Duž oštrog noža leti ptica

by Tanja Stupar Trifunović

Dobitnica Vitalove nagrade i Evropske nagrade za književnost

„Moglo bi se reći da je ovo roman o odrastanju u vremenima koja su pogodna za sve osim za odrastanje. O ženama koje su prebrzo sazrele, suočavajući se sa svojim strahovima i sudbinama. Tu je i vojska, čudna i crna, ali tu je i more, zavodljivo uvijek onako kako zna da bude. Tu su i prve nesigurne ljubavi, tu su i prva iskušenja i prvi tereti ženskosti, nametnuti u divljim i podmuklim etapama vremena u kojima muškarci pišu istoriju. A ova nepoznata i nevidljiva istorija, važnija od one koju ćemo učiti kasnije u školskim klupama, ispisana je iskreno i čisto, uvjerljivo i potresno, baš onako kakav i sam život jeste.“
– Stevo Grabovac

„Majstorsko pripovijedanje Tanje Stupar Trifunović vodi nas u davno ostavljeni, bajkoviti, mitski svijet djetinjstva, čiji se pejzaž pred nama rastvara u čudesne metafore. Rat i izbjeglištvo ostaju u sjeni života koji se nekada odvijao i utjecao na sudbine likova. U tim sudbinama prepoznajemo vlastite poraze, traume, strasti, ljubavi, smrti i rijetke odbljeske sreće. Kada roman napiše pjesnikinja, još k tomu izvrsna, to bi trebala biti svetkovina za čitatelje jer pred sobom zasigurno imaju dragulj.“
– Magdalena Blažević

„Ovo je roman o Vanji, ali i roman o Mileni s plavim očima u kojima su nebo i sloboda. Ovo je roman za sve one koji znaju da je svaki san ’razderan svirepošću svijeta’. Tanja Stupar Trifunović slika odrastanje koje neprestano boli i vara, koje i ubija i čeliči. Pišući otvoreno o nasilju nad telom i duhom, ona nam se obraća i obzirno i odrešito, ne plašeći se nijednog bezdana, nijednog poriva, nijedne kazne. Redak je u književnosti savez nemira i strasti koji tako dostojanstveno slije u reči radost i gorčinu, užas i stid.“
– Vladislava Gordić Petković

144 pages, Paperback

Published September 17, 2024

About the author

Tanja Stupar Trifunović rođena je u Zadru 1977. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu, Odsjek za srpski jezik i književnost u Banjaluci.

Dosad je objavila knjige poezije Kuća od slova (Zadužbina "Petar Kočić", Banjaluka-Beograd, 1999), Uspostavljanje ravnoteže (KOV, Vršac, 2002), O čemu misle varvari dok doručkuju (Zoro, Sarajevo-Zagreb, 2008) i izbor iz kolumni Adornova svraka (Zalihica, Sarajevo 2007).

Poezija joj je nagrađivana i prevođena na engleski, njemački, poljski, slovenački, makedonski, mađarski, danski, francuski i malajalam jezik.

Knjiga O čemu misle varvari dok doručkuju, kao najbolja knjiga poezije objavljena u BiH u 2007/08, nominovana je za Književnu nagradu za Istočnu i Jugoistočnu Evropu (CEE Literature Award), gdje se našla u užem izboru u okviru kojeg je autorka nagrađena rezidencijalnim boravkom u Beču.

Knjiga Glavni junak je čovjek koji se zaljubljuje u nesreću nagrađena je Književnom nagradom Fra Grgo Martić za najbolju knjigu poezije 2009. godine.

Roman Satovi u majčinoj sobi joj je pribavio Nagradu Evropske unije za književnost 2016, treće mjesto na konkursu za Zlatnu sovu i uži izbor za NIN-ovu nagradu.

Zastupljena je u više antologija i izbora iz poezije i proze, u zemlji i inostranstvu.

Urednica je Časopisa za književnost, umjetnost i kulturu Putevi.

Reviews

[Weltschmerz]

Rešila sam da odsad svoje iskreno mišljenje delim na onoj drugoj mreži za knjige na kojoj me niko ne prati.

A ovde ću samo da napišem da mi je dosta svega.

...

Pošto sam nikakav karakter i očigledno željna pažnje, na zahtev malobrojne publike, reći ću još ponešto.

Ljubav mene i regionalne književnosti upala je u krizu pre dve godine kad sam shvatila da ne želim da čitam ni o čemu lokalnom, naročito ne o ratu, koji mi aktivira, paradoksalno, ne ratom izazvanu traumu.

Moja 453. čitalačka kriza otkad sam završila fakultet počela je već u prvom kvartalu prošle godine i nije me napustila do samog njenog kraja. Da ne davim previše, nisam u stanju da čitam kada se psihički loše osećam, a 2024. je godina mog potpunog psihofizičkog rasula i dokaz da uvek može gore, čak i ako tako ne izgleda.

