Miloš Crnjanski (in Serbian Cyrillic: Милош Црњански, pronounced [mîlɔʃ t͡srɲǎnskiː]) was a poet of the expressionist wing of Serbian modernism, author, and a diplomat. He initially wrote poetry but later turned to prose fiction and drama, as well. He wrote about his disillusionment, the futility of war and the destruction of his country.
Crnjanski was born in Csongrád, present day Hungary in 1893. His father was a municipal notary. The family moved to Temesvár (now Timisoara in Romania), where he grew up in a Serbian environment, favouring Serbian nationalism. After high school, he studied in Rijeka and then Vienna. After the assassination of Franz Ferdinand, he was persecuted like other Serbs and then drafted into the army to fight the Russians. He was wounded in 1915, spending time in a hospital in Vienna. He was later sent back to the Italian front. He then studied art history and philosophy in Vienna and graduated from the University of Belgrade, where he had edited the student newspaper. He later worked as a teacher, a newspaper editor and an embassy press attaché in Berlin and then in the Yugoslav Embassy in Rome. He also worked as reporter in Spain during the Spanish Civil War. In World War II, he escaped to London, where he remained after the war, becoming a British citizen. He worked in Hatchards, the bookshop, while his wife sewed dolls dresses for Harrods. He returned to Belgrade, Serbia in 1965, where he died in 1977.
Svako, pre ili kasnije, oseti potrebu da pobegne u neku svoju Hiperboreju, mitsku zemlju na dalekom severu u kojoj vladaju drugačiji zakoni postojanja. Crnjanski ju je tražio za vreme diplomatskog službovanja u Italiji, u nemilo doba, pred početak Drugog svetskog rata. Kako bi izašao na kraj sa pretećom svakodnevicom, koja se menjala na gore brže nego inače, beži u predele Skandinavije koje je posetio i poredi ih sa onim što ga trenutno okružuje u Italiji. Kroz njegova razmišljanja protiču znameniti ljudi oba područja, predeli, gradovi, umetnost, bilo šta što će ublažiti tutnjavu ratne mašine koja se približava. Preporuka za čitanje: kada ste melanholični, a želite da vaša tuga dobije nekakvu svrhu i bude oplemenjena.
Комбинација путописа, личног дневника, есеја о различитим темама, а напослетку се све ово може читати и као роман о животу једног дипломате у Риму у освит Другог светског рата.
Живот у Риму у аристократским круговима могао би се чинити лагодан и безбрижан – седељке, вечере по скупим ресторанима, шетње по Риму и околини, али времена су смутна и над целим друштвом надвија се сенка фашизма и наступајућег рата, тако да Црњански од свег тог хаоса налази своје уточиште, своју Хипербореју у маштањима о путовањима по скандинавским пределима које је посетио неколико година раније.
Иако су главна "дешавања" тек одјек у позадини, Црњански је дао одличну слику италијанског предратног друштва и политичких превирања.
Priča o ratu, memoari, hronika jednog doba, poezija... sve je tu... sve u savršenoj formi, savršeno biranim rečima, uz čitavu plejadu osećanja koja naprosto izviru iz teksta. Od sreće, preko smirenosti, do gotovo opipljivog očaja zbog izbijanja rata pred kraj... Jedna od knjiga kojima se čovek mora vraćati više puta.
Нисам до сада никада видео овакво стропоштавање дела из нечега што у првих 70ак страница има потенцијала за можда и најбоље написано нешто на српском језику у бездан између једне и две звездице.
Код Хиперборејаца је суштински некакав роман који је сачињен у полу-дневничкој форми и бележи Црњансков боравак у Риму док је био аташе за штампу у периоду од 1939. до 1941. и избијања рата у Краљевини Југославији.
Хиперборејци из наслова су становници митске земље вечног сунца са северног пола. Црњански дакле лукаво пише љубавно писмо Италији, која је заправо његова Хипербореја, све машући у својим аутистичним епизодама Скандинавијом која би у буквалном смислу требало да буде Хипербореја. А док се књига не стропошта у бездан Милошеве мастурбације, ту негде око 100. стране, имао сам наду да ће роман заправо бити на један симболички начин о Србији као Хипербореји.
Елем, у првом делу књиге Милоше фантастично уплиће причу о Хипербореји са романескним наративом који личи на радњу у којем Милош доживљава разне бонвиванске догађаје по монденском Риму док је мучену жену ”отерао” у Беге да јој не би бомба пала на главу у Риму. Чак и та његова смарачка наклапања о Скандинавији у овом делу имају неки ретардирани geeky хумор. И онда у једном тренутку ти дневнички записи напуштају било какву радњу и дају простор Милошевом флексу у виду историјско уметничке мастурбације. Неколико стотина страна у којима Милош све зна, свуда је био и све је разумео. Све жене би га јебале само да он хоће.
Остао сам да читам до краја не бих ли ишчепркао макар какав трун историографског смисла, али тога је изузетно мало.
Са друге стране, ово је заиста уџбеник италофилије, и мислим да не постоји на свету особа која је оволико волела Италију а да је притом и обишла њен највећи део. У том смислу, заљубљеници у Рим и Италију ан женерал би морали да прочитају ово дело макар и прескакали делове у којима Милош булазни.
Иако јесам и тај човек ипак ми је невероватно зашто је овај роман објављен. Или бар зашто је објављен у овој форми. Да је 3-4 пута краћи и да је имао макар мало више радње и драме ово је могло да буде нешто изузетно занимљиво.
The Second World War is just around the corner, Miloš Crnjanski, a Serbian writer, poet and at that time an official at the embassy of the Kingdom of Yugoslavia in Rome, visits his favorite places in Italy for the last time, while longing for the countries of northern Europe. He will cross paths with some of his famous contemporaries, but also anonymous women and men who are just like himself experiencing pre-war Italy for the last time, while somewhere far away, in the north, there may be Hyperborea.
Пуно сам уживала у овој књизи, али нажалост сам имала госте на пар дана и потпуно сам изгубила нит. Четири звезде, јер МЦ понекад има склоност да трачари и то се овде види, мање него у Ембахадама, додуше. Али свакако, одлична књига и изванредан писац.
Knjiga je lako čitljiva, a autor uspeva da zadrži pažnju na zanimljiv način, koristeći interpunkciju nekad na neočekivanim mestima. Preporučujem je svima koji planiraju da posete Rim, ali i onima koji se osećaju pomalo izgubljeno. Zadnji pasus ostavlja 'bittersweet' osećaj i pruža drugačiji pogled na Crnjanskog