What do you think?
Tako zamišljam nebo
Za zivota slavan, s vremenom sve citaniji, u trecoj deceniji posle odlaska toliko popularan da je na drustvenim mrezama okupio stotine hiljada postovalaca, Miroslav Antic ostaje zadivljujuce nepoznat. Prvi put u samostalnoj knjizi posle 25 godina, pred citaocima svih generacija naci ce se zbirka koja bi, i da je jedina, obesmrtila pesnika. Autor legendarnog Plavog cuperka, Garavog sokaka, Koncerta za 1001 bubanj i desetina antologijskih pesama, ovom zbirkom, uz Horoskop, ispisuje svoje pesnicko zavestanje. Tako zamisljam nebo, kao poetska vizija postojanja, okuplja neke od kultnih pesama medju kojima je i Besmrtna pesma ciji sentenciozni fragmenti predstavljaju pesnikove najcitiranije stihove. Ovo izdanje sadrzi stihove ispisane autorovom rukom u trenutku nastanka, originalne crteze i veoma izrazajne fotografije – ukomponovane u autenticnu poetsku i vizuelnu celinu koja pruza neponovljivo iskustvo otkrica Anticevog sveta
- GenresPoetrySerbian Literature
200 pages, Hardcover
First published January 1, 1985
About the author
Miroslav Antić
45 books194 followersMiroslav "Mika" Antić was a Serbian poet, movie director, journalist and painter. Antić was born in Mokrin, Kikinda municipality, Vojvodina, Serbia (then Yugoslavia). He had six children. His oldest son, Igor Antic, is a visual artist.
He wrote poems, articles, dramas, movie and TV scripts and documentaries. As film-maker, he was considered as a part of the "Black Wave" of the Yugoslav film. His films, in particular "Breakfast with the devil" in whom Antic criticized the double morality of the communists at the Tito’s time, were forbidden and destroyed. They were rediscovered and restored in the end of the 90s. Mika also acted in several movies, and was a painter. His best known poem is "Srem", in which he mourns for dead in World War II and describes the beauty of Srem using "bećarac" song form. He is well known as a bohemian.
Mika Antić is best known as a children and youth poet, a master of delicate and gentle sentiments.
His bohemian, hard-drinking lifestyle is best illustrated by a barely translatable pun about him:
"Čika Jova deci, čika Mika Antić dva deci"
"Čika Jova deci" meaning "Uncle-Jova to the children", referring to Jovan Jovanović Zmaj, possibly the best known children's poet. "Čika Mika Antić dva deci" means "Uncle-Mika Antić two deciliters", referring to drinking from a glass, likely of alcohol.
He wrote poems, articles, dramas, movie and TV scripts and documentaries. As film-maker, he was considered as a part of the "Black Wave" of the Yugoslav film. His films, in particular "Breakfast with the devil" in whom Antic criticized the double morality of the communists at the Tito’s time, were forbidden and destroyed. They were rediscovered and restored in the end of the 90s. Mika also acted in several movies, and was a painter. His best known poem is "Srem", in which he mourns for dead in World War II and describes the beauty of Srem using "bećarac" song form. He is well known as a bohemian.
Mika Antić is best known as a children and youth poet, a master of delicate and gentle sentiments.
His bohemian, hard-drinking lifestyle is best illustrated by a barely translatable pun about him:
"Čika Jova deci, čika Mika Antić dva deci"
"Čika Jova deci" meaning "Uncle-Jova to the children", referring to Jovan Jovanović Zmaj, possibly the best known children's poet. "Čika Mika Antić dva deci" means "Uncle-Mika Antić two deciliters", referring to drinking from a glass, likely of alcohol.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 23 of 23 reviews
January 2, 2021
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
♡♡♡
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
♡♡♡
June 10, 2017
Mikina poezija je poput sna jednog deteta, pomešana sa mudrošću odrasle osobe: poletna i promoćurna. Da se, kojim slučajem, poremeti ravnotežA kosmosa i vremena; svet živih i preminulih, i da u toj pomenjti dobijem jedan dan razgovora sa Mikom, o poeziji ga ništa ne bih pitao. Jer on je poeziju živeo i dok je radio kao fizikalac; dok je bio moreplovac; radio na filmu i u pozorištu.
