What do you think?
Rate this book
Karota
Davorovo detinjstvo je mirisalo na Jadransko more, na oleandre ali i na paljevinu. U suncem okupanom Zadru, njegova družina trinaestogodišnjaka igra se nesvesna nadolazećih senki rata, dok ozbiljne brige retko ometaju svakodnevicu. Godinama kasnije u Beogradu, Davor se suočava sa mutnim sećanjima na svoje nekadašnje drugove i neizgovorenim pitanjima koja tinjaju ispod površine. Povratak u Zadar sa devojkom Ninom otkriva istine o prošlosti i otvara nova značenja za uspomene koje su oblikovale živote petorice dečaka pogođenih sudbinama i događajima koji i danas izazivaju nemogućnost opraštanja – sebi ili drugima..
*
„Karota pleni u svim svojim sastojcima, u pripovedačkoj umešnosti, u razvijanju fabule, u zapletu i likovima, u opisima i temi o zlu i dobru u nama i drugima. Romanopisac nas ne štedi, ali upravo u tome jeste trajna vrednost njegovog dela majstorski izatkanog odvažnošću da se upečatljivo dočara delić drame u krajevima odavde do mora. Roman za pamćenje.“
– Jovica Aćin
„Sigurno će još mnogi poželeti da pišu o našim zajedničkim ranama, koje nikako da zacele, ali biće teško dosegnuti Tuševljakovićevu umetničku ubedljivost kojom opisuje čovekov beleg nasilja, borbu čoveka protiv čoveka, njegovu uvežbanu sposobnost da drugima nanosi bol.“
– Ljubica Arsić
*
„Karota pleni u svim svojim sastojcima, u pripovedačkoj umešnosti, u razvijanju fabule, u zapletu i likovima, u opisima i temi o zlu i dobru u nama i drugima. Romanopisac nas ne štedi, ali upravo u tome jeste trajna vrednost njegovog dela majstorski izatkanog odvažnošću da se upečatljivo dočara delić drame u krajevima odavde do mora. Roman za pamćenje.“
– Jovica Aćin
„Sigurno će još mnogi poželeti da pišu o našim zajedničkim ranama, koje nikako da zacele, ali biće teško dosegnuti Tuševljakovićevu umetničku ubedljivost kojom opisuje čovekov beleg nasilja, borbu čoveka protiv čoveka, njegovu uvežbanu sposobnost da drugima nanosi bol.“
– Ljubica Arsić
264 pages, Paperback
First published February 7, 2025
17 people are currently reading
76 people want to read
About the author
Darko Tuševljaković
56 books42 followersRođen u Zenici, 1978. godine. Objavio je pet romana (Senka naše želje, 2010; Jaz, 2016; Jegermajster, 2019; Uzvišenost, 2021; Karota, 2025) i tri zbirke priča (Ljudske vibracije, 2013; Naknadne istine, 2018; Hangar za snove, 2022). Dela su mu se našla u užim izborima za relevantne književne nagrade u Srbiji i regionu. Dobitnik je nagrade "Lazar Komarčić", Evropske nagrade za književnost (2017) i Andrićeve nagrade (2023). Roman Jaz je preveden na engleski, italijanski, bugarski, albanski, rumunski, slovenački, španski, grčki i makedonski jezik.
Born in 1978, in Zenica, Bosnia and Herzegovina. He lives in Serbia. He has published five novels and three story collections. His works have been shortlisted for several prestigious Serbian literary awards. He is the winner of "Lazar Komarčić" Award, EUPL (European Union Prize for Literature), and Andrić Prize. His novel Jaz (The Chasm) has been translated to English, Italian, Bulgarian, Albanian, Romanian, Slovenian, Spanish, Greek and Macedonian.
Born in 1978, in Zenica, Bosnia and Herzegovina. He lives in Serbia. He has published five novels and three story collections. His works have been shortlisted for several prestigious Serbian literary awards. He is the winner of "Lazar Komarčić" Award, EUPL (European Union Prize for Literature), and Andrić Prize. His novel Jaz (The Chasm) has been translated to English, Italian, Bulgarian, Albanian, Romanian, Slovenian, Spanish, Greek and Macedonian.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 29 of 29 reviews
February 12, 2026
Da se ne lažemo, da nije pobednička, ne bih je ni otvorilia. 🫣
I da mi glupi posao ne ubija volju za životom, vrlo verovatno bih je pročitala u cugu, najviše zbog Tuševljakovićevog stila.
S druge strane, mislim da je celo uplitanje mita o Edipu malčice too much, lagano smo mogli i bez toga. I generalno mislim da je poslednja trećina dosta slabija, kulminacija mi je bila skoro nikakva jer sam skužila ko je razlupao atelje i onda mi je to lociranje sebe u koordinantom sistemu konfuzije samo došlo kao završnica romana, bez nekog dubljeg značenja.
