Zavodnik

by Dejan Ognjanović

Zabačeno, opustelo selo u brdima jugoistočne Srbije.

Profesor iz grada na neobičnom zadatku.

Njegovi učenici su brat i sestra o kojima se stara baka... a možda i otac?
Ali, otac je mrtav već godinu dana.

Da li to njegova senka bdije nad snom dvoje blizanaca – ili nešto još mračnije, iz dubine šume, iz blizine izvora na koji više niko iz sela ne ide: izvora zvanog Zavodnik?
Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine?
Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice...

Genres: Horror

269 pages, Paperback

First published January 1, 2014

About the author

Dejan Ognjanović was born in Niš, Serbia, in 1973. He worked as a TA in American Literature at the Faculty of Philosophy, Niš, Serbia (1999-2009). Got his MA in 2009 ('Gothic Motifs in the Works of E. A. Poe'). Got his PhD in 2012 ('Historical Poetics of Horror Genre in Anglo-American Literature'). Published literary and film essays and criticism in various magazines.

In Serbia he has published several books: novels, In Vivo (2003), The Seducer (2014) and Prokletije (The Damned Mountains, 2021); three studies: Faustian Screen: The Devil in Cinema (2006), In the Hills, the Horrors: Serbian Horror Film (2007) and Poetics of Horror (2014); a collection of essays– A Study in Terror (2008) and a book of interviews More than Truth: Kadijević on Kadijević (2017). He edited the first Serbian anthology of H. P. Lovecraft's best stories (Nekronomikon, 2008.); he co-edited The New Frames (2008), on Serbian cinema.

His essays were published in the books edited by Steven Schneider: 100 European Horror Films, 501 Movie Directors, 101 Horror / SF / Gangster / War Movies You Must See Before You Die, and also in Speaking of Monsters (2012) and Digital Nightmares (2015).

He is an editor at Orfelin Publishing (Novi Sad, Serbia), where he edits a book series 'Poetics of Horror'.
He is a regular contributor to Rue Morgue magazine (as writer and reviewer) since 2010.

Reviews

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Čista fenomenalština. Lavkraftovska "lurking fear" strava. Specifičan stil pisanja (neki delovi liče na didaskalije, ali ja volim kratke, informativne rečenice) i strava koja se uvlači pod kožu već na prvom poglavlju. Štaviše, ovakve sudbine i priča koja je u "Zavodniku" ispričana se vrlo često mogu čuti na jugu Srbije (gde je radnja i smeštena), čak i danas. Tako da se roman može shvatiti i kao metafora, umesto horora. Sjajan psihološki pristup likovima, naročito baba Grozdi, koja mi je najveća refleksija svega onoga što je srž Zavodnika. Knjiga me prosto prikovala za fotelju i morao sam da ostavim čitanje poslednjeg poglavlja za drugi dan jer sam bio potpuno "usisan" u atmosferu zbog koje sam jedva zaspao. Kada bi se prikazivao na filmu, to bi jedino crni talas Kadijevićev mogao da oslika kako valja. Kraj je samo britak rez. A sequel o Crnom čoveku (koga sam ja zamislio kao Babadooka) dobar spoj, koji je u romanu nedorečen ostao. Treba nam više ovakvih tekstova i ovakvih pisaca, definitivno.

[Mladen · Rating 4 out of 5]

Zanimljivo delo, koje autor najavljuje kao teoriju i praksu horora. I to je evidentno prilikom čitanja, naročito onima koji su upoznati s istaknutim delima anglofonih književnosti kada je horor / gotika u pitanju.
U romanu se mogu prepoznati elementi takozvane "pathetic fallacy", ali suptilno utkani, kao i Poov "single effect", te lavkraftovski pristup građenju napete atmosfere. Ima i detalja koji asociraju na Orkanske visove (gračnica koja lupka u prozor), ali sve dobro utkano, nenametljivo i bez bilo kakve namere da se određeni pisci kopiraju, već da se određeni teorijski pristupi i elementi utkaju u priču smeštenu u nama (ne)poznato okruženje južne Srbije.
Ovo delo veoma uspešno, zahvaljujući tome, doprinosi tome da čitalac ruralne predele te južne Srbije posmatra i prihvati kao autentično mesto stave.
Pošto je meni atmosfera ruralnog okruženja koju roman opisuje poznata, građenje napetosti će možda biti efikasnije čitaocima koji nisu odmakli mnogo od urbanog okruženja.
Postoje neusklađenosti između perspektive junaka i stila kojim on gotovo ispovedno opisuje događaje i veoma poetične perspektive, ili bolje rečeno prisustva, autora. Takođe, upotreba engleskog, kao što su naziv teze ili citat iz Miltonovog dela su mogli biti prevedeni, jer ne barataju svi čitaoci podjednako engleskim jezikom (meni nije problem, ali neko će se osećati uskraćenim za detalje).
Kraj u lavkraftovskom maniru iz ovakve perspektive pripovedanja može ostaviti čitaoca da se opravdano pita zašto je sve ispričano iz perspektive prvog lica, ali namera pisca je nesumnjivo jasna.
Lepo osmišljeno i realizovano.

[Aleksandar Janjic · Rating 4 out of 5]

На самом почетку ћу мало да закерам. Наиме, задње корице књиге, иако јасно и лијепо описују о чему је књига и наговјештавају њену атмосферу, садрже, да будем мало груб, лажно рекламирање одређене врсте, слично оном на које сам налетио у књизи Песма богиње Кали Дена Симонса.

"Припремите се за страву какву нисте осетили још од слушања бакиних страшних прича, од детињих кошмара и првог гледања Лептирице..."

Искрено, упркос свим квалитетима књиге, вјероватноћа да ћете приликом њеног читања да осјетите било какву страву је релативно никаква. На крају крајева, то и није логично да се очекује од гомиле црних слова на бијелом папиру, да су то не знам како добро распоређена слова, тако да то никако не сматрам маном саме књиге, али сматрам маном њених задњих корица. Једине ствари са папира за које се сјећам да су у мени изазвале било шта слично ефекту гледања неког језивог хорора су књига Survivor Џејмса Херберта (била тамо нека врло језива лутка, брррр), прича Пацови у зидовима Х. Ф. Лавкрафта и два стрипа са Загором, један је дал Инвазија Акронијана дал На граници стварног, заборавио сам, кад се у Тонкиној пећини појави џиновски шишмиш, а други сам заборавио који је, знам да је била визија некаквих зомбија и да је било врло језиво.

Но углавном, да се ми вратимо са корица на оно што је унутра. Млади (ор ис хе?) асистент из Ниша мотивисан жељом да мало осјети дражи природе и живота ван грацке вреве (као и масном новчаном понудом) одлази у неку забачену полунапуштену селендру не би ли тамо учио енглеском језику двоје једанаестогодишњих близанаца којима је отац умро па се сад налазе под патронатом бабе Грозде, жене примитивне и тврдоглаве (ТМ), која има своје сасвим јасно одређене идеје како ствари треба да функционишу у вези са поменутом ђецом. Неће бити превелики спојлер ако кажем да између тврдоглаве бабе и не много мање тврдоглавог факултетског дођоша неминовно наступљује одређени персоналити клеш.

