What do you think?
Rate this book
Białe pierze się w dziewięćdziesięciu
Białe pierze się w dziewięćdziesięciu to autobiograficzna powieść słoweńskiej dziennikarki Bronji Žakelj, wyróżniona w 2019 roku nagrodą Kresnik za najlepszą powieść, to z czułością i humorem opowiedziana historia dzieciństwa i dorastania w latach siedemdziesiątych i osiemdziesiątych ubiegłego wieku z całym sztafażem życia codziennego w dawnej Jugosławii, ale zarazem też poruszająca historia o odchodzeniu i utracie najbliższych, przejściu przez kolejne etapy żałoby, o walce z własną chorobą, o oswajaniu strachu przed rakiem i o samotności, bo bliscy też się boją i nie potrafią przyjść z pomocą, udając, że życie toczy się dalej, o wszystkim, czego nie chcemy widzieć i wiedzieć, dopóki sami nie staniemy z tymi traumami twarzą w twarz. W Słowenii książka Bronji Žakelj cieszyła się i nadal cieszy niezwykłą popularnością, czego dowodzą liczne wznowienia, liczba wypożyczeń w bibliotekach, przekłady na inne języki, a także adaptacja filmowa, której premiera przewidziana jest w przyszłym roku.
250 pages, Paperback
Published December 2, 2024
56 people are currently reading
1391 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 213 reviews
November 22, 2024
Čitala s knedlom u grlu.
May 9, 2021
Živjo Bronja!
A dovoliš, da te kar tikam? Na morju sem, na dopustu in berem tvojo knjigo. Čisto slučajno je v mojem počitniškem čtivu. Saj veš, dopust = kriminalke, menda. Letos pa za spremembo, brez priporočila, ocene se spustim v drugačno pranje, pardon, branje. In potem, kot rečemo, padem »čist not«. V spomine, ki jih pišeš, pošiljaš svoji mami. Že od prve strani mi je všeč ta način pisanja.
Kaj pa «zgodba«? Seveda. Še posebej, ker to so tudi moji časi, moja leta, mnogi moji ali mojim podobni spomini. Če se spomnim samo na tv, fantek s piščalko in nato »v živo« risana pravljica, pa risanke pred dnevnikom in cikcak zajčki. Sva si pač blizu po letih, skoraj soseda - saj Slovenija je majhna.
Prebiram prvi del, večkrat sem nasmejan. Potem me zresniš. Zavem se, da v tej knjigi niso samo zabavne zgodbice iz življenja v stari Jugi. Da gre zares. Da so v življenju tudi porazi, bolezni, odhodi. Da z nami, bralci, deliš lepe in zabavne, žalostne in pretresljive in težke trenutke svojega življenja.
In moj tempo pade še za par črtic. Ker to pa res ni knjiga, kjer hitiš skoznjo kot skozi kako kriminalko. Večkrat se vračam za stavek, za stran. In berem ponovno. Ne, ker bi ne razumel, ker hočem spet. Ker se hočem tudi ustaviti za trenutek.
In tako prebiram ves drugi del. Želim pohiteti, preskočiti par strani, ampak ne. Jo odložim, ker potrebujem nekaj trenutkov. Ker sem noter, zraven, kot voajer. S cmokom v grlu, na robu solza. Fantje ne jokajo, so me vedno učili. A se tega držim samo delno.
Občudujem te, kako si začela, bojevala in dokončala bitko z boleznijo. Ne, z rakom, saj želiš, da resnice ne zavijamo v celofan ali da govorimo polresnico. Tvoj prvi stik s rakom, prvi pregledi, strahovi, upi, ... Kako drugače te besede bere tisti, ki je to ali podobno dal skozi. Vem, poznam konec, pa vendar ves čas stiskam pesti, mislim, saj bo, mislim, ‘...ne daj se, Bronja...’
In ni še konec. Koliko preizkušenj lahko doleti človeka. Sedaj že slutim, ne, vem, da tebe, in mene bralca, čakata še dve izgubi, še dva slovesa. Lahko čas ustavim, zavrem, če strani obračam počasi?
...
Ko pridem do zadnje besede, do zadnje pike, so občutki mešani. Skoraj da mi je žal, da se je pripoved, da so se tvoji spomini končali. A povsem se niso, ker, kdo ve, mogoče knjigo nekoč spet vzamem v roke.
Julij 2019
A dovoliš, da te kar tikam? Na morju sem, na dopustu in berem tvojo knjigo. Čisto slučajno je v mojem počitniškem čtivu. Saj veš, dopust = kriminalke, menda. Letos pa za spremembo, brez priporočila, ocene se spustim v drugačno pranje, pardon, branje. In potem, kot rečemo, padem »čist not«. V spomine, ki jih pišeš, pošiljaš svoji mami. Že od prve strani mi je všeč ta način pisanja.
Kaj pa «zgodba«? Seveda. Še posebej, ker to so tudi moji časi, moja leta, mnogi moji ali mojim podobni spomini. Če se spomnim samo na tv, fantek s piščalko in nato »v živo« risana pravljica, pa risanke pred dnevnikom in cikcak zajčki. Sva si pač blizu po letih, skoraj soseda - saj Slovenija je majhna.
Prebiram prvi del, večkrat sem nasmejan. Potem me zresniš. Zavem se, da v tej knjigi niso samo zabavne zgodbice iz življenja v stari Jugi. Da gre zares. Da so v življenju tudi porazi, bolezni, odhodi. Da z nami, bralci, deliš lepe in zabavne, žalostne in pretresljive in težke trenutke svojega življenja.
In moj tempo pade še za par črtic. Ker to pa res ni knjiga, kjer hitiš skoznjo kot skozi kako kriminalko. Večkrat se vračam za stavek, za stran. In berem ponovno. Ne, ker bi ne razumel, ker hočem spet. Ker se hočem tudi ustaviti za trenutek.
In tako prebiram ves drugi del. Želim pohiteti, preskočiti par strani, ampak ne. Jo odložim, ker potrebujem nekaj trenutkov. Ker sem noter, zraven, kot voajer. S cmokom v grlu, na robu solza. Fantje ne jokajo, so me vedno učili. A se tega držim samo delno.
Občudujem te, kako si začela, bojevala in dokončala bitko z boleznijo. Ne, z rakom, saj želiš, da resnice ne zavijamo v celofan ali da govorimo polresnico. Tvoj prvi stik s rakom, prvi pregledi, strahovi, upi, ... Kako drugače te besede bere tisti, ki je to ali podobno dal skozi. Vem, poznam konec, pa vendar ves čas stiskam pesti, mislim, saj bo, mislim, ‘...ne daj se, Bronja...’
