Sve dobre barbike

by Katarina Mitrović

Šta se dešava kad bi trebalo da krenemo napred, a ne možemo? Ovaj roman opisuje tu situaciju. Katarina nam jezgrovitim i upečatljivim stilom otkriva unutrašnji svet glavne junakinje, devojke koja trideseti rođendan dočekuje daleko od okolnosti koje je priželjkivala. Kao nijedan do sada u našoj književnosti, njen roman govori o depresiji, osujećenosti, strahu i daje podstrek da nastavimo dalje sa sopstvenim psihičkim borbama.

Radmila Petrović

Da znam da pišem, ja bih pisao kao Katarina. Iza ove šaljive misli koja mi prolazi kroz glavu, krije se zapravo moje divljenje i uživanje u jeziku Katarine Mitrović, i u istinitosti njenih reči. Katarina piše o sebi, ali piše i o meni, mojoj sestri, mojoj majci, mojim prijateljima. Dok budete čitali ovaj roman, imaćete osećaj kao da ga je neko pisao o vama.

Vladimir Tagić

Dam, dam, dam! Brzo, uzbudljivo, duhovito, slikovito i najdublje doživljeno. Kome treba da se pronađe, možda se najpre izgubi u tekstu, ali će mu srce ludački lupati od istine, života i bujice reči kojima će biti usisan. Sve dobre barbike su žive, postoje sa polomljenim rukama, čupavim kosama, staklenim pogledom i smeju nam se u lice.

Anica Dobra

Katarina Mitrović (1991) je rođena u Beogradu. U istom gradu je završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Objavila je dve zbirke pesama: Utroba (Matica srpska, 2017) i Dok čekam da prođe (Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, 2018), kao i roman u stihu Nemaju sve kuće dvorište (PPM Enklava, 2020). Radi kao scenaristkinja.

190 pages, Paperback

Published January 1, 2024

Reviews

[Bojan Gačić]

Psihološka klackalica često počiva na famoznom broju 30. Baš taj dan kao graničnik: pre i posle. Ulazak u (još jednu) deceniju života neminovno vodi ka retrospektivi i svođenju bilansa. Šta sam postigao ili još važnije, šta nisam? A kada merilo uspeha biva generacija čije tadašnje životne okolnosti nisu ni približno merodavne, logično je da ulazak u tridesete u mnogima izaziva bojazan.

Glavna junakinja romana "Sve dobre barbike" dočekuje ovaj rođendan u svakakvim, samo ne u željenim uslovima- gubi bitku na više frontova. U iščekivanju profesionalnog etabliranja, radi kao honorarni scenarista na seriji čiji broj nastavaka prkosi zakonima fizike, logike, zdravog razuma i dobrog ukusa. Psihičke tegobe u kombinaciji sa, možemo pretpostaviti, nizom "izguglanih" dijagnoza, narušavaju joj lični mir, rasteruju san i primoravaju na mehanizme preživljavanja koji bi joj mogli okončati i samo postojanje.

Niz detalja zvuči poražavajuće poznato u delu Katarine Mitrović. Mladi ljudi, teoretski u punoj snazi, odjednom ne mogu dalje, sistem koji sputava, večiti manjak novca i životarenje od meseca do meseca, visoke kirije diktirane nemilosrdnim tržištem i stanodavcima koji iseljavaju kako bi profitirali na prilivu ratnih migranata, strah od povratka kući kod svojih, kao čin potpune kapitulacije ličnog života i uspeha.
Autorka je preduzela ambiciozan poduhvat- roman kojim će objediniti sve nasleđene i stečene nedaće mladog čoveka i profesionalca ovih prostora. Scene opisa anksioznosti, psihoza, straha od smrti, prekomerne upotrebe alkohola, tableta i marihuane, pokazatelji su marljivog istraživanja kao i vidno isklesanog profesionalizma kod gospođice Mitrović.

Kao i svaka katalogizacija, ostaje delimično manjkava u pokušaju sveobuhvatnosti. Radnja se na momente pretvara u taksativno i repetitivno navođenje svih mogućih problema, pa je sam narativ u riziku da dobije oblik izjave protokolarnog karaktera pre nego književnog dela koje će dozvoliti čitaocima da se dublje angažuju i sami popune praznine.