Наравно, такав персоналити клеш сам по себи евентуално би могао да буде нешто што улази у ужу конкуренцију за НИН-ову награду, но срећом аутор књиге се на томе зауставља већ ради оно што би наши писци (а и умјетници друге сорте) морали много чешће да раде, а то је дакле да дохвати то село, те шуме, дрвеће, изворе, куће читаве, полусрушене и скроз срушене, зрикање зрикаваца и цврчање цврчака, лајање керова свезаних и луталица, прашњаве путеве натоварене оштрим камењем и овчијим минулим радом, дакле све то скупа да узме и налијепи на то слој натприродне страве који у стварности (ваљда?) не постоји, али апсолутно савршено му пристаје и што тога нема у стварности тим горе по стварност. Мислим да је сама чињеница да је књига о нечему оваквом врло битна јер смо добили баш баш баш аутентичан српски хорор, макар у књижевној форми кад већ људи који се баве филмовима воле да снимају... нешто друго. Одмах, наравно, да напоменем да ако сматрате да је нешто само због тога што је хорор (илити страва и ужас) по дефиницији инфериорно "озбиљним" "умјетничким" драмама, ондак највјероватније нисте публика за остатак овог текста.

У првом поглављу описан је долазак у село и први сусрет нашег младог и наивног асистента са свијетом потпуно другачијим од оног у коме је провео живот. Ту су врло детаљни описи свих оних сеоских карактеристика које сам навео горе и то поглавље сам најдуже читао, не зато што је не дај Боже споро или досадно, већ управо супротно - зато што сам мало мало па евоцирао успомене из дјетињства чији сам дио провео у једном такође врло красном селу (минус, је ли, натприродна страва), код своје бабе (wait for it...) Грозде (!!!) и све то поредио са утисцима јунака ове књиге који пролази туда и упија те утиске и онда их преноси на странице књиге. И таман кад је наш херој био веома задовољан околином у којој ће провести наредних мјесец дана, сачека га 'ладан туш у виду скученог аранжмана за спавање у кући, као и недостатка, овај, туша. Тај моменат ми се много свидио, јер је његова реакција идентична оној коју бих ја имао да се сад нађем у тој ситуацији. Као малом то ми није сметало, али сад никакво ведро небо пуно звијезда ни свјеже непрскане јабуке са оближње јабуке ни мистериозни путићи који једва чекају да их неко истражи не би могли да избришу то да мораш да користиш некакав чучавац ил да се переш у некаквом котлу с лонац за воду. Чист ваздух је брате чист ваздух, али купатило је брате купатило. С тим у вези, могу на овом мјесту да то споменем док нисам заборавио, хумора у књизи има, али углавном у приповједачевим коментарима ("још једна жртва трулог српског школства") а мање у самим догађајима, мада се нађе и ту понегдје (згодан примјер који ми пада на памет је пред крај књиге, кад Видоје планира нешто да услика преко мобилног и пошаље слику сину "да га смири", контам друже, то СИГУРНО има да га смири :-) ).

У саму радњу нећу детаљније да улазим. У најнајкраћим цртама - околина је сумњива, дјечица су такође помало сумњива, баба с друге стране уопште није сумњива јер није довољно префињена личност за тако нешто, ту је и чудно понашање малобројних преосталих сељака кад им се спомену чланови породице код које наш јунак ноћи, па чак и они покојни, изузимајући Гроздиног мужа Радомира (који, гле чуда, има исто име као мој покојни деда с очеве стране), о коме углавном нико нема ништа лоше да каже. Како вријеме пролази и како наш јунак више сазнаје њушкајући около, схвата да се Грозда и дјечица очигледно нису баш САСВИМ помирили са смрћу сина слеш оца. Књига је, као и Наживо (претходни Дејанов роман), прави пејџ трнер. Иако по овој Гудридс евиденцији изгледа да ми је требало неких четири дана за читање, ту треба узети у обзир почетак читања касно у ноћ, доста факултетских обавеза и наравно европско првенство у кошарци, што је све утицало да се то мало продужи. Али ето, рецимо јуче, кад сам имао мало више времена, слистио сам мислим неких сто педесет и кусур страна и тешка срца сам оставио посљедње поглавље за данас јер сам морао да спремам задатке за неки несретни испит. Овде нема сувишних описа, нема непотребног баљезгања и филозофирања, а јунакова запажања су занимљива чак и кад нису у скроз директној вези са темом књиге (првенствено она за тему за магистарски). Шта ће да се дешава даље у књизи сигурно можете да наслутите бар отприлике, јер сте сигурно већ видјели коментаре гдје се она пореди са Окретајем завртња Хенрија Џејмса и то поређење није без врага, чак и аутор именима својих близанаца директно прозива ђецу из Џејмсовог класика. Мајлс - Милес - Милош. Флора - Биљана, гет ит? Хехехеее... Има ту и повремених подсјећања на неке друге хорор класике, рецимо једна од главних мистерија у књизи није сасвим неналик нечему из јапанског филма Ринг, али ево већ прије пола сата сам обећао да нећу даље о радњи, па ћу сад коначно да прекинем.

Ово свакако није неко суперједноставно дјело, јер иако је на површини натприродна страва (илити, по српски, хорор), постоје барем још два аспек��а са којих оно може да се посматра, који дају добар материјал за анализу онима који воле социјалне и психолошке теме. Наравно, такви се неће бавити анализом ове књиге јер их одбија натприродна страва, хехехе. Елем, то би било отприлике сљедеће:

1. Књига, независно од хорор елемента, може да се чита као сликовит опис пропадања села у Србији и околним државама. Знате већ оно, модерна времена, сви оће да иду у град, остају само старци, па они умру и онда остану пуста дворишта са керовима, па керове онда пусте да лутају по селу и сл., а куће се руше итд.

2. Натприродна страва нотњитхстандинг, сигуран сам да би онај ко то жарко жели овде могао добро да заглиби у анализу душевног стања приповједача и да дебело посумња у његову објективност. Јер иако се овде, како књига пролази, дешава све више и више ствари, чини ми се да је мало тога толико недвосмислено да не оставља нимало простора за једноставно приписивање херојевој бујној машти (нарочито кад имамо у виду притисак теме за магистарски (ви који не радите на факултету само се смијте, ово је заправо врло озбиљна ствар) и судар по први пут, или бар по први пут послије веома дугог времена, са једном тако различитом околином). Нажалост, ово не могу да анализирам детаљно, јер нестаће ми расположивих карактера, а ионако сам намјерио да ово буде текст са што мање спојлера, али ето ако сте већ дошли довде, а још нисте почели да читате књигу, а планирате, будите дакле пажљиви. Е сад, како сам ја површан човјек и дубља значења ме мање занимају, у остатку овог већ предугог (а ни близу готовог) ривјуа позабавићу се оним што је у књизи, што би се рекло, на прву лопту. Дакле, сматраћемо да се овде стварно дешава језиви хорор и да видимо како се наш писац и наш протагониста сналазе у том хорору.

