Mouth Full of Earth

by Branimir Šćepanović, Lovett F. Edwards (Translator)

This novel delves into the psychological and existential journey of a man who, while on a hunting trip, becomes the prey after being mistaken for an enemy. As he flees from his relentless pursuers through a desolate landscape, he is forced to confront the primal instincts of survival, the absurdity of his situation, and the nature of violence and death. The narrative explores the thin line between civilization and savagery, and the protagonist's struggle becomes a metaphor for the human condition and the inherent conflicts within society.

Genres: Fiction, Serbian Literature, Literature, Novels, Novella, Short Stories, Philosophy

83 pages, Hardcover

First published January 1, 1974

About the author

Branimir Šćepanović (Бранимир Шћепановић) was a Serbian and Yugoslav writer. He was born in Podgorica, then Kingdom of Yugoslavia. His father was a teacher and a published author. Young Šćepanović started writing while still being a student in high school.

His famous novel Usta puna zemlje (Mouth full of earth) had 32 editions in Serbia and 23 editions in France. Šćepanović's 1977 novel, Smrt gospodina Goluže (The Death of Mr. Goluzha) was adapted in 1997 by Alan Wade for the film he directed, and was released by Fine Line Features and New Line International.

Branimir Šćepanović won the October award from the city of Belgrade and two Golden Arenas for Best Screenplays: Before the Truth (1968) and The Battle of Sutjeska (1973).

Reviews

[Vit Babenco · Rating 5 out of 5]

Mouth Full of Earth is an existential allegory… A road of life… The end seems to be near…

He sat in a stuffy carriage of passenger train No. 96 and looked out into the endless darkness of the August night. But there was nothing to be seen. The rectangular, soot-covered pane reflected only the troubled features of his own face, so tormented that they seemed foreign to him. Had he been able at that moment to draw out of the darkness which enveloped everything around him some image of his childhood, some vanished face or long-forgotten voice, he could have more easily understood his sudden decision to die in his homeland. But he could not recall anything. There was no longer any response.

On an impulse he leaves the train… Wandering in the wilderness he starts remembering… He draws parallel lines between the past and the present…
It’s a story of two chases… Once he was a chaser… And now he is the one being chased… And on the deadly run he’s trying to evaluate his life…

Then he thought that perhaps everything was not yet lost; if he lived every coming moment to the fullest, as if it were his last, his only, breath, then perhaps he would convince himself that he had lived – really lived!

What do we see looking back except the ruins of the past?

[Tasos · Rating 5 out of 5]

Η πορεία ενός βιβλίου μέσα στα χρόνια είναι μια πραγματικά πολύ περίεργη υπόθεση. Ενίοτε και αγρίως απίθανη.

Το Στόμα Γεμάτο Χώμα είχε κυκλοφορήσει ξανά πριν από αρκετά χρόνια κι από άλλο εκδοτικό οίκο χωρίς να κάνει τότε μεγάλη αίσθηση, αν και όσοι το είχαν διαβάσει έπιναν νερό στο όνομά του κι έλεγαν πως πρόκειται για ένα αριστούργημα.

Φέτος το βιβλίο επανακυκλοφόρησε και σε μια θεαματική κι ολική επαναφορά διαδόθηκε από …στόμα σε στόμα κι έχει γίνει ήδη ένα από τα βιβλία της χρονιάς, κατακτώντας δικαίως μια δεύτερη ζωή, ανάλογη με εκείνη που έχουν (επίσης φέτος) τα Πέτρινα Ημερολόγια.

Και λέω δικαίως, γιατί πρόκειται όντως για ένα αριστούργημα.

Αν και το ξεκίνησα με επιφύλαξη, το τελείωσα σε μία ανάγνωση που δεν κράτησε πάνω από δύο ώρες, αφού από την αρχή το βιβλία με αιχμαλώτισε με το ασθμαίνοντα και καταιγιστικό ρυθμό του και στο τέλος με άφησε άφωνο, προσπαθώντας να συνέλθω από το τι διάβασα μόλις.

Ακόμα δεν έχω καταλάβει πλήρως.

Η ολιγοσέλιδη νουβέλα του Σέρβου Μπράνιμιρ Στσεπάνοβιτς αφηγείται φαινομενικά μια πολύ απλή ιστορία: ένας άνδρας που μαθαίνει πως του μένουν λίγοι μήνες ζωής επιβιβάζεται στο πρώτο τρένο που βρίσκει για να επιστρέφει στα πατρογονικά βουνά του Μαυροβουνίου, κατεβαίνει όμως σε έναν έρημο σταθμό κι αρχίζει να περπατάει μέσα στο δάσος.

Πέφτει αναπάντεχα πάνω σε δύο άγνωστους άνδρες που έχουν αποδράσει στο ίδιο μέρος για κυνήγι και αναψυχή. Και τότε θα συμβεί κάτι ολότελα παράδοξο. Ο ταξιδιώτης θα αρχίσει να τρέχει για να τους αποφύγει και οι δύο κυνηγοί θα ξεκινήσουν την καταδίωξη, η οποία θα πάρει ανεξέλεγκτες διαστάσεις.

Γραμμένο το 1974, το βιβλίο είναι ανοιχτό και ευεπίφορο σε ποικίλες ερμηνείες και αναλύσεις, ξεκινώντας από την κομουνιστική Γιουγκοσλαβία της εποχής και καταλήγοντας σε πιο διαχρονικά υπαρξιακά ζητήματα, αλλά αυτό που το κάνει τόσο σαρωτικό είναι ότι καταφέρνει μέσα από τη διαρκή και δαιμόνια εναλλαγή ανάμεσα στην τριτοπρόσωπη αφήγηση του κυνηγημένου και στην πρωτοπρόσωπη του ενός θηρευτή, να αποκαλύψει όλες τις μεταπτώσεις, τις αντιφάσεις και τα αδιέξοδα της ανθρώπινης συνθήκης.

Ένα βιβλίο-Ρόρσαχ που είμαι σίγουρος ότι με κάθε ανάγνωση θα φανερώνει και μια άλλη αλήθεια.

[Nataša Bjelogrlić · Rating 5 out of 5]

Trebalo mi je par dana nakon čitanja i neprekidnog motanja svih utisaka u glavi, da se vratim ovde i samo napišem da mislim je ovo djelo jedan biser svjetske književnosti.

[Ο σιδεράς · Rating 4 out of 5]

Καθ' όλη τη διάρκεια της ανάγνωσης είχα την ενοχλητική αίσθηση ότι κάτι μυστηριακό έχει εισβάλλει στον κόσμο μου και ότι η ανησυχία εξ αιτίας του θα είναι η συντροφιά μου, μέχρι την τελευταία σελίδα.. 