Primetila sam, međutim, da mi je u trenucima najgrđe čitalačke krize iz nekog razloga lakše da se vratim čitanju ako čitam knjigu napisanu na maternjem jeziku, a kupila sam najnoviji roman Tanje Stupar Trifunović još u novembru i njegov nevelik obim mi je ulio optimizam i snagu da dam sve od sebe i pročitam prvu knjigu u ovoj godini.

Roman je pre svega jako čitljiv. Za mene je to uglavnom znak da autorka nešto radi kako treba. S druge strane, ne znam kako ovo da kažem a da ne zvuči prebanalno, pa ću reći kako mi je došlo, ovaj roman da je film, u glavnoj ulozi bi bila Mirjana Joković iz devedesetih. Regionalnoj književnosti je kao vazduh potreban otklon od eksplicitnog nasilja i te teme kao i teme rata kao glavnih aduta. Šteta je da ovako talentovana autorka ne beži od tih tabloidnih tehnika i ne uspeva da se odmakne od klišea, već opstaje u udobnoj toploj učmalosti i pušta da joj aplaudiraju manje talentovani koji se vrte na istom ringišpilu.

Verujem da imam pokriće za ove tvrdnje, jer mnogo je savremenih autorki koje se bave donekle sličnim temama na književno uspeliji, delikatniji, samim tim efektniji način. E sad, ako to nije naš fazon, ja ne bih da ugrožavam autentičnost malih književnosti svojim zahtevima za apstrakcijom, ali ne bih ni da čitam to više, jer što je mnogo, mnogo je.

A da li je čitalačka kriza pobeđena? Ne bih da budem preterano optimistična, ali ovo je bio leteći start.

[Uroš Đurković · Rating 3 out of 5]

За неке писце навијамо. Зашто и не бисмо? Поготово ако препознамо огроман таленат и ретку осећајност. Некад је и до других разлога: неко нам је темом или стилом близак, некога лично познајемо, а са неким се, понекад из сасвим некњижевних разлога, поистовећујемо. Могућности је, дакле, више. Ипак, једини мотив за који сматрам да је заиста вредан пажње, па и борбе, ако ико данас у борбу уопште верује, посебно када су посреди оваква питања, јесте навијање за саму књижевност, која превазилази све појединачне односе и доприносе. Свестан могућих оптужби да сам старовремен дух који подржава институције, могу само да слегнем раменима и да наставим са оним што сам и много пре овог текста хтео да напишем, а то је да понекад постоји несразмера између онога што поједини писци дају и онога што могу да дају. Док се некоме велико дело омакне, други су стандардно испотпросечни, али упорно постојани, па остваре довољно прилике да убеде и критику и публику да су важни. Има и изузетака од правила, али о њима други пут.

За Тању Ступар Трифуновић навијам. И нисам једини. Оставила је више него довољно трагова за тако нешто, који су били и запажени и хваљени. Пишући о болним темама, не без тежње за лирском избрушеношћу, служећи се и стиховима и прозом, суочава се са страховима, табуима и оним што је, на различите начине, запостављено. Њен најновији роман Дуж оштрог ножа лети птица представља у том контексту још један корак напред према мраку; то је клупко балканских кошмара на 144 страна, још ужаснијих имајући у виду колико је особа заисто проживело оно што је у књизи описано. Нарочито у рањивим годинама, крхким годинама одрастања и стасавања, које су романом обухваћене и то у контексту рата и сексуалног злостављања. Ауторка језичким изборима успева да избегне замку успостављања књиге као тржнице патње и да маркира оно што су посебно осетљива места, неретко и непосредно улазећи у коштац са траумом, али, упркос томе, постоји и основа за утисак да је нешто одабрано зарад подршке и препознатљивости у јавности. То не мора да буде лоше; отвореност да се осете питања која опседају неко време, може да буде награђујућа. Не говорим ни о томе да ли је нешто проживљено или не, нити постоји, уосталом, разлог за сумњу – то су вантекстуалне околности, а инсистирање на аутентичности доживљаја је врло често и сасвим неумесно – говорим о томе колико нелагоде један текст може да поднесе. И ту се јавља проблем који не мучи само мене, али који не желим прескочити овом приликом: како се критички понети према књизи која носи такву бол да се књижевност чини у односу на њу секундарном?

Као неко ко, како сам већ истакао, верује у књижевност и ко се сада, али и иначе, бави књижевним питањима, истичем како не постоји добра или лоша тема, постоји само добар или лош текст. Изазов је направити одмак и они који то не могу да учине, треба да препусте да неко други то учини уместо њих, али као што је потребна храброст да се пише онако како Тања Ступар Трифуновић пише, тако сматрам да је драгоцен и коментар о капацитетима дела и могућностима за даље напредовање. Неко коме је наратологија блиска, могао би да проучи, на пример, ко, како и када има одређена сазнања о дешавањима у роману. (Не)усклађеност наративних гласова није сама по себи спорна, али јесте онда када се може тицати етике приповедања. Доживљај и сведочење су ту два кључна појма, о којима се много писало, али никад довољно.