Antić je nekako neozbiljno shvatao život(ne u pejorativnom kontekstu), ali je zato ozbiljno dobro shvatio suštinu poezije. I možda je istina da “je svaka večnost kratka”, ali njegova lirika je samo večna.
Antić je nekako neozbiljno shvatao život(ne u pejorativnom kontekstu), ali je zato ozbiljno dobro shvatio suštinu poezije. I možda je istina da “je svaka večnost kratka”, ali njegova lirika je samo večna.
April 11, 2021
4 ⭐ samo zato što mi je Horoskop najdraži.
May 14, 2025
I živi.
Savim živi
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Nikada nisam bio preterani fan poezije tako da nisam očekivao da mi se ovo dopadne koliko mi se dopalo ali Mika Antić je nešto posebno
Savim živi
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Nikada nisam bio preterani fan poezije tako da nisam očekivao da mi se ovo dopadne koliko mi se dopalo ali Mika Antić je nešto posebno
December 15, 2017
Ovo nije knjiga koja se čita kao roman. Ovo su pjesme koje se žive. Ali ja ih, kao neki najnapetiji triler, nisam mogla ispustit iz ruku.
2017., blago rečeno, nije bila moja godina. Bilo je tu i lijepih trenutaka, susreta i ostvarenja, ali kad se sve zbroji, bolest, smrt i tuga zasjenili su svako dobro.
Tu negdje ulazi Mika Antić, da zaliječi dušu. Oduvijek omiljen, ali ove godine moj heroj. Njegove pjesme postale su moje himne, kameni zidovi da me obrane od tuge. "Besmrtnu" znam već odavno napamet. Toliko sam puta tražila noću zvijezdu koja mi namiguje, da sam se, usred suza, sama sebi počela smijati. I bilo mi je lakše.
Mika Antić, pjesnik, sanjar, čovjek. Hvala mu na svemu; na smjehu i na utjesi, na svemu što me naučio.
Šta sam to imao od života? Nečiju kosu, nečiju ruku, jedno srce ustreptalo.
I dva tri osmeha tiha i prosta.
Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.
2017., blago rečeno, nije bila moja godina. Bilo je tu i lijepih trenutaka, susreta i ostvarenja, ali kad se sve zbroji, bolest, smrt i tuga zasjenili su svako dobro.
Tu negdje ulazi Mika Antić, da zaliječi dušu. Oduvijek omiljen, ali ove godine moj heroj. Njegove pjesme postale su moje himne, kameni zidovi da me obrane od tuge. "Besmrtnu" znam već odavno napamet. Toliko sam puta tražila noću zvijezdu koja mi namiguje, da sam se, usred suza, sama sebi počela smijati. I bilo mi je lakše.
Mika Antić, pjesnik, sanjar, čovjek. Hvala mu na svemu; na smjehu i na utjesi, na svemu što me naučio.
Šta sam to imao od života? Nečiju kosu, nečiju ruku, jedno srce ustreptalo.
I dva tri osmeha tiha i prosta.
Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.
May 21, 2015
Da pročita svako. Polako. I više puta. Šašav i tako drugačiji, pesnik koji se bojao da odraste i koji u svima budi patnju za detinjstvom, strašću koje ono nosi.
Desetine podvučenih i označenih citata. Još ću zavoleti poeziju...
Desetine podvučenih i označenih citata. Još ću zavoleti poeziju...
May 8, 2024
Tako zamišljam nebo - Mika Antić
...
A nevolja je u tome što svet uopšte i ne zna da oni u njemu postoje
Pa oni čak ne umeju prirodno ni da se svađaju
...
Što nikad neće shvatiti da jedna nađena krpica može u našim glavama da liči na balsku haljinu
Ja hoću da ličim na sebe
...
Šta se to možda moglo, a nismo domislili?
...
Postoji belo mesto visoko u prošlosti vremena
...