Ali kada se sve uzme u obzir, "Sve dobre barbike" je uspeh moderne književne scene i signal za čitaoce da se konačno formirao soj mladih autora spremnih da pišu o sebi i svojoj generaciji. Lazar Pavlović, Vladan Krečković, Nađa Petrović a sada i Katarina Mitrović- svi stvaraju sa velikom dozom empatije kao zvezdom vodiljom, da osvetle put onima koji su najčešće ostavljeni u potpunom mraku.

[Puella Sole · Rating 3 out of 5]

Čitajući ovaj roman uz osvrt na eksperimentalni roman u stihu "Nemaju sve kuće dvorište", moram reći da mi je veoma drago da se autorka odmakla od te pretpostavljene eksperimentalnosti i zaista prepustila priči i njenom nešto klasičnijem romanesknom uobličenju. Tako je cijeli narativ, po prirodi slučan onom u prethodnoj knjizi, ali opet dovoljno osoben, dobio jednu dozu punoće koja je nedostajala ranije. Stilski i jezički svedeno, s namjerom da se ide u srž stvari, ali upravo u takvoj svedenosti sve potencijalne manjkavosti zaista znaju da dođu do izražaja, i više nego što bi inače: manja logička odstupanja proistekla iz jezičkih odabira, pokoje suvišno ponavljanje, klackanje na stilskom planu i tome slično. Idejno i tematski savršeno odgovora potrebama današnjice, stilski i postupkom - i dalje ima i te kako prostora za rast.

[Milan]

Kada sam počeo da čitam ovu knjigu, javno sam se pomolio boginji sreće tokom čitanja knjiga Librosi Prelistnoj, da knjiga „Sve dobre barbike“ Katarine Mitrović do kraja ostane onako dobra kako što je na početku.

E, pa nije.

Prva polovina knjige je vrhunska. Izuzetna. A onda, u drugoj polovini, sledi prosek. Što je opet daleko bolje od, jel’te, svega ispod proseka, ali… Ali u poređenju sa furioznim početkom, ovaj prosek deluje još slabije nego što zapravo jeste.
Tokom čitanja, onako očajan, sam razmišljao zašto ova knjiga polako prestaje da funkcioniše.

Onda sam se setio nekih svojih prijatelja i drugara koji su u jednom trenutku ceo svoj život sveli na duvanje. Nemam ništa protiv, naravno i naprotiv, ali to je, sa gledišta publike, užasno dosadno. Ljudi koji celo svoje postojanje svedu na jednu jedinu tačku, na duvanje (ili, btw, na bilo šta drugo) rade samo tri stvari – pričaju kako su duvali, pričaju kako će da duvaju i duvaju. Njima je verovatno urnebes, ali nama koji to gledamo (ili čitamo) sa strane to je baš epski dosadno.

To se desilo ovoj knjizi. Glavna junakinja jeste duvala i u prvoj, onoj dobroj polovini knjige, ali tu je bilo još drugih urnebesnih stvari. Imala je život koji se raspadao. U drugom delu ona samo duva. Vidi se da tu ima još nečega, autorka povremeno pokuša da malo zagrebe po nečemu dubljem (ima tu baš dosta potencijala, pun šešir) , ali ne dovoljno intenzivno i značajno. Jer naša junakinja uvek nađen neki džoint u šteku i počne da duva.

Dosadno.

Šteta.

Mogla je biti vrhunska knjiga.

A ispala je tja. Priča o osobi koja duva džoint. I to je to. Makar nešto da postoji pored toga. Makar da ne pronađe štek, makar da se navuče na nešto jače, makar da nema za džoint, pa se oda prostituciji kako bi imala za džoint i umre od makroovih batina u kanalu, odluči da ostavi duvanje, pa pronađe Boga i sreću u jednostavnom životu, kao podbna žena crkvenjaka posvećena smernom životu van gradske vreve… Ovoj knjizi je potrebno nešto.

Bilo šta!

Malo više o knjizi možete pročitati u ovom linku: http://www.bookvar.rs/sve-dobre-barbi...