Ένα αλλόκοτο διήγημα, κάτι από Μπεκετικό παράλογο σε κίνηση, με την ιστορία να εξελίσσεται σε παράλληλη αφήγηση.  Μόλις μπόρεσα να απαντήσω στο ερώτημα: από τι έτρεχε να ξεφύγει ο ήρωας - και ποιος ο προορισμός του, ξεκλειδωθηκαν όλα..


"Κάτι τέτοιες στιγμές πάντα του φαινόταν σαν αυτή η κορυφή να ήταν η μοναδική πιθανή σωτηρία του, και ύστερα από τόσο καιρό, παραδόξως, ακόμη και τώρα, ιδού, τούτη τη στιγμή, ενώ βημάτιζε προς τη λυσσασμένη ανθρώπινη αγέλη, πάσχιζε απεγνωσμένα να διακρίνει εκείνα τα καθαρά, χιονισμένα περιγράμματα στον άδειο ουρανό, και έτσι, έστω και στις σκέψεις του, να ανυψωθεί πάνω από τον εαυτό του και τον φόβο του. "Σελ. 60


Μια ιδιαίτερη ιστορία, ειπωμένη από έναν εξαιρετικό συγγραφέα. Δεν έφτασε στο ύψος του "Ο θάνατος του κυρίου Γκόλουζα" του, αλλά είναι παραπάνω από υποβλητική. Θα της δώσω ένα έξτρα αστέρι γιατί πρόκειται για μία ιστορία καταδίωξης στο δάσος  της Ποτγκόριτσα που την τελείωσα μέσα σε δάσος της Πίνδου - και, παρατηρώντας τα ίχνη των μονίμων κατοίκων του, όσο να 'ναι, συντονίστηκα λίγο.. 

[Petar · Rating 5 out of 5]

Izuzetna knjiga, napisana u formi alegorije koja se da interpretirati na mnoštvo načina, predstavlja pravi biser za sve ljubitelje psihološkog romana. Jaka spona, koja se između čitaoca i protagoniste stvara već posle prvih stranica, prirodna je posledica jedne intimne ispovesti glavnog junaka u smiraju života. To je i jedna od najvećih dragocenosti koju psihološki roman kao žanr pruža - ta prisnost koja svako osećanje čini familijarnim. Knjiga Branimira Šćepanovića imala je 27 inostranih izdanja, a opet nekako prolazi ispod radara i najvećih poklonika lepe pisane reči sa ovih prostora.

5*

[Emilio Gonzalez · Rating 5 out of 5]

La literatura serbia este año me ha dado lecturas maravillosas con autores como Danilo Kiš, Goran Petrovic, o Milorad Pavic, pero este libro particularmente es tan encantador que ya puedo asegurar que va a estar sin duda entre mis mejores lecturas del año. La prosa es realmente exquisita y consigue en apenas 80 páginas despertar en el lector una gran variedad de sentimientos.

La historia comienza cuando un poco por casualidad el protagonista de la novela se percata leyendo su historia clínica en un consultorio médico que tiene una enfermedad terminal y le queda poco tiempo de vida. En la desesperación del momento solo se le ocurre no perder ni un segundo más y huir hacia su Montenegro natal para decidir como acabar sus últimos días, pero a partir de esta desenfrenada huida comienzan a suceder algunos hechos que rozan el absurdo, donde el autor nos hace reflexionar acerca de dónde puede encontrar alguien tan próximo a la muerte el estímulo necesario para seguir viviendo.
Es una novela muy íntima, nostálgica y por momentos muy angustiante, que genera una conexión muy fuerte con el lector.

En el prologo, Goran Petrovic escribe, “Es una cuestión de honestidad elogiar y recomendar La boca llena de tierra. Pero también es una cuestión de honestidad advertir al lector. ¡Tenga cuidado, cuídese, este libro lo va a inquietar!”

Me parece una pequeña obra maestra super recomendable.

[George K. · Rating 4 out of 5]

Το βιβλίο έτυχε να το αγοράσω από παλαιοβιβλιοπωλείο σε χαμηλή τιμή, αλλά σαν τίτλο τον ανακάλυψα στην Πολιτεία, όπου μπορεί να το βρει κανείς σ'έναν πάγκο ανάμεσα σε άλλα λογοτεχνικά διαμάντια μη Αγγλόφωνων συγγραφέων. Νομίζω ότι και ένας από τους υπαλλήλους εκεί μου το είχε προτείνει κιόλας. Πρόκειται για ένα ιδιαίτερο έργο, που ξεχωρίζει με τον λιτό και απέριττο αλλά συνάμα ποιητικό τρόπο με τον οποίο ο συγγραφέας αναδεικνύει τα ουσιαστικότερα ζητήματα της ανθρώπινης ύπαρξης: Την ζωή, τον θάνατο, την αγάπη... Δεν μπορώ να περιγράψω τα συναισθήματα που προκαλεί το βιβλίο, την ομορφιά και την αλήθεια που κρύβονται πίσω από την πλοκή, τα κρυφά νοήματα που μπορεί να ανακαλύψει ο αναγνώστης αν αφήσει την σκέψη του ελεύθερη. Από τις πρώτες κιόλας σελίδες ο συγγραφέας με κράτησε καθηλωμένο στην θέση μου, έτσι όπως άρχισα το βιβλίο, έτσι το τελείωσα, χωρίς να το αφήσω στιγμή από τα χέρια μου. Είναι ένα από τα σχετικά άγνωστα λογοτεχνικά διαμάντια που αξίζει να διαβάσει κανείς.

[Γιώργος Γεωργόπουλος · Rating 5 out of 5]

Μιλάμε για την απόλυτη υπαρξιστική νουβέλα. Μιλάμε για ένα αριστούργημα. Μιλάμε για έναν σπουδαίο λόγο να καταπιάνεσαι με το διάβασμα. Μπήκα στην Πολιτεία και ζήτησα να μου προταθεί ένα βιβλίο. Την επόμενη μέρα πήγα να ευχαριστήσω τον άνθρωπο που μου το πρότεινε. Δυστυχώς δεν ήταν εκεί. Να ζητάτε τη γνώμη. Μπορεί να προκύψει κάποια αναπάντεχη έκπληξη. Για εμένα ένα από τα καλύτερα βιβλία που έχω διαβάσει. Το προτείνω ανεπιφύλακτα!!