Not great, not terrible. Nije mi žao ni što sam je pročitala ni što sam dala pare laguni, čestitke pobedniku, svakako je bolji od poslednjih nekoliko romana, ali sumnjam da ću se sledećeg februara sećati o čemu je. 🥺
I da mi glupi posao ne ubija volju za životom, vrlo verovatno bih je pročitala u cugu, najviše zbog Tuševljakovićevog stila.
S druge strane, mislim da je celo uplitanje mita o Edipu malčice too much, lagano smo mogli i bez toga. I generalno mislim da je poslednja trećina dosta slabija, kulminacija mi je bila skoro nikakva jer sam skužila ko je razlupao atelje i onda mi je to lociranje sebe u koordinantom sistemu konfuzije samo došlo kao završnica romana, bez nekog dubljeg značenja.
Not great, not terrible. Nije mi žao ni što sam je pročitala ni što sam dala pare laguni, čestitke pobedniku, svakako je bolji od poslednjih nekoliko romana, ali sumnjam da ću se sledećeg februara sećati o čemu je. 🥺
Read
February 26, 2026Najlakše i najbezbednije je reći - "Karota" ima jasan početak, sredinu i kraj, kakav-takav razvoj likova i neku aktuelnu poruku. Pada mi na pamet scena iz filma "Vuk sa Vol Strita" gde je lik Džordana Belforta, nakon što je doveo sebe u partikularno stanje umrtvljene percepcije, ubeđen da dovozi svoj automobil bez ijedne ogrebotine. Stvarnost, kako prikazuje naredni kadar, je bitno drugačija.
Darko Tuševljaković je više nego uspešno doterao svoj "golfić roman" od tačke A do tačke B, uz znatan broj priznanja i verujem, ništa manje primetan osmeh na licu. Hajde onda da pogledamo šta se tačno krije ispod haube najnovijeg "NIN-ovca".
"Karota" prati Davora, jednu od žrtava progona Srba iz Zadra devedestih godina i njegovu devojku Ninu, dok tragaju za odgovorima iz prošlosti, pokušavajući njega da suoče sa potisnutim traumama.
Premisa je, sama po sebi, vrlo ambiciozna dok egzekucija biva krajnje bledunjava. Od same odluke da krenu na put ka primorju, svedene kroz nekoliko uprošćenih linija dijaloga, u maniru "Ajmo? Ajmo.", preko celokupne psihologizacije likova, koja neretko vuče na karikaturu jednog predškolca a ne književnog arhitekte pozamašnog staža, do jezičkog stila lišenog ambicije i poleta. Sve je brušeno dijaloškim "krindž" momentima, između ostalih i onim povrtlarsko-falusno-naslovne reference, koji se poražavajuće lako mogu zamisliti u sklopu nekog budućeg serijskog programa, na koji će reakcija neizostavno biti:"Žali Bože para."
Gospodin Tuševljaković, brižni baštovan u vrtu isticanja očiglednog, dotiče se i motiva Sfinge, Edipovog kompleks pa i same majke Zemlje, kao i "pet" teme domaće - rata devedesetih. Ovo nesumljivo jeste nužan segment istorije za književni mikroskop, zarad suočavanja i razračunavanja, pogotovo iz ugla jezivog tretmana Srba u Hrvatskoj, ali način obrade takođe je izuzetno važan - kroz ovlaš i taksativnu demonstraciju, bez nekog ozbiljnijeg istraživanja, pokazuje se sve samo ne dovoljan pijetet prema žrtvama, te celokupan poduhvat ovog pravca pisanja, sve više dobija simptome dečje bolesti moderne domaće književne scene. Dakle, temeljno i postepeno, a ne reda radi.
Sve bi ovo prošlo ispod radara, jer "Karota" na momente jeste jedno sasvim "ok" ostvarenje. Ali Darko Tuševljaković je dobio najprestižniju književnu nagradu na našem prostoru. Jedan žiri, čija dužnost je davanje signala čitalačkoj publici u kretanju kroz maglu prozne hiper-produkcije, jasno stavlja do znanja da, od skoro dve stotine pristiglih naslova, "Karota" prednjači. Čak i u odnosu na, primera radi, "Tajni roman Gorana Grolovića" , "Rt", "Razgovore s vješticom", "Humano preseljenje", "Lijek protiv melanholije"? Nije potrebna formalno odgovarajuća fakulteta diploma, sam čitalački staž i zdrav razum su dovoljni za zaključak da neke stvari naprosto nemaju logike.
Možemo mi to znatno bolje. U prethodnom ciklusu je zaista bilo naslova vrednih pažnje. Naš večiti problem je što se večito fokusiramo na pogrešne stvari.
Darko Tuševljaković je više nego uspešno doterao svoj "golfić roman" od tačke A do tačke B, uz znatan broj priznanja i verujem, ništa manje primetan osmeh na licu. Hajde onda da pogledamo šta se tačno krije ispod haube najnovijeg "NIN-ovca".