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 4 out of 5]

Knjigu sam pročitala ljetos uoči njene promocije i razgovora s autorkom i sad shvatih da je kraj godine i goodreads već pravi onaj pregled your year in books, pa je red da je unesem. Zanimljive su mi teme mlade generacije autora sa ovih prostora, potpuno drugačije od tema moje, neke generacije srednjih godina, pa i tema na koje smo dosad navikli. Drugačije su njihove preokupacije i pravo je osvježenje čitati o izazovima na prelasku iz jednog životnog doba u drugo iz pera nekoga ko je upravo u tim godinama i sam ih još proživljava. A u pitanju su one na prelazu iz mladosti u neku malo zreliju mladost kada se "očekuje" da već imaš nešto iza sebe, određenu stabilnost i sigurnost za ono što slijedi, da si donekle sabran i znaš kud i kako dalje. Prelazak u tridesete kada se očekuje da imaš posao, finansijsku i egzistencijalnu samostalnost, možda već i sopstvenu porodicu, znaš šta želiš od života i svijeta, itd. A ti nemaš ništa od toga, štaviše u tom vrtlogu društvenih očekivanja, nisi siguran ni šta ti sam želiš i postaješ sav zbrkan, zbunjen, neshvaćen, usamljen, pa upadaš u anksioznost i depresiju koja produbljuje letargiju i otežava pokretanje na akciju i promjene.

Neću više otkrivati, u ovoj knjizi se na prvu ne dešava puno toga u smislu radnje, više je u pitanju duboka introspekcija, ali je prilično živa, aktivna, drži pažnju, stil je jednostavan (možda nekima može zvučati i previše pojednostavljen i ponavljajuć), ali je istovremeno i veoma filmičan, Katarina je veoma talentovana i uostalom već afirmisana dramaturškinja, što ovom romanu daje dodatnu vrijednost. Ovaj roman je namijenjen, kako i sama autorka reče, nesnađenoj, usamljenoj i osujećenoj generaciji milenijalaca. Ne volim praviti komparacije i sigurna sam da ih pisci tek mrze, pogotovo oni koji grade svoj prepoznatljivi identitet (u tom smislu), u nadi da će mi oprostiti za ovu nesmotrenost, ali ako vam se sviđa tematika i pisanje Nađe Petrović i Filipa Grujića, nesumnjivo će vam se svidjeti i "Sve dobre barbike". A uz njih ili nakon njih možete pogledati i čarobnu domaću seriju "Jutro će promeniti sve".

[S · Rating 5 out of 5]

Knjigu Sve dobre barbike sam kupila nakon promocije knjige u Banjoj Luci i nisam imala visoka očekivanja niti sam znala šta me čeka. Čitajući komentare na GR mogu da kažem da sam saglasna sa nekim mišljenjima, da je prva polovina knjige jača, da junakinja upada u šablonsko ponašanje koje postaje pomalo zamorno, da se priča vrti manje više oko istih stvari sa pokušajem da se dublje zagrebe oko nekih ozbiljnih problema kao što su depresija, gubitak drage osobe i slično. Medjutim razlog zbog koga sam dala peticu i vjerujem da ce ostati ista ocjena i na drugo čitanje je emocija.

Emocija koju ova knjiga izaziva, univerzalni doživljaj koji se čini da smo svi nekako proživjeli, veoma nezdrave mladalačke veze, osjećaj izgubljenosti i raskoraka između onog šta si pokušao, a šta ostvario, porodica kao stub društva u kojoj imaš sve osim sigurnosti i djetinstvo 90ih koje je novim generacijama sada nezamislivo.

Podsjeća me pomalo na knjigu Boldvin autorke Milice Vučković, sličnost je više tematska, nego stilska, ali ostavile su me sa istim gorko-slatkim ukusom u ustima. I naravno, potrebno je mnogo hrabrosti napisati ovakvu knjigu na našim prostorima 😊

Nadam se da ćemo uskoro imati priliku čitati još Katarininih knjiga.

[Knjigo.holik · Rating 2 out of 5]

Autorka ima potencijal (zato i nisam zalepila keca), ali joj definitivno treba (bolji) urednik. U romanu su svi likovi "pogrešni" i nema nikoga da je makar prosečan, što kod čitaoca izaziva dosadu. Takođe, potpuno neobrađen glavni lik u pogledu seksualne orijentacije (čemu ubacivanje homoseksualnog odnosa koji je tako samo bačen kao krpa na gomilu) koji levitira bez ikakve spoznaje šta se dešava na emotivnom planu.

