Пад Цариграда, односно Константинопоља, вечна је тема која покреће различите емоције, па је тако ова тема једна од најважнијих и најзанимљивијих у историји целокупне историје света, и већ дуги низ година инспирише и истраживаче и писце. Један од најновијих доприноса овој теми је роман „Свети рат за Цариград“ Александра Тешића, књига која на узбудљив и дубоко историјски заснован начин доноси последње дане једне од најмоћнијих и најлегендарнијих цивилизација у историји човечанства.
Тренутак када сам започео читање вог романа, као и сам контекст његовог читања, савршено се уклапио у моју прву посету Истанбулу. Прво што сам урадио је био обилазак остатака Теодосијевог зида, који је годинама био сцена крвавих битака, закључно са последњом која је и окосница приче. Обутимао ме је неки осећај туге док сам посматрао рушевине. Све је то било само увод у дубоко емотивно и интелектуално искуство које ћу као читалац доживети током читаве књиге.
Александар Тешић у овом роману не само да истражује догађаје који су довели до пада „Богородичиног града“ 1453. године, већ и мајсторски проткао велику историјску сагу која даје увиде у различите перспективе учесника у великом историјском тренутку. Тешић не прилази историји једноставно као хроничар, већ као расветљивач личности и њихових мотива. У књизи се могу пронаћи дубоке и разноврсне анализе гледишта Византинаца (Грка), Латина (Ђеновљана и Млетака), Срба, Турака, Арапа и Угара, који су на различите начине били повезани са судбином Цариграда. Њихови лични и колективни односи, верске и политичке тензије, као и драматични избори које су морали да донесу, чине овај роман не само историјским освртима, већ и дубоким људским истраживањем.
Посебно се истичу два велика лика који доминирају романом – Константин Драгаш, последњи византијски цар, и Мехмед II Освајач. Тешић на невероватан начин истражује њихове мотиве, страхове, тежње и одлуке које су обликовале крај једне и почетак друге ере. Тешић успева да изгради дубоке и комплексне портрете ових историских личности, истовремено дајући увид у њихову личну трагедију и величину, али и у политичке и војне аспекте њихових поступака.
Роман има нешто више од 700 густо написаних страница, али свако слово и сваки детаљ заслужују пажњу. Тешић се не задовољава само површним описима и једноставним драмама. Својим богатим стилом и дубоком аналитичком способношћу, аутор ствара књигу која је не само историјски значајна, већ и литературно вредна, а која ће привући и историјске љубитеље и читаоце који ценe добро написане романе.
„Свети рат за Цариград“ је не само књига о великој историјској теми, већ и дубока људска прича о рату, смрти, љубави, издаји и опстанку. Оно што овај роман чини изузетним је његова способност да историју учини живом, пружајући нам многа лица, а сва одражавају исту трагедију.
Иако сам као читалац био свестан исхода овог великог историјског догађаја, морам признати да сам током читања некако гајио наду да ће град ипак преживети, да ће браниоци, на крају, успети да одбране своје домаће огњиште. Ова емоција, која је била присутна и поред познатог исхода, директно је резултат изванредно разрађеног приказа одбране Цариграда из угла самих бранилаца. Тешић веома верно и емотивно осликава ситуацију и стање духа византијских вођа и народа који су у последњим данима веровали да ће некако избећи неизбежно. Читајући о њиховој непоколебљивој вери у победу, њиховој нади, страху и патњи, осећате дубоку личну везаност за тај велики град који је на прагу да буде изгубљен.
Све у свему, од мене је велика препорука за ову „обавезну лектиру за одрасле“.