In ni še konec. Koliko preizkušenj lahko doleti človeka. Sedaj že slutim, ne, vem, da tebe, in mene bralca, čakata še dve izgubi, še dva slovesa. Lahko čas ustavim, zavrem, če strani obračam počasi?
...
Ko pridem do zadnje besede, do zadnje pike, so občutki mešani. Skoraj da mi je žal, da se je pripoved, da so se tvoji spomini končali. A povsem se niso, ker, kdo ve, mogoče knjigo nekoč spet vzamem v roke.
Julij 2019
November 25, 2018
"Ne vem kako bi šlo brez njega, četudi je bolezen v resnici zelo samotna pot. Je pa dobro, tako zelo dobro, če gre vsaj majhen kos poti s teboj še kdo. To so hipi bližine, ko malo odleže, to so trenutki, ko gre breme nekam drugam. Bolečina se takrat malo razdeli in strah tudi."
Izsek, ki je v meni prebudil prav vsa zavestna in podzavestna čutenja.. Vsa čast in poklon avtorici.
Izsek, ki je v meni prebudil prav vsa zavestna in podzavestna čutenja.. Vsa čast in poklon avtorici.
April 14, 2024
upropasti mi dan……
July 16, 2025
Možda nisam bio spreman za sve što me je čekalo u ovoj knjizi. Stil pisanja me je dosta podsetio na druge "mlađe" autore ex-YU prostora (R. Bužarovska, M. Blažević, J. Adamović). Ono što je krenulo kao naivno i nevino, iz dečijeg ugla - opisivanje detinjstva u Jugoslaviji, u trenutku je prešlo u sirovu i surovo iskrenu ispovest o ličnoj borbi sa rakom, kao i mnogim drugim ličnim gubicima. Život kao velika (i mučna) borba, u kojoj se hvataju tek poneki trenuci iskrene sreće.
Snažno čitalačko iskustvo.
Snažno čitalačko iskustvo.
October 7, 2025
Koliko patnje čini previše patnje? 💔
Prvi dio donio mi je predivne nostalgične momente s kojima sam se mogla poistovjetiti, sve više obožavam te podsjetnike na djetinjstvo, a drugi dio me emotivno dotukao. Trebalo je to sve izdržati.
Prvi dio donio mi je predivne nostalgične momente s kojima sam se mogla poistovjetiti, sve više obožavam te podsjetnike na djetinjstvo, a drugi dio me emotivno dotukao. Trebalo je to sve izdržati.
February 13, 2022
Ne sjećam se kad sam zadnji put tako brzo čitala..
A opet, tako brzo i lako pročitati tako tešku, mučnu priča o životu s previše gubitaka .. zapravo o životu koji je lijep, ispunjen divnim uspomenama, ali i preteškim križevima za samo jednu osobu.. gotovo da je teško povjerovati da se baš sve to samo jednoj osobi desilo.. da je sa svim tim gubitcima morala naučiti živjeti, i da je u tome uspjela..
Svaka joj čast!
Život, lijep i okrutan. Pred ovakvim pričama čovjek se podsjeti na poniznost, zahvalnost.
Kažu da Bog čovjeku da onoliki križ kakav može nositi. Po tome sam ja perolaka, a Bronja Žakelj šampion super teške kategorije.
A opet, tako brzo i lako pročitati tako tešku, mučnu priča o životu s previše gubitaka .. zapravo o životu koji je lijep, ispunjen divnim uspomenama, ali i preteškim križevima za samo jednu osobu.. gotovo da je teško povjerovati da se baš sve to samo jednoj osobi desilo.. da je sa svim tim gubitcima morala naučiti živjeti, i da je u tome uspjela..
Svaka joj čast!
Život, lijep i okrutan. Pred ovakvim pričama čovjek se podsjeti na poniznost, zahvalnost.
Kažu da Bog čovjeku da onoliki križ kakav može nositi. Po tome sam ja perolaka, a Bronja Žakelj šampion super teške kategorije.
Read
November 7, 2023Ovakve knjige ne ocenjujem. Pretužno.
December 12, 2018
Zdi se preprosto lepo. V romanu sem užival od prve do zadnje strani. Ta izjemni preplet otroškega glasu, ki kliče po razumevanju tega, kar se ji dogaja, in ženske, ki skozi odraščanje in soočanje z lastnimi demoni hodi skozi preizkušnje, se v njih neskončno zahvaljuje vsem dragim in poklanja spominom na svojo in tudi našo preteklost, ki jo riše, sem doživljal kot lepo izkušnjo. V polnem me navdušuje slog, ki skozi večkrat kratke povedi s tišino in pikami zareže v sunkovito refleksijo dogajanja glavne junakinje, tako kot zareže preprost in ponižen Rilkejev verz, ki odgovarja bežeči reki tam nekje v Sonetih na Orfeja: sem. Nemočno izgubljanje v zankah učasovanja, z neprestano skušnjavo, da naprtimo vse skupaj neki vsemogočni neprevidnosti, vse dokler v tem ne uvidimo sebe. To sem menil, ko sem zapisal, da čas merimo s svojimi vatli.
Belo se pere na devetdeset pa je v tem trenutku nedvomno nekje pri vrhu meni ljubih knjig, ki sem jih letos bral.
https://kon-teksti.blogspot.com/2018/...
Belo se pere na devetdeset pa je v tem trenutku nedvomno nekje pri vrhu meni ljubih knjig, ki sem jih letos bral.
https://kon-teksti.blogspot.com/2018/...
July 28, 2019
"Če bi lahko, bi se zvila v gubo. Če bi lahko, bi se zvila v klobčič. Zlezla bi spet nazaj vate in se spet zgubila nazaj v nič. V nič, v tisto, od koder sem prišla."
Priznam, na začetku sem bila skeptična, ker se je toliko govorilo ravno o TEJ knjigi. Le kaj je tako posebnega na njej, sem se spraševala. Sedaj sem končno dobila odgovor.
Belo se pere na devetdeset je enostavno taka zgodba, ki je ni mogoče pozabiti. Preprosto ostane s tabo. Začne se lahkotno, šaljivo in jezik pri tem žubori čisto kot gorski potok. Kmalu zgodba dobi resen podton, a jezik ostaja vseskozi navdihujoč. Mogoče bo komu deloval brezoseben, meni pa se zdi, da se v ravno takih povedih skriva največ bolečine in trpljenja ob soočanju z zahrbtno boleznijo, odraščanjem in s smrtjo ljubljenih oseb. Ne najdem pravih besed, s katerimi bi opisala vsa svoja občutja, ki so me prevevala ob vseh čustvenih preobratih.
Čudovito, iskreno, pretresljivo in presunljivo branje, ki si vsekakor zasluži letošnjega kresnika!
