Кроз тамнички прозор

by Nikolaj Velimirović

У историји српског народа, његове цркве и духовности, посебно место заузима владика Николај Велимировић, епископ жички и охридски, духовни отац и просветитељ Срба, човек чије је дело било далеко изнад времена у коме је живео, а идеје и мисли путокази српском народу у прошлости, садашњости и будућности.

177 pages, Unknown Binding

First published January 1, 1995

About the author

Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički (svetovno Nikola Velimirović; selo Lelić kod Valjeva, Kneževina Srbija, 23. decembar 1880/4. januar 1881 — Libertivil, SAD, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj.

Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. otišao je za Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956.

Reviews

[Draganf · Rating 3 out of 5]

Ne sumnjam da je delo inspirisano altruističkim pobudama i željom da se oboženjem narod usmeri na put spasenja, tim pre što je pisano u nemačkom logoru, pred svakodnevnom pretnj0m smrti, te kao takvo predstavlja svojevrsni testament, ali nikako ne uspevam približiti ovu religijsko-hrišćansku ideju svojim svetonazorima. Teološki fundamentalizam, prožet imanentnim antisemitizmom i antikulturalizmom (kultura kao mračna strana hrišćanske ideje), uz suptilno opravdanje Jasenovca i drugih logora i jama, koje su Božje delo i kazna neverstvu, pre izazivaju ogorčenost, nego odobravanje.

[Ognjen Lopusina · Rating 2 out of 5]

По форми ово је збирка проповеди које је владика писао за време свог заробљеништва у Дахауу. Теме су прилично репетитивне и углавном се састоје из владикиних упозорења српском народу да се врате цркви, да кажу НЕ бауку културе (култура као шифра за комбинацију oбезбожене науке/уметности/забаве) и пре свега на указивање моралног банкрота Европе. Има међутим нешто у том timeline-у што ми делује чудно. Владика, наиме, тврди да се српски народ поново ослободио и поразио Немце. Ово би онда инсинуирало да је рат већ готов што тешко да би Николај доживео као тријумф имајући у виду његов живот.

У сваком случају владика на један старозаветни начин салива страву читаоцу претећи, кунући, упозоравајући на многобројне замке које се налазе пред малим радишним Србином. Репетитивност тема, мотива и целих реченичних склопова доста одузима задовољство у читању ове књиге као целине. Вероватно би било целисходније ово читати као беседу по једну на дан. На жалост ни сам књижевни ДНК није претерано надханут тако да се доста озбиљних егзистенцијалних тема губе у бесним клетвама.

На неколико места и веома великих историографских гафова (цитирање Протокола сионских мудраца,...) али добро лако је данас пуних гаћа смрдети.

Ако се занемаре ове становите мане, има у овим проповедима и доста занимљивог материјала који заслужује макар озбиљно размишљање (пре свега контрапост Србија-Европа али и не само то)