Dijalog o Zlu i Dobru

by Đorđe Lebović, Zlata Lebović Jakovljević

Razgovori pisca i glumice

Ja sam Dobrotu doživeo u stravičnosti nacističkih logora, ona je uticala na razvoj moje ličnosti i zato iz mraka tog iskustva pokušavam da razumem ljude, a pritom imam na umu šta je korisno za njihovo traumatično saznanje o svetu nepravdi u kome živimo. U kome, po meni, značajnu prednost imaju ratovi kao vrhunsko Zlo.

„Posle sjajnog, uzbudljivog i potresnog autobiografskog romana Semper idem objavljenog posthumno, sada smo dobili još jednu izuzetnu i dramatičnu ispovest pisanu u obliku dijaloga, razgovor između Đorđa Lebovića i njegove supruge, glumice Zlate Lebović. Iz ovog razgovora možemo saznati mnogo nepoznatih detalja o Lebovićevoj porodici, njegovom odrastanju, ali takođe i o užasima u jednom od najstrašnijih logora smrti, o tome kako su nastale njegove antologijske drame i priče, priče o životu i smrti, o dobru i zlu, sve ispričane bez patetike, bez apstrakcija, duboko životne, neporecivo istinite. Zlata Lebović je u mnogome zaslužna za ovaj potpuni i uzbudljivi portret Đorđa Lebovića. Postavljala je prava pitanja, kao obavešteni poznavalac, životni saputnik, ravnopravni sagovornik, mnogo više od običnog hroničara, neko ko je sa Đorđem vezao svoj život, svoja uverenja, svoju ljubav.
Dragocena, vredna knjiga koja doprinosi da se još bolje razume ukupno delo Đorđa Lebovića. Knjiga koja opominje na tragične ljudske sudbine u 'mračnim vremenima', vremenima koja dođu i prođu, ali se uvek mogu vratiti.“
– Filip David

„To što svedoči Đorđe Lebović s onu stranu groba, živ je argument, i za one najskeptičnije, da život vredi živeti, čak i protiv okolnosti i da je mogućno, što je možda u ovoj knjizi, najdragocenije – prikloniti se Dobru okružen čak i najvećim Zlom u istoriji čovečanstva.“
– Jovan Ćirilov

216 pages, Paperback

Published October 1, 2024

About the author

Rođen je u Somboru 1928. godine. Kao petnaestogodišnjak, zbog svog jevrejskog porekla, biva interniran u zloglasne nemačke koncentracione logore Aušvic, Mauthauzen i Saksenhauzen. Gorka iskustva stečena u ratu ostaviće kasnije dubok trag u njegovom delu. Nakon rata, 1947. godine započinje studije na Tehničkom fakultetu u Beogradu, odakle 1948. prelazi na Odsek za filozofiju Filološkog fakulteta gde diplomira 1951. godine. Već tokom studija radi kao novinar na Radio Beogradu i u humorističkom listu „Jež“, a nakon studija postavljen je na funkciju kustosa u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu koju obavlja tokom 1954—1955. godine, ostavljajući pritom najobimniji rukopis, pisan rukom, „Prva inventarska knjiga Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu“. Od 1955. upravnik je Letnje pozornice, a od 1960. upravnik beogradskog Izložbenog paviljona. Bio je upravnik drame u Beogradskom dramskom pozorištu od 1979. do 1981. godine. Đorđe Lebović je osnivač i prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije. Jedan je od osnivača Beogradskog kruga. Godine 1992, zbog razbuktavanja nacionalizma i rata, sa porodicom napustio Beograd i preselio se u Izrael, odakle se vratio 2000. godine i do smrti pisao svoj nedovršeni roman Semper idem.

Pored pozorišnih, radio i televizijskih drama, radio je scenarije nekih od najpoznatijih filmova sa prostora bivše Jugoslavije, kao što su ”Most”, „Valter brani Sarajevo“ i „Partizanska eskadrila“ Hajrudina Šibe Krvavca. U svojim dramama, evocirajući uspomene iz detinjstva, Lebović je pokušavao doći do odgovora na pitanja vezana za najdublje i najzaumnije procese koji u ljudima pokreću žeđ za destrukcijom u uslovima stvorenim ratom.

Sa zagrebačkim crtačem Juliom Radilovićem - Julesom uradio je deset epizoda stripskog serijala Partizani (1977—1989), koji je bio stripski hit u Holandiji i Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina.

Umro je u Beogradu 2004. godine.

Izvor: Wikipedia

Reviews

[Snezana G. · Rating 5 out of 5]

Ovu knigu čitam posle knjiga Semper idem i Andjeli neće sići sa nebesa. I tim redom preporućujem čitanje kako bi Dijalog o Zlu i Dobru imao više smisla jer postoji dosta podsećanja na epizode iz prve dve knjige. Dijalog je pisan u vidu intervjua izmedju Ðorða Lebovića i njegove žene Zlate Lebović, a na osnovu Zlatinog sećanja. Sa svojom ženom Lebović razgovara o mnogim stvarima, prvenstveno o Velikom Zlu koje je preživeo (Aušvic i ostale koncentracione logore), pominjaće Singera, film Život je lep (Benini u glavnoj ulozi), Viktora Frankla, Primo Levija, Djindjića, itd.