[Nina · Rating 4 out of 5]

“I jesam završila fakultet, tata, ali kafić je izgleda morao da se dogodi. Možda moj životni put mora da bude baš ovakav. I kada sam malo bolje razmislila, bilo mi je zanimijivo sve sto se dešava. Shvatila sam da imam toliko mogućnosti. Čitav jebeni svet mogućnosti koje mogu da živim.
Pomisila sam da bi trebalo da pisem o ljudima koje nikako ne mogu da odvojim od sebe, ali sam se plašila. Mogli bi da se naljute. Ipak, mogla bih i ja da se naljutim na sebe ako to ne uradim.
Zapravo, nije ni bitno ko će da se ljuti. Volela bih da napišem nešto što može da uteši i kaže da nije tako strašan ovaj svet uprkos tome sto jeste. Znam da se svakog trenutka ljudi ubijaju svuda po svetu i čini se da su svi poludeli kao da dolazi kraj i nikoga više nije briga. Pre nekoliko meseci sam videla ženu ispred kafića u centru Beograda kako se krije iza naslaganih stolica, vadi kesu i počinje da vrši nuždu u nju. I to traje. Ne znam da li je ljudi oko mene ne primećuju ili se pretvaraju da je ne vide. I da li se samo meni čini da sve više dece ide ulicom i priča naglas sa sobom? I zašto mi je toliko strašno da pišem o svemu tome, da li tako priznajem da se baš to dešava? Da li priznajem, eto ga, zaista dolazi kraj jer judi tako lako ubijaju jedni druge na različite načine? Ljudi sami sebe ubijaju tako sto kažu da idu da dremnu i obese se o kvaku. Kako je uopšte moguće obesiti se o kvaku i zasto ja toliko mislim o tome? A zapravo samo želim lepe stvari, za sve nas.”

[L]

3.5

[Marko Marić · Rating 4 out of 5]

Katarina je na početku ove knjige savršeno opisala i uspela da uvuče čitaoca u svet depresivne osobe kojoj se svet raspada. Jako lepo je prikazana težina svakodnevice koja pritiska osobu sa svih strana, a na kraju krajeva mislim da je to primenljivo na većinu adolescenata. Ono što je zanimljivo i što deluje da je uzeto iz filmskog jezika jeste “paralelna montaža”, odnosno dve paralelne priče koje pratimo. Jedna iz prošlosti, tačnije detinjstva, koja upotpunjuje i objašnjava onu drugu - sadašnju, koja je zapravo glavna linija, odnosno okosnica radnje. Za mene je zanimljivo i to što glavna protagonistkinja romana dolazi iz jednog malog prigradskog mesta, jer je jako lepo prikazan odnos mlade osobe koja i pripada i ne pripada tom mestu u koje se silom prilika vraća i koliko mala sredina, iako stereotipno gledano topla i raširenih ruku, zapravo baš iz tog razloga može dodatno da stvori pritisak i nelagodu nekome ko se u nju vraća.

[Anđa Denić · Rating 3 out of 5]

Vanja, glavna protagonistkinja, ima depresiju (i/ili još neke psihičke probleme) i beži od njih i sebe korišćenjem sedativa, alkohola i droge. Roman u prvom delu ima jako mratčnu atmosferu dok nam oslikava Vanjin život i njena sećanja. Ona je tridesetogodišnjakinja koja živi kao podstanarka u Beogradu i radi kao scenaristkinja. Poreklom je iz Obrenovca. U jednom trenutku njini psihički problemi i nesrećne životne okolnosti kulminiraju, ona daje otkaz, ostaje bez novca i vraća se kući kod majke u Obrenovac. Ubrzo priznaje majci i najboljoj drugarici da je loše, zapošljava se u obližnjem kafiću i prestaje da zloupotrebljava supstance. Trezna shvata da ipak ima prostora da izrazi kreativnost u životu, ali da je tako život mnogo dosadniji.
Roman dosta govori o porodičnoj dinamici, a Vanja često preispituje da li odnosi moraju da budu takvi.

6.5/10⭐

[Jovana Savić · Rating 4 out of 5]

Moderan, sočno vulgaran ali krajnje sloboda jezik pisanja kao pravi odraz njenih emocija. Put iz minusa na pozitivnu nulu. Realan prikaz puta jedne umetnice.

[isi]

da se razumemo, ja ovo nisam procitala ali predstava je top...

[nadja · Rating 4 out of 5]

Well written and easy to read, but not an easy read in terms of theme and emotion. A pretty dark one to take to the beach.

[tea · Rating 4 out of 5]

prokleto dobro

[Katarina Visic · Rating 4 out of 5]

Hmm, kupila sam knjigu jer je bila dosta promovisana, i 4 je ipak više u cilju ohrabrenja mlade autorke, nego što je, po meni, realna ocena.
Sve u svemu, još jedna priča o mentalnom zdravlju, ali bez većeg produbljivanja, pa je i utisak takav. Ok je, ali nešto fali.