Da trunu na dnu tuđih mora
...
Pravi ratnici ćute
...
Da li se ponekad upitaš: ličiš li na njihov san?
...
Jer svaka večnost je kratka
...
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj
...
Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš
...
Znaš šta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku koja se zove bol
...
Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati
...
Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog
...
Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju
...
Veliki odgovori sami sebe otvaraju
...
Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim
...
Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem
...
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo
...
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio
...
Sve dok na kraju zajedno ne stignemo tim istim pravcem na dve suprotne strane
...
Jer mama je veća od neba i veća od celoga sveta. I veća od oba oka
...
Znali smešan odgovor na sva tužna pitanja
...
Prvi put smo veliki, prvi put smo mali
...
Bogat sam. Imam ruke. Oči. I pune džepove dobrih reči
...
I još će dugo ljudi pogađati i neće znati ko je to bio
...
Moraju na vreme da se povuku s neba
...
Ako mi mnogo puta šapnete da me volite
...
I nikada se ne sreću
...
Zar ti se čini da smo sami?
...
Obriši bore sa njenog lica
...
Od blage mesečine izmišljen
...
Još uvek vekovi kasne
...
Odavno su zatrpane moje bose dečje stope
Ali šta mi sve to vredi, kad sam sebe ne razumem
...
Svako u sebi reke druge pod ovim istim mostom sretne
...
Kad živimo ovako bez nje u ovoj muškoj samačkoj priči
...
Jer sve na svetu uvene. Možda i ne znaš
...
Osvrneš se i, okolo, vidiš jedino sebe
...
Ako bi ikada pristali da žive kao svi drugi, čime bi onda rasli?
...
Od reke se čovek uči ka morima da poteče
...
U bestežinskom stanju vina i tihe muzike
...
Sine moj, i ja letim
...
Lebdim nad samim sobom. Tako zamišljam nebo
...
Upamti, ti si smena. Idi, dovrši to nebo
...
Ipak, uporno gleda svako veče u zvezdu
...
Dok seku kriške neba. I učio je od cveća
...
Pažljivo, da se ne uplaše pegave oči lišća
...
Nikad ti nisam rekao koliko do suza volim tvoju tršavu glavu
...
Pustite mi na miru moje tihe dečake
...
Je li to moja kosa, ili jutarnji vetar?
...
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag
...
A nevolja je u tome što svet uopšte i ne zna da oni u njemu postoje
Pa oni čak ne umeju prirodno ni da se svađaju
...
Što nikad neće shvatiti da jedna nađena krpica može u našim glavama da liči na balsku haljinu
Ja hoću da ličim na sebe
...
Šta se to možda moglo, a nismo domislili?
...
Postoji belo mesto visoko u prošlosti vremena
...
Da trunu na dnu tuđih mora
...
Pravi ratnici ćute
...
Da li se ponekad upitaš: ličiš li na njihov san?
...
Jer svaka večnost je kratka
...
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj
...
Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš
...
Znaš šta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku koja se zove bol
...
Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati
...
Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog
...
Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju
...
Veliki odgovori sami sebe otvaraju
...
Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim
...
Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem
...
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo
...
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio
...
Sve dok na kraju zajedno ne stignemo tim istim pravcem na dve suprotne strane
...
Jer mama je veća od neba i veća od celoga sveta. I veća od oba oka
...
Znali smešan odgovor na sva tužna pitanja
...
Prvi put smo veliki, prvi put smo mali
...
Bogat sam. Imam ruke. Oči. I pune džepove dobrih reči
...
I još će dugo ljudi pogađati i neće znati ko je to bio
...
Moraju na vreme da se povuku s neba
...
Ako mi mnogo puta šapnete da me volite
...
I nikada se ne sreću
...
Zar ti se čini da smo sami?
...
Obriši bore sa njenog lica
...
Od blage mesečine izmišljen
...
Još uvek vekovi kasne
...
Odavno su zatrpane moje bose dečje stope
Ali šta mi sve to vredi, kad sam sebe ne razumem
...
Svako u sebi reke druge pod ovim istim mostom sretne
...