"Karota" prati Davora, jednu od žrtava progona Srba iz Zadra devedestih godina i njegovu devojku Ninu, dok tragaju za odgovorima iz prošlosti, pokušavajući njega da suoče sa potisnutim traumama.
Premisa je, sama po sebi, vrlo ambiciozna dok egzekucija biva krajnje bledunjava. Od same odluke da krenu na put ka primorju, svedene kroz nekoliko uprošćenih linija dijaloga, u maniru "Ajmo? Ajmo.", preko celokupne psihologizacije likova, koja neretko vuče na karikaturu jednog predškolca a ne književnog arhitekte pozamašnog staža, do jezičkog stila lišenog ambicije i poleta. Sve je brušeno dijaloškim "krindž" momentima, između ostalih i onim povrtlarsko-falusno-naslovne reference, koji se poražavajuće lako mogu zamisliti u sklopu nekog budućeg serijskog programa, na koji će reakcija neizostavno biti:"Žali Bože para."
Gospodin Tuševljaković, brižni baštovan u vrtu isticanja očiglednog, dotiče se i motiva Sfinge, Edipovog kompleks pa i same majke Zemlje, kao i "pet" teme domaće - rata devedesetih. Ovo nesumljivo jeste nužan segment istorije za književni mikroskop, zarad suočavanja i razračunavanja, pogotovo iz ugla jezivog tretmana Srba u Hrvatskoj, ali način obrade takođe je izuzetno važan - kroz ovlaš i taksativnu demonstraciju, bez nekog ozbiljnijeg istraživanja, pokazuje se sve samo ne dovoljan pijetet prema žrtvama, te celokupan poduhvat ovog pravca pisanja, sve više dobija simptome dečje bolesti moderne domaće književne scene. Dakle, temeljno i postepeno, a ne reda radi.
Sve bi ovo prošlo ispod radara, jer "Karota" na momente jeste jedno sasvim "ok" ostvarenje. Ali Darko Tuševljaković je dobio najprestižniju književnu nagradu na našem prostoru. Jedan žiri, čija dužnost je davanje signala čitalačkoj publici u kretanju kroz maglu prozne hiper-produkcije, jasno stavlja do znanja da, od skoro dve stotine pristiglih naslova, "Karota" prednjači. Čak i u odnosu na, primera radi, "Tajni roman Gorana Grolovića" , "Rt", "Razgovore s vješticom", "Humano preseljenje", "Lijek protiv melanholije"? Nije potrebna formalno odgovarajuća fakulteta diploma, sam čitalački staž i zdrav razum su dovoljni za zaključak da neke stvari naprosto nemaju logike.
Možemo mi to znatno bolje. U prethodnom ciklusu je zaista bilo naslova vrednih pažnje. Naš večiti problem je što se večito fokusiramo na pogrešne stvari.
Read
February 27, 2026Pripovedanje čiji mehanizam u zoru građanskog rata u Jugoslaviji počiva na preslaganju mita o Edipu* priču je moralo osmisliti i progurati kroz iglene uši edipovskog dramsko-dijegetičkog kompleksa.** Ponajmanje se to odnosi na frojdovsko čitanje antičkog mita, uostalom, zar Edip nije bio antifrojdovac?! Najpre se time misli na mogućnost da se Tuševljakovićev roman ispisuje s obzirom na ono što čine saznavalački hibris i dramska ironija prema kojoj likovi, nekmoli čitaoci, fatalno razrešenje uviđaju znatno pre protagoniste - stoga ga od daljeg istraživanja svesno ustavljaju - i paradoksalnog saspensa, jer ne samo da slutimo, nego i rano shvatamo ono što bi da se zadrži u okvirima ocrtane zagonetnosti ili misterije, što je reč na kojoj insistira tatko na žiri. Tako postavljeni romaneskni zadatak ispostavlja se preteškim.
*U prvom poglavlju naslovom smo već sučeljeni sa Sfingom. Koga, usled toga, iznebuha strefi i objaše incestuozni motiv, sam je kriv za sopstveno (nespojlerično) neznanje. Da li se to moralo izvesti doslovno, pitanje je sad? [U pravu je ortak: Nema spojlera u književnosti!]
**Podsetimo se da je to relativno skorije radio jedan užekrugaš: gledamo u "Ljude bez grobova". Kod njih je to bilo kud i kamo suvislije, naravno, s drugačijim vlastitim sagrešenjima.