Други је сплет проблема везан за говор о насиљу. Које и какве речи уопште употребити за насиље, посебно за (цензурисани) говор сексуалног насиља? И то у оквирима породице. Како се насиље доживљава у различитим ситуацијама и у различитим животним добима? И, што је у овој прилици посебно интересантно, како дочарати промену? Нека искуства могу да имају неочекивано манипулативан ток, да се нешто дубоко погубно учини друкчијим, примамљивим, а да крајње последице буду целоживотно прогањајуће.

Поједини мотиви, попут злокобног свињокоља на почетку романа, осим што имају значај и за структуру романа, суптилно најављујући предстојеће неприлике, учествујући у добро познатом ставу да су ужаси ових простора у зачараном кругу без излаза. Историјских потврда, укључујући и оних из скорије прошлости, више је него довољно да се до таквог закључка дође, али постоји ли, можда, перспектива, која ће са страсном саосећајношћу говорити о злу, а превазићи оно што је терет локалног контекста? Постоји могућност да је нема, да се од ње не може побећи, као што се, уосталом, од себе не може побећи, али не видим зашто не бисмо макар покушали да замислимо друкчији поглед.

А што се алтернатива тиче, поражавајуће је да се и дан-данас о неким догађајима из скорашње прошлости речитије ћути, него што се говори. Мада је неименован, у позадини приче је јасан оквир операције Олуја и свега онога што је она са собом носила. То да се истовремено, с једне стране упућује на конкретан догађај и конкретна искуства, а са друге стране изостаје именовање, није само паметан потез у смеру универзализације приповедања, већ и имајући у виду да је ова књига, пре и после свега, не о рату, већ о женском искуству. О томе колико оно може да буде злоупотребљавано, болно и прецртано и о томе како су потребне надљудске снаге да би неко крхак и обесправљен добио прилику да каже своју причу. А то је уистину племенит подухват, чак и када није сасвим оригиналан, али мука, нажалост, никад није оригинална. И никад није питање појединца, него друштва у целини.

Злокобна слика птице која лети дуж оштрог ножа, слика је друштва које је натопљено крвљу и над којим бди стални ризик понављања ужаса у новим епизодама: послератно друштво је и даље ратно, али другим средствима.

Да ли та и таква птица може да пева? Или је само остало да други певају о њој?

[Puella Sole · Rating 3 out of 5]

Dugi naslovi koje odlikuje poetičnost i upečatljivost nešto su čemu se uvijek obradujem i što istinski volim da vidim. Novi roman Tanje Stupar Trifunović nosi jedan upravo takav naslov i on na najbolji mogući način priprema čitaoca na ono što ga čeka među koricama – liričnost izraza, upečatljivost slika i sudbina junaka.
„Duž oštrog noža leti ptica“ jeste roman o ratu, ali na prvom mjestu o njegovoj pozadini, o atmosferi koja mu predstoji, o sudbinama koje istorija lako previdi, a koje su njime i te kako obilježene. Kao dva jezgra priče postavljene su djevojčice Vanja i Milena, date gotovo kao antipodi, svaka sa svojim pričama koje se ukrštaju tvoreći jednu nesvakidašnju narativnu postavku, koje će čitalac postati u potpunosti svjestan tek u epilogu, svaka sa svojim nedaćama, patnjama, strahovima, malim radostima i nadanjima. Rat jeste sukob, a ovaj roman, sav sazdan na oprečnostima – dječje nevinosti i surovosti rata, nadanja i stradanja, mora i unutrašnjosti, seoba i ostajanja, sjećanja i novih početaka – ilustruje koliko su posljedice tog sukoba višestruke i često razornije u sferi skrivenog, skrajnutog i marginal(izova)nog.
Prolog i epilog ponajbolje su tačke romana. U njima kao da se gradi neki pogranični svijet koji snagom i slikovitošću izraza izmiče svim određenjima. Opisi prirode u njima daleko su od prostog dekora, oni svakim svojim detaljem usmjeravaju čitalačko iskustvo ka nečemu velikom, bolnom i neizbježnom, nečemu mitskom. Poetsko i prozno ovdje se miješaju na način vrijedan divljenja. U poređenju s tako snažnim tačkama, drugi segmenti romana ipak kao da ne razvijaju maksimum svojih dometa. Tamo gdje priča skrene ka konkretni(ji)m događajima, kao da sklizne u nekakav katalog mogućih nesreća – bilo onih koje su zadesile Milenu, bilo onih koje su nagoviještene u pričama drugih likova – koji traži ili još prostora ili još svedenosti.
Iako na ključnim tačkama određen poetskim, ovo je vjerovatno autorkin najprozniji i najromaneskniji roman do sada, što ga vjerovatno ujedno čini i najprijemčivijim i vjerovatno najkomercijalnijim. Tanja Stupar Trifunović, uprkos pomenutim mjestima nerealizovanog potencijala, uspjela je u namjeri da narativ o ratu izmjesti u prostor žena, obogaćujući tako jednu od najstarijih priča novim glasom, novom osjećajnošću i novom perspektivom.