[Pedro · Rating 5 out of 5]

Al leer la admirativa pero reservada introducción a esta novela por parte de Goran Petrovic, supuse que había cuestiones que consideró que era mejor no adelantar. Y así era. Porque al avanzar, la historia nunca deja de dar sorpresas. Por lo cual me abstendré de hacer mayores adelantos.
Sólo se podría decir que trata de un hombre, que ante una situación crítica de la vida, ha decidido a volver a su tierra natal; pero esto no garantiza que esté libre de otras voces y de otros hechos, diferentes a los previstos, tal vez peores, o tal vez aún mejores.
La novela está narrada a dos voces, que permiten percibir que atrás de una situación absurda, casi humorística, hay un pensamiento relativamente lógico, humano, de lo cotidiano a lo trascendental.
Una novela magnífica, y me ha sorprendido en forma muy grata y admirable, y la prosa de Šćepanović es impecable y diáfana.
La boca llena de tierra es una pequeña obra de arte.

[Miloš · Rating 5 out of 5]

Još uvek sabiram utiske. Ovo je remek delo, po mom mišljenju. Jedna od onih knjiga nakon kojih osećam žal za tim što ih više nikada neću čitati po prvi put.
Čitam iznova.

[pantelif · Rating 5 out of 5]

Λαχανιασμένο σαν θρίλερ καταδίωξης, υπαρξιακό και γεμάτο απελπισία.
Όμως στο τούνελ υπάρχει φως, ο χαμένος τα παίρνει όλα.

Το κοντράστ ανάμεσα στις σκέψεις του καταδιωκώμενου και των καταδιωκτών είναι φανταστικό, φανταστικό επίσης και το πώς οι καταδιώκτες σταδιακά γίνονται όχλος/μάζα που αποκτά αγελαία/ενιαία σκέψη.

Αλληγορικό, ίσως ακόμη και μυστικιστικό.
Το φινάλε αξέχαστο.

Τρομερό λογοτεχνικό επίτευγμα μία τέτοια κοφτερή νουβέλα. Ωραία έκδοση.

[Maria Thomarey · Rating 5 out of 5]

Βαλκανικός μαγικός ρεαλισμός. Ναι ο Κουστουρίτσα ήξερε που πατούσε τελικά

[Aleksandra S. · Rating 5 out of 5]

Trčim po šumi, a grane mi se nemilosrdno zabijaju u lice. U jednom trenu se krijem i osluškujem svog progonitelja, u sledećem sam već u njegovoj ulozi i jurim svoj plen. Strah i radoznalost se smenjuju neverovatnom brzinom. Ne odustajem. Ni u jednom slučaju ne odustajem. I dalje trčim i trčim. Ali, čovek, zapravo i ne može daleko da odmakne iako ubrzava. Iako hrli ka svom cilju.

E, takav osećaj me je pratio kroz celu knjigu. Šćepanović je u ovoj priči opisao čoveka koji saznavši da boluje od neizlečive bolesti, želi da se vrati u svoj zavičaj kako bi u njemu i okončao ovozemaljski život. Iako sve započinje nekako bezazleno, kao da je odlučeno našaliti se sa čitaocima, eto, tek onako, izvesna neprijatnost prati ove redove jer bivamo svesni činjenice da se ovakav događaj mogao odvijati bilo gde i bilo kada, ne birajući učesnike koji bi se u njemu pronašli. Nespokoj se stvara i zbog činjenice da nikada ne znaš kako bi se poneo u takvoj jednoj situaciji: bio ti žrtva ili progonitelj iste. Nevelika knjiga, a velikog nemira u meni! Osećaj sigurnosti koji me je pratio, dobrano je poljuljan.

“Usta puna zemlje” je knjiga koja je nebrojeno puta bila prevođena, knjiga koja je svoje mesto pronašla u antologiji svetske književnosti, objavljenoj od strane francuske enciklopedije, rame uz rame sa Biblijom i Epom o Gilgamešu. Proglašavana je “jedinstvenom pesmom u svetskoj književnosti”, dobijala epitet “najznačajnije i najbritkije knjige aktuelne svetske književnosti”. Ova knjiga je pravo remek-delo. Ne verujete mi? Pročitajte i uverite se i sami.

„Žudeo je u tom času za naodgonetljivom hukom talasa koji se razbijaju o obalu, za smirujućim tišinama bonace; za onim usijanim danima kada se na potamnelom kamenju otapaju lišajevi, a sa prezrelih ispucalih smokava cedi šećerna sluz; žudeo je za onim povišenim, gotovo bolnim pevanjem nevidljivih zrikavaca; za oporim i razdražujućim mirisima soli, katrana, prepržene ribe, isušenih algi, joda, crnog vina, zagorelog maslinovog ulja, žudeo je za stišanim noćima ispod niskog neba koje, poput srebrenastog zvona svetli u nedrima pučine; žudeo je za nekom pustom plažom Juga, kraj Budve, na kojoj će, ispružen u vrelom pesku, ležati sam, nepomičan, omamljen svim što postoji kao da sve i postoji zbog njega; i žudeo je, gotovo očajnički, za uspaljenim, bestidnim telom neke žene, u čiju će utrobu, izgladnelu od sunca i čekanja, čitav potonuti, zaboravljajući na smrt i vreme!“

Ta agonija već dobro poznatog kraja protagoniste ove knjige navodi ga na misli o oduzimanju sopstvenog života, a tek ćemo na kraju shvatiti koliko je on živeo tu ideju samoubistva, koliko joj se udvarao, grlio je i sanjao o daleko dohvatljivom oslobođenju. I kao da je autorovo delovanje neprimetno: on je to uspeo kroz svoje likove. Svuda po knjizi posuti su tragovi koji imaju za cilj čitaoca odvesti do sopstvenog vrednosnog suda. Šćepanović je tako vešto prikazao odnos pojedinca (intelektualca) i složnog (radničkog) kolektiva. Aludirao je on i na religijske motive, poput stradanja i spasenja, ali nam je ostavio dovoljno prostora da to sami dokučimo. Ovom novelom, Šćepanović je ukazao na jedan otuđeni svet, u kome zapravo i nema prave komunikacije, svet u kome ćete, prilikom susreta sa ljudima, imati potrebu da bežite. I bežite. I bežite... Novela je obojena svim mogućim emocijama: od čežnje, žudnje, nemoći, čuđenja, istrajnosti pa sve do nezaobilazne mržnje.