Romanesknu vrpcu mogli bismo nazvati filmičnom, pa i bioskopičnom - knjiga je tako napisana da nikoga ne bi začudila njena ekranizacija - budući da pribegava nekolikim konvencijama s kojima se danas često susrećemo kroz filmski medijum. Cilja se prvenstveno na postupke u okviru žanra coming of age filmova s grupom dečaka - ovde imamo šablonizirane odnose u kružoku Put Petrića [aka Pet petlića, prim. fristajler], potom pripovedni model u kome recentno traumatično iskustvo isteruje i oživljava davnašnju traumu, to jest detekcijski model gde junak popunjava crne rupe, psihološko preventivni zaborav/ zataškavano pamćenje.*** Sastavljanje nedovršene slagalice, rekao bi Tuševljaković. S incestuoznom potkom na pameti, u vidokrugu dogledamo filmske sfinge poput Angel Heart-a, Oldboy-a ili Incendies-a. Sve one izrazito dobro razumeju da nakon što se strašna tajna razotkrije, ubrzo mora da padne klapna. Dalje i dublje se ne može ili prosto čeznemo da se pročita/odgleda ona(j) ko(ja) je u tome uspeo/la. Ovde se, međutim, fokus raspleta pomera i slabi kako tokom prolongiranja da se roman privede definitivnom kraju - sve nepoznate morale su se ranije dokonati i zaokružiti [Nina, nisam te zaboravio!] - tako i spram osmišljenosti klimaksa i deonica uokolo. Fabularna ideja konačno se kvari i upada u jamu upravo kad se kvari i Davorovo auto. I zaista, poslednja trećina romana drastično pada u toj (na)meri da je, ehm, ehm!, nedostojna nagrade. Pristupačna cena tepsije bureka - da se tek ne spominju njegove nutritivne vrednosti - i ovog puta premašuju dobitnika NIN-a. To bi već rekao drugi jedan frend sa Gudridsa...
***Podsetimo se i da je svojevremeno još jedan neočekivani NIN-ov dobitnik koristio sličnu matricu: gledamo ka "Hobu". On je, međutim, imao i nepouzdaniju i zavodljiviju (premda je bolji izraz ložačkiju) Ich-formu. Osvetlimo i da su, ukoliko nas pamćenje ne vara, crne rupe za Darka bezmalo pa opsesivni motiv: javljaju se i u "Jazu", i u "Naknadnim istinama".
Tuševljaković se opredelio da priču utemelji sigurnom kartom, strukturnim manirom (sada se već može govoriti i o sopstvenom toposu) koji je s manje-više uspeha primenio i u "Jazu" i u "Jegermajsteru". Par odlazi na odmor - uvek je to more! - ne bi li raspleo životne čvorove, što kod svih ovih njegovih turista s neturističkim zadacima - iznenađenje! - na različite načine ne biva. [Ne zaboravljam i prijateljicu s faksa!] Naznake slabosti roman iskazuje i na izražajnoj razini. Konvencionalnosti će vrlo brzo plutati po konvencijama. Na mikrostilskom planu, registar se kreće u otrcanim frazama koje sporadično pokušavaju da se pospeše nekakvim dodatkom. Nasumično beremo samo iz korov-preobilja prve trećine knjige: "premotati ceo film šetnje", "vratiti se u stari kolosek", "padali kao prve kapi kiše", "bili smo mladi i ludi, ili makar luckasti", "svetlo na kraju tunela", "pušten s lanca vremena",... Problem s poređenjem simptomatičan je za ovaj opus još od prvenca, "Senki naše želje". Komparacijski lakmus papir ubrzo se i u "Karoti" boji u crveno. Tu se ili ukorenjuje u okoštala mesta svakodnevnog jezika ili se spliće putem rogobatno-nadmene grandilokvencije bez ironijskog prisenka ili jače humorne potpore: "osmeh ispunjen redenikom porcelanskih zuba" opetovan je, da ne kažemo "rasut poput šrapnela", bezmalo u skladu sa bombon-šifrom uzmi dve: "nanizan poput redova veštačkih zuba". Možda je ipak trebalo da ih se "izbeli poput kosti", ali "sve je delovalo nestvarno, kao da bauljamo u snu." ili trunemo "poput uskladištenog voća u skučenim beogradskim garsonjerama". Pritom smo s vremena na vreme šajdareni prodornim pompeznostima Nininog pogleda [devojka glavnog junaka sa X zracima u očima, prim. prev.], počev s tim kako je "Mladež ispod desnog oka izgledao [je] kao poziv na ples, a njen laserski pogled je istog trena počeo da deluje na daljinu, hirurški otklanjajući strah i unoseći u mene samopouzdanje." preko toga da "Laser uskog snopa Ninine pažnje, međutim, nije padao na kozeriju." do toga da je "Nina [je] svrdlom svog pogleda bušila rupu u mojoj slepočnici." [Zrelo za lasersko ukljanjanje, prim. prim. dr]
Darko(v pripovedač) ume pomalo i bespotrebno da udvostruči izraz, da ga izgrebe rečcama (vidider pod: međutim i takođe) ili nevariranjem dopusnog veznika (vidider: iako), ili da na bliskom prostoru poseže za istom rečju (vidider pod: "krasiti" prilikom deskripcije 63-84). [Jetki čitaoče sa X-ray očima koji bi da se baviš onim za šta nisi plaćen, jesi li to ti? Tvoja li je to jezičina?! prim. ur.] Pa opet, čini se, da je suštinski važniji problem unutar celokupne kompozicije prenaglašavanje lajt-motiva (živi ožiljak s kojim počinjemo da pulsiramo u svakom ponavljanju; zaceljivanje fontane; motiv zonetke/slagalice/tajne), odnosno epizodâ koje se sižejno istrajnije i kompaktnije ne uvezuju i(li) značajnije ne prožimaju kroz radnju (recimo: golem linija). Rečenicu i tekst valjalo je, išmirglati pa ispolirati sa strožom hemingvejevskom disciplinom i simboličkom suspenzijom. Kao što se, imajući u vidu dijegetičke potencije "Karote", moglo više poigravati u odnosima pripovednog i doživljajnog ja, rašomonskim efektom ili, pak, Davorovo kazivanje ispuniti dvosmislenostima, mestima zatamnjenja i prećutkivanja, doznačiti ih, a pripovedača učiniti znatnije nepouzdanijim i nagoveštenijim (sic!) nego što već jeste...