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 5 out of 5]

Samo ću reći čitajte novi roman naše Tanje jer je vrhunski, izvanredan, da ne kažem kida! Odličan, desetka k'o kuća! Meni dosad i njen najbolji. Dok ne napišem više, evo samo jedan odlomak. Uživajte.

"Udarci su ka nama stizali preventivno kao vaspitne metode, kao vrsta dresure. Otac je istrajno, godinama pokušavao da dresira pse i djecu. Bio je strog. Imao je šibu i za jedne i druge. Ipak, nije mu išlo; jedan nije htio da ide uz nogu, nije htio sjesti kad otac kaže sjedni, bio je krupan i snažan i volio je da se otkine s lanca, preskoči ogradu i trči bezglavo cestom za svim što prođe. Jednom je tako otrčao i nije se vratio. Drugi je trebao s njim ići u lov na lisice i zečeve i druge divlje životinje, ali on je bio u miru s njima, a rado bi preklao komšijske ovce po selu jureći zubom u njihove meke, bijele vratove. Otac se dogovorio s komšijom da ga upuca iz lovačke puške jer nije više imalo smisla plaćati seljanima odštete za pobijene ovce. Treća je bila ženka vučjaka, ona je bila dobra i poslušna, slučajno se zadavila zakačivši se ogrlicom za ogradu. Otac je bio tužan danima. Jedini pas kojeg je uspio vaspitati se objesio. Mi se nismo dali tako lako, iako je otac s batinama htio samo da nas nauči nužnom oprezu jer svašta nam se moglo dogoditi; mogao nas je zgaziti automobil, mogao nas je neko sačekati u mraku, mogli smo se i slučajno utopiti u kamenolomu, gdje se nalilo puno vode poslije kiša. I stvarno, jedan je upao i umalo da se udavi, a mi smo to sve gledali, ali nikad nismo smjeli reći ocu da smo bili tamo. I da smo se i mi vozili na sklepanom splavu iako nas je on unaprijed tukao da takvo što ne bismo uradili. Sve smo dobro krili od njega i čak pomišljali da je bolje da upadnemo u tu mutnu vodu i udavimo se nego da on opet viče i da nas gleda onim strašnim, zažarenim očima i da nas bije, sa onom posebnom šibom za djecu koja je bila nešto duža ali podjednako savitljiva kao ona za pse. Ta pogana zmija se obavijala oko naših tijela, oko nogu i ruku i uz sebe opsesivno vezala naše misli. Bili smo posjednuti njenom moći. Išli smo kroz šiblje iza kuće i brali šibe i štapove koji će kasnije da se utiskuju u naša ili tuđa tijela. Bili smo naučeni da je svijet mjesto udaraca. Treba znati odabrati dobru šibu."

[Bojan Gačić]

Link ka prikazu:

https://www.instagram.com/p/DEk0s5Ron...

[Anja Karenjina · Rating 1 out of 5]

Knjiga o silovanju

[Sandra Kukić Vrućinić · Rating 5 out of 5]

Pročitala sam roman u dahu, doslovno. Prijemčiv, liričan stil, ženski likovi obojeni do detalja, perspektiva posmatranja rata iz glave djevojčice, žene, bake, svih onih nevidljivih osoba u ratu, žena koje smišljaju kako preživjeti, skuhati, školovati, liječiti u nemogućim uslovima. Lik Vanje kao duboko introspektivan i lik Milene kao lebdeća zla kob svakog rata, kao nuspojava koja potvrđuje da je rat tu, iznijele su roman na svojim leđima, dječjim, koji i nije o ratu onako kako smo navikli od muških pisaca da poimaju rat.
Roman teško padne na srce, naročito ako ste bili djevojčica tokom prethodnih ratova i prepoznajete igre, maštanja, imaginacije u nedostatku struje, vode, škole, djetinjstva.
Način na koji djevojčice prisilno brže odrastaju u teškim okolnostima, savršeno je dočaran i mnogo je odsutan u drugim romanima koji su pokušali da se bave ratnim temama.
Ovo nije ženski roman, ni po piscu, ni po likovima, kako se to voli "prikačiti" književnicama, u pokušaju da im se oduzme na težini i važnosti. Ovo je jedan ljudski osvrt na sve ćerke, žene, majke, bake koje su iznijele i nose svijet na leđima, svijet koji vrlo često pokvare muškarci zaigravši se moći, a poslije umiru ili lude na rukama tih istih žena, majki.
Ženske ruke i leđa su mnogo šta ponijele kroz razne ratove i živote i zasužile su jedan ovakav roman, kao svojevrstan omaž često nepriznatoj hrabrosti.
Ako ima orden za književno djelo, ovaj roman i Tanja Stupar Trifunović svakako su ga zaslužili.