Kad živimo ovako bez nje u ovoj muškoj samačkoj priči
...
Jer sve na svetu uvene. Možda i ne znaš
...
Osvrneš se i, okolo, vidiš jedino sebe
...
Ako bi ikada pristali da žive kao svi drugi, čime bi onda rasli?
...
Od reke se čovek uči ka morima da poteče
...
U bestežinskom stanju vina i tihe muzike
...
Sine moj, i ja letim
...
Lebdim nad samim sobom. Tako zamišljam nebo
...
Upamti, ti si smena. Idi, dovrši to nebo
...
Ipak, uporno gleda svako veče u zvezdu
...
Dok seku kriške neba. I učio je od cveća
...
Pažljivo, da se ne uplaše pegave oči lišća
...
Nikad ti nisam rekao koliko do suza volim tvoju tršavu glavu
...
Pustite mi na miru moje tihe dečake
...
Je li to moja kosa, ili jutarnji vetar?
...
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag
February 6, 2019
Sanjaj i uvjeri se.
Laž koja toliko laže,
da se zanese, zaboravi,
pa prevari i sebe,
postaje vrhovna istina.
Uopšte nije važno
šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
na uzvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.
Zamijeniti se želja.
Kako je lahko to htjeti
na vrhovima snova,
a kako teško ostvariti
u podnožjima jave.
Laž koja toliko laže,
da se zanese, zaboravi,
pa prevari i sebe,
postaje vrhovna istina.
Uopšte nije važno
šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
na uzvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.
Zamijeniti se želja.
Kako je lahko to htjeti
na vrhovima snova,
a kako teško ostvariti
u podnožjima jave.
June 23, 2019
Ovo mi je prva zbirka pesama (poezije) koju sam celu pročitao u životu. Takođe, prvi put ću ovde pisati svoje utiske o nekoj poeziji.
Sa radom Mike Antića sam se upoznao još u srednjoj školi. I dalje se sećam časa srpskog jezika i književnosti kada je profesorka čitala Besmrtnu pesmu nama. Dirnula me je toliko da sam danima o njoj pričao, a te 2011. deo pesme je stajao i kao profilna fotografija na fejsbuku.
Nisam neko ko je sklon poeziji, niti umem da je čitam. Imam utisak da kad bih je čitao naglas zvučao bih kao dete koje je tek naučilo da čita. Nisam navikao na stihove i strofe.
Mika je neko ko sa lakoćom ume da složenu misao pretvori u nekoliko reči a da to zvuči efektno. Metafore koje nekad koristi su očaravajuće. Baš bih voleo da sam imao privilegiju da ga upoznam. Čitajući njegove pesme sve deluje nekako lako, kao da su se pesme same pisale. Gotovo u svakoj ima ponešto da se izdvoji kao stih.
Mala zanimljivost: Citat koji sam izdvojio sam čuo mnogo puta ali nisam znao da je Mikin.
Posebno bih pohvalio ovo izdanje zbirke pesama jer pored samih pesama sadrži i crteže, fotografije i rukopise pesama što stvara još intimniju atmosferu sa samim piscem i njegovim pesmama.
Sa radom Mike Antića sam se upoznao još u srednjoj školi. I dalje se sećam časa srpskog jezika i književnosti kada je profesorka čitala Besmrtnu pesmu nama. Dirnula me je toliko da sam danima o njoj pričao, a te 2011. deo pesme je stajao i kao profilna fotografija na fejsbuku.
Nisam neko ko je sklon poeziji, niti umem da je čitam. Imam utisak da kad bih je čitao naglas zvučao bih kao dete koje je tek naučilo da čita. Nisam navikao na stihove i strofe.
Mika je neko ko sa lakoćom ume da složenu misao pretvori u nekoliko reči a da to zvuči efektno. Metafore koje nekad koristi su očaravajuće. Baš bih voleo da sam imao privilegiju da ga upoznam. Čitajući njegove pesme sve deluje nekako lako, kao da su se pesme same pisale. Gotovo u svakoj ima ponešto da se izdvoji kao stih.