Dovde smo stigli sa zbrzanim dvodnevnim čitanjem. Koga zanima, neka porazmisli nad motivacijskim pitanjima: bilo kroz postupke junaka (Da li je, primerice, i u kojoj meri Nina tek narativni privezak? Zašto Davora ne otera u tri lepe šargarepe ili, bokte, na tri lepe karote?!), bilo kroz (ne)opravdano prisustvo određenih epizoda (Da li je golem deonica uključena na bilo koji način u finale naracije? Pokvare se tako kola (dobro de, šklopocija) a nasumični čovek koji slučajno ima praznu vikendaju u blizini famoznog doktora, vozi ih do majstora! - narativna ekonomija indeed)... Neka. Neka pobedniku ima ko da piše. A kada je već tu, neka se zapita ponad druge knjige uzastopce s tematikom građanskog rata - ratom kao bolnim mestom ili jazom odrastanja, pa onda da se priseti Andrićevih malih ljudi koje zovemo decom - ali i nad izborom u kome se vrhuni sada već osobeni stupanj zaboravljivosti, koji žiri, pomiriteljskih pretenzija, povlašćuje. Odgovor nek ostane misterija.
Mi smo, moj golube, otperjali. Nestali "kao obrisano s table."
*U prvom poglavlju naslovom smo već sučeljeni sa Sfingom. Koga, usled toga, iznebuha strefi i objaše incestuozni motiv, sam je kriv za sopstveno (nespojlerično) neznanje. Da li se to moralo izvesti doslovno, pitanje je sad? [U pravu je ortak: Nema spojlera u književnosti!]
**Podsetimo se da je to relativno skorije radio jedan užekrugaš: gledamo u "Ljude bez grobova". Kod njih je to bilo kud i kamo suvislije, naravno, s drugačijim vlastitim sagrešenjima.
Romanesknu vrpcu mogli bismo nazvati filmičnom, pa i bioskopičnom - knjiga je tako napisana da nikoga ne bi začudila njena ekranizacija - budući da pribegava nekolikim konvencijama s kojima se danas često susrećemo kroz filmski medijum. Cilja se prvenstveno na postupke u okviru žanra coming of age filmova s grupom dečaka - ovde imamo šablonizirane odnose u kružoku Put Petrića [aka Pet petlića, prim. fristajler], potom pripovedni model u kome recentno traumatično iskustvo isteruje i oživljava davnašnju traumu, to jest detekcijski model gde junak popunjava crne rupe, psihološko preventivni zaborav/ zataškavano pamćenje.*** Sastavljanje nedovršene slagalice, rekao bi Tuševljaković. S incestuoznom potkom na pameti, u vidokrugu dogledamo filmske sfinge poput Angel Heart-a, Oldboy-a ili Incendies-a. Sve one izrazito dobro razumeju da nakon što se strašna tajna razotkrije, ubrzo mora da padne klapna. Dalje i dublje se ne može ili prosto čeznemo da se pročita/odgleda ona(j) ko(ja) je u tome uspeo/la. Ovde se, međutim, fokus raspleta pomera i slabi kako tokom prolongiranja da se roman privede definitivnom kraju - sve nepoznate morale su se ranije dokonati i zaokružiti [Nina, nisam te zaboravio!] - tako i spram osmišljenosti klimaksa i deonica uokolo. Fabularna ideja konačno se kvari i upada u jamu upravo kad se kvari i Davorovo auto. I zaista, poslednja trećina romana drastično pada u toj (na)meri da je, ehm, ehm!, nedostojna nagrade. Pristupačna cena tepsije bureka - da se tek ne spominju njegove nutritivne vrednosti - i ovog puta premašuju dobitnika NIN-a. To bi već rekao drugi jedan frend sa Gudridsa...