Priznam, na začetku sem bila skeptična, ker se je toliko govorilo ravno o TEJ knjigi. Le kaj je tako posebnega na njej, sem se spraševala. Sedaj sem končno dobila odgovor.
Belo se pere na devetdeset je enostavno taka zgodba, ki je ni mogoče pozabiti. Preprosto ostane s tabo. Začne se lahkotno, šaljivo in jezik pri tem žubori čisto kot gorski potok. Kmalu zgodba dobi resen podton, a jezik ostaja vseskozi navdihujoč. Mogoče bo komu deloval brezoseben, meni pa se zdi, da se v ravno takih povedih skriva največ bolečine in trpljenja ob soočanju z zahrbtno boleznijo, odraščanjem in s smrtjo ljubljenih oseb. Ne najdem pravih besed, s katerimi bi opisala vsa svoja občutja, ki so me prevevala ob vseh čustvenih preobratih.
Čudovito, iskreno, pretresljivo in presunljivo branje, ki si vsekakor zasluži letošnjega kresnika!
June 26, 2024
Že dolgo nisem jokal ob branju.
October 4, 2025
Teška tema, tegobni trenuci, a čitalačko iskustvo tj. utisak obuhvatiću jednom rečju: osrednjost.
August 8, 2025
Prvih stotinjak stranica – uživate u nostalgičnom odrastanju sedamdesetih na ovim prostorima, u kojem djeca nisu bila pošteđena cigaretnog dima… Veselite se svakom predmetu koji vas vraća u djetinjstvo (na primjer, plava posuda za pomfrit s mrežicom). Da, prvih sto stranica pisano je ljupko, iz perspektive djeteta, a narativom podsjeća na roman Sloboština Barbie Maše Kolanović i optimizmom na Tisju Kljaković…
No, to je samo prvih stotinjak stranica – još od naslova naslućuje se da će radnja poprimiti drugačije boje…
Iako sam knjigu pročitala u jednom danu (dahu), zbog proživljenih iskustava bila mi je jedna od težih (a uglavnom ne čitam lagane knjige)…
Nisam sigurna mogu li je ikome preporučiti, nisam sigurna niti da ću pogledati film koji se po romanu snima i u Istri. Odložit ću je na policu – za sada.
Morala sam googlati da vidim je li autorica živa i zdrava – čini se da je s njom sve u redu. Živjela Bronja!
No, to je samo prvih stotinjak stranica – još od naslova naslućuje se da će radnja poprimiti drugačije boje…
Iako sam knjigu pročitala u jednom danu (dahu), zbog proživljenih iskustava bila mi je jedna od težih (a uglavnom ne čitam lagane knjige)…
Nisam sigurna mogu li je ikome preporučiti, nisam sigurna niti da ću pogledati film koji se po romanu snima i u Istri. Odložit ću je na policu – za sada.
Morala sam googlati da vidim je li autorica živa i zdrava – čini se da je s njom sve u redu. Živjela Bronja!
May 13, 2021
“Najviše čujem kad kaže: “Ćemo”. Jer “ćemo” znači da nisam sama.
Mislim da ovu knjigu ne bih pročitala da nisam “morala” za jedno predavanje. Puno bih propustila. Jesam li ikad pročitala štivo koje se na tako minuciozan i iskren način suočava s temom bolesti i smrti?
Junakinja ovog romana sama je autorica, a roman stilski varira ovisno o dobi pripovjedačice. Gotovo infantilan stil specifičan je za prvi dio u kojem se priča fokusira na bolest majke, dok se u drugom dijelu odrastao glas suočava s vlastitom bolesti. Rezultat je štivo koje udara u pleksus govoreći o bolesti, izolaciji, strahu, smrtnosti i smrti, nečem što nas okružuje, s čim se svatko od u jednom trenutku svog života suočava, a nedostaje nam hrabrosti i vokabulara da se s njima istinski suočimo. To čini lirično, meko i direktno, i s nevjerojatnom količinom uvida i suosjećanja, bez osude i bez imalo patetike.
“Raspadam se, smoj sebi curim iz ruku. Sve što jesam bježi bez kontrole, bez nadzora. Kad stisne šake, ne pomaže. Trčim dalje od sebe,, klizim samoj sebi kroz prste i razlijevam se posvuda po podu.”
August 31, 2024
Uff, ne znam… Jako teška knjiga sa užasnom sudbinom Bronje, ali isto sam se i smejala sa njom uz neke prelepe scene…
When life hits u, learn to never give up.🫶🏻
When life hits u, learn to never give up.🫶🏻
July 31, 2019
5/5. Roman o življenju Bronje Žakelj, nabit s pristnimi čustvi in sprva žametno nostalgičnimi, otroško-nedolžnimi čustvi, nato pa krutimi posegi Usode. Bolezen ne potrka in vpraša, če lahko vstopi, temveč nepričakovano priceplja skozi zadnja vrata in nato zruši vse pred seboj - večkrat, zaporedoma.
January 24, 2020
Uf, težka tema, kar stiska v prsih in rosi oko. Kljub temu pa ima knjiga veliko humornih vložkov in vzbuja nostalgijo. Odlična!
February 22, 2023
ce se kdaj pocutite slabo o svojem zivljenju - preberite to knjigo in se vam bo zdelo super
September 16, 2025
Drago mi je da sam u recenzijama pročitala da naivan glas dječjeg pripovjedača (čija svrha ipak postane jasna) nakon prvih 100tinjak stranica poprimi značajno zreliji ton. Mislim da nisam pročitala bolju knjigu (u ovom slučaju autobiografski roman) o iskustvu teške bolesti i gubitka.
February 18, 2022
Bronja Žakelj – Bijelo se pere na devedeset
Postoje knjige i knjige. Neke nas nasmiju jer su prepune humora, neke navedu na dublja razmišljanja, neke donose mir i spokoj, neke nove spoznaje, ali postoje i knjige koje vas razbiju. "Bijelo se pere na devedeset" me razbila. U parampačad.
Roman počinje riječima kojima se spisateljica obraća majci:
“𝑍𝑜𝑣𝑢 𝑡𝑒 𝑀𝑖𝑡𝑎, 𝑎 𝑗𝑎 𝑡𝑒 𝑧𝑜𝑣𝑒𝑚 𝑚𝑎𝑚𝑎. 𝑇𝑎𝑘𝑜 𝑠𝑖 𝑗𝑎𝑘𝑜 𝑙𝑖𝑗𝑒𝑝𝑎 𝑖 𝑡𝑎𝑘𝑜 𝑠𝑖 𝑗𝑎𝑘𝑜 𝑚𝑜𝑗𝑎.