Mala zanimljivost: Citat koji sam izdvojio sam čuo mnogo puta ali nisam znao da je Mikin.
Posebno bih pohvalio ovo izdanje zbirke pesama jer pored samih pesama sadrži i crteže, fotografije i rukopise pesama što stvara još intimniju atmosferu sa samim piscem i njegovim pesmama.
January 19, 2017
"Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvijek šašav letim i živim."
March 26, 2016
Petar Pan Jugoslavije.
Iz ove knjige sam vise naucila o roditeljstvu nego u brojnim knjigama posvecenim odgoju djeteta.
Iz ove knjige sam vise naucila o roditeljstvu nego u brojnim knjigama posvecenim odgoju djeteta.
June 12, 2019
Tako zamišljam poeziju.
January 20, 2025
Jedan, jedini, Mika! 🥰
January 5, 2023
Omiljena zauvek - Nepovratna pesma 🩷
March 7, 2014
Preobožavam ovog čovjeka.
February 9, 2025
On je samo jednu svoju pesmu nazvao
"Besmrtna pesma" ali sve su mu takve!
"Besmrtna pesma" ali sve su mu takve!
October 26, 2022
❤️
"Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako luckasti,
šmrkavi i lajavi,
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.
Od juče smo ozbiljni.
I odjednom - čudno:
kao da smo zgrčeni.
Kao da smo stali.
Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo veliki.
Prvi put smo mali.
I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom, izgleda,
ništa nije za nas.
Nevešti smo. Zbunjeni
u rođenoj ulici.
Zalutali zauvek
u ogromnom Danas.
Kad smo bili veliki
do kuća, do drveća,
do tornjeva, planina
i do ptičjeg leta,
u džep nam je stao dan,
u zenicu okean,
i stala nam još u dlan
polovina sveta.
Od juče smo ozbiljni.
To nas je i sludilo.
Umesto da letimo,
na zemlju smo pali.
Odjednom se oko nas
sve strašno probudilo.
Prvi put smo veliki.
Prvi put smo mali."
"Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako luckasti,
šmrkavi i lajavi,
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.
Od juče smo ozbiljni.
I odjednom - čudno:
kao da smo zgrčeni.
Kao da smo stali.
Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo veliki.
Prvi put smo mali.
I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom, izgleda,
ništa nije za nas.
Nevešti smo. Zbunjeni
u rođenoj ulici.
Zalutali zauvek
u ogromnom Danas.
Kad smo bili veliki
do kuća, do drveća,
do tornjeva, planina
i do ptičjeg leta,
u džep nam je stao dan,
u zenicu okean,
i stala nam još u dlan
polovina sveta.
Od juče smo ozbiljni.
To nas je i sludilo.
Umesto da letimo,
na zemlju smo pali.
Odjednom se oko nas
sve strašno probudilo.
Prvi put smo veliki.
Prvi put smo mali."
January 6, 2026
obožavam mikine pesme, potovo one klasike. toliko nostalgije i lepih uspomena za početak.
volim kad moram da se vratim tri četiri puta čisto da budem sigurna da sam razumela i osetila svaku misao. ručno napisane pesme i naslikani crteži su mi omiljeni.
Đole i Mika su stvarno ljudi koji su obeležili jednu lepu, iskrenu generaciju.oni koji tako savršeno biraju reči i podstiču nas na sopstvene.
utisak o zbirci: sve dok svako od nas drugačije zamišlja nebo, bićemo drugačiji na ovom zbunjenom svetu.
poezija me podseća da smem da osećam.
- zato se pravi istinski letači na vreme povlače i ne gužvaju nebo.
- toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
noću kad gledaš u nebo
i ti namigni meni.
to neka bude tajna.
volim kad moram da se vratim tri četiri puta čisto da budem sigurna da sam razumela i osetila svaku misao. ručno napisane pesme i naslikani crteži su mi omiljeni.
Đole i Mika su stvarno ljudi koji su obeležili jednu lepu, iskrenu generaciju.oni koji tako savršeno biraju reči i podstiču nas na sopstvene.
utisak o zbirci: sve dok svako od nas drugačije zamišlja nebo, bićemo drugačiji na ovom zbunjenom svetu.
poezija me podseća da smem da osećam.