Прије свега, између писца књиге и њеног протагонисте је врло тешко направити разлику - на крају крајева, сјетићете се и да се у Наживо Дејан није сатро од дистанцирања од главног лика, него га је чак и назвао Дејан. Овде главни лик није именован (или се бар ја не сјећам да јесте), али гомила других карактеристика једноставно нас чекићем по тикви приморава да у њему видимо управо самог писца. За оне који су само површно чули за њега, ту су биографски подаци као нпр. посао на Филозофском факултету у Нишу. За оне који боље познају његов књижевни опус и прате му блог, ту је такође аутобиографска епизода са злом менторком и већ поменутим магистарским радом, а они који су имали прилику да га лично упознају препознаће чак и неке карактеристике које су можда (МОЖДА) и несвјесно завршиле у књизи, као нпр. коментар како "нема замјерки" на ручак или како му је неопходан потпун мир и тама да би спавао како треба. Откуд ја знам ове пикантерије о писцу књиге? Ето знам, ајд шта је? Елем, тешко је главног јунака ове књиге НЕ замислити као њеног писца, што са једне стране може можда да представља одређено урушавање имерзије, али с друге стране можда и нешто управо супротно. Стављање правог лика у измишљена (ваљда су измишљена, мајку му) дешавања има неких својих чари, као оно кад сједнеш с друштвом око логорске ватре и причаш шта си лично "доживио", а оно масно лажеш на километре. Све је то наравно тако док се одједном из чиста мира као гром из ведра неба не појаве фригин' КОВРЏЕ (!!!!!!!!!) и у пулпу растуре сваку сличност др Дејана Огњановића са особом која се кроз странице књиге натеже са лудом бабом и непослушном дјечурлијом.

Од врхунске важности за сваку хорор причу, ма у каквој форми она долазила, јесте увјерљивост понашања протагониста. Колико год попустљиви били и узели у обзир све стресне ситуације и обавезу брзог реаговања у њима и сл., преко неких глупости се једноставно не прелази. Рецимо у филмовима са духовима највише ме нервирају ликови који и након што је и потпуним ИДИОТИМА јасно да је нека гадна језа посриједи, одлучују да остану у уклетој кући јер ето зато. Или имбецили које прогања маскирани убица који једва чекају да се РАЗДВОЈЕ. Или људи који тек тако позивају непознате у кућу не знајући да ови могу да буду ВАМПИРИ, пошто вампира морате лично да позовете да би могао да уђе. Не зовите никог у кућу, период. Шта има ко да вам долази? Нађете се брате у кафани. Елем, мало сам одлутао. Са задовољством констатујем да нашем лику с ове стране нема много тога да се замјери. Имам неких малецких примједби на неке реакције (о томе касније), али то нема везе са оним главним, а то је ОСТАНАК у селу. То је примједба која би као потенцијалан проблем могла да се јави неком чак и прије читања књиге (ако је тај неко већ имао искуства са неким другим остварењима из жанра) - ако се већ дешавају језиве ствари, што се наш херој лијепо не спреми па пут под ноге и право у Ниш? У књизи је ауторов, пардон, јунаков, останак оправдан са најмање двије различите стране: Прво, ту је брига о дјеци и жеља да им се помогне, а то је помоћ коју је немогуће пружити нагло и на силу. Друго, све до самог краја дешавања су, иако узнемирујућа, таква да херој нема разлога да осјети да му је живот директно угрожен. Поред тога, ту бисмо још могли да наведемо и радозналост и жељу да се ријеши мистерија. Све у свему, ништа слично класичном идиот-мотиву типа "гања их чудовиште, а они и даље снимају" овде нећете наћи.

У основним, дакле, цртама, квалитете ове књиге бисмо могли да сумирамо као врло занимљиву причу са сочним описима из којих просто можете да удахнете (и чак повремено опипате или намиришете) амбијент, са одличним темпом и ликовима у чије се карактере (јел ово плеоназам?) аутор удубљује таман онолико колико је неопходно за причу. А сад, нажалост, опет морам мало да закерам, и то овог пута не у вези са корицама, него у вези са оним што је између њих.

Односно, да будем прецизнији, ово ако и може да се назове закерањем, то је закерање за које признајем да је потпуно субјективно. Оно што сам горе пискарао је мој покушај да наведем неке објективне квалитете књиге, сад колико сам у томе успио то је друга ствар. Ово што сад слиједи је као да неком ко пише књигу о вукодлацима замјерате што не пише књигу о вампирима, јер вам се вампири више свиђају, али ето ајде да прођемо и кроз то. Напомена је само да ако размишљате да ли да читате књигу или не, а игром случаја узимате у обзир ово што ја пискарам овде, треба да се оријентишете на оно горе, а не на ово доле.

Дакле, морам признати да су ми је сама тематика књиге била некако недовољно "грандиозна" да би оставила утисак као рецимо, пфффффф, Одисеја у свемиру или На плажи или Господар мува или неки сличан класик. У питању је прича о "обичном" мрачном присуству са доста лимитираним подручјем дјеловања, за разлику од нпр. Наживо, гдје је главни јунак јурио по разним градовима и истраживао један ипак доста глобалнији феномен. Опет, за Заводника не могу да кажем да је објективно слабији од Наживо, само једноставно скоро све ради потпуно другачије. И кад сам листао посљедња два листа књиге, мислио сам "Чекај брате, зар је већ крај, па не може то тек тако, има још доста тога што мораш да нам испричаш!" и након читања сјео сам са тим јасним утиском недовршености свега да ово пишем, да би ми буквално у току писања текста синуло да је можда крај књиге саправо савршен и управо онакав какав и треба да буде (!) Биће неопходна реприза посљедњих страница, а вјероватно и цијеле књиге.

Још двије субјективно-објективне замјерке, па да се торњам, јер морам нешто да поједем:

1. Никако ми не иде у главу понашање протагонисте приликом двије скоро па кључне сцене у књизи - наиме, приликом првог доласка Милоша и Дулета у напуштену кућу и приликом сусрета са Милошем и Биљаном на Заводнику. Први догађај аутора врло мало потреса и једва да га касније и спомене, док због овог другог начисто фрикаутује, иако је бар мени ово прво било много горе.

2. На страни 209: "Свиње и даље ждеру помије, папака уроњених у сопствени измет". Нисам баш експерт свињар, али колико ми је познато свиње су (супротно можда владајућем мишљењу) заправо врло чисте животиње које апсолутно не врше нужду тамо гдје спавају или једу. Ваљају се по блату, то да, али по измету јок. Ако се ове понашају другачије, за то би морао да постоји неки добар разлог.

Гладан сам, одох да једем.

[Ana · Rating 5 out of 5]

Dugo se dvoumih između 4 i 5 zvezdica. Najpre, petica je prevagnula jer iz pera našeg pisca retko očekujem ovakvu priču. Zatim, kako sam sama sa juga Srbije, mogu reći da je Ognjanovic savršeno preneo narečje, način života, pa i sama narodna verovanja i praznoverja ukorenjena na jugu. Nije ovo priča strave, koja ledi krv u žilama, ali me je svakako zakovala od prve do poslednje stranice. Imala sam sreću da čitam drugo, dopunjeno izdanje, u kome na kraju u vidu apendiksa stoji dodatak koji kako kontam u prvom izdanju nije postojao. I još jednom, da sam knjigu čitala bez njega, sasvim bih sigurno dala četvorku. Ovako mi je priča taman zaokružena kako treba. Od mene svakako topla preporuka.

