Mangupluci oko Kalimegdana

by Aleksandar Deroko

Knjiga Mangupluci oko Kalimegdana snažna je refleksija Derokovih hirovitih sećanja i maštovitosti. Svojim bogatim instrumentarijumom i iskustvom graditelja, slikara, arheologa, avijatičara, hodočasnika i nadasve naratora neponovljive osećajnosti i oka, Deroko nam poklanja dvadesetovekovni duh Beograda i svedoči o nezaobilaznim anegdotama, mestima i pojavama poput „konjskih“ tramvaja, Meštrovićevog Pobednika, neobične mode, izletišta i javnih kupatila, pijaca i vašara, „vetrenjača“ i „kokošarnika“... S druge strane, kao jedan svestrani umetnik, a čini se još svestraniji svedok svega što se umetnosti tiče – i to ne samo arhitekture, slikarstva ili putovanja – Aleksandar Deroko bio je širokogrud, ali je posedovao veliku strast i poštovanje prema svojim prethodnicima i savremenicima, pa tako na ovim stranicama nalazimo uzvišene apoteoze i ingeniozne portrete Miloša Crnjanskog, Jovana Dučića, Lazara Trifunovića, Pive Karamatijevića, Marina Tartalje, Uroša Predića i njegovog najvećeg i nezaboravnog prijatelja Rastka Petrovića. Baš kao i u knjizi A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom, i ovde se zalagao da se Rastkove seni iz Vašingtona vrate u domovinu i sahrane bilo u Beogradu u Aleji zaslužnih građana, bilo uz grob njegove sestre, slikarke Nadežde Petrović. Kroz ovu knjigu Deroko nas sa žarom, svešću i duhom gospodstvenog čoveka, gotovo zenovski nenametljivo, uči da je vreme – bilo prepuno razbribrige ili dramatično tegobno – samo uski prolaz svim našim mislima i ćudima, sećanjima i snovima, strahovima i nadanjima...

276 pages, Paperback

First published January 1, 1987

About the author

Aleksandar Deroko je bio srpski arhitekta i pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Dugi niz godina bio je profesor Univerziteta u Beogradu, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine.
U arhitekturi, najviše je stvarao u srpskom nacionalnom stilu i moderni. Početak Prvog svetskog rata zatekao ga je na studijama, u kojem je i učestvovao kao jedan od 1.300 kaplara sa činom narednika. Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu, Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizjeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u gradu umetnosti.
Pored mnogobrojnih stručnih radova, objavio je i dela: Narodno neimarstvo I tom (1939), II tom (1940); Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori (1950); Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji (1953); Rimski spomenici u Đerdapu (1959); Arhitektura starog veka (1962); Medieval Castles on the Danube – Srednjovekovni gradovi na Dunavu (1964); Sveta Gora (1967); Atos (1967); A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom (1983); Mangupluci oko Kalemegdana (1987)...