"Hoće li umeti da u svemu onome što celoga života nije primećivao - odjednom pronadje lepotu u kojoj će uživati? Hoće li za to kratko vreme moći da pati i bude srećan onoliko koliko je potrebno da bi poverovao da je stvarno proživeo svoj ljudski vek?"

A ti, čoveče, trči i dalje, tragaj za smislom svog besmisla, ispituj puteve kojim si hodao, izvuci sve lepote sveta kojima si bivao ogrnut, priseti se svih ljubavi kojima je duša bila nadahnuta. I trči, ne staj. Možda ćeš i pronaći sebe...

"Ako ne možeš da izdržiš, reče sebi, onda pokušaj da pronadješ snagu misleći na nešto važno... Misli na ono zbog čega si se odlučio da živiš!"

Ogromna preporuka, ogromna!

[Miroslav Maričić · Rating 5 out of 5]

Крајем претходне године књижевну сцену напустио је Бранимир Шћепановић. Његових нових књижевних дела више неће бити, отишао је попут својих јунака који су желели да се у тренуцима последњих удисаја осаме и отуђе од људи и тај последњи удисај проведу у миру и тишини. О његовом одласку није се писало на страницама друштвених мрежа, новински наслови нису били обојени у црно нити су се писали епитафи туге у новинским читуљама. Наслућујем, по ономе што је писао, да ту врсту патетике он не би ни желео. Његова најзначајнија дела Уста пуна земље и Смрт господина Голуже давно су продата су у тиражу од преко 100 хиљада у његовим државама, преведен на 32 светска језика, а у Француској доживео читавих 23 реиздања. Успешан је био и као сценариста, по његовим текстовима снимљени су бројни филмови, а нека дела су доживела и вишеструка снимања. Смрт господина Голуже са Самарџићем у главној улози је свакако најпознатији филм, који има и холивудско издање у виду Џулијан По. Уста пуна земље су претежно снимана као дипломски филмови, а Ален Делон на жалост није испунио своју жељу да ову књигу преточи у играни филм. Роман Искупљење такође има своја филмска остварења, а дела су му извођења и у виду позоришних представа. Сахрањен је у алеји заслужних грађана.
А за живота суочавао се са игнорисањем у својим земљама, тихом и удруженом хајком, темељном одмаздом, скрајнутошћу и недопуштањем потпуног признавања. То је довело до тога да је Шћепановић био признатији у Француској и свету него у свом селу. А хајкачи и бездушни џелати изашли су са страница његове књиге Уста пуне земље да га јуре и у стварности без икаквог мотива и стварних разлога, али са одлучношћу и ватром људске звери која прогони и у прогону смишља безбројне разлоге за своје злодело. Главни јунак се враћа возом у свој крај у Црној Гори са немирима у души протканим сазнањем да болује од неизлечиве болести и жељом да умре тамо где је и рођен, спреман и на самоубиство. Ипак на некој међустаници одлучује да изађе из воза и бесциљно лута природом, шумом. У том бекству од људи, света који га окружује и своје прошлости сусреће се са двојицом кампера и пролази поред њих без поздрава. Кроз подсмех и чуђење због таквог поступка они почињу да га јуре зато што је некултуран, зато што прави будале од њих, а са јурњавом почињу да смишљају све више и више нових разлога, што их доводи до тога да почињу и да га мрзе и имају жељу да га убију. Бежећи од света и са жељом да у миру заврши своје животно путовање главни јунак доспева у ситуацију да га свет не пушта из својих канџи, све више прогонитеља, људи који неће оставити прогоњеног до коначног уништења.

„Онда ко зна каквим чулом осети да између њега и та два човека постоји нека чудна и можда већ нераскидива веза. Није знао шта би то могло бити и ваљда је зато у чистом небу, као у каквом бескрајном огледалу, дуго настојао да измами неки далеки и тамни блесак свога сећања који би му помогао да схвати или бар назре смисао те могућне везе.“

Све оно што га је остављало на миру када је трагао и желео, надвило му се над главом оног трена када се зажелео тишине и мира и отуђености од људи. Одакле му право да жели мир? Одакле им право да се мешају у моју смрт? За живота живео живот како су други одређивали, ни у смрти не може без туђег уплитања, па бар то да уради на жељени начин, да превари болест и људе и свет. Они јуре да би се осетили живима да би у тај дивљи свет шуме и природе унели мало људске културе, а он бежи јер му је те људске културе преко главе. Он не зна зашто га јуре, они не знају зашто га јуре, као што у људској култури они који могу не знају зашто некога газе, нити тај кога газе не зна зашто га газе. У својим изгубљеним универзумима они су у својој неосвешћености усамљени, отуђени једни од других и живе животе дивљије и нехуманије од дивљих звери. Сви појединци су исти и када би улоге биле замењене читава та циркуска представа одвијала би се у истом смеру. У смрти смо увек сами, задњи удах је увек наш, а смрт долази из наше тамне стране свести са урликом предака због сопствене смрти последњег потомка. Живимо живот угњетаваног, угњетавамо и сами, а смрт (малим словом) никада није крај, већ наставак живота, подмлађивање јер потомци имају исте очи, кријемо се у њиховим умовима, одређујемо њихове поступке и урличемо када умре онај последњи, са чијом смрћу долази последњи мрак, онај који доводи до праве Смрти, која се сарамаговски пише великим словом, која нас гони попут људске културне звери у мржњу огрезлог хајкача.

„Онда са ужасом схвати да то, у ствари, кроз његова уста- устима пуним земље- лелече из своје тмине прадеда Јоксим, злослутно оглашавајући да га коначна смрт тек сада стиже, с последњим потомком коме, ето, више нема спаса!“

[Eman · Rating 5 out of 5]

في هذه النوفيلا أو الرواية القصيرة نحن أمام حالة لهاث محموم للبحث عن لحظة انعتاق الروح وصفائها.. حتى وإن لم يكن من سبيل إلى ذلك إلا بالفناء.

حين يصبح الوجع ثقيلاً للحد الذي يًُفْقِد المرء توازنه ..وحين تكون الصدمة أقسى من طاقة الاحتمال ، مايدفع المرء للهرب من نفسه وأفكاره وقدره…هو ما حصل مع بطل الرواية الذي ( اذعن لرغبته الجامحة في الفرار تحت جنح الليل إلى أبعد نقطة ممكنة ، هرباً من البشر ) فقرر أن يهرب من قدره في لحظة فوران ذهني عارمة وصدمة طاغية ليتجرد من فكرة الألم و الزمن والانتظار المريع ..يلوذ بالهرب الذي يشعر معه بأنه يسير في اتجاه الحرية والتخفف من أعباء الحياة..