[Nevena Grubač · Rating 4 out of 5]

Odličan horor; jedan od onih koji vam gotovo sve vreme čitanja održavaju kičmu blago naježenom. Takve najviše volim. Ima tu svega - i kritike obrazovnog sistema Srbije, i omaža velikim horor facama, i meni jezivo dragog motiva ruralnog horora koji, kao dete sa sela i neko ko je prepešačio gotovo svaku planinu i zabit Srbije, razumem i osećam na intuitivnom nivou.

Inače, išla sam da slušam Ognjanovićevu odbranu teze i ako ne poznajem čoveka lično (stalker, anyone?), tako da mi svakako oduzmite par poena na pristrasnost, ali nemojte mnogo - knjiga je odlična.

E da - stvarno nam je dao sadistički kraj. Samo sam htela da demoliram sobu kad sam stigla do njega. Ništa više. Želim nastavak.

[Nebojša Petković]

Namerno nisam dao ocenu ovoj knjizi. To je plod odluke, nedavno donete, da prestanem da ocenjujem domaća dela sa izvinjenjem autorima i molbom za razumevanje. Mislim da je iskren prikaz, daleko svrsishodniji kako samom autoru, tako i potencijalnim čitaocima.
U konkretnom slučaju ocena bi, bez snishođenja, bila svakako visoka, jer ovo delo spada u ozbiljnija ostvarenja iz domaće žanrovske produkcije koja sam do sada imao prilike da čitam.
Nesporno, radi se o čistokrvnom hororu koji operiše sa autohtonim motivima i to gotovo bez imalo uobičajnog, besomučnog krvoliptanja i samo na osnovu izrazito jezovite atmosfere ostvaruje taj efekat.
Kontrast koji čini dolazak mladog profesora engleskog jezika (doduše asistenta na fakultetu, a učitelja dvoma mladim učenicima) urbanog bekgraunda u ruralno okruženje, samo je potencijal da se naglase kulise romana. One su oslikane kao paradigmatično selo u raspadanju, u potpunoj destrukciji kako organizacionoj, tako i civilizacijskoj. Raspadanje ruralnog kroz nestanak ljudi i njihovih ubogih tvorevina (zapuštene kuće zemljenih podova, zaparložene njive, zakatančenost i defragmentacija i ono malo institucionalnog - škola, crkva...) naglašana je nota ovog romana. Taj prisutan i dobro poznat fenomen ovde je dodatno iskorišćen da se i u njemu ogleda strava jednog vremena i prostora koje egzistira kao paralelno i večito strano onom koje poznajemo i prihvatamo zdravo za gotovo.
Ono što vreba iza tog divljeg, zapuštenog i samo naoko lepog i nepatvorenog pejzaža (kada je priroda u pitanju i njen večiti potencijal obnove bez obzira na propast čoveka u njoj) drevno je i neshvatljivo, živi u legendama i bapskim pričama, obitava na tamnim mestima poput pećina i čudnovatih izvora. To su primitivizmi i skaske, to su stari običaji i verovanja, to je neporecivo bitije iza granica realnosti i racionalnosti. To je, na kraju krajeva zlo, mada je u ovoj priči diskutabilno šta je zlo, a šta dobro ili makar "ko je gori". I u ovome se krije jedna ključna zanimljivost romana za koju je, makar je se samo dotakli, neophodno reći nešto više.
Autor na karakterističan način čini "apologiju" zla ili makar onoga od čega nas sve vreme plaši i što u nekim momentima nedvosmisleno svrstava u demonsko po svojoj prirodi. Čini to tako što sve vreme, suptilno, ali jasno otkriva zlo u ljudima koji to ukazano okružuju. To su primitivni, zadrti karakteri seljaka, njihovo neprihvatanje različitosti i ne mirenje sa bilo kakvim iskakanjem iz davno poznatih šablona. To je tako, ne samo kada tim sumnjičavim, a pokvarenim dušama, postane jasno sa kim imaju posla, već i mnogo pre toga, terajući svojim odbacivanjem, svojim izopačenim nerazumevanjem i ukorenjenim primitivizmom, događaje na onu vodenicu koja na kraju rezultira demonskim u pojedincu. Počev od arhetipskih slika odnosa - muško -ženskih, porodičnih, zajednice prema pojedincu, to zlo zakamuflirano običajnošću i formalizmom u stvari pravi je krivac. Jer da nema njega, sve bi funkcionisalo bez posledica po okolinu.
Na kraju tim putem, iako se toga s početka gnuša kreće i mladi "profesor" dokazujući da je deo čopora i da ga je slabost nerazumevanja svrstala na tu stranu. Ono što je očigledno demonoliko, bez obzira na tu činjenicu, do kraja ostaje bliže čitaocu i on se pita, zašto ga (ih) jednostavno ne ostave na miru.
Iako ovaj postupak nalazi opravdanje u poslovičnom karakteru primitivizma, koji je sklon da se obračunava sa svim što ne razume, ipak je za moj ukus ta nota crno-belog, a u korist gomile (koja je prilično sveobuhvatna - dakle svi spadaju u nju) pomalo navijačka. Makar u onom delu u kome je demonsko opisano kao suštinski nevino, jer, ama baš nikoga ne ugrožava, već isključivo gleda svoja posla i brani sebe. U tom smislu i prelazak profesora na tamnu stranu iz prvobitne želje da pomogne (opet iz neprihvatanja različitosti) možda je preterana i isforsirana (on ne biva u problemu zato što se našao gde ne treba, već zato što postaje deo rulje koja ne da mira tom neshvaćenom).
Bez obzira na sve, ovo ostaje izuzetna knjiga puna napetosti i momenata od kojih se ježi koža, što pravi horor i treba da pruži. Možda je u pojednim momentima i previše opisna, ali je sa druge strane pružila izvanredne pasuse ruralnog pejzaža u koji se sasvim uživite.

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

Уколико само замислимо сцену неког напуштеног српског, по могућности планинског, села, са свим паганским обичајима наслеђеним од словенских праотаца, са свим својим мештанима којих више нема и са свим празним полуозиданим, полудрвним домовима тих некадашњих домаћина, жмарци ће проћи кроз наше читаво тело и хорор ће бити ту испред нас. Једно такво село, у овом случају не превише планинско и не у потпуности напуштено, имена Шпај, али са пуно влашке магије, веровања и паганске митологије из пера Дејана Огњановића дарује фантастично тло за један фантастичан хорор у рангу најбољих светских књижевних дела овог жанра.
Млади професор енглеског језика добија задатак да обучава сирочиће, брата и сестру, који су под заштитом мистичне бабе, која на све начине покушава да их заштити од уплива савременог света, од болести, других људи, од свега. Читава атмосфера којом књига одише је злослутна, мистична и пуна напетости, из сваког грма, ливаде, сваког живог створа и сваке грађевине за младог професора ненавикнутог на сеоски живот, вреба опасност и дах демонских бића паганског веровања људи наших крајева. Професор уверен да својим поступцима чини добро својим маленим сирочићима лагано навлачи бес њихових заштитника себи на врат, бабе као опипљивог и видљивог заштитника, али и оних невидљивих, неслућених и непојмљивих заштитника који се помаљају из таме сеоског мрака неразбијеног некаквом светиљком, са давно насликане иконе од руке бабиног, самим настанком уклетог сина, и оца двоје мале сирочади. Покојни син и отац, под велом таме дошао на свет, уз обиље враџбина, демонских понуда и давања, представља само причу од које се мештани и даље плаше, али сенка црног пса и сенки на извору званом Заводник, доводе у сулуду помисао да заштите од оца не мањка код сирочића и након његове смрти. Плач несрећних навија из дубина бунара, режање бесних паса из дубине мрака, сенка таме која се помаља кроз бршљаном обрасле прозоре старих сеоских кућа и ледени Заводник, својим предивним приповедањем лагано увлачи у своју мистику и без помпезне и непотребне акције увлачи страх у кости сваком љубитељу исконских хорора. Фантастична књига вредна сваке похвале.