𝑃𝑜𝑧𝑛𝑎𝑗𝑒𝑚 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑢 𝑘𝑜𝑠𝑢, 𝑠𝑚𝑒đ𝑎 𝑗𝑒 𝑖 𝑝𝑜𝑛𝑒𝑘𝑎𝑑 𝑧𝑎𝑠𝑗𝑎 𝑐𝑟𝑣𝑒𝑛𝑜. 𝑇𝑜 𝑗𝑒 𝑜𝑛𝑑𝑎 𝑘𝑎𝑑 𝑗𝑒 𝑜𝑏𝑎𝑠𝑗𝑎 𝑠𝑢𝑛𝑐𝑒. 𝑃𝑜𝑧𝑛𝑎𝑗𝑒𝑚 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑢 𝑘𝑜𝑧̌𝑢, 𝑜𝑏𝑙𝑖𝑘 𝑧𝑢𝑏𝑖 𝑖 𝑢𝑠𝑡𝑎 𝑖 𝑐𝑟𝑡𝑒 𝑛𝑎 𝑑𝑙𝑎𝑛𝑜𝑣𝑖𝑚𝑎 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑖ℎ 𝑟𝑢𝑘𝑢. 𝑍𝑛𝑎𝑚 𝑘𝑎𝑘𝑜 𝑚𝑖𝑟𝑖𝑠̌𝑒𝑠̌ 𝑖 𝑘𝑎𝑘𝑜 𝑡𝑖 𝑠𝑒 𝑛𝑎𝑝𝑛𝑒 𝑧̌𝑖𝑙𝑎 𝑛𝑎 𝑣𝑟𝑎𝑡𝑢 𝑘𝑎𝑑 𝑠𝑒 𝑛𝑎𝑔𝑙𝑎𝑠 𝑛𝑎𝑠𝑚𝑖𝑗𝑒𝑠̌. 𝐴 𝑝𝑜𝑧𝑛𝑎𝑗𝑒𝑚 𝑖 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑒 𝑜𝑐̌𝑖, 𝑠𝑣𝑒 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑒 𝑜𝑐̌𝑖.”
Ono što nisam napisala u uvodnoj rečenici je da su to riječi kojima se Bronja Žakelj obraća majci bez koje je ostala kao 14-godišnja djevojčica. Ponekad plačem gledajući kakav potresan film. Uz knjige, a čitam ih toliko teških i bolnih, kao da sam rođeni mazohist, ne plačem. Stisne me, teško je, ali ne plačem. Uz ovu vrlo specifičnu autobiografiju, u kojoj Bronja Žakelj razotkriva sebe do kosti, sve ono kroz što je prošla tijekom cijelog niza godina – plakala sam kao mahnita. Roman obiluje i humorom, tako da me, na samom početku čitanja, muž promatrao čudnim pogledom; naime, izmjenjivala sam momente smijeha i napade plača.
Ne znam, možda sam toliko ridala jer sam se u nekim dijelovima našla. Književnica je mojih godina, kada opisuje svoje odrastanje – puno toga ćete prepoznati iz vremena 70-ih i 80-ih godina; a onda i privatno – i ja sam imala majku toplih očiju, dobru k'o kruh, kojoj sudbina također ne udijeli dobre karte. A rupa, rupa kad izgubite majku se ne može popuniti.
Ovaj dio osvrta sam se dosta fokusirala i na sebe, i kako sam ja proživljavala čitanje ovog djela, red bi bio, da vam spomenem i ponešto o samoj radnji.
Dođe trenutak kada mislite da ne može gore. Gore, gore i gore od toga kad 14-godišnja djevojčica izgubi majku – svoju sigurnu luku, ljubav i oslonac. Može. Još kako može, vjerujte. Ako nećete srce u tisuću komada – ne čitajte.
Nekoliko godina nakon majčine smrti za Bronju je otpočeo novi krug pakla. Jedan od nekoliko. Uza sve to – otac se emocionalno toliko udaljio da je to – I can't believe! Ne zaboravljam ni trena – ovo je knjiga pisana po stvarnim događajima. Mnogi su od nas s 14 ili 19 još uvijek bili razigrani ili nevini, netaknuti patnjama koje nam usud servira. No, Bronja nije bla te sreće.
Zaista vam nisam opisala velik dio knjige, ne želim, voljela bih da ju mnogi od vas pročitaju.
U Sloveniji, poznatoj po tome da ljudi većinom podižu knjige u knjižnicama, a ne kupuju ih, Bijelo se pere na devedeset doživjelo je SEDAM izdanja.
Razmišljam da li da vam otkrijem zašto je spisateljica izabrala baš ovaj naslov, pa kako sam izostavila mnogo toga reći ću.
“Bijelo se pere na devedeset, zapamti.”, bile su posljednje riječi koje joj je uputila mama shvativši da neće još dugo.
Donosim vam i par citata:
“𝐾𝑎𝑑 𝑜𝑑𝑒𝑠̌, 𝑜𝑠𝑡𝑎𝑛𝑒𝑚 𝑠𝑎𝑚𝑎.
𝑃𝑜𝑛𝑒𝑘𝑎𝑑 𝑚𝑖 𝑛𝑒𝑑𝑜𝑠𝑡𝑎𝑗𝑒𝑠̌ 𝑡𝑎𝑘𝑜 𝑑𝑎 𝑏𝑜𝑙𝑖. 𝐷𝑟𝑢𝑔𝑖 𝑚𝑖𝑠𝑙𝑒 𝑑𝑎 𝑚𝑖 𝑛𝑒 𝑛𝑒𝑑𝑜𝑠𝑡𝑎𝑗𝑒𝑠̌, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑖𝑑𝑒𝑚 𝑣𝑎𝑛, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑖𝑚𝑎𝑚 𝑑𝑒𝑐̌𝑘𝑎. 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑡𝑜𝑔𝑎 𝑠𝑒 𝑜𝑠𝑗𝑒𝑐́𝑎𝑚 𝑘𝑟𝑖𝑣𝑜𝑚.
𝑃𝑜𝑛𝑒𝑘𝑎𝑑 𝑠𝑎𝑛𝑗𝑎𝑚 𝑑𝑎 𝑚𝑒 𝑡𝑖 𝑢𝑗𝑢𝑡𝑟𝑜 𝑝𝑟𝑜𝑏𝑢𝑑𝑖𝑠̌ 𝑧𝑎 𝑠̌𝑘𝑜𝑙𝑢.”