ولكنه يُفاجأ أنه وحتى في لحظات انعتاقه الحميمة هذه وجريه المحموم نحو الموت بأن هناك من البشر من يتطفل على رغبته ويتصدى لها وتمارس الحياة سلطتها عليه بوضع العراقيل في طريقه متمثلة بهولاء الفضوليين الذين أثارهم هروبه الحيواني الغريب وكأنه طريدة فرت من صياد ماكر !

يبدأ هولاء المتطفلين على هروبه بملاحقته بدعوى قلقهم على سلامته وبدافع الفضول و الإنسانية فقط ولكنهم انتهوا بتحميله إثم ظنونهم السيئة بل ومحاكمته وفق هذه الظنون التي اخترعوها فهو بلاشك إما مجنون أو مجرم خطير يجب الإمساك به ، وكان الأمر قد بدأ بشخصين فضوليين لينتهي بقطيع كامل من المطاردين ونقول قطيع نعم لأنهم فقدوا خلال هذه إنسانيتهم التي كانت هي المحرك لهم كما يزعمون ولكنها كشفت عن وحشيتهم ورغبتهم الجامحة في التسلط على هذا الرجل وتعذيبه وانتزاع كرامته بل والتفنن في قتله!

تستمر الرواية التي هي في الحقيقة مشهد سريع يسرد هذه المطاردة الغريبة والمثيرة والمليئة بالفلسفة والأسئلة …ألا يملك المرء الحرية في التعبير عن ألمه الصارخ؟ ألا يحق له تقرير مصيره ؟ لماذا يصادر حق المرء في الاستسلام؟ لماذا نضع أنفسنا أوصياء على سلوك الآخرين ؟ ولماذا نفترض بهم السوء والشر؟ وهل الخوف حين يتوغل في النفس البشرية قادر على تغيير رغباتها وكشف ضعفها وحقيقتها؟ نرى البطل في الرواية يتحول من شخص هارب بإرادته الحرة إلى شخص مُطارد مجبر على الفرار قسراً ولكن هل اختلف الموت الذي كان ينشده حين اختلف موقف الفرار وتغيرت أسبابه؟ هذاما يتجلى في تفاصيل الرواية التب تكشف عن عمق وتعقيد النفس البشرية إزاء المواقف الوجودية المفصلية .

السرد في الرواية يتناوب فيه الطرفان فتارة نرى المشهد من جهة الهارب ثم نراه من جهة المطاردين وهكذا وهو ما خلق ايقاعاً سريعاً وحركة حية وكأنك ترى مشهداً سينمائياً عظيماً بكل مافيه من تناغم بين شخصيات الرواية ومكان الحدث وحتى تفاصيله الأكثر دقة التي رسمت المشهد بوضوح كرائحة العشب والأرض وحفيف الشجر ولهاث البشر كلها امتزجت معاً في مشهد مؤثر وقوي والذي يتسارع ايقاعه منذ بداية الرواية ويستمر بالتصاعد حتى يبلغ الذروة في نهايتها التي تمثلت بمشهد فلسفي مهيب .

الرواية عظيمة جداً لن تترك دون أن تجبرك على التفكير العميق في ذات الأسئلة عن الحق في الحياة والموت وشعور المرء بقيمته وصورته أمام نفسه والآخرين ومالذي يحددهما بالضبط ؟

[Leonidas Moumouris · Rating 5 out of 5]

Τι έγινε τελικά; Ζήσαμε; Ο χρόνος μας τελειώνει. Τι κάναμε με αυτόν τον χρόνο; Ο ήρωας του βιβλίου έχει λίγους μήνες ζωής ακόμα, να την τελειώσει όπως θέλει αυτός πριν την οριστική παρακμή του; Ή να ζήσει όσα δεν έζησε στους λίγους μήνες που του απομένουν;
Και όσο τρέχει να ξεφύγει (από τι; ) οι διώκτες του πληθαίνουν, γίνονται όχλος που στην ερώτηση γιατί κυνηγάμε αυτόν τον άνθρωπο δεν έχουν απάντηση, απλά ο όχλος γεμίζει μίσος. Αναίτια. Γιατί θέλουμε κάποιον να ακουμπήσουμε πάνω του όλης της γης τη σκόνη .
Δεν ξέρω τι θα βγάλετε διαβάζοντας το βιβλίο αυτό. Αλλά είναι απ'τα βιβλία που θα έπρεπε κάποια στιγμή να διαβάσετε. Κι όπου σας βγάλει.

[Александра · Rating 5 out of 5]

Чудно је како смо у животу толико отуђени једни од других, а кад на сцену наступи смрт свачија пажња је усмерена на ту неминовност. Од умирања се прави сензација, али опште неразумевање не ишчезава, само остаје негде потиснуто, што га још више продубљује. Доводи нас до смрти пропадање тела и болест, у свим својим разноликим формама, а једна од врло значајних форми је и сам овај свет, људи око нас и концепција живота као таквог, малог, ништавног и пролазног. И колико год нас он разочаравао, опет ћемо га хтети и грабићемо земљу рукама, трпаћемо је у уста, све у жељи да ипак останемо живи, да будемо део нечега и да то нешто буде део нас.

[Зоран Филиповић · Rating 5 out of 5]

Ова књига је једна од ретких која се чита у једном даху, и даје одговор на питање: Шта све можеш да урадиш када си, према лекарским налазима, практично . . . мртав!?

[Γιάννης Ζαραμπούκας · Rating 5 out of 5]

Όλα ξεκινούν με έναν ανώνυμο άνδρα, που λαμβάνει μία ιατρική διάγνωση, βάσει της οποίας του απομένουν μόλις 3 μήνες ζωής, γεγονός που έχει σαν συνέπεια ο άνδρας να αποφασίσει να τα αφήσει όλα πίσω και να κάνει ένα τελευταίο ταξίδι από το Βελιγράδι στο Μαυροβούνιο, όπου βρίσκεται η γενέτειρα του, με σκοπό να βάλει ο ίδιος τέλος στη ζωή του.

Κατεβαίνοντας από το τρένο γιατί αισθάνεται ασφυκτικά, αποφασίζει να συνεχίσει με τα πόδια. Στον δρόμο θα συναντήσει δύο φίλους, που έχουν κατασκηνώσει σε ένα ξέφωτο. Συγκεκριμένα, εκείνοι θα τον εντοπίσουν από μακριά και στη συνέχεια αυθόρμητα και ανεξήγητα θα προβούν στην καταδίωξη του. Ο ανώνυμος άνδρας θα επιχειρήσει να τρέξει μακριά τους. Κατά τη διάρκεια αυτής της παράλογης καταδίωξης, θα προστεθούν κι άλλοι άνθρωποι, όπου μαζί με τους δύο φίλους αρχικά θα δημιουργήσουν μία ομάδα καταδίωξης, που διαρκώς μεγαλώνει και τελικά μετατρέπεται σε έναν αχαλίνωτο όχλο!