„Ја можда не верујем да ту има шта да убијамо. Ал' важно је да она помисли да смо га убили. Што пре с'вати да је онај њен скроз- наскроз мртав, пре ће да се окане од те бабине деветине, а нарочито- да мане и' преноси на децу... А некако, не питајте ме откуд, знам да ће, кад то урадим, и Дуле ми оздрави, да престане да сања онога... Кад му покажем слику од сандук прободен са глогов колац, ће мора да се смири.
Шума вреба око нас док се од извора пењемо ка гробу. Свако мало се осврћем, загледам у сенке. Сунце додирује врх брда и спрема се да зарони иза. Небо постаје модро.“

[Marijana☕✨ · Rating 5 out of 5]

The Innocents (1961) na srpski način i mislim to u najboljem smislu.

Kada sam videla da se na početku romana nalazi jeziva pesma iz filma koji je zasnovan na „Okretaju zavrtnja“, mogla sam samo da se ponadam da će mi „Zavodnik“ pružiti jezu koju sam sve vreme osećala tokom gledanja. Takođe sam se nadala da neće biti kao delo Henrija Džejmsa i na svu sreću, nadanje nije bilo uzalud.

Iskoristiću glupu foru i reći da me „Zavodnik“ zaveo, mada je to pogrešno, zato što se zapravo radi o izvoru vode. Narator i protagonista je profesor engleskog kod koga moramo da primetimo elemente autobiografskog. On dolazi u ruralnu sredinu da podučava brata i sestru koji su ostali bez roditelja i žive sa babom sa očeve strane, odsečeni od civilizacije. Naš profesor je nešto poput moderne gothic guvernante, koji kako radnja odmiče, naravno, postaje i amaterski detektiv. Njegove duhovite opaske osvežavaju pripovedanje, a opisi poljskog wc-a i zapuštenih seoskih kuća su prvi horor sa kojim se čitalac susreće.

Deca su prigodno jeziva i misteriozna kao i u svakom hororu, ali i mali anxely, u skladu sa filmom i Henrijem Džejmsom. Ima tu još dosta paralela koje su prilagođene tako da ipak deluju originalno. Lik baba Grozde je možda i najzanimljiviji, ako ne računamo njenog mrtvog sina Mihajla.

Paganski elementi su odlični i naročito opčinjavajući u „Crnom Čoveku“, priči koja se nalazi na kraju knjige, koja se hronološki dešava pre „Zavodnika“ i koja nam dodatno približava ceo univerzum romana, a naročitu Grozdu.

Nije mi čista petica, pre svega zbog naglog kraja, ali definitivno kvalitetno delo.

Ipak moram da kažem da Ninoslav Mitrović ostaje my number one (horror) boy. 😅

[Mirjana Dimitrijevic · Rating 5 out of 5]

Pitala sam se o kakvom se ovde zavodniku radi. Da li je to profesor, tj. glavni lik onaj koji će zavoditi po selu ili je to vampir, vukodlak, nešto treće što zavodi.

Ispostavilo se da su moje pretpostavke bile pogrešne. U pitanju je izvor vode kod sela Špaj, tamo blizu Bele Palanke. Piše se velikim slovom i izgovara se ZavOdnik (kao "za vodu"). Narod veruje da se oko Zavodnika skupljaju nečiste i opasne sile (omaje, čuma), kao i da se u blizini nalazi pećina u kojoj boravi Crni Čovek.

U ruralni ambijent, tačnije, selo Špaj stiže profesor engleskog. On živi u Nišu i asistent je na Filozofskom fakultetu. Želeo je da malo pobegne od vrelog niškog asfalta, da boravi u prirodi, da stekne nova iskustva i da se seti svog detinjstva kada je boravio na selu. Zato je pristao da podučava 11-godišnje blizance, siročiće koje čuva udovica baba Grozda. Toj deci je otac umro u Beogradu pre skoro godinu dana, a majka nedugo nakon porođaja.

Profesoru nije bilo lako da dođe do Špaja. Trebalo mu je vremena da nađe kuću babe Grozde, negde blizu groblja. Vrućina opekla, a kod kapije ga je dočekao okrvavljeni petao bez glave. Vidimo kako postoje signali da tu nešto nije u redu, da će biti krvi ili da će vrebati opasnost. Takođe, tu i tamo iskrsava crvena boja (crveno zemljište, crepovi, cigle kad se oljušti malter) u opisima, kojih ima zaista puno u ovoj knjizi.

Bilo je smešnih situacija. Recimo, profesoru nije bilo prijatno kada je video da nemaju kupatilo i WC u kući, već se kupaju u koritu kada ugreju vodu i vrše nuždu u smrdljivom čučavcu. Zatim, bio je skeptičan prema njihovoj hrani jer je premasna, tvrda, neobičnih ukusa ili sa lukom. Malo humora u ,,Zavodniku" se dobro uklapa sa prilično jezivim momentima.

Profesor je lepo krenuo da u početku da drži privatne časove engleskog. Međutim, kako je vreme prolazilo, primetio je da se dešava nešto čudno. Kada šeta prirodom, čuje oko sebe režanje psa. Niko osim blizanaca ne ide na Zavodnik da zahvata vodu, iako je tako čista i pitka. U noći se (možda) pojavljuje visoka crna prilika sa bledolikim licem, što zuri u prozore ili kroz prozor. Blizanci buncaju ili mesečare. Ljudi šuškaju kako je otac blizanaca Mihajlo bio neprilagođen i odbačen od društva. Crtao je ikone i ilustracije na kojima se pojavljuju likovi u krvavim i mračnim odorama. Niko ne zna da li je slikao anđele ili đavole.

Misterija je odlično osmišljena. Pošto se pripoveda u prvom licu, tj. iz ugla profesora, zajedno sa njim pokušavamo da saznamo odgovore. Međutim, tu se postavlja pitanje šta je istina. Da li glavni lik zaista vidi neke stvari ili mu se priviđa? Njegovi snovi su poput košmara i budi se svake noći. Uvek na vreme kada svi zrikavci i ostali insekti utihnu, kada je toliko mračno da se čini kao da te mrak posmatra.

Primećujem uticaj H. F. Lavkrafta, čije sam priče čitala. Kao kod Lavkrafta, tako i kod Ognjanovića ima bogatih opisa, jezive atmosfere, košmara, pripovedanja u prvom licu, misterije da li je to istina ili priviđenje, da li je to posledica razuma ili ludila. Opterećenost poreklom i uticaj porodice na pojedinca takođe se javlja kao tema.