[endrju]

Ding ding ding! NIN Bingo ponovo u vašem gradu! Rat? Ding! Ludilo? Ding! Smrt roditelja? Ding! Da li imamo pobednika? Saznaćemo za par nedelja, ali svakako je bolje od onog transfobnog i homofobnog debakla iz 2022.

[Ivana · Rating 5 out of 5]

hvala gospođi Tanji jer mi je vratila vjeru u savremena djela <3

Ukratko bih rekla da ova knjiga nije za one slabog želuca ali isto tako čvrsto stojim iza toga da ju svako treba pročitati, pogotovo moja generacija i mlađe koje srećom nisu imale blisko iskustvo sa ratom. Ovo nije knjiga u kojoj su jedni dobri a jedni loši, ovo je knjiga u kojoj su svi loši jer je zahvaljujući tome došlo do rata...

"Seoska prašina se teško spira sa stvari, odjeće, ljudi, ona se uvlači u nos, u grlo i u pamćenje."

[Marko K.]

Ako vam je potreban podsetnik zašto na ovom podneblju moramo prestati da se međusobno delimo, zašto bi širenje mržnje trebalo iskoreniti, onda možete slobodno uzeti ovu knjigu u ruke i videti na primeru devojčica Vanje i Milene koje smo sve to užase pretrpeli devedesetih godina i kakve užasne sudbine je iskusilo hiljade i hiljade ljudi, prvenstveno zbog loše politike određenih strana, bespotrebnog širenja mržnje i podele na "naše" i "njihove", a vidim da se sličan narativ kuje i ovih dana.

Živimo na krvavom tlu, i to nam je svima potpuno jasno. Ne mislim samo na bombardovanje, niti na ratove devedesetih; mislim i na stotine godina pod turcima, na konstantno nasilje koje je Balkan video i doživeo. I pitanje je da li može da bude drugačije? Da li je ova zemlja toliko natopljena krvlju da mi prosto ne znamo za miran i disciplinovan život? Da li zaista ne znamo da razmišljamo svojom glavom već nam je potreban neko ko će da nam diktira sve? Zar ne bi trebalo sve to da nam bude lekcija da budemo srećni što živimo u nekom drugom vremenu, u vremenu kada (bismo trebali da) možemo da isteramo pravdu i da živimo bezbrižnije živote?

Ovo možda neka nikakve veze sa samim romanom, ali jeste nešto što mi je prolazilo kroz glavu dok sam ga čitao. Nego, da se vratim na sam roman koji je ove godine ušao u uži izbor za Ninovu nagradu, i iako nisam pročitao ostale još uvek, navijam za Tanju iz sveg srca.

Radnja romana je smeštena u jedno malo hrvatsko selo za vreme Oluje, i prati detinjstvo dece koja odrastaju u ovom selu. Tačnije, prati detinjstvo Vanje, koja je tu došla kod svojih babe i dede za vreme rata, i malo starije Milene, Milene sa plavim očima, koja u ovom selu živi sa svojom babom, i koju deca u selu izbegavaju. Vojska jedan dan dolazi u selo, i bezbrižnost koju su deca imala više ne postoji; igre koje su igrali više nisu iste.

Kratak roman, ali toliko veliki. Tanjino pripovedanje je predivno, toliko lepo prenese atmosferu sela i njihove živote, i jezik joj je u isto vreme i prelep ali i ostavlja neki gorak ukus na svakoj strani. Prilično sam ubeđen da ćete stranice čitati sa suzom u očima, tako sam barem ja. Ukoliko volite romane Magdalene Blažević, volećete i ovaj. Mene je lično, barem po atmosferu, podsetio na "U kasno ljeto", a i sama Magdalena je preporučila ovaj roman i nazvala ga "svetkovinom za čitatelje jer pred sobom zasigurno imaju dragulj".
💫
I stvarno ga imaju. Ovo je jedan dragulj od knjige i od srca vam želim svima da ga pročitate.

[Lemana Eminović · Rating 3 out of 5]

Uskoro će onaj dan kada će otac gotovo svečanim tonom reći: „Više nemamo kuću“, i nakon kratkog ćutanja dodati: „Srušena je.“ „Nemamo ni zemlju, raspala se, nemamo ništa kao na početku.“ Zamišljam imanje i nemanje kuće, zemlje, jučerašnjeg dana, kako je lako sve izgubiti osim početaka. U sjećanju iskaču moji roditelji i baba i djed kao vječiti neimari koji pale mješalice i sipaju sivi cement i vodu u njihove prazne i gladne utrobe, vuku betonske blokove i ziđu kuće, ali nešto je pogrešno zamiješano i kuće se osipaju i ruše. A mi sjedimo s torbama na pragu i kao ptice selice čekamo neki znak iz prirode kada je vrijeme da opet idemo i da se opet vratimo. Pokušavam upamtiti da sa sobom nosim samo sitne stvari i početke. Kuće su nepraktične. Planiram budućnost bez njih, bez gubitaka, punu novih početaka. U toj računici već gubim djetinjstvo, ali to još ne znam. 🪶