Αυτή είναι με δυο λόγια η υπόθεση της νουβέλας ΣΤΟΜΑ ΓΕΜΑΤΟ ΧΩΜΑ του Βαλκάνιου συγγραφέα Μπράνιμιρ Στσεπάνοβιτς. Πρόκειται για μία γοητευτική νουβέλα, υπαρξιακών προβληματισμών, που ακροβατεί στα όρια του παράλογου. Ένα κείμενο πυκνό και φειδωλό ως προς τη χρήση της γλώσσας, κείμενο σχεδόν απογυμνωμένο, που υπηρετεί εύστοχα το αίσθημα του παράλογου, αλλά και του αναπόφευκτου, που επιχειρεί να δημιουργήσει ο συγγραφέας μέσα από την ασθματική αυτή καταδίωξη!

Ο ήρωας του Στσεπάνοβιτς επιθυμεί να ορίσει ο ίδιος το τέλος του, παρότι το πλήθος προσπαθεί να τον εμποδίσει. Η απόφαση του αυτή αποτελεί μία αμιγώς υπαρξιακή πράξη, ενώ το αποτέλεσμα αυτής, το ανθρωποκυνηγητό, είναι άρρηκτα συνυφασμένο με τον Σαρτρ, σύμφωνα με τον οποίο: ο άνθρωπος είναι καταδικασμένος να είναι ελεύθερος. Όμως η ελευθερία του αυτή απειλείται από το βλέμμα των άλλων, από την παρεμβατικότητα της κοινωνίας.

Η τυφλή καταδίωξη που ξεκινά από το πλήθος προς τον ανώνυμο άνδρα αποτελεί μία ένδειξη του παράλογου που διέπει την ανθρώπινη ύπαρξη. Δεν υπάρχει φανερή αιτία. Δεν υπάρχει λογική. Υπάρχει μόνο άναρχη βία, η οποία ανάγει την προσπάθεια αυτοκτονίας του ήρωα από μία πράξη παραίτησης σε πράξη επανάστασης, καθώς εξεγείρεται κατά κάποιον τρόπο στο παράλογο και τη βία, που καλείται να αντιμετωπίσει από το πλήθος.

Η συμπεριφορά του πλήθους υπογραμμίζει τον έντονα κοινωνιολογικό χαρακτήρα της νουβέλας, καθώς παρατηρούμε πως σταδιακά μέσω της ενσωμάτωσης όλο και περισσότερων ατόμων στην ομάδα καταδίωξης χάνεται κάθε είδους ατομικότητας, ενώ ταυτόχρονα διαχέεται ανάμεσα τους ένα ανεξήγητο συναίσθημα, που εντείνει την ανάγκη τους για εκτόνωση, γι’ αυτό και παρατηρούμε πως το αχαλίνωτο πλήθος στρέφεται με μανία απέναντι στον ανώνυμο άνδρα, τον οποίο και αναζητά απελπισμένα.

Ο ήρωας του Στσεπάνοβιτς γίνεται αποδέκτης όλης αυτής της άλογης μανίας από το πλήθος, ίσως γιατί δεν εντάσσεται στα κοινωνικά, συμπεριφορικά πρότυπα, Η απόφασή του να αποσυρθεί και να δώσει ένα τέλος στη ζωή του αντιβαίνει στην κοινωνική «κανονικότητα» και προσλαμβάνεται από το πλήθος ως απειλή, ίσως επειδή τελικά η κοινωνία αδυνατεί να αποδεχτεί την πλήρη ατομικότητα. Η καταδίωξή του αποτελεί έναν μηχα��ισμό εξομοίωσης του διαφορετικού, το οποίο είτε πρέπει να ενσωματωθεί ή να εξοντωθεί!

Ολοκληρώνοντας, η νουβέλα ΣΤΟΜΑ ΓΕΜΑΤΟ ΧΩΜΑ είναι μία υπαρξιακή αλληγορία που ανατέμνει το αδιέξοδο της ανθρώπινης ελευθερίας ανάμεσα στην ατομικότητα και τη συλλογικότητα, ενώ ταυτόχρονα αναδεικνύει τις καταστροφικές συνέπειες της μάζας!

[Miloš Lazarević · Rating 5 out of 5]

Veliki, veliki roman. I još veći Branimir.

[Jelena · Rating 5 out of 5]

Toliko sam se udubila i brzo citala, da mi se sad zaista vrti u glavi 😌 Remek-djelo, da.

[Milena · Rating 5 out of 5]

Ko se još užasava small talk-a, ruke gore. Taj small talk mi je noćna mora oduvek; u odnosu na "Lep dan danas, zar ne?" "Gde ćeš za odmor?", "Šta si jela za ručak" milion puta preferiram da me udave oni dražesno nenormalni, koji odmah počnu sa sopstvenim teorijama zavere ako sednete pored njih.

Lični favoriti:

1. Četrdesetogodišnja narkomanka iz Amsterdama, sa rascopanom gornjom usnom (oborio je neki biciklista) "Da li se slažeš da je Isus bio poslednji dobar muškarac koji je postojao, (kreće da se dere na engleskom zaljubljenim parovima koji plove kanalima) - SVI MUŠKARCI SU SVINJE!"

2. Tridesetogodišnji razroki mladić (Aspergerovac) iz gradskog prevoza "E vidiš onog tamo što sad čačka telefon, ja sam mu upravo poslao poruku na WhatsApp-u svojim umom, da, da, da"

I izbegavala bih ja situacije small talk-a zauvek, ali – ali, uvek postoji to neko "ali" koje egzistencijalno razrešenje devojci kvari, morala sam da nađem zašto, zaboga, small talk postoji?

Odgovor je bio na nekom sajtu, možda Reddit, možda neki nabrzaka sklepan sajt sa Shutterstockovim slikama, nebitno, i glasio je "Da, small talk može delovati potpuno beskorisno, ali ima vrlo bitnu evolutivnu fuknciju". Opa bato!
"Njegova evolutivna funkcija jeste da kad započnemo razgovor sa nepoznatim ljudima, makar to bilo i Lep dan danas, zar ne? mi indirektno proverimo da li je sa njima zaista sve u redu, da im nije loše, da nisu suicidalni. Jer smo evoluirali kao grupa koja zavisi od svojih članova, i o kojima moramo da vodimo računa".