,,Zavodnik" je odličan psihološki horor sa folklornim elementima. Zanimljivo je čitati o mladom intelektualcu kako se snalazi u ruralnom ambijentu, u kojem se ne mari za obrazovanje. Takođe i o tome kako ljudi imaju predrasude, kako se boje nepoznatog i drugačijeg, kako neko može da bude odbačen i žrtva ogovaranja od strane društva. Grozda i njoj slične žene jesu žrtve patrijarhata, podređene muškarcima, zaokupljene time da rađaju naslednika i da se brinu o domaćinstvu. U seoskom okruženju čuvaju se neke tajne, pričaju se jezive legende, veruje se u vračare, živi se u skladu sa prirodom ili čovek pokušava da je nadmudri rizikujući da plati visoku cenu.

P. S. Na kraju romana se nalazi priča ,,Crni Čovek". To je apendiks, prednastavak, tj. u njemu se pripovedaju dešavanja koja prethode onima u ,,Zavodniku". Objavljeno je i u zbirci ,,Divlja kapela".

[Dacko]

Plus: humor i književne aluzije, naročito kad su iskombinovane (banica bi isto mirisala ma kako da se zove :)), ubedljivi opisi (istina, moglo ih je biti i nešto manje), slikovite reči i sočni izrazi kakve sam svojevremeno slušala od voljene babe, sam izgled knjige, to što nije bila dosadna i bez problema sam je dočitala, što mi se kod savremenih domaćih pisaca dešava jednom u deset slučajeva, jer najčešće osetim neki folirantski prizvuk. Ovde ga nije bilo, stekla sam utisak da je pisac dao trenutni maksimum i napisao knjigu za svoju dušu, a to se uvek ceni, makar ona, to jest duša, bila malko i mračnjikava. :)
Minus: ima tu mana, ali ne vidim kako bi se popravile pa ih i ne navodim, knjiga je to što jeste i ne mora svakome da prija. Doduše, postoji bar jedna sitna ispravka koja se lako može uneti u neko naredno izdanje, a nadam se i da hoće: reč ajde se ne piše sa apostrofom. ;)

Edit: Zaboravih da napomenem da sam čitala Orfelinovo izdanje, u kome je, koliko sam shvatila, tekst malo doteran u odnosu na prethodno.

[Sugar Pill · Rating 4 out of 5]

Roman 4/5 zvezdica.

Apendiks 10/5, uživala sam u čitanju, volela bih da Grozda ima svoj roman.

Autor, za kog ne sporim da vrsno piše i da je stručnjak za horor, ali proziva svoje čitaoce po društvenim mrežama i ne trpi ako je ocena njegove knjige manja od savršene, uz komentar apsolutnog oduševljenja, 0/5.

Verujem da ću da propustim dobru književnost, ali nećemo se više čitati.

Srdačno, žrtva stivenkingizacije.

Toliko od mene. Kako bi autor rekao, od koga je, mnogo je.

[Niki Sven · Rating 3 out of 5]

Prvo što sam čitala od Ognjanovića bila je pripovetka "Divlja kapela" u zbirci priča "U vrzinom kolu". Ta pripovetka me je izula iz cipela svojim postepenim građenjem jezive atmosfere, sumanutog osećaja da se nešto nečuveno događa, a ne može jasno da se upre prstom u to i navede šta. Plus kraj koji je kulminirao ispunivši sva očekivanja. Uzela sam ovu knjigu očekujući sličan efekat.

Šta mi se dopalo: obrada tematike "seoski horor", čega definitivno manjka savremenoj domaćoj književnosti, vrcav humor koji se manifestuje kroz iskaze protagoniste, modernog čoveka odraslog na "asfaltu" koji se prvi put nađe u ruralnom okruženju, i to postepeno građenje jezivih elemenata, pri čemu do samog kraja skoro pa da se čini da sve to može biti plod uobrazilje.

Šta mi se nije dopalo: kulminacija mi nije bila dovoljno snažna, ne kao u "Divljoj kapeli"; imala sam osećaj nakon završetka da je nešto ostalo nedorečeno. Prepoznajem tipičan Lavkraftovski završetak, nagao, eksplozivan, s tim što ovakav završetak ima smisla i "radi posao" u pripovetkama. U romanu od 300 strana je potrebno da kulminacija bude znatno složenija, naročito što je toliko truda utrošeno da nam se predstave likovi, odnosi među njima i atmosfera. Zbog toga je ocena tri, a ne četiri.

[Jovana Vesper · Rating 3 out of 5]

Evo, ne kontam. Sve do samog kraja sam mislila da je ovo horor misterija par excellence a onda me je konjec krajnje razočarao. Nekako u stilu "Odaberi svoju pustolovinu" kad umesto strane 23 odeš na stranu 47 i padneš sa litice. "Vratite se na početak i birajte pažljivije" - samo što toga ovde nema.

Kao ni razjašnjenja (osim osnovnih logičnih zaključaka). Jel namerno ili slučajno zbrzano?
Pa ipak, vredno je čitanja. Kakav bi samo mogao da ispadne horor film, kao bombona.

[Matilda Veljković · Rating 5 out of 5]

Ovako nekako je to bilo: Krećem ti ja sa čitanjem romana i kao ništa posebno: skretarice, dogovori, autobusi, nadobudni kompleksaš (tip ljudi kojih se generalno grozim) - tako nekako ti ja to preživam i onda kreće radnja koja gađa srž mog ukusa. Uživala sam!

[Slobodan Jović · Rating 5 out of 5]

Izuzetna horror knjiga. Lovecraftov uticaj je očigledan. Svaka rečenica je jednostavna i na svom mestu. Trebaju nam ovakve knjige, trebaju nam ovakvi pisci. Maksimalna preporuka.

[Aleksandar Trapara · Rating 5 out of 5]

Не могу да нађем ниједан рационалан разлог зашто бих овој књизи дао мање од оцене 4.5. Пошто видим да јој нико досад није дао 5, а рејтинг је много гори него што реално заслужује, принуђен сам да дам петицу.

Морам да признам да сам помало невољко почео са читањем након што сам видео опис књиге на задњој корици. Искрено, тако је написан да не обећава много. Ем не обећава, ем на скроз лош начин спојлује. Још кад сам прешао првих неколико страница и установио да прича опасно почиње да сличи „Окретају завртња”, те помислио да се ради о блатантном плагирању Хенрија Џејмса, очекивања су ми се начисто срозала. Ипак, убрзо сам схватио да се не ради ни о каквом плагијату, већ својеврсном омажу. Има ту и Џејмса, и Лавкрафта, Глишића, Гогоља...

„Заводник”, тј. Заводник је више од хорор приче. Уједно је и добра друштвена критика, а нарочито је добро илустрован посрнули образовни систем Србије, од основне школе до факултета, па је прича и с те стране прилично језива.

Читајући текст, стекао сам утисак да у овом случају имам ту ретку привилегију кад могу да кажем да то што сам одрастао на југу Србије заправо помаже. Једноставно, не могу да замислим да било ко ко је одрастао северно од Алексинца може да прочита оне locally colored делове како треба, у јужноморавком наречју, са све бугаризираном интонацијом и карактеристичним назалним pitch-shifted гласом који користе бабе тога краја. Разумевање вокабулара да не помињем.