- zato se pravi istinski letači na vreme povlače i ne gužvaju nebo.
- toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
noću kad gledaš u nebo
i ti namigni meni.
to neka bude tajna.
June 22, 2022
,,У обичном сам себе ухватио,
па никад нисам то сакривао.
Бар сам поштено кирију платио
на овом свету што сам живео.
Можда сам некоме јад исцелио
и неком у зенице сјај намамио.
И у комшилук звезде доселио.
У прозор свитања урамио.
Ако ми живот крила скрати
и снег у око почне да веје,
знам, бар се нећу покајати
што сам умео да се смејем."
па никад нисам то сакривао.
Бар сам поштено кирију платио
на овом свету што сам живео.
Можда сам некоме јад исцелио
и неком у зенице сјај намамио.
И у комшилук звезде доселио.
У прозор свитања урамио.
Ако ми живот крила скрати
и снег у око почне да веје,
знам, бар се нећу покајати
што сам умео да се смејем."
October 13, 2019
„Ne sve u svoje vreme,
već sve u tvoje vreme.”
već sve u tvoje vreme.”
April 8, 2022
Mika Antić -Tako zamišljam nebo
Pre nego što počnem da pišem o zbirci „Tako zamišljam nebo“, nekako mi je nemoguće da ne zastanem kod čoveka koji je to nebo zamišljao. Jer Miroslav Mika Antić nije bio samo pesnik, a možda je upravo u tome tajna zbog koje njegove stihove ni danas ne osećamo kao nešto što pripada prošlom vremenu.
Rođen je 1932. godine u Mokrinu, u severnom Banatu. Školovao se u Kikindi i Pančevu, studirao u Beogradu, a život je najvećim delom vezao za Novi Sad. Umro je 1986. godine, sa samo 54 godine. Poezija je bila tek jedan deo njegovog stvaralačkog sveta: bio je novinar, slikar, filmski stvaralac, pisao je drame, scenarije i prozu. Kao da jednom čoveku toliko mašte jedan oblik umetnosti jednostavno nije mogao biti dovoljan.
Većina nas upozna ga veoma rano, najčešće kroz „Plavi čuperak“, pa postoji opasnost da ga zauvek smestimo među pesnike detinjstva, školskih klupa i prvih ljubavi. A Mika Antić je bio mnogo više od toga.
''Ko se mlitavo rukuje znači da mlitavo misli i mlitavo vekuje''
Pisao je o ljubavi, odrastanju i roditeljstvu, ali i o samoći, prolaznosti, smrti, kosmosu i čovekovoj potrebi da pronađe smisao sopstvenog kratkog postojanja. Njegova poezija ume da bude nestašna gotovo kao dete, a već nekoliko stihova kasnije toliko setna i misaona da vas natera da zastanete.
Možda je upravo zato toliko veliki.
Nije morao da koristi nedokučive reči da bi govorio o nedokučivim stvarima.
I tu se vraćam samoj poeziji.
Mislim da je potrebno čitati poeziju upravo zato što nas ona uči nečemu što svakodnevni život uporno pokušava da nam oduzme – da zastanemo.
Roman nas vodi kroz priču. Poezija nas ponekad zaustavi usred jedne jedine misli.
Ne mora da nam objasni svet. Dovoljno je da pomeri ugao iz kojeg ga gledamo.
U vremenu u kojem gotovo sve čitamo brzo, prelazimo pogledom preko ekrana, tražimo suštinu u nekoliko rečenica i neprestano jurimo prema sledećoj stvari, poezija zahteva nešto sasvim suprotno. Traži da jednu rečenicu pročitamo dva puta. Da se vratimo. Da je ponesemo sa sobom. Da možda tek nekoliko dana kasnije shvatimo zašto nas je pogodila.
''I neću im oprostiti što su potrošili godine a nisu doznali zašto su došli na ovaj svet.''