Neočekivano. Možda i nije istina, ali meni (u ovom trenutku) odgovara ta interpretacija.

U ovom romanu, intriga je slična – jedan čovek, samo u šeširu i lakom letnjem odelu, iznenada prepadne dva kampera u crnogorskim brdima. Ne kazavši im ni dobar dan, daje se u trk. Začuđeni njegovom reakcijom (koja ih od čuđenja dovodi do besa), oni počinju da ga gone.
I kako ga kamperi gone, tako sloj po sloj, mi brusimo sve slojeve, dok ne dođemo do same srži ljudskosti i života.

Prevod na francuski je radio fantastični, nedavno preminuli Jean Descat (možda i jedini valjani prevodilac sa srpskohrvatskog na francuski, koga je Kiš od milošte zvao Joca Daska), a ovo izdanje je praćeno drugim delom "Smrt gospodina Goluže", kao revers medalje – kako reagujemo kada unapred znamo, ili mislimo da znamo da neki od naših (usuđujem se da kažem) saplemenika želi da se ubije?

Uglavnom, prava literarna bomba, a ja sam imala i sreću da je čitam odmah pre spavanja i da u snu dođem do još nekih egzistencijalnih odgovora, pa ako ništa – i podsvest će da vam razori.

[Pavle · Rating 4 out of 5]

Obično se na prvi miris alegorije svojevoljno bacam preko palube, no ovde to i nije bilo tako loše, prvenstveno zbog narativne strukture ovog „romana“ (meni po svemu liči na malo dužu priču, no aj nek bude autoru po volji, iako se zaista pročita za nepuno popodne), koja je kao poslednji med meks, dakle jedna jurnjava koja traje od prve do poslednje stranice, koja služi kao prizma za meditaciju nad mnogim stvarima, a izmedju kojih su svakako tako sitne i nebitne teme kao život, smrt, rodoljublje, čovek je čoveku vuk i njima slične. Šćepanović poseduje sjajnu kontrolu nad srpskim jezikom (nisam siguran da mu je pregršt autora po tome ravnom, pogotovo ne na modernoj sceni koja jedva može i da se nazove scenom): proza mu je prožeta lirikom a osećaj za ritam neretko mu je na nivou velikih svetskih majstora. Zanimljivo upoznavanje sa delom pisca koji mi je do skoro bio nepoznat, te ne vidim zašto ne nastaviti razgovor.

4+

[Katerina Koltsida · Rating 5 out of 5]

Μια από τις συνήθεις ερωτήσεις μου όταν μου προτείνουν ένα λογοτεχνικό βιβλίο ειναι αν έχει ιστορία. Κι αυτό γιατί 9 στα 10 βιβλία με λίγη ή καθόλου ιστορία είναι κατ ουσίαν παραληρηματικά κείμενα που δεν είναι ούτε δοκίμια, ούτε φιλοσοφία, ούτε λογοτεχνία.
Όμως.
Όμως ερχεται η φορα που διάλεξες το ΕΝΑ στα δέκα, το μεγάλο έργο, το χωρίς υπόθεση αλλά το μεστό σκεψεων που δε προσποιουνται, αλλά ΕΙΝΑΙ. Κι αυτή η φορά σ αφήνει αποσβολωμένη κι ευτυχισμένη, με μάτια υγρά και χαμόγελο ολοκλήρωσης.

Αυτό είναι το ΣΤΟΜΑ ΓΕΜΑΤΟ ΧΩΜΑ, του Μπρανιμιρ Στσεπανοβιτς.

[Bruno · Rating 4 out of 5]

CRO/ENG
U izdanju knjige, koje posjedujem, piše kako je ovaj romančić svojevrsna verzija ''Starca i mora'' od Ernest-a Hemingway-a i dojma sam kako su neki elementi slični, ali prikazani na jedan groteskni način. Iako kratak, sadržaj plijeni pozornost različitim percepcijama lovca i lovine, zbog čega čitatelja ostavlja sa mišlju kako putuje kroz dva paralelna svijeta ljudske moralnosti. Doslovno, likovi se inate zbog vlastitog uvjerenja da istjeraju svoje postavljene ciljeve, ma koliko sumanuti bili. Ako je netko upoznat sa gore spomenutom knjigom, ''Starac i more'', mogao bi zaključiti kako će kraj ispasti divan, koliko i tragičan. U ovom slučaju, kraj je ostavljen na čitatelju da protumači sam koliko je sve, što se dešava u romanu, vrijedilo. Sukob u knjizi počiva na ideji da se ''nešto'' nauči ili ode sa spoznajom da je sve pročitano nerazumljivo i da je bilo obično gubljenje vremena. Priznajem da sam otišao sa osjećajem užasa, kojega bih usporedio sa onim iz ''Srca tame'' (i adaptacije knjige, ''Apokalipsa današnjice'') i ''Gospodara muha'' (istoimeni film iz 1963.), ali, istovremeno, i zadovoljan zbog osjećaja napetosti (obožavam trilere, nap.) koje knjiga pruža.

In the edition of the book, that I own, it's written that this short novel is it's own version of ''The Old Man and the Sea'' by Ernest Hemingway, with my impressions that several elements are similar, but shown in a rather grotesques way. Although short, the content gets the attention through different perceptions of the hunter and the hunted, which is the reason why the reader is left with the feel of a travel through two parallel universes of human morality. Literally, the characters are stubborn because of their own beliefs to drive out the set goals, no matte how ludicrous they are. If there is someone familiar with the upper mentioned book, ''The Old Man and the Sea'', it can conclude that the ending could be beautiful, as well as tragic. In this case, however, the reader is left to interpret for himself how much of this, which transpires in the novel, was worth it. The conflict in the book rests on the idea to learn ''something'' or to go with the notion that all of it was incomprehensible and just a waste of time. I admit that I've left with the with the feeling of horror, comparable with those from 'The Heart of Darkness'' (and the movie adaptation, ''Apocalypse Now''') and ''Lord of the Flies'' (the movie adaptation of the same name from 1963.), but, at the same time, satisfied because of the feel of thrill (I adore thrillers, not.) which the book offers.

[Nikola · Rating 5 out of 5]

4,8/5

[Gerasimos Evangelatos]

Μια συναρπαστική αλληγορία που σπάει τα όρια της λογοτεχνίας και συνομιλεί με το φιλοσοφικό δοκίμιο αλλά και τον κινηματογράφο. Ένα υπαρξιακό έργο ασύλληπτης ομορφιάς. Χαίρομαι που το ανακάλυψα.