Није ова књига за српско поднебље. Чак и кад се узме у обзир да ће је читати само љубитељи хорор жанра, мислим да су људи генерално преосетљиви када се ради о феномену дечје сексуалности, а камоли хомосексуалности (пу, пу, далеко било) -- за то иде „шамар, два, онако очински”, што би рекô Видоје. Eвентуално да се књига преведе на енглески, па да се сачека да се неко паметан сети да је Србија постојбина вампирâ, те да се може развити вампирски туризам, на чему нпр. Румунија и Мађарска већ увелико раде, и тако се прогура.

Добра прича. Ја ћу је свакако препоручити пријатељима.

[Jovana Goblin · Rating 5 out of 5]

Ovo je toliko dobro da ja prosto ne umem da napišem recenziju koja će verno preneti koliko mi se svidelo. Ali hoću.

Inteligentno napisano. Usput je zagrebano po nekim bitnim temama o kojima bi se dao napisati...magistarski rad.
Prisutna je i jedna zdrava doza cinizma, a koje misleće biće to ne voli?

Što se mene tiče, stilski besprekorno. Može na ovaj način da piše i čiklit ako želi - čitaću bez negodovanja i verovatno će mi se svideti.

Jeza? Tu je. Ima je taman dovoljno da pomislim da čitanje noću nije loša ideja, a da onda shvatim da ipak jeste.

Dovoljno ubedljiva priča da poverujem da se desila i glavni lik koji je prilično racionalan, kao ja (o, skromnosti), pa mi nije bilo teško da se delimično identifikujem, da počnu da me more muke koje i njega more i da ga zgotivim.

Ako je verovati mom iskustvu, način govora južnjaka je dosta dobro prenet, a na to sam osetljiva.

Ništa uvredljivo u samom delu nisam pronašla (osim ako si direktorsko krme koje putuje na Kipar ili neprijatna mentorka), a verujte da sam baš tražila nešto što bi moglo da povredi verska osećanja ili da sablazni one koji su osetljivi na decu u hororima.

Mana: Ima kraj, i to takav da želiš još.

[Pyotr Wrangel · Rating 4 out of 5]

" pusti mi sina prokletinjo " okrenem sledecu stranicu i dobijem najveci samar kakav ne pamtim od bilo kog romana vec duze vreme .

[Nenad Pavlović · Rating 3 out of 5]

First two thirds of the book are an intriguing and authentic description of rural south-eastern Serbia. The last third of the book, or it's point, is yet to be written.

[Milica · Rating 5 out of 5]

Sjajno, sjajno, sjajno. Ovo treba svaki srpski obožavalac horora da pročita.

[Cayca · Rating 4 out of 5]

Isprva malo spora radnja (dok se upoznajemo sa glavnim junacima i okruženjem) kasnije prerasta u priču koju nisam mogla da prekinem da čitam i od koje mi se naježila kosa na potiljku. Kraj je sasvim zadovoljavajući za moj ukus i, rekla bih, potpuno u skladu sa ostatkom romana.

[Buda · Rating 5 out of 5]

Odlicna kniga, u pocetku sam bio skeptican ali svaka recenica je odmerena i napisana najbolje moguce.

[Sladjana Kovacevic · Rating 5 out of 5]

ZAVODNIK-DEJAN OGNJANOVIĆ
✒️"Nisam više verovao mislima. One na sve imaju odgovor. Sve one mogu da objasne, post festum. Ne dok doživljaj traje, nego tek kasnije. Koju istinu će mi rasvetliti misao? Istina uvek ispliva na površinu, kao naduti leš utopljenika - onda kad je prekasno za bilo šta sem za obdukciju."
😬Pročitah je u dve noći i wow.
😬Koliko god me je prethodno Ognjanovićevo delo uznemirilo zbog nekih slika ne tako davne prošlosti,toliko me je ovo oduševilo slikama koje je prizvalo,čak i kad me je uplašilo. A jeste.
😬Prva slika su leta s bakom u Niškoj Banji. Otprilike od moje dvanaeste do petnaeste-šesnaeste godine. Svake večeri su bakice i dekice,gosti lečilišta iz svih krajeva Srbije, sedeli u dvorištu i pričali strašne priče. Fascinirano sam upijala svaku reč,već dovoljno "velika" da sve to doživim kao "bapske priče".
😬Druga slika sam ja u drugom razredu osnovne,posle razvoda roditelja,u selu kod bake. U baš baš zabačenom delu sela,u kućici kao iz Dejanove priče,do koje je vodio uski put nad koji se s obe strane nadvijalo drveće,praveći zastrašujuće mračan tunel.
😬Treća slika je nedavna potraga za stanom i moje panično-neću da stanujem tamo gde prvi komšija ima rotvajlera. Racionalizujem-ne znam ja kakav je to čovek i koliko je u stanju da kontroliše takvog psa. Čitam tako ovaj roman sinoć i eto me,nazad u Jungovo kolektivno nesvesno,u pećinu iz koje smo svi potekli,i u praiskonski strah,gde nikakvo mišljenje ni razum ne igraju nikakvu ulogu. Iš od mene,sotono😱
😬Odličan je roman,strašan (pogotovo kad čitaš u olujnoj noći,kao moja malenkost),ali i odlično predstavlja opustela sela,idilične predele i zaostalost umova koji nisu daleko odmakli ni u 21.veku.
😬Dijalozi u dijalektu su višnjica na ovoj horor poslastici.

[Đakomo Kazanova · Rating 5 out of 5]

Tek nedavno sam saznao za ovaj roman, nabavio ga i pročitao gotovo istog dana. Iskren da budem, mislim da je ovo najbolji domaći horor roman, ikada napisan. Iako se dobrano oslanja na klasik Henrija Džejmsa ''Okretaj zavrtnja'', što je uostalom i sam autor negde potvrdio, čitava radnja je smeštena u malo srpsko selo Špaj, u koje je autor Ognjanović, pored žitelja jedne neobične porodice, smestio i neka od najstrašnijih bića iz narodnih priča kakve ste mogli da čujete samo od svojih baka.

Atmosfera, jezik i čitav ambijent zabačenog sela je toliko ubedljiv, da ćete osetiti nelagodu i iskonsku stravu, čak i ako roman budete čitali u sred bela dana - kao i ja.

Najtoplija preporuka!

[Nemanja · Rating 5 out of 5]

Knjiga je vrlo dobra! Ali stvarno! Tokom cele knjige vas drzi ta neizvesnost (i solidna doza jeze), medjutim stvarno mi je zasmetalo to sto se susret (MOGUC SPOJLER) mrtvog oca i profesora dogodio tek na kraju i sto se sve to zavrsilo u 10 sekundi...

[Igor Stanojević · Rating 4 out of 5]

povratak srpskog horora u ruralu, gde mu je i mesto. selo-grad utepanka! the turn of the screw meets pet prijatelja!

[Nikola · Rating 2 out of 5]

2/5
Još gori utisak nakon pročitanog "Okretaja zavrtnja".

[Zorana · Rating 3 out of 5]

Pristup knjizi - ma koja da je knjiga u pitanju - nimalo nije jednostavan, niti je jednostran. Iskreno, pristupila bih knjizi iz perspektive onoga što sam autor, u jednom pogovoru, naziva para-logika horora. Naime, svako književno delo ima svoju unutrašnju logiku - i tek ukoliko se priča, narativ - dobrano uklapa u tu logiku i dosledno je sledi, delo će moći da se nazove koherentnim. Ognjanovićeva para-logika horora prepuna je rupa; sad - ili je moja perspektiva krajnje izvitoperena ili autor je svojevrsni genije kojeg ne razumem. Naposletku, to i nije od prevelike relevantnosti.