Dijalog me ponovo vraća u svet Djorjdja Lebovića, ponovo onaj isti osećaj. U nekoliko navrata Zlata postavlja (ključno) pitanje da li treba verovati u Dobro i u ljudskost (ne čovečnost, kako kaže Lebović), i ako da, kako posle preživljenog Velikog Zla. Iako vidimo objektivnost u Ðordjevim odgovorima, koji nema iluzija da se Zlo neće vratiti, jer zlo nikad ne spava, on ipak poručuje da veruje u “zelenu grančicu ljudskosti”.

I na kraju to i jeste (pod)svesno moj razlog čitanja Lebovića. Kao da sam tražila da me razuveri, da povrati nadu u ljude, jer ako on neće ili ne može, ko će?

[Marko Kovač · Rating 5 out of 5]

"Ne daj da te mržnja satre, ako preživiš, mogao bi da pišeš."

"Kad se rat pokrene, teško se zaustavlja, uvek postoji inercija koja rat čini surovim i onda kad je i detetu jasno da nema smisla. Rat traje i kada zaraćene strane potpišu mir. Rat izobliči život, a posle svega preživeli su podeljeni na osakaćene i na većinu siromašnih gubitnika, a oni koji su od rata imali korist mudro ćute, dok su krivci za rat, kancelarijski pacovi, obuzeti presvlačenjem ratničkih kostima i osvajanjem novih pozicija."

"Rekao sam da su emocije kod mislećih logoraša bile istinske, bez ikakvih predrasuda. Mnogi od nas nisu se bojali smrti, a leševi su bili nešto poput cepanica. Ali, u isto vreme, mrtvi su za nas bili srećnici i mi smo im zavideli. Leševe ništa nije bolelo i ništa im nije trebalo, svakako, nije im trebalo sažaljenje ili poštovanje. Ja mislim da je takvo ponašanje normalno- to je egoizam živih u odnosu na mrtve kojima više niko ne može nauditi. U normalnim okolnostima, u životu van logora, kod ljudi koji imaju bilo kakvu moć nad drugim ljudima egoizam zbog vlastoljublja, slavoljublja, zbog pohlepe za novcem, u ljubavi ili mržnji, u ravnodušnosti prema tuđoj patnji- taj egoizam je čovekov "životinjizam."

- "Da li bi se za tebe moglo reći da si apatrid, čovek bez korena?"

- "U Izraelu, kad sam u školi jezika učio hebrejski, jedan moj vršnjak iz Tbilisija pitao me je da li sam Jevrejin. To pitanje često tamo postavljaju i to me je izluđivalo. Ja sam odgovorio da sam Somborac iz Vojvodine. Vršnjak se zbunio, ali se nasmejao. Kao i ja, odustao je od učenja jezika, ali dok smo se viđali u školi, obraćao mi se sa "drugar", a često sa "Somborac." Odlučio je da se vrati u Tbilisi, tamo ga je čekalo mesto dirigenta simfonijskog orkestra i mi smo se lepo pozdravili. Eto, apatrid nisam, ja sam "Somborac."

"Ne, ne bih rekao da sam mizantrop- "Ja verujem da su ljudi u dubini svoje duše dobri", zapisala je Ana Frank u svoj dnevnik, pre nego što su je odveli u Aušvic. Ja bih se složio s tim detetom, uz dodatak- ne baš svi. Nisam čudak i ne mogu da živim bez kontakta sa ljudima, volim kad sam okružen dobronamernim ljudima, ali sam u stanju da okrenem leđa pojedincima, bez najave i usred razgovora. Ako mogu, radije izbegavam raspravu koja ne može ništa da promeni. Živimo u vremenu u kome je čovek prenapregnut i sve manje je ljudsko biće, a sve više sebično i površno čudovište, i to je tragično. U Besudbinstvu, knjizi o iskustvu iz logora, Kertesov junak, naravno sam pisac, u prvim kontaktima sa ljudima na slobodi poželi da se vrati u logor. Jaka metafora i delimično tačna- u logoru si lako mogao da prepoznaš da li je neko ljudsko biće ili sebično čudovište, a sada to nije lako. Danas se manje-više sve kupuje novcem, pa i prijateljstvo, a oni koji nemaju novca ne veruju ni u šta, pa ni u prijateljstvo. Ne, nisam mizantrop, samo sam zabrinut."

"Neosvetljena prošlost je crna mrlja u pamćenju naroda, uvek isti talog- drugi su zli, drugi su krivi."