бројне историјске догађаје и дилеме. На жалост овај део се некако изненада завршава.
У другом делу пратимо потпуно другачију причу која много више кореспондира са временом у којем је књига објављена. Павле Вуковић је салонски комуниста који је већ почетком 50их схватио да је заправо либерал и у овој мини причи у Бидимпешти ми добијамо један мини оглед о комунизму (и неумитном растурању државних уређења). Он јесте завијен у некакву килаву љубавну причу али тај емотивни план је у далекој далекој позадини.
Обе приче своје исходиште имају у врту у којем се све разјашњава. Ово је некаква поетска слика која делује да је позајмљена из оријенталних илуминација али у самом роману није баш превише јасно о чему се ради.
Са данашње тачке гледишта делује импресивно каква је грађа морала да буде прежвакана да би ми добили ових скоро 400 страница препечене литературе. У том смислу ово заиста изгледа као капитално дело. Ко воли Црњанскову блатну литературу мисли да у овоме добија достојног наследника.
Постмодерна форма је свакако уназадила ово дело и из данашње перспективе сви ти штосови делују јадно и јефтино. Међутим мој највећи проблем са овом књигом је што у њој нема никаквог гаса. Нејасно ми је зашто ми пратимо ова два лика и шта је суштински битно у вези са њима па и са мученим Бранковићем. Превише млитаве интелектуалности а премало било каквог жара.
У питању је постмодерни роман који се састоји из (бар) два одвојена романа. У првом роману пратимо авантуре Павел Волкова, руског маринца и обавештајног радника српског порекла који у освит револуционарног 19. века патролира источним Јадраном у борби да оствари разне личне и националне циљеве. У другом делу пратимо лик Павла Вуковића, делује српског историчара, који у вртлогу контрареволуционарних дешавања у Будимпешти 1950их година такође долази до неких сличних увида као и његов ”имењак” у Трсту (до душе шта је тачно тај увид нисам баш сигуран).
Лигамент који држи ове две приче да не ландарају баш онако скроз идиотски је лик грофа Ђорђа Бранковића, самозваног наследника средњевековне куће Бранковића и утицајног појединца пречанских Срба. Павел је његов релативно скорашњи потомак док га Павле проучава у оквиру својих историографских интересовања (ценим да је тај хаслерски карактер Срба овде нека важна порука, до душе неизречена).
Ако се апстрахује Ђорђе као и неколико песничких и филозофских слика (идеја врта нпр) ова два дела књиге имају свака по свој сет тема и мотива који би вероватно били довољни за 5 одвојених романа.
У првом делу пратимо једну занимљиву историографску наративну структуру која на трагу Матвејевића описује микрокосмос источног Јадрана и што је за нас посебно значајно српски утицај кроз заједницу Срба у Трсту 18. и 19. века. У овом делу има неколико врло занимљивих дијалога, поготову у филозофским расправама Доситеја Обрадовића и Викентија Ракића. Па чак и лик Катарине Ризнић уноси једну занимљиву женску улогу у роман овог типа. Петковић доста хладнокрвно и понекад са иронијом обрађује бројне историјске догађаје и дилеме. На жалост овај део се некако изненада завршава.
У другом делу пратимо потпуно другачију причу која много више кореспондира са временом у којем је књига објављена. Павле Вуковић је салонски комуниста који је већ почетком 50их схватио да је заправо либерал и у овој мини причи у Бидимпешти ми добијамо један мини оглед о комунизму (и неумитном растурању државних уређења). Он јесте завијен у некакву килаву љубавну причу али тај емотивни план је у далекој далекој позадини.
Обе приче своје исходиште имају у врту у којем се све разјашњава. Ово је некаква поетска слика која делује да је позајмљена из оријенталних илуминација али у самом роману није баш превише јасно о чему се ради.
Са данашње тачке гледишта делује импресивно каква је грађа морала да буде прежвакана да би ми добили ових скоро 400 страница препечене литературе. У том смислу ово заиста изгледа као капитално дело. Ко воли Црњанскову блатну литературу мисли да у овоме добија достојног наследника.
Постмодерна форма је свакако уназадила ово дело и из данашње перспективе сви ти штосови делују јадно и јефтино. Међутим мој највећи проблем са овом књигом је што у њој нема никаквог гаса. Нејасно ми је зашто ми пратимо ова два лика и шта је суштински битно у вези са њима па и са мученим Бранковићем. Превише млитаве интелектуалности а премало било каквог жара.