Jedan od Bronjinih snova:
“ 𝑃𝑎𝑑𝑛𝑒𝑚 𝑛𝑎 𝑘𝑜𝑙𝑗𝑒𝑛𝑎, 𝑝𝑟𝑎𝑠̌𝑖𝑛𝑎 𝑚𝑖 𝑢𝑑𝑎𝑟𝑖 𝑢 𝑙𝑖𝑐𝑒 𝑖 𝑜𝑛𝑑𝑎 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑗𝑜𝑠̌ 𝑣𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚 𝑖 𝑣𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚. 𝑉𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑚𝑒 𝑜𝑠𝑡𝑎𝑣𝑖𝑙𝑎, 𝑣𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑣𝑖𝑠̌𝑒 𝑛𝑖𝑠𝑎𝑚 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑎, 𝑣𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑚𝑒 𝑧𝑎𝑚𝑖𝑗𝑒𝑛𝑖𝑙𝑎, 𝑎 𝑛𝑒 𝑏𝑖 𝑚𝑒 𝑠𝑚𝑗𝑒𝑙𝑎 𝑧𝑎𝑚𝑖𝑗𝑒𝑛𝑖𝑡𝑖, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑡𝑖 𝑚𝑜𝑗𝑎 𝑚𝑎𝑚𝑎, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑚𝑜𝑗𝑎 𝑣𝑒𝑧𝑎 𝑠𝑎 𝑠𝑣𝑖𝑗𝑒𝑡𝑜𝑚, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑡𝑖 𝑚𝑜𝑗𝑒 𝑠𝑣𝑒.”
“...𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑏𝑢𝑑𝑖 𝑠𝑛𝑎𝑧̌𝑛𝑎.
𝑇𝑒𝑠̌𝑘𝑜 𝑚𝑖 𝑗𝑒 𝑠𝑙𝑢𝑠̌𝑎𝑡𝑖 𝑡𝑒 𝑟𝑒𝑐̌𝑒𝑛𝑖𝑐𝑒 𝑏𝑒𝑧 𝑠𝑎𝑑𝑟𝑧̌𝑎𝑗𝑎. 𝑍𝑛𝑎𝑚 𝑑𝑎 𝑚𝑒 𝑧̌𝑒𝑙𝑒 𝑢𝑡𝑗𝑒𝑠̌𝑖𝑡𝑖, 𝑎𝑙𝑖 𝑠̌𝑡𝑜 𝑧𝑛𝑎𝑐̌𝑒 𝑡𝑒 𝑟𝑖𝑗𝑒𝑐̌𝑖 𝑏𝑒𝑧 𝑧𝑛𝑎𝑐̌𝑒𝑛𝑗𝑎? 𝑆̌𝑡𝑜 𝑧𝑛𝑎𝑐̌𝑖 𝑏𝑖𝑡𝑖 𝑠𝑛𝑎𝑧̌𝑎𝑛? 𝑆̌𝑡𝑜 𝑗𝑒 𝑡𝑜 𝑢𝑜𝑝𝑐́𝑒? 𝐼 𝑠̌𝑡𝑜 𝑐́𝑒 𝑏𝑖𝑡𝑖 𝑎𝑘𝑜 𝑗𝑎 𝑡𝑒 𝑛𝑗𝑖ℎ𝑜𝑣𝑒 𝑠𝑛𝑎𝑔𝑒 𝑛𝑒𝑚𝑎𝑚 𝑑𝑜𝑣𝑜𝑙𝑗𝑛𝑜? 𝑀𝑜𝑧̌𝑑𝑎 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑒 𝑏𝑜𝑗𝑖𝑚 𝑧𝑛𝑎𝑐̌𝑖 𝑑𝑎 𝑠𝑎𝑚 𝑏𝑒𝑧 𝑠𝑛𝑎𝑔𝑒?”
“𝐾𝑎𝑧̌𝑢 𝑚𝑖 𝑑𝑎 𝑚𝑜𝑟𝑎𝑚 𝑧̌𝑖𝑣𝑗𝑒𝑡𝑖 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑒, 𝑡𝑜 𝑚𝑖 𝑘𝑎𝑧̌𝑢 𝑠𝑘𝑜𝑟𝑜 𝑠𝑣𝑖, 𝑝𝑟𝑒𝑚𝑑𝑎 𝑗𝑎 𝑣𝑒𝑐́ 𝑧̌𝑖𝑣𝑖𝑚 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑒. 𝐽𝑎 𝑣𝑒𝑐́ 𝑧̌𝑖𝑣𝑖𝑚 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑒, 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑛𝑒 𝑧̌𝑖𝑣𝑖𝑚 𝑜𝑛𝑎𝑘𝑜 𝑘𝑎𝑘𝑜 𝑧̌𝑖𝑣𝑒 𝑜𝑛𝑖, 𝑖 𝑛𝑒 𝑧̌𝑖𝑣𝑖𝑚 𝑜𝑛𝑎𝑘𝑜 𝑘𝑎𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑎𝑚 𝑧̌𝑖𝑣𝑗𝑒𝑙𝑎 𝑝𝑟𝑖𝑗𝑒. 𝐽𝑒𝑟 𝑛𝑖𝑠̌𝑡𝑎 𝑛𝑖𝑗𝑒 𝑖𝑠𝑡𝑜, 𝑗𝑒𝑟 𝑛𝑒 𝑚𝑜𝑧̌𝑒 𝑏𝑖𝑡𝑖 𝑖𝑠𝑡𝑜...”
Pišući ovaj osvrt opet sam se rasplakala.
Postoje knjige i knjige. Neke nas nasmiju jer su prepune humora, neke navedu na dublja razmišljanja, neke donose mir i spokoj, neke nove spoznaje, ali postoje i knjige koje vas razbiju. "Bijelo se pere na devedeset" me razbila. U parampačad.
Roman počinje riječima kojima se spisateljica obraća majci:
“𝑍𝑜𝑣𝑢 𝑡𝑒 𝑀𝑖𝑡𝑎, 𝑎 𝑗𝑎 𝑡𝑒 𝑧𝑜𝑣𝑒𝑚 𝑚𝑎𝑚𝑎. 𝑇𝑎𝑘𝑜 𝑠𝑖 𝑗𝑎𝑘𝑜 𝑙𝑖𝑗𝑒𝑝𝑎 𝑖 𝑡𝑎𝑘𝑜 𝑠𝑖 𝑗𝑎𝑘𝑜 𝑚𝑜𝑗𝑎.