***Podsetimo se i da je svojevremeno još jedan neočekivani NIN-ov dobitnik koristio sličnu matricu: gledamo ka "Hobu". On je, međutim, imao i nepouzdaniju i zavodljiviju (premda je bolji izraz ložačkiju) Ich-formu. Osvetlimo i da su, ukoliko nas pamćenje ne vara, crne rupe za Darka bezmalo pa opsesivni motiv: javljaju se i u "Jazu", i u "Naknadnim istinama".
Tuševljaković se opredelio da priču utemelji sigurnom kartom, strukturnim manirom (sada se već može govoriti i o sopstvenom toposu) koji je s manje-više uspeha primenio i u "Jazu" i u "Jegermajsteru". Par odlazi na odmor - uvek je to more! - ne bi li raspleo životne čvorove, što kod svih ovih njegovih turista s neturističkim zadacima - iznenađenje! - na različite načine ne biva. [Ne zaboravljam i prijateljicu s faksa!] Naznake slabosti roman iskazuje i na izražajnoj razini. Konvencionalnosti će vrlo brzo plutati po konvencijama. Na mikrostilskom planu, registar se kreće u otrcanim frazama koje sporadično pokušavaju da se pospeše nekakvim dodatkom. Nasumično beremo samo iz korov-preobilja prve trećine knjige: "premotati ceo film šetnje", "vratiti se u stari kolosek", "padali kao prve kapi kiše", "bili smo mladi i ludi, ili makar luckasti", "svetlo na kraju tunela", "pušten s lanca vremena",... Problem s poređenjem simptomatičan je za ovaj opus još od prvenca, "Senki naše želje". Komparacijski lakmus papir ubrzo se i u "Karoti" boji u crveno. Tu se ili ukorenjuje u okoštala mesta svakodnevnog jezika ili se spliće putem rogobatno-nadmene grandilokvencije bez ironijskog prisenka ili jače humorne potpore: "osmeh ispunjen redenikom porcelanskih zuba" opetovan je, da ne kažemo "rasut poput šrapnela", bezmalo u skladu sa bombon-šifrom uzmi dve: "nanizan poput redova veštačkih zuba". Možda je ipak trebalo da ih se "izbeli poput kosti", ali "sve je delovalo nestvarno, kao da bauljamo u snu." ili trunemo "poput uskladištenog voća u skučenim beogradskim garsonjerama". Pritom smo s vremena na vreme šajdareni prodornim pompeznostima Nininog pogleda [devojka glavnog junaka sa X zracima u očima, prim. prev.], počev s tim kako je "Mladež ispod desnog oka izgledao [je] kao poziv na ples, a njen laserski pogled je istog trena počeo da deluje na daljinu, hirurški otklanjajući strah i unoseći u mene samopouzdanje." preko toga da "Laser uskog snopa Ninine pažnje, međutim, nije padao na kozeriju." do toga da je "Nina [je] svrdlom svog pogleda bušila rupu u mojoj slepočnici." [Zrelo za lasersko ukljanjanje, prim. prim. dr]
Darko(v pripovedač) ume pomalo i bespotrebno da udvostruči izraz, da ga izgrebe rečcama (vidider pod: međutim i takođe) ili nevariranjem dopusnog veznika (vidider: iako), ili da na bliskom prostoru poseže za istom rečju (vidider pod: "krasiti" prilikom deskripcije 63-84). [Jetki čitaoče sa X-ray očima koji bi da se baviš onim za šta nisi plaćen, jesi li to ti? Tvoja li je to jezičina?! prim. ur.] Pa opet, čini se, da je suštinski važniji problem unutar celokupne kompozicije prenaglašavanje lajt-motiva (živi ožiljak s kojim počinjemo da pulsiramo u svakom ponavljanju; zaceljivanje fontane; motiv zonetke/slagalice/tajne), odnosno epizodâ koje se sižejno istrajnije i kompaktnije ne uvezuju i(li) značajnije ne prožimaju kroz radnju (recimo: golem linija). Rečenicu i tekst valjalo je, išmirglati pa ispolirati sa strožom hemingvejevskom disciplinom i simboličkom suspenzijom. Kao što se, imajući u vidu dijegetičke potencije "Karote", moglo više poigravati u odnosima pripovednog i doživljajnog ja, rašomonskim efektom ili, pak, Davorovo kazivanje ispuniti dvosmislenostima, mestima zatamnjenja i prećutkivanja, doznačiti ih, a pripovedača učiniti znatnije nepouzdanijim i nagoveštenijim (sic!) nego što već jeste...