[Biblionata · Rating 4 out of 5]

•Vrtlog osećanja, izazvanih ožiljcima rata, očima deteta, koje, kao narator, opisima, kao kistom, slaže reči, formirajući sliku...
•Spisateljica je, poput poete, ukrasila stranice svog dela, pa svoje čitaoce neometano uvodi u priču, koja nosi teško breme svojih junaka, njihovo izgubljeno detinjstvo i prevarene snove.
•Naratorka je Vanja, glas, koji nam opisuje selo, u koje se, na početku rata u Hrvatskoj, zajedno sa roditeljima i mlađim bratom, seli kod svoje babe i dede. Selo, puno staraca i nekolicine dece, gutaju različite priče i sudbine...
•Jedna od 'obeleženih' je i kuća u kojoj živi njena vršnjakinja Milena, dete, koje je ostavila ozloglašena, nemoralna, majka, sa svojom majkom i njenim ljubavnikom. Plave oči i plava kosa, devojčica neizmerne lepote... Dokaz da naivnost i lepota, u nedostatku roditeljske topline i podrške, vode u glupost, koja sledi u satanski ponor...
•Vojska je ovde simbol zaštite, ali i simbol haosa i bega... Ovde, simbol i straha od gubitka najbližih, koji u ruku dobiju oružje i bivaju poslati, često, u nepovrat.
•Ne može se o temi rata slatkim nitima pesma ispevati, niti vesela priča iskrojiti, ali, kroz ovu priču osećam da je autorka dala deo svog detinjstva, utisnut u reči Vanje, kojoj je dala reč, da nas sve podseti, koliko su deca, iako naizgled krhka, veoma jaka bića i da na njima ostaje temelj za stvaranje nekog boljeg i lepšeg sveta...


"Skoro zaraslom cestom kao da hoda svečana i pomalo sveta pustoš - oslobođena ljudi ali puna svega drugog.
***
Tu u mutnom i nesigurnom između mašte i privida počinju sjećanja.
***
Cvjetovi neodlučni u cvjetanju svenu još u pupoljku."

Tanja Stupar Trifunović, "Duž oštrog noža leti ptica"

[Nevena]

...Niko nije sam.Niko nema vremena da razmišlja šta je bilo ili šta će biti.Držimo se skupa.Samo da ovo preživimo.Ovo što ne znamo ŝta je, o čemu nam niko ništa nije rekao, što traje, o čemu se ćuti pred djecom.
Zauvijek smo ostali u selu, mjereno dječjom mjerom vremena, a zauvijek u ratu i u djetinjstvu traje predugo....

[Наташа]

uh, uh, uh
nije za one sa osetljivim želucem

[Tija Ma · Rating 5 out of 5]

Sjajna knjiga, vratila me je u proslost, prodrmala me i bacila u razmisljanje, sve preporuke.

[Esteban · Rating 4 out of 5]

Dok sam čitao pomislih, ovo je kao Magdalena Blažević. Onda vidim da je ona pisala komentar za zadnju koricu. Logično. Aplaudiram i Blažević i Stupar za umeće. Tematski, mene to o čemu pi��u, 30 godina nakon ratova, više ne zanima. Volim da čitam o patnji, ali volim i kada me pisac iznenadi, jer je pronadje na mestu koje nije tako očigledno. Razumem da je drugačije za nekoga ko je u tom ratu odrastao. U svakom slučaju, nema razloga da se ovaj kratki, izuzetnim stilom napisani roman preskoči.

[JJ · Rating 4 out of 5]

Tužno i surovo istinito.

[Gorica Orsholits · Rating 5 out of 5]

"A ptice, ptice, kud će te ptice? Kud će ti mrtvi kosovi
pobijeni u igri, polomljenih vratova od teške kamene
ploče koja im se srušila na glavu zbog njihove gladi,
zbog tri, četri zlatna zrna kukuruza?"
"Raniji život je iščezao i ustupio je mjesto nekom drugom životu koji se od onog prvobitnog razlikovao kao gorki i slatki badem jedan od drugog."

[Nemanja Lesevic · Rating 5 out of 5]

Odavno me nije neka knjiga ovoliko prodrmala.

Moja očekivanja su bila pomešana, supruga je kupila knjigu jer je pročitala da je u užem izboru za (NIN-ovu) nagradu (zar ta ne ide pevačima? (zar to nije fora stara bar 5 godina?)). Elem, moja očekivanja su bila pomešana jer je supruga rekla da je knjiga kvalitetna, ali i da je teška za čitanje zbog teme koju pokriva, a uprkos lakoći kojom Stupar Trifunović piše, a sa druge strane tu je moj period karijerne prekretnice kada mi knjige nisu baš visoko kotirane na listi prioriteta, te se nisam ambiciozno upustio u čitanje.