Kao što rekoh, autorova unutrašnja logika ima nekoliko rupa. Prva - poslednja rečenica knjige logički potire čitav narativ: ukoliko je pogled na razjapljenu čeljust spoljašnje noći poslednje što protagonist vidi, ko onda priča priču - budući da je napisana iz prvog lica. Druga - ''seme njegovog semena'' i ''krv njegove krvi'' - ničemu to nije naposletku odvelo, kao ni mnogi drugi ''nagoveštaji'' u knjizi - a, zaista, nema ih malo; ukoliko je poenta čitavog romana da autor vrsno poznaje svoju unutrašnju logiku i pokuša da je lavkraftovski sakrije, ali ništa ejkmanovski ne otkrije posle svih obećavajućih naznaka - to dovodi pre do razočaranja, nego do mitologizacije autorovih spisateljskih moći. Treće, čitav povod da protagonist, zaposlen na Filozofskom fakultetu, dođe da predaje engleski deci, po preporuci, za pozamašnu gomilu novca, a onda postane - kako sam autor kaže - ''detektiv amater'', koji - rekla bih - nekako i/ili nikako ne pretenduje na Rendolfa Kartera, zapravo nema nimalo smisla, a čak je i humoristično. Nije li protagonist, na primer, mogao biti sveštenik poslat na službu, koji primećuje da sve porodice upražnjavaju pravoslavne običaje, osim jedne - o kojoj kruže glasine i o kojoj, naposletku, i sam dosta toga saznaje, jer radi i u školi, kao predavač veronauke itd. No, nije važno. Četvrto, sporost u kazivanju priče jeste problem. Očekivala sam da će, sve naznake paganskog/mističnog/nerazjašnjenog u prvih stotinu i pedeset stranica, naposletku nečim uroditi i opravdati sve, povezavši ih u koherentnu celinu. Nije li Morton Rejni u Kingovoj noveli Tajni prozor - tajni vrt (Secret Window - Secret Garden) rekao da je KRAJ najvažniji deo priče? Iako ni sam King nije kralj mudrih izreka ili (para-)logike horora, tu se s njim slažem. Peto, nijednoj priči ne treba Appendix - jer priča je celovita celina u kojoj je autor izrekao sve što je imao; nema mesta za ''Šta je pisac hteo da kaže?'' - jer pisac sve što ima da kaže mora da kaže u jednoj priči i zaokruži je - makar ostavio i dvosmislen, trosmislen kraj - ali makar smislen.

Ognjanovićeva knjiga, kao što rekoh, pruža mnogo pitanja - ali ne i odgovore. Zavodnik je, takoreći, knjiga diskontinuiteta: A ''pećina stroga'', u kojoj je baba bdila dok nije dobila šta je tražila od sila mračnih i neznanih? A kontaminacija Zavodnika? A seljenje duše u psa? A prazan grob? Ako je grob prazan, nije li Mihailo telesan? Ako je telesan, materijalan - zar je nešto sprečilo njegovo telo od raspadanja? Zar je mogao iz tog tela da seli dušu po nahođenju? Da li je, Mihailo, uopšte preminuo - ili pretenduje na viši nivo postojanja u tmuši posredstvom ''Crnog čoveka''? Zašto je protagonist, kao (navodno) racionalan i staložen um, pristao na demoliranje i kopanje Mihailovog groba? Da li je protagonist toliko saosećajan da želi da deca ''postanu nešto'' kad se stručno osoblje i država postaraju za njih, kad može da pristane da pomogne Vidoju da kopa - i da se, zatim, bori sa devojčicom? Nema li, tako mu boga u kojeg ne veruje, protagonist nešto drugo na umu u slobodno vreme osim mentorke i američkog teatra? Čitalac, s jedne strane, treba da postavlja pitanja - ali, za ime sveta - zar sva pitanja? Previše petljanja u apstraktno, sa ciljem da se izazove začuđenost. I izazvana je, ali - s moje strane, ne pozitivno konotirana.

O protagonisti se ne zna ništa - a njegova feminiziranost uvreda je i ženskoj (prefinjenost, kremice, ''moja koža'', ''moje telo'', kako i gde prati prljav veš, rakija koja je prejaka i ''otrovna'', cigarete koje su nepoželjne, hrana koja je preteška i sl.); ko je on, šta je on, čemu (ne) naginje, osim što je ateista - u šta (ne) veruje? Nimalo, na primer, nisam imala simpatije prema ovom protagonisti. Mišljenja sam da roman treba pisati egzistencijalistički - sažeti u roman sebe i svoje mišljenje, (ne)verovanje, stavove, seksualnost itd. kroz likove i radnju, a ne podvajati sopstvenu ličnost - ma kakva ona bila.

''Crni čovek'', inače, ne treba da bude Appendix romanu, već domišljato napisan predgovor.

No, treba zaokružiti ovaj ''review''.
Ognjanovića ću, svakako, pohvaliti za povratak ''paganštini'', pohvaliću trud da se strava u nju utka, pohvaliću - sokratovski - njegov doprinos horor žanru u Srbiji, iz kojeg će mnogi mladi pisci mnogo toga naučiti. Zatim, pohvaliću i detaljno istraživanje čitavog tog predela Srbije i običaja njemu svojstvenih i predmeta materijalne kulture, jezika, svojevrsne ''zatucanosti prostog naroda'' - da tako kažem, bez imalo namere da ičiji pogled na svet uvredim. Pohvaliću i njegovu očiglednu posvećenost, jer vrlo je važno da pisac istraje u svom naumu. Roman ću, konačno, PREPORUČITI - vredan je da se iz njega izvuku pouke o pisanju u okviru horor žanra.

[kvazimodla · Rating 5 out of 5]

#re-read, ovog puta bogatija za prequel - priču Crni čovek koju sam u medjuvremenu pročitala u zbirci Divlja kapela.
The turn of the screw, na Ognjanovićev način (kako sam kaže).
S tim na umu, prefinjenost (hajde tako da je nazovemo) glavnog junaka od prvog momenta počinje da deluje zlokobno koliko i seoska i Mojsilovićevska jezovitost, a njega u ovom drugom čitanju shvatam kao jednu od mojih omiljenih pojava, unreliable narrator-a ❤️
U ovoj turi, dotični me znatno više iritira nego prvi put, svojim uverenjem da je bolji od onih medju kojima se našao, i time što je posle par dana provedenih sa ovom decom tako nadobudno siguran da je on bogomdan da zna šta je za tu decu dobro pa se laća toga da ih spasava. Grozda mu je sve to odlično sumirala sedme večeri, svaka joj čast :)
I već kad hejtujem na MC-a, da dodam da nije baš imun na sklonost likova u horor filmovima da baš sad sami silaze u taj podrum 😂
Finale, kad najzad krene da razvejava sumnje da li tu ima nešto ili nema, nahrupi za sve pare kao brzi voz.
Savršen kraj. Oni staklići još lete.

[Cayca · Rating 5 out of 5]

Ocena je za Crnog čoveka, koji predstavlja divnu dopunu Zavodniku, daje uvid u Grozdino stanje uma i malo bolje razumevanje tog okruženja.