𝑃𝑜𝑧𝑛𝑎𝑗𝑒𝑚 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑢 𝑘𝑜𝑠𝑢, 𝑠𝑚𝑒đ𝑎 𝑗𝑒 𝑖 𝑝𝑜𝑛𝑒𝑘𝑎𝑑 𝑧𝑎𝑠𝑗𝑎 𝑐𝑟𝑣𝑒𝑛𝑜. 𝑇𝑜 𝑗𝑒 𝑜𝑛𝑑𝑎 𝑘𝑎𝑑 𝑗𝑒 𝑜𝑏𝑎𝑠𝑗𝑎 𝑠𝑢𝑛𝑐𝑒. 𝑃𝑜𝑧𝑛𝑎𝑗𝑒𝑚 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑢 𝑘𝑜𝑧̌𝑢, 𝑜𝑏𝑙𝑖𝑘 𝑧𝑢𝑏𝑖 𝑖 𝑢𝑠𝑡𝑎 𝑖 𝑐𝑟𝑡𝑒 𝑛𝑎 𝑑𝑙𝑎𝑛𝑜𝑣𝑖𝑚𝑎 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑖ℎ 𝑟𝑢𝑘𝑢. 𝑍𝑛𝑎𝑚 𝑘𝑎𝑘𝑜 𝑚𝑖𝑟𝑖𝑠̌𝑒𝑠̌ 𝑖 𝑘𝑎𝑘𝑜 𝑡𝑖 𝑠𝑒 𝑛𝑎𝑝𝑛𝑒 𝑧̌𝑖𝑙𝑎 𝑛𝑎 𝑣𝑟𝑎𝑡𝑢 𝑘𝑎𝑑 𝑠𝑒 𝑛𝑎𝑔𝑙𝑎𝑠 𝑛𝑎𝑠𝑚𝑖𝑗𝑒𝑠̌. 𝐴 𝑝𝑜𝑧𝑛𝑎𝑗𝑒𝑚 𝑖 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑒 𝑜𝑐̌𝑖, 𝑠𝑣𝑒 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑒 𝑜𝑐̌𝑖.”
Ono što nisam napisala u uvodnoj rečenici je da su to riječi kojima se Bronja Žakelj obraća majci bez koje je ostala kao 14-godišnja djevojčica. Ponekad plačem gledajući kakav potresan film. Uz knjige, a čitam ih toliko teških i bolnih, kao da sam rođeni mazohist, ne plačem. Stisne me, teško je, ali ne plačem. Uz ovu vrlo specifičnu autobiografiju, u kojoj Bronja Žakelj razotkriva sebe do kosti, sve ono kroz što je prošla tijekom cijelog niza godina – plakala sam kao mahnita. Roman obiluje i humorom, tako da me, na samom početku čitanja, muž promatrao čudnim pogledom; naime, izmjenjivala sam momente smijeha i napade plača.
Ne znam, možda sam toliko ridala jer sam se u nekim dijelovima našla. Književnica je mojih godina, kada opisuje svoje odrastanje – puno toga ćete prepoznati iz vremena 70-ih i 80-ih godina; a onda i privatno – i ja sam imala majku toplih očiju, dobru k'o kruh, kojoj sudbina također ne udijeli dobre karte. A rupa, rupa kad izgubite majku se ne može popuniti.
Ovaj dio osvrta sam se dosta fokusirala i na sebe, i kako sam ja proživljavala čitanje ovog djela, red bi bio, da vam spomenem i ponešto o samoj radnji.
Dođe trenutak kada mislite da ne može gore. Gore, gore i gore od toga kad 14-godišnja djevojčica izgubi majku – svoju sigurnu luku, ljubav i oslonac. Može. Još kako može, vjerujte. Ako nećete srce u tisuću komada – ne čitajte.
Nekoliko godina nakon majčine smrti za Bronju je otpočeo novi krug pakla. Jedan od nekoliko. Uza sve to – otac se emocionalno toliko udaljio da je to – I can't believe! Ne zaboravljam ni trena – ovo je knjiga pisana po stvarnim događajima. Mnogi su od nas s 14 ili 19 još uvijek bili razigrani ili nevini, netaknuti patnjama koje nam usud servira. No, Bronja nije bla te sreće.
Zaista vam nisam opisala velik dio knjige, ne želim, voljela bih da ju mnogi od vas pročitaju.
U Sloveniji, poznatoj po tome da ljudi većinom podižu knjige u knjižnicama, a ne kupuju ih, Bijelo se pere na devedeset doživjelo je SEDAM izdanja.
Razmišljam da li da vam otkrijem zašto je spisateljica izabrala baš ovaj naslov, pa kako sam izostavila mnogo toga reći ću.
“Bijelo se pere na devedeset, zapamti.”, bile su posljednje riječi koje joj je uputila mama shvativši da neće još dugo.
Donosim vam i par citata:
“𝐾𝑎𝑑 𝑜𝑑𝑒𝑠̌, 𝑜𝑠𝑡𝑎𝑛𝑒𝑚 𝑠𝑎𝑚𝑎.
𝑃𝑜𝑛𝑒𝑘𝑎𝑑 𝑚𝑖 𝑛𝑒𝑑𝑜𝑠𝑡𝑎𝑗𝑒𝑠̌ 𝑡𝑎𝑘𝑜 𝑑𝑎 𝑏𝑜𝑙𝑖. 𝐷𝑟𝑢𝑔𝑖 𝑚𝑖𝑠𝑙𝑒 𝑑𝑎 𝑚𝑖 𝑛𝑒 𝑛𝑒𝑑𝑜𝑠𝑡𝑎𝑗𝑒𝑠̌, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑖𝑑𝑒𝑚 𝑣𝑎𝑛, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑖𝑚𝑎𝑚 𝑑𝑒𝑐̌𝑘𝑎. 𝑍𝑏𝑜𝑔 𝑡𝑜𝑔𝑎 𝑠𝑒 𝑜𝑠𝑗𝑒𝑐́𝑎𝑚 𝑘𝑟𝑖𝑣𝑜𝑚.
𝑃𝑜𝑛𝑒𝑘𝑎𝑑 𝑠𝑎𝑛𝑗𝑎𝑚 𝑑𝑎 𝑚𝑒 𝑡𝑖 𝑢𝑗𝑢𝑡𝑟𝑜 𝑝𝑟𝑜𝑏𝑢𝑑𝑖𝑠̌ 𝑧𝑎 𝑠̌𝑘𝑜𝑙𝑢.”
Jedan od Bronjinih snova:
“ 𝑃𝑎𝑑𝑛𝑒𝑚 𝑛𝑎 𝑘𝑜𝑙𝑗𝑒𝑛𝑎, 𝑝𝑟𝑎𝑠̌𝑖𝑛𝑎 𝑚𝑖 𝑢𝑑𝑎𝑟𝑖 𝑢 𝑙𝑖𝑐𝑒 𝑖 𝑜𝑛𝑑𝑎 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑗𝑜𝑠̌ 𝑣𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚 𝑖 𝑣𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚. 𝑉𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑚𝑒 𝑜𝑠𝑡𝑎𝑣𝑖𝑙𝑎, 𝑣𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑣𝑖𝑠̌𝑒 𝑛𝑖𝑠𝑎𝑚 𝑡𝑣𝑜𝑗𝑎, 𝑣𝑟𝑖𝑠̌𝑡𝑖𝑚 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑚𝑒 𝑧𝑎𝑚𝑖𝑗𝑒𝑛𝑖𝑙𝑎, 𝑎 𝑛𝑒 𝑏𝑖 𝑚𝑒 𝑠𝑚𝑗𝑒𝑙𝑎 𝑧𝑎𝑚𝑖𝑗𝑒𝑛𝑖𝑡𝑖, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑡𝑖 𝑚𝑜𝑗𝑎 𝑚𝑎𝑚𝑎, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑚𝑜𝑗𝑎 𝑣𝑒𝑧𝑎 𝑠𝑎 𝑠𝑣𝑖𝑗𝑒𝑡𝑜𝑚, 𝑧𝑎𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑖 𝑡𝑖 𝑚𝑜𝑗𝑒 𝑠𝑣𝑒.”