Ali, little did I know, da će ovo bit jedna od retkih knjiga (da li je do mojih izbora kada su knjige u pitanju ili do same knjige) koja će učiniti da mi se utroba okreće i da osećam i bes i nemoć zbog nepostojanja mogućnosti da pomognem likovima iz knjige jer im je to bilo potrebno, a nije imao ko da ih spase jer 1. nisu bili sposobni ni sami sebi da pomognu, a kamoli jedni drugima 2. nisu bili svesni (ili su odbijali da postanu svesni) da im pomoć treba i da nema srećnog kraja iako su u knjizi 3. u knjizi su, a ja nisam.

I da ne pišem sada sve što su i drugi pisali o Vanji i Mileni, kako su antipodi i kako su se njihove sudbine srele u tom bezimenom selu u koje je došla bezimena vojska da ih brani od druge bezimene vojske, na kraju su i njih dve (svaka na svoj način, jedna mnogo drastičnije od druge) i svi drugi imenovani likovi iz knjige ostali obeleženi ratom ili je uspomena na njih oivičena ratnim zbivanjima jer su ista zadržala i njih i njihov život upravo tu, u nekom zabačenom selu blizu mora. Eto, selo blizu mora, lepo zvuči, a ništa od te lepote ni ja, a verujem ni ti likovi nisu iskusili (bar što se perioda koji knjiga obuhvata tiče).

O Mileninoj sudbini ne želim da dužim niti da ponavljam napisano od strane drugih (bar ne previše), samo moram da napišem da sam toliko želeo da ona izađe s tim srećnim krajem koji je i ona želela čitajući romane koje je pozajmljivala od komšinice (iako sam znao da nema ništa od toga) i sve njene nesreće od detinjstva pa nadalje su me baš lomile dok sam čitao poglavlje za poglavljem.

Sudbine drugih likova takođe možda prolaze ispod radara, bar u odnosu na Vanju i Milenu, ali preciznost opisa atmosfere koje nam daje Stupar Trifunović je fascinantan i ja sam jasno video svakog tog lika i njihovu nesreću, i babu koja u parabolama i hiperbolama priča priče, i dedu koji je psihički odsutan, i majke i oca i njihovih potreba da sklone sebe i decu od rata (svako na svoj način) i ljudi iz sela koji se nose sa svojim gubicima oplakujući gubitke ljudi iz svoje zajednice.

Ni Stupar Trifunović, a ni ja nismo otkrili toplu vodu niti donosimo neko prosvetljenje, ali moram da napišem i ovo – jebeš rat i sve što on nosi.

[JaksicV · Rating 4 out of 5]

Listajuci stranice koje su popunjavali Petar Kocic,pa Danko Popovic,Branko Copic,Magdalena Blazevic,pa Lana Bastasic,pa Tanja Stupar Trifunovic i mnogi prije njih,a bice ih i poslije njih,covjek ne moze da se ne zapita da li bas mora svaka generacija na ovim nasim prostorima da nosi u sebi i pamti neki rat,neko stradanje.Kao da nismo zivjeli ako nismo obiljezeni tako.Dokle vise?Ovo je knjiga o nasim bakama,majkama,sestrama,drugaricama,cerkama koje nisu trazile ni zeljele rat a morale su ga nositi.Svaka cast,Tanja.

[Nevena Nevena · Rating 4 out of 5]

Ovaj roman je poput nara koji curi sa njegovih korica: sladak i gorak i podsjeća na krv.
Čini mi se da je Tanja Stupar Trifunović ovim romanom potvrdila, omeđila svoje mjesto u savremenoj književnosti.

Ime pripovjedača saznajemo pred sam kraj romana; tad se pojavljuje prvi i posljednji put. Jer ovo je univerzalna priča o doživljaju rata iz jednog sela, iz unutrašnjosti, iz ženske perspektive. Roman o ratu.

Započinje anatomski preciznim opisom jednog krmokolja, u kojem selo zapljuskuje talas sreće, zadovoljavajući egzistencijalne potrebe, one jedino važne sada, u ratu. Tajni život sela isprepleten je gusto tkanom mrežom koja je ćelijskom, polupropustljivom, membranom odvojena od ostatka svijeta. A taj ostatak svijeta su još vojska, ljudi zamijenjeni zbirnom imenicom u kojoj je njihova ljudskost obesmišljena, potrebe životinjske, a svijest vođena nekom spoljašnjom silom; i more.
U tipičnoj balkanskoj porodici baba je obično ona energična žena, koja sve može, sve stiže, upravlja svime kao apsolutistički vladar kuće i okućnice. Temelj patrijarhata.

Sjećanje je igra mašte i privida.
Porodica je rat.
Vaspitanje je dresura.
Ličnost je proizvod društvene sredine.