Dovde smo stigli sa zbrzanim dvodnevnim čitanjem. Koga zanima, neka porazmisli nad motivacijskim pitanjima: bilo kroz postupke junaka (Da li je, primerice, i u kojoj meri Nina tek narativni privezak? Zašto Davora ne otera u tri lepe šargarepe ili, bokte, na tri lepe karote?!), bilo kroz (ne)opravdano prisustvo određenih epizoda (Da li je golem deonica uključena na bilo koji način u finale naracije? Pokvare se tako kola (dobro de, šklopocija) a nasumični čovek koji slučajno ima praznu vikendaju u blizini famoznog doktora, vozi ih do majstora! - narativna ekonomija indeed)... Neka. Neka pobedniku ima ko da piše. A kada je već tu, neka se zapita ponad druge knjige uzastopce s tematikom građanskog rata - ratom kao bolnim mestom ili jazom odrastanja, pa onda da se priseti Andrićevih malih ljudi koje zovemo decom - ali i nad izborom u kome se vrhuni sada već osobeni stupanj zaboravljivosti, koji žiri, pomiriteljskih pretenzija, povlašćuje. Odgovor nek ostane misterija.
Mi smo, moj golube, otperjali. Nestali "kao obrisano s table."
January 31, 2026
Vrlo dobro napisan roman u čiji smisao i dubinu nisam baš ubeđena.
Knjigu sam počela da čitam u decembru, u svetlu potrebe da makar malo pratim aktuelnu domaću produkciju i napravim izbor iz znate već kog izbora. Nije mi bilo dosadno, ali to po sebi ne može biti dovoljno. Ocena je za pripovedačku veštinu i držanje pažnje, ali mi se nešto čini da ništa ne bih propustila ni da sam preskočila ovu knjigu.
Knjigu sam počela da čitam u decembru, u svetlu potrebe da makar malo pratim aktuelnu domaću produkciju i napravim izbor iz znate već kog izbora. Nije mi bilo dosadno, ali to po sebi ne može biti dovoljno. Ocena je za pripovedačku veštinu i držanje pažnje, ali mi se nešto čini da ništa ne bih propustila ni da sam preskočila ovu knjigu.
February 8, 2026
Karote me je totalno osvojio – topla, bolna i smešna priča koja te drži do poslednje stranice. Likovi su živi, jezik predivan, a emocije dolaze prirodno i snažno.
Posebno mi se urezao citat: „Život nije u velikim gestovima, nego u onim malim trenucima kad pomisliš da nikog nema, a ipak neko te čeka kod kuće sa upaljenim svetlom.“
Mali svakodnevni trenuci postaju nešto ogromno.
Pet zvezdica nije dovoljno – preporuka svima!
Posebno mi se urezao citat: „Život nije u velikim gestovima, nego u onim malim trenucima kad pomisliš da nikog nema, a ipak neko te čeka kod kuće sa upaljenim svetlom.“
Mali svakodnevni trenuci postaju nešto ogromno.
Pet zvezdica nije dovoljno – preporuka svima!
March 17, 2026
Pročitajte utiske Bojana Gačića, Sesili i svih koji su knjigu ocijenili prosječnom trojkom. Uglavnom dijelim njihovo mišljenje. Ništa spektakularno, u početku je bila i zanimljiva, držala pažnju, obećavala (i dosta uspjela u elementima trilera), ideja je solidna, ali realizacija je u nekom dijelu zakazala. Čak pomalo odaje utisak da je autor i previše razmišljao o svemu umjesto da se jednostavno prepustio i pisao ili je upravo to i radio pa se negdje i rasplinuo. Dio pred sam kraj o, reći ću to namjerno tako, neprikladnom odnosu između majke i sina je previše, nepotreban, kao da je tu samo da šokira, nema mi neko dublje utemeljenje niti objašnjava Karotinu ličnost niti ponašanje ni na koji način (ili ja to samo ne mogu povezati). Tuševljaković svakako ima lijepu rečenicu, ima ovo djelo svoju i književnu i umjetničku vrijednost, ali eto, nije me osvojila na emotivnom nivou da bih je nužno preporučivala. Mo��ete i bez nje. Ili sam se ja više umorila od poznatih "ratnih" narativa i nekako mi postaju već previše izlizani, ne nude ništa novo. Štaviše, u nekom trenutku mi je postala i dosadna i jedva sam čekala da završim, a opet, bilo je poglavlja u kojima sam istinski uživala, da se ne lažemo.
March 10, 2026
Pripovedač Davor od svoje 15. godine živi u Beogradu, gde su se njegovi roditelji u leto 1991. preselili iz Zadra. Delom podstaknut interesovanjem nove devojke Nine, Davor postaje sve više zaokupljen svojim dečaštvom u Zadru. Muči ga nepotpunost njegovih sećanja i nemogućnost da razjasni mutni, nelagodni osećaj vezan za taj deo svog života. Jedna lakša saobraćajna nesreća u Beogradu poprima simbolički značaj za Davora i Ninu i postaje neposredan povod njihovoj odluci da zajedno na nekoliko dana otputuju u Zadar i pokušaju da na licu mesta ožive prošlost.