“...𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑏𝑢𝑑𝑖 𝑠𝑛𝑎𝑧̌𝑛𝑎.
𝑇𝑒𝑠̌𝑘𝑜 𝑚𝑖 𝑗𝑒 𝑠𝑙𝑢𝑠̌𝑎𝑡𝑖 𝑡𝑒 𝑟𝑒𝑐̌𝑒𝑛𝑖𝑐𝑒 𝑏𝑒𝑧 𝑠𝑎𝑑𝑟𝑧̌𝑎𝑗𝑎. 𝑍𝑛𝑎𝑚 𝑑𝑎 𝑚𝑒 𝑧̌𝑒𝑙𝑒 𝑢𝑡𝑗𝑒𝑠̌𝑖𝑡𝑖, 𝑎𝑙𝑖 𝑠̌𝑡𝑜 𝑧𝑛𝑎𝑐̌𝑒 𝑡𝑒 𝑟𝑖𝑗𝑒𝑐̌𝑖 𝑏𝑒𝑧 𝑧𝑛𝑎𝑐̌𝑒𝑛𝑗𝑎? 𝑆̌𝑡𝑜 𝑧𝑛𝑎𝑐̌𝑖 𝑏𝑖𝑡𝑖 𝑠𝑛𝑎𝑧̌𝑎𝑛? 𝑆̌𝑡𝑜 𝑗𝑒 𝑡𝑜 𝑢𝑜𝑝𝑐́𝑒? 𝐼 𝑠̌𝑡𝑜 𝑐́𝑒 𝑏𝑖𝑡𝑖 𝑎𝑘𝑜 𝑗𝑎 𝑡𝑒 𝑛𝑗𝑖ℎ𝑜𝑣𝑒 𝑠𝑛𝑎𝑔𝑒 𝑛𝑒𝑚𝑎𝑚 𝑑𝑜𝑣𝑜𝑙𝑗𝑛𝑜? 𝑀𝑜𝑧̌𝑑𝑎 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑒 𝑏𝑜𝑗𝑖𝑚 𝑧𝑛𝑎𝑐̌𝑖 𝑑𝑎 𝑠𝑎𝑚 𝑏𝑒𝑧 𝑠𝑛𝑎𝑔𝑒?”
“𝐾𝑎𝑧̌𝑢 𝑚𝑖 𝑑𝑎 𝑚𝑜𝑟𝑎𝑚 𝑧̌𝑖𝑣𝑗𝑒𝑡𝑖 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑒, 𝑡𝑜 𝑚𝑖 𝑘𝑎𝑧̌𝑢 𝑠𝑘𝑜𝑟𝑜 𝑠𝑣𝑖, 𝑝𝑟𝑒𝑚𝑑𝑎 𝑗𝑎 𝑣𝑒𝑐́ 𝑧̌𝑖𝑣𝑖𝑚 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑒. 𝐽𝑎 𝑣𝑒𝑐́ 𝑧̌𝑖𝑣𝑖𝑚 𝑑𝑎𝑙𝑗𝑒, 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑛𝑒 𝑧̌𝑖𝑣𝑖𝑚 𝑜𝑛𝑎𝑘𝑜 𝑘𝑎𝑘𝑜 𝑧̌𝑖𝑣𝑒 𝑜𝑛𝑖, 𝑖 𝑛𝑒 𝑧̌𝑖𝑣𝑖𝑚 𝑜𝑛𝑎𝑘𝑜 𝑘𝑎𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑎𝑚 𝑧̌𝑖𝑣𝑗𝑒𝑙𝑎 𝑝𝑟𝑖𝑗𝑒. 𝐽𝑒𝑟 𝑛𝑖𝑠̌𝑡𝑎 𝑛𝑖𝑗𝑒 𝑖𝑠𝑡𝑜, 𝑗𝑒𝑟 𝑛𝑒 𝑚𝑜𝑧̌𝑒 𝑏𝑖𝑡𝑖 𝑖𝑠𝑡𝑜...”
Pišući ovaj osvrt opet sam se rasplakala.
October 28, 2025
Bio sam vrlo blizu tome da ne dovršim ovu knjigu. Ne zato što nije dobra, nego zato što je tematika stravična i jako teška za čitanje. Satralo me. Drago mi je da sam ipak nastavio jer, osim što je vrlo dobro napisano, ovo dođe kao svojevrsno cjepivo, kao priprema za to koliko život može biti neizdrživo težak i bolan. Ne samo da može takav biti, nego neminovno i bude.
Često se pitam može li se čovjek ikako pripremiti na sve gubitke, boli i smrt koji ga čekaju. Vjerojatno ne može, ali ova knjiga je možda jedan mali doprinos nošenju s neizbježnim. Hvala Bronja 🙌
Često se pitam može li se čovjek ikako pripremiti na sve gubitke, boli i smrt koji ga čekaju. Vjerojatno ne može, ali ova knjiga je možda jedan mali doprinos nošenju s neizbježnim. Hvala Bronja 🙌
January 3, 2021
Ganljiva in edinstvena zgodba o smrti in življenju. Pa tudi o naši bivši Jugi. Zgodba je pisana kot zapis spominov, ki jih avtorica piše svoji pokojni mami.
February 22, 2025
Definitivno knjiga koja je s punim pravom osvojila književnu nagradu.
Čita se sa suzama u očima. 💔
Čita se sa suzama u očima. 💔
October 26, 2025
wa wa wauu, prebrano v enem ‘šusu’, skozi celo branje pa obcutek cmoka v grlu
November 12, 2019
Po priporočilu sem prebral knjigo kajti z avtorico imava kar nekaj skupnih točk: mislim, da je približno eno leto starejša in sva torej oba odraščala v podobnem času, poleg tega pa sva se oba borila s podobno boleznijo v istem časovnem obdobju; mislim, da se je celo bežno spomnim iz B bloka onkološkega inštituta v letu 1991
Naj najprej povem, da je očitno avtorica prestala velike preizkušnje v mladosti, ob izgubi mame in brata, skozi kar se je prebila in kar zelo dobro, zgleda tudi iskreno, opisuje v knjigi. To je vredno spoštovanja.