''Ja sam sva svoja najčudnija, najlepša putovanja prevalio kroz pustoš ove vetrovite glave . I tu su stali beskraji o kojima i ne slutiš.''
Ponekad sam više gledala stranicu nego što sam je čitala. Rukopis, crtež, fotografija, nekoliko stihova – sve zajedno ostavlja utisak nekakvog sačuvanog komadića čoveka. I možda baš zbog toga ovo izdanje toliko odgovara Miki. Njega nikada nisam doživljavala kao pesnika čije reči treba uredno poređati na beloj stranici i ostaviti ih tamo. Njegova poezija traži malo nereda, malo slike, malo lutanja i mnogo prostora za sanjanje.
A „Tako zamišljam nebo“ upravo to i jeste – sanjalačka knjiga.
U njoj ima detinjstva, ali i svesti da detinjstvo prolazi. Ima roditelja i dece, ljubavi i samoće, odlazaka, slutnji, kometa i kosmosa. Ima života koji se grčevito voli upravo zato što znamo da nije beskonačan.
Zbog toga mi je možda najlepše što se kroz zbirku neprestano oseća taj Mikin spoj nečega ogromnog i nečega sasvim običnog.
Nebo i čovek.
Kosmos i dete.
Beskraj i jedan život.
Smrt i želja da ipak nešto od nas ostane.
Velike teme kod njega nikada ne dolaze obučene u velike reči. One sednu pored nas sasvim tiho.
I onda nas sačekaju nespremne.
Zato mislim da poeziju treba čitati čak i onda kada mislimo da „nismo ljudi za poeziju“. Ne moramo razumeti svaku pesmu. Ne mora nam se svaka dopasti. Poezija nije zadatak iz škole u kojem moramo pronaći tačno tumačenje koje je neko unapred odredio.
Dovoljna je ponekad jedna pesma.
Jedan stih.
Jedna misao koju ćemo poneti sa sobom.
Jer pročitamo hiljade rečenica koje zaboravimo čim zatvorimo knjigu, a onda se dogodi nekoliko stihova koje pamtimo godinama. I možda je upravo to jedna od najlepših moći poezije – da sa vrlo malo reči zauzme veoma veliko mesto u čoveku.
Kod Mike Antića to mesto ume da bude ogromno.
Njegovo nebo nije samo ono iznad nas. Ono je prostor svega što smo voleli, izgubili, zamišljali, čega smo se plašili i čemu smo se nadali. Zato naslov „Tako zamišljam nebo“ za mene zvuči gotovo kao poziv čitaocu.
To je ono kako ga ja zamišljam .
''Ja sam svoja putovanja
protutnjao pod čelom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš.
Četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do Kumove slame.''
Pre nego što počnem da pišem o zbirci „Tako zamišljam nebo“, nekako mi je nemoguće da ne zastanem kod čoveka koji je to nebo zamišljao. Jer Miroslav Mika Antić nije bio samo pesnik, a možda je upravo u tome tajna zbog koje njegove stihove ni danas ne osećamo kao nešto što pripada prošlom vremenu.
Rođen je 1932. godine u Mokrinu, u severnom Banatu. Školovao se u Kikindi i Pančevu, studirao u Beogradu, a život je najvećim delom vezao za Novi Sad. Umro je 1986. godine, sa samo 54 godine. Poezija je bila tek jedan deo njegovog stvaralačkog sveta: bio je novinar, slikar, filmski stvaralac, pisao je drame, scenarije i prozu. Kao da jednom čoveku toliko mašte jedan oblik umetnosti jednostavno nije mogao biti dovoljan.
Većina nas upozna ga veoma rano, najčešće kroz „Plavi čuperak“, pa postoji opasnost da ga zauvek smestimo među pesnike detinjstva, školskih klupa i prvih ljubavi. A Mika Antić je bio mnogo više od toga.
''Ko se mlitavo rukuje znači da mlitavo misli i mlitavo vekuje''
Pisao je o ljubavi, odrastanju i roditeljstvu, ali i o samoći, prolaznosti, smrti, kosmosu i čovekovoj potrebi da pronađe smisao sopstvenog kratkog postojanja. Njegova poezija ume da bude nestašna gotovo kao dete, a već nekoliko stihova kasnije toliko setna i misaona da vas natera da zastanete.