[Urmonia · Rating 5 out of 5]

Koji je smisao ljudskog postojanja? Ovo pitanje neimenovani junak romana ,,Usta puna zemlje" Branimira Šćepanovića možda uspeva da odgonetne u finalnim momentima svoje egzistencije, bežeći od čopora razularenih ljudi koje ne poznaje, a koji istovremeno ne poznaju ni njega.

Ovo uistinu kratko delo obima od cca 70ak stranica u kvalitativnom smislu daleko nadmašuje fizičke okvire korica i prevazilazi granice našeg (južno)slovenskog regiona tako da nije ni čudo da je steklo čitalačku naklonost širom sveta, a u prilog tome govori i podatak da je prodato u stotinama hiljada primeraka. No ne bismo mi bili to što jesmo da nemamo običaj da zanemarimo naše velikane, ali šta je tu je, bar će se negde kvalitet prepoznati...

,,Usta puna zemlje" su roman koji pripada školi egzistencijalizma i apsurda i u njemu prepoznajemo najvažnije odlike ovih pravaca iz prošlog stoleća.

Radnja je kompovana u vidu dve perspektive koje se unakrsno smenjuju:

I) Iz prvog lica možine gde (takođe neimenovani) posmatrač-narator i njegov saputnik Jakov posmatraju čoveka koji im beži, počinju da ga jure i opisuju nam njihovo putešestvije - ovaj deo teksta je normalno stilizovan

II) Iz trećeg lica jednine gde posmatrani bezimeni junak beži od rulje koja ga goni, ne dozvoljavajući da ga spreče u ostvarivanju svoje zamisli samoubistva - ovi pasusi romana su u italiku.

Na ovaj način se postiže izuzetna dinamičnost teksta i naracija se svako malo prebacuje sa goniča na gonjenog, te tako i sami učestvujemo u poteri glavnog junaka, čekajući rasplet situacije.

O njemu ne znamo mnogo, ne znamo ko je on zapravo, osim toga da ima 37 godina, da mu je dijagnostikovana neizlečiva bolest, i da će umreti vrlo uskoro (po njegovoj računici za 2160 sati!), da je suludo potrošio ovozemaljske dane baveći se hemijom i naukom i da ništa nije ostavio iza sebe sem promašenog života. Kao takav odlazi iz Beograda vozom uputivši se u rodnu Crnu Goru da tamo skonča. On je za nas jedan običan stranac kao i za dvojac Narator-Jakov koji su u hajci za njim.

Potera se zahuktava i priključuju im se mnogobrojni drugi goniči i ova nasilna horda juri prema našem junaku sve ljuće, besnije i gnevnije, nikako ne uspevajući da ga sustigne. A on beži li beži... A mi čitamo li čitamo... Masa gonilaca se u potpunosti animalizuje, kolektiv jurca da smoždi i smrvi našeg Bezimenog a on nekako istrajava u bežaniji. Jer želi da se suoči sa smrću a to će jedino uspeti ako ne dozvoli nikom drugom da se u istu meša, smrt je njegov individualan i lični čin, njegov herojski podvig na samom kraju egzistencije. Baš zato nastavlja da beži, shvativši da ipak ima još čitava 3 meseca života da proživi pod uslovom da im umakne. Ovde bezimeni junak doživljava preobražaj što je ključan momenat ove pripovesti - shvativši da mu je samo malo vremena ostalo, odlučuje se da (pre)živi, jer strah od smrti dovodi do neoborivog zaključka - vredi živeti.

Ljubav prema vaskolikom svetu i neutaživa mržnja su dva suštinska osećanja koja se smenjuju u neimenovanom junaku. Ovde treba uvideti da kolektiv koji ga goni prvo iz znatiželje, a onda iz namere da ga kazni i ubije, isključivo postupa iz svetonazora mržnje. Naš junak za to vreme doživljava katarzu, počinje voleti svet oko sebe ali isto tako ubrzo, setivši se svog pretka pradede Joksima, pronalazi izbavljenje u mržnji koje nije uspeo naći u ljubavi. Pojavljivanje pretka u kilometarskom pasažu uvodi važan lajtmotiv toksičnog maskuliniteta koji ostaje uz glavnog junaka sve do njegove konačne smrti. Mržnja pradede Joksima daje mu vitalnost, a starac kao da oživljava kroz potomka i gura ga napred da prkosi sudbini, da odagna smrt.

Pomenuti presudni preobražaj junaka proistekao je iz ključnog momenta sopstvene egzistencije: iz smrti. Novi život junaka rađa se iz smrti te stoga on ima jaku potrebu da usta napuni zemljom, da je oliže, da potrpa biljke i travuljinu u sopstvena usta i da se tako stopi sa prirodom. Ovde zemlja diše poput trudne žene, pa će se on tako u istu na kraju i vratiti. Jer sve je u lepoti i ljubavi kako naš junak lepo primećuje, ali ovo ne dovodi do spasenja i oslobađanja od smrti. Naprotiv. Spasa nema, niti ćemo uspeti da pobegnemo ma koliko god bežali.

[Lydia Theochari · Rating 5 out of 5]

Ένα υπαρξιακό μικρό αριστούργημα.
Η φυγή του ανθρώπου από τον εαυτό του, από το παρελθόν του, από τους άλλους.
Η συνάντηση.
Από τον πιο μικρό φόβο και την αγέλη μέχρι την πιο μεγάλη λύτρωση και την ευγνωμοσύνη.
Πολλές φορές γελούσα με το είδος μας (το ανθρώπινο) όσο διάβαζα και πολλές φορές λυπόμουν.
Στα βουνά του Μαυροβουνίου ξεδίπλωσε, αυτό το τεράστιο βιβλιαράκι, όλη την ανθρώπινη χιλιοπεπατημένη διαδρομή που πάντα είναι καινούργια.

[Branislav · Rating 5 out of 5]

Genijalno. Uzbudljivo i uznemirujuće. Dve novele koje prevazilaze domaće okvire i pripadaju samom vrhu svetske književnosti — rame uz rame s Procesom ili Strancem.
Pričaju o sukobu koji nastaje kada dokona, praznoglava gomila naiđe na neznanca kojeg ne razume niti može da predvidi njegove namere, i o neizbežnom apsurdu i tragici koju doživljava pojedinac koji se izdvaja.

Ovo svako mora da čita.