Na drugi strani pa je avtorica, mogoče nevede, razkrila področje, ki me je vzpodbudilo k razmišljanju. Za razliko od avtorice sem jaz odraščal na deželi, na Kozjanskem. V svojem otroštvu se mi niti sanjalo ni da bi šel smučat na Kaprun, vsako leto večkrat v Istro na morje, v Trst po obleke, imel v stanovanju pohištvo in deke iz študentskega naselja, da bi doma delal vstopnice za tekme, da bi risal po avtomobilskih tablicah in se tako izogibal par/nepar omejitvam, da bi v času socializma, relativnega pomanjkanja in inflacije imel v Ljubljani na voljo tri stanovanja (Vojkova, Gregorčičeva in Grba), in podobno.
To omenjam zato, ker mnogi z nostalgijo objokujejo socializem - ni čudno! V takšnem socializmu, ki je poln hinavščine, okoriščanja, nepotizma, netrasparentnosti, nepoštenja so mnogi imeli lepo otroštvo. In iz takih pogledov in vrednot se je razvila slovenska malomeščanska elita, ki ji vlada še danes in vzdržuje to stanje. In kar je mogoče še najbolj zaskrbljujoče je, da se nobenemu to ne zdi sporno.
Naj najprej povem, da je očitno avtorica prestala velike preizkušnje v mladosti, ob izgubi mame in brata, skozi kar se je prebila in kar zelo dobro, zgleda tudi iskreno, opisuje v knjigi. To je vredno spoštovanja.
Na drugi strani pa je avtorica, mogoče nevede, razkrila področje, ki me je vzpodbudilo k razmišljanju. Za razliko od avtorice sem jaz odraščal na deželi, na Kozjanskem. V svojem otroštvu se mi niti sanjalo ni da bi šel smučat na Kaprun, vsako leto večkrat v Istro na morje, v Trst po obleke, imel v stanovanju pohištvo in deke iz študentskega naselja, da bi doma delal vstopnice za tekme, da bi risal po avtomobilskih tablicah in se tako izogibal par/nepar omejitvam, da bi v času socializma, relativnega pomanjkanja in inflacije imel v Ljubljani na voljo tri stanovanja (Vojkova, Gregorčičeva in Grba), in podobno.
To omenjam zato, ker mnogi z nostalgijo objokujejo socializem - ni čudno! V takšnem socializmu, ki je poln hinavščine, okoriščanja, nepotizma, netrasparentnosti, nepoštenja so mnogi imeli lepo otroštvo. In iz takih pogledov in vrednot se je razvila slovenska malomeščanska elita, ki ji vlada še danes in vzdržuje to stanje. In kar je mogoče še najbolj zaskrbljujoče je, da se nobenemu to ne zdi sporno.
November 27, 2025
Bijelo se pere na devedeset te na prvih stotinjak stranica uljuljuška u dobar osjećaj povratkom u djetinjstvo. Igranje na ulici, jedenje Eurocrema, skijanje u Sloveniji i ljetovanje u Rovinju, gledanje Olimpijade u Sarajevu. To “idilično” djetinjstvo ponekad je prekinuto nemilim događajima, ali oni ipak sretno završe za glavne likove. Zato vas ništa ne može pripremiti na sljedećih stotinjak stranica i užase koji slijede. Sve je opisano i napisano bez imalo patetike, samo čista tuga, nemoć i horor koji se pred nama odvijaju i želja da glavnih lik sve to preživi, a ni sam ne znaš kako… Knjiga koju dugo neću izbrisati iz misli..
“I ničega se ne bojim, jer smrt stanuje u meni već godinama. Ukroćena je, pognuta, promišljena, moja. I ničega me nije strah, a nema ničega tjeskobnoga ni u iščekivanju njezina dolaska. Samo tišina, bijela, samo svečani mir. “
“I ničega se ne bojim, jer smrt stanuje u meni već godinama. Ukroćena je, pognuta, promišljena, moja. I ničega me nije strah, a nema ničega tjeskobnoga ni u iščekivanju njezina dolaska. Samo tišina, bijela, samo svečani mir. “
February 22, 2022
Koliko nostalgije mi je prebudila ta knjiga? Avtorica je nekoliko starejša od mene, a vseeno se vidim v njenem opisu kako je bilo odraščati v 80ih.
V začetku me je naštevanje imen vseh sosedov, žlahte malo zmedelo, preveč in prehitro smo jih prileteli. Čeprav razumem zakaj, ker si takrat res imel občutek, da je življenje polno sorodnikov in prijateljev.
Med branjem sem se velikokrat nasmejala izjavam očeta in s solznimi očmi prebirala odhod babice.
Močen zapis, vreden branja.
V začetku me je naštevanje imen vseh sosedov, žlahte malo zmedelo, preveč in prehitro smo jih prileteli. Čeprav razumem zakaj, ker si takrat res imel občutek, da je življenje polno sorodnikov in prijateljev.
Med branjem sem se velikokrat nasmejala izjavam očeta in s solznimi očmi prebirala odhod babice.
Močen zapis, vreden branja.
July 17, 2019
Obožujem to knjigo od prve do zadnje črke. Toliko smeha in joka kot je iz mene izvabila ta knjiga, ga že dolgo ni nobena. Zelo sem vesel, da jo imam osebno podpisano od Bronje same. Močno jo priporočam.
November 12, 2024
najboljsa najbolj grozna knjiga, mogla sem delat pavzo vsake pol strani in/ali poslusat gasolino ker sm se tok cmizdrila
Read
May 16, 2025DNF
Zaista mi je zao jer vidim da se ova knjiga svima dopada ali ja nikako ne mogu da shvatim da se predstavlja trista likova u prvih deset stranica. Tata ima te i te kolege, kolege i komsije imaju te i te devojke pa tri brata, 2 sestre, bratanicu, njenog muza ili sta god vise. Ubilo mi je zelju za citanjem. Taman kad se iskopas od predstavljanja silnih likova, slede neke apsolutno nebitne situacije. Mozda je drugi deo knjige bolji ali cu ja ipak skratiti sebi muke i odloziti ovu knjigu.
Zaista mi je zao jer vidim da se ova knjiga svima dopada ali ja nikako ne mogu da shvatim da se predstavlja trista likova u prvih deset stranica. Tata ima te i te kolege, kolege i komsije imaju te i te devojke pa tri brata, 2 sestre, bratanicu, njenog muza ili sta god vise. Ubilo mi je zelju za citanjem. Taman kad se iskopas od predstavljanja silnih likova, slede neke apsolutno nebitne situacije. Mozda je drugi deo knjige bolji ali cu ja ipak skratiti sebi muke i odloziti ovu knjigu.
Displaying 1 - 30 of 213 reviews