Možda je upravo zato toliko veliki.
Nije morao da koristi nedokučive reči da bi govorio o nedokučivim stvarima.
I tu se vraćam samoj poeziji.
Mislim da je potrebno čitati poeziju upravo zato što nas ona uči nečemu što svakodnevni život uporno pokušava da nam oduzme – da zastanemo.
Roman nas vodi kroz priču. Poezija nas ponekad zaustavi usred jedne jedine misli.
Ne mora da nam objasni svet. Dovoljno je da pomeri ugao iz kojeg ga gledamo.
U vremenu u kojem gotovo sve čitamo brzo, prelazimo pogledom preko ekrana, tražimo suštinu u nekoliko rečenica i neprestano jurimo prema sledećoj stvari, poezija zahteva nešto sasvim suprotno. Traži da jednu rečenicu pročitamo dva puta. Da se vratimo. Da je ponesemo sa sobom. Da možda tek nekoliko dana kasnije shvatimo zašto nas je pogodila.
''I neću im oprostiti što su potrošili godine a nisu doznali zašto su došli na ovaj svet.''
''Ja sam sva svoja najčudnija, najlepša putovanja prevalio kroz pustoš ove vetrovite glave . I tu su stali beskraji o kojima i ne slutiš.''
Ponekad sam više gledala stranicu nego što sam je čitala. Rukopis, crtež, fotografija, nekoliko stihova – sve zajedno ostavlja utisak nekakvog sačuvanog komadića čoveka. I možda baš zbog toga ovo izdanje toliko odgovara Miki. Njega nikada nisam doživljavala kao pesnika čije reči treba uredno poređati na beloj stranici i ostaviti ih tamo. Njegova poezija traži malo nereda, malo slike, malo lutanja i mnogo prostora za sanjanje.
A „Tako zamišljam nebo“ upravo to i jeste – sanjalačka knjiga.
U njoj ima detinjstva, ali i svesti da detinjstvo prolazi. Ima roditelja i dece, ljubavi i samoće, odlazaka, slutnji, kometa i kosmosa. Ima života koji se grčevito voli upravo zato što znamo da nije beskonačan.
Zbog toga mi je možda najlepše što se kroz zbirku neprestano oseća taj Mikin spoj nečega ogromnog i nečega sasvim običnog.
Nebo i čovek.
Kosmos i dete.
Beskraj i jedan život.
Smrt i želja da ipak nešto od nas ostane.
Velike teme kod njega nikada ne dolaze obučene u velike reči. One sednu pored nas sasvim tiho.
I onda nas sačekaju nespremne.
Zato mislim da poeziju treba čitati čak i onda kada mislimo da „nismo ljudi za poeziju“. Ne moramo razumeti svaku pesmu. Ne mora nam se svaka dopasti. Poezija nije zadatak iz škole u kojem moramo pronaći tačno tumačenje koje je neko unapred odredio.
Dovoljna je ponekad jedna pesma.
Jedan stih.
Jedna misao koju ćemo poneti sa sobom.
Jer pročitamo hiljade rečenica koje zaboravimo čim zatvorimo knjigu, a onda se dogodi nekoliko stihova koje pamtimo godinama. I možda je upravo to jedna od najlepših moći poezije – da sa vrlo malo reči zauzme veoma veliko mesto u čoveku.
Kod Mike Antića to mesto ume da bude ogromno.
Njegovo nebo nije samo ono iznad nas. Ono je prostor svega što smo voleli, izgubili, zamišljali, čega smo se plašili i čemu smo se nadali. Zato naslov „Tako zamišljam nebo“ za mene zvuči gotovo kao poziv čitaocu.
To je ono kako ga ja zamišljam .
''Ja sam svoja putovanja
protutnjao pod čelom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš.
Četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do Kumove slame.''
Want to Read
April 4, 2013wrf23q
Displaying 1 - 23 of 23 reviews