Vanja ima i svog antipoda - Milenu, djevojčicu koju je majka ostavila na selu sa babom i koja joj ne izlazi iz glave. Milena zlostavlja njen djed. Milenu siluju vojnici jedno veče u napuštenoj školi. Milena je dijete i zna samo da zmije ujedaju i da želi da je neko voli.
Vojska i Milan, jedan od njih, za nju su ono što je za Vanju more. Rat i porodične priče su neka vrsta nasljednog grijeha njihovih potomaka. Jedno veče djeca pronalaze mrtve i gole vojnike nasukane na obali. Ne osjećaju strahotu smrti, već samo - stid. Kult stida doprinosi tome da se Milena osjeća krivom za zlostavljanja koja doživljava, a ne žrtvom.

,,Rat još nije počeo. Rat je iščekivanje."

[Jovana · Rating 4 out of 5]

Roman Tanje Stupar Trifunović obrađuje teme ratnih trauma, porodične dinamike i identiteta. Pokazuje na koji način rat ostavlja duboke emotivne ožiljke, kako na pojedinca, tako i na čitavu zajednicu. Bilo je nemoguće ne saosećati sa likom Milene i njenom sudbinom ali i ostalim sekundarnim junacima.
Introspektivne slike i lirski tonovi su upečatljivi ali mi se struktura dela nije naročito dopala, deluje fragmentarno i nezaokruženo na više mesta.

Iako nisam odmah mogla da se potpuno uživim zbog povremenih skokova u pripovedanju, roman je ostavio jak utisak.
Tema rata na ovim prostorima je izuzetno važna jer duboko oblikuje društvene odnose i kolektivne traume koje se prenose kroz generacije.

[Branimira · Rating 4 out of 5]

Jako dobro pisana, autorica ne koristi mučne scene čisto šoka radi. Vrlo dobro stavlja sadržaj koji se čita između redaka.

Naslov je...čudesan.

Kad i preživiš rat, od njega više nema bijega. U zadnjih godinu dana ovakve se knjige čitaju s dodatnom grozom.

"Rat još nije počeo. Rat je iščekivanje."



"Tko te oslobađa, taj te porobljava."

"Kad se sada toga prisjetim, vidim njih dvije kako kao dva pauka pletu svaka svoje prošlo vrijeme po kući i kad upadneš u te mreže, osjetiš kako se njišeš u njihovim uspomenama u kojima žive zatočene, u koje budeš nenadano ulovljena."

[јелена · Rating 2 out of 5]

„Војска је сада била уморна и требало је да одмори од туђе војске и од војске у себи и да се протегне на каучу, ако га је имала, ако га није запалила она друга војска. И да одспава мало у својој кући, ако има кућу, ако је није срушила она друга војска. Војска је трабала да одмори и од туђих смрти по својим рукама и од својих смрти по својим рукама је сада је дошао мир.”

пуно, пуно и превише гнусних момената, баш непотребно. не знам да ли ико жели да чита претерано опширне и детаљне описе силовања ДЕЦЕ ...штета, предиван стил

[Milica Stojiljkovic · Rating 3 out of 5]

Gnusno, mračno, odvratno, priča o ratu i silovanju, o jednom malom mestu, deci i ljudima koji u njemu žive. O njihovim karakterima, bapskim pričama, i sudbinama. Dobra je tema ali falilo mi je emocije, falilo mi je da pustim suzu i sažalim se na likove, nekako je sve bilo stilski lepo, ali površinski prepričano. "Petodinarke" ili "Deca zla" mi bolje dočaravaju rat devedesetih.

[Dragisa · Rating 1 out of 5]

Duž oštrog noža leti ptica utterly flat and disheartening read that fails to deliver on its feminist aspirations, leaving a bitter taste with its grim depiction of rape. It is a deeply troubling and poorly executed novel that mishandles sensitive topics, earning its place as my least favorite read. I'm gonna have a really long talk with a friend that recommended this to me.

[Marina Marić · Rating 5 out of 5]

Rat devedesetih ispričan iz ugla deteta. Imamo dve devojčice, Vanju i Milenu. Vanja je sa svojom porodicom, dok je Milena prepuštena sebi i traumama koje doživljava od spoljne sredine dok čeka da po nju dođe majka, koja ju je davno napustila.

[Maja · Rating 5 out of 5]

Pomislila sam da ne postoji knjiga koja ce mi doneti nesto novo na temu ratova na našem podneblju. Pomislila sam da sam završila sa plakanjem, tugovanjem, besom, nemoći, osudom na ovu temu....
A onda posle samo par strana počinjem da osećam fizičku bol, koja traja do kraja romana.
Hvala Tanja

[Jelena · Rating 2 out of 5]

Knjiga se bavi ozbiljnim temama, kao što su trauma, depresija i gubitak, ali površno i previše apstraktno.

[Стрибор Ђурић · Rating 3 out of 5]

Доћи ће дан када ће савремена српска књижевност престати да пише о рату, али тај дан неће доћи ускоро