January 29, 2018
Great book. Whilst following the the naval career of Russian officer, Pavel Volkov, Petković writes a solid, standalone story of one man's rise and ultimately, his fall at the hands of those playing the exact same game. Even though the story of Pavel being brought down by the devious and calculating Katarina is a simple one, it is part of a bigger web of intrigue of Petković manages to paint a living, breathing (and scary) Trieste where information is the real power during the Napoleonic wars. Contemplating the futility of these wars, the reach of history (both national, family and personal) and the refusal of one's own destiny, Volkov, begins to question not only the necessity of his mission but his place in the world itself, before making his ultimate decision.
Although interesting and well-written, Destiny, Annotated could probably have done without the third of its three books (Pavle Vuković's notes). Ending with Pavel Volkov's story would have been just fine.
Although interesting and well-written, Destiny, Annotated could probably have done without the third of its three books (Pavle Vuković's notes). Ending with Pavel Volkov's story would have been just fine.
June 21, 2023
Roman koji je uravnotezio tradiciju kulture iz koje je proistekao sa modernim i veoma interesantnim stilom pisanja. Glavnog junaka smesta u izmisljen ambijent, a opet kao da je mnogo nas upravo zamisljao takve dogadjaje. Zato i ima snagu.
Pricanje je gotovo savreseno i kad radnju smesta i u 19. i 20. vek i kad pricanje prilagodjava tom vremenu. Svako vreme ima sta da kaze a da se prica ne umori.
Koji su mu nedostaci? Neke mudrosti su nejasne a i sa ove vremenske distance prevazidjene. Opasno ih je koristiti ako nisu bas dostigle tu vanvremensku vrednost. Takodje, na par mesta prica mu se raspdane, jer suvise ode nenajsrecnije fantaziranje. Dakle, u sledecem dopunjenom izdacu, posto vec pita citaoce za misljenje, Radoslav moze da smanji filosofiranje i fantaziranje.
Umalo i kraj da mu bude neefektan, ali ga je izvukao zapis cerke o ocu.
Pricanje je gotovo savreseno i kad radnju smesta i u 19. i 20. vek i kad pricanje prilagodjava tom vremenu. Svako vreme ima sta da kaze a da se prica ne umori.
Koji su mu nedostaci? Neke mudrosti su nejasne a i sa ove vremenske distance prevazidjene. Opasno ih je koristiti ako nisu bas dostigle tu vanvremensku vrednost. Takodje, na par mesta prica mu se raspdane, jer suvise ode nenajsrecnije fantaziranje. Dakle, u sledecem dopunjenom izdacu, posto vec pita citaoce za misljenje, Radoslav moze da smanji filosofiranje i fantaziranje.
Umalo i kraj da mu bude neefektan, ali ga je izvukao zapis cerke o ocu.
December 19, 2025
Never read historical metafiction before. The book is very ambitious in the way it moves through time and questions what can be known as historical truth
With history and fiction so closely connected, I was left a bit confused what to take away, particularly about Serbian history. Nevertheless, I can see why this book is so highly praised
With history and fiction so closely connected, I was left a bit confused what to take away, particularly about Serbian history. Nevertheless, I can see why this book is so highly praised
December 23, 2024
Volim ovakve knjige. Sve me je zainteresovalo, i epohe, i likovi, i dileme, i nedorečenosti. NIN-ova nagrada sa razlogom!
February 2, 2025
Jedna od najboljih knjiga srpske književnosti! Radoslav povezuje prošlost i sadašnjost i priča priču o istoriji, precima, duhnvnosti i kulturi. Naš narod koji seče svojim preciznim okom i prilike u kojima se naše vrednosti preispituju.Pavel Volkov kao borac između nametnutih i prirodnih sila, koje ga vode do vrta za kojim svi čezneno.Dositej jedan od najupečatljivijih likova definitivno Ova knjiga je za mene veliki praznik.
December 23, 2024
Mnogo buke ni oko čega. Junaci su plitko i površno izgrađeni, njihove (potencijalne) dubine čitamo iz pojašnjenja i obraćanja piščevih čitaocu, a ne iz same radnje koja je takođe vrlo oskudno razrađena.
Ideja je dobra, ali je realizacija, budući neuspela, zamaskirana suvišnim pojašnjavanjem i krajnje prepotentnim glasom naratora.
Nabacano je mnogo imena i detalja koji možda i zvuče bombastično i pametno ali nikakvo uporište nemaju u radnji niti u drugim likovima.
Prvi deo je svakako bolji.
Ideja je dobra, ali je realizacija, budući neuspela, zamaskirana suvišnim pojašnjavanjem i krajnje prepotentnim glasom naratora.
Nabacano je mnogo imena i detalja koji možda i zvuče bombastično i pametno ali nikakvo uporište nemaju u radnji niti u drugim likovima.
Prvi deo je svakako bolji.
Displaying 1 - 18 of 18 reviews