Pratimo uzbudljivu zadarsku potragu koja iz dubina Davorovog pamćenja u epizodama priziva upečatljive dogodovštine družine nemirnih i nestašnih dečaka kojoj je pripadao. Rasvetljavanje prošlosti pritom nalikuje ljuštenju luka, postupnom skidanju slojeva da bi se na kraju, uprkos unutrašnjim otporima, došlo do bolnog, traumatskog jezgra. Ispostavlja se da je to jezgro narcistička uvreda koju Davor za sve godine u Beogradu nije preboleo. Davor je naime duboko uvređen poniženjem koje je kao sin Srbina doživeo u vreme prvih tenzija odnosno niskointenzitetnih ratnih dejstava pre početka bitke za Zadar 1991. godine. Ova uvređenost objašnjava Davorovo usko, jednostrano viđenje (u sadašnjici) zbivanja u Zadru 1991. Takođe se stiče utisak da on teži osvetničkom obezvređivanju onih koji su ga uvredili. Obezvređivanje se proteže ne samo na zadarske Hrvate već i na srpskog dečaka Karotu (nadimak), budući da je Davora uvredilo i to što je 1991. godine – u Davorovom doživljaju stvari - samo zbog etničkog porekla srozan na isti nivo odnosno stavljen u isti koš sa Karotom, koji je dotad zbog gojaznosti, trapavosti i lakovernosti bio kontinuirani predmet mobinga Davorove družine. Nije nemoguće da Karota biva dodatno, na prećutnom planu, obezvređen i zato što su njegovi roditelji i on ostali u Zadru odnosno otac-policajac potpisao izjavu lojalnosti Hrvatskoj (mogući simbolički smisao motiva Karotine "porodične tajne").
Kako "ljuštenje luka" napreduje, Nina se distancira od Davora i želi povratak u Beograd, možda zato što je potresena Karotinom "porodičnom tajnom" ili svim onim što je Karotin otac morao da radi kako bi dokazao svoju lojalnost u vreme bitke za Zadar 1991, a možda zato što Davorova zloba sve više izlazi na svetlo dana. Da je autor pronicljivoj Nini ovde dao više prostora, tako da čitaocu bude jasno zašto se ona udaljuje od Davora, onda bi Ninin glas možda zadobio funkciju korektiva Davorove ograničenosti a razlika između autora romana i Davora bi bila oštrija.
-------------------------
Dodatak (10.03.2026.)-SPOILER:
Sledi eksplikacija onoga što je gore nagovešteno u rečenici: Nije nemoguće da Karota biva dodatno, na prećutnom planu, obezvređen i zato što su njegovi roditelji i on ostali u Zadru odnosno otac-policajac potpisao izjavu lojalnosti Hrvatskoj (mogući simbolički smisao motiva Karotine "porodične tajne").
Psihologističkom analizom romana bi se naime moglo doći do zaključka da je sledeći misaono-fantazmatski sadržaj: hrvatski Srbi lojalni Republici Hrvatskoj su izrodi i izdajnici koje treba kazniti - zaogrnut/maskiran u formu mita o Edipu. Izrodi-incest; sin odao oca-izdajnik kažnjen; prezreni bedni sin na kraju ipak završava u Beogradu (u matici koju je izdao) - a logičnije je da je našao posao ako ne u Hrvatskoj a ono u Nemačkoj.
Rečeni sadržaj bi se dobro slagao sa antihrvatskim duhom romana. Davorova zloba bi onda u svojim dubinama imala šovinističke (antihrvatske) i -kako bi Svetislav Basara rekao - endonacističke (antisrpske) slojeve. Tu bi dakle, psihologistički gledano, ležala motivacija za unošenje mita o Edipu u roman.
Pratimo uzbudljivu zadarsku potragu koja iz dubina Davorovog pamćenja u epizodama priziva upečatljive dogodovštine družine nemirnih i nestašnih dečaka kojoj je pripadao. Rasvetljavanje prošlosti pritom nalikuje ljuštenju luka, postupnom skidanju slojeva da bi se na kraju, uprkos unutrašnjim otporima, došlo do bolnog, traumatskog jezgra. Ispostavlja se da je to jezgro narcistička uvreda koju Davor za sve godine u Beogradu nije preboleo. Davor je naime duboko uvređen poniženjem koje je kao sin Srbina doživeo u vreme prvih tenzija odnosno niskointenzitetnih ratnih dejstava pre početka bitke za Zadar 1991. godine. Ova uvređenost objašnjava Davorovo usko, jednostrano viđenje (u sadašnjici) zbivanja u Zadru 1991. Takođe se stiče utisak da on teži osvetničkom obezvređivanju onih koji su ga uvredili. Obezvređivanje se proteže ne samo na zadarske Hrvate već i na srpskog dečaka Karotu (nadimak), budući da je Davora uvredilo i to što je 1991. godine – u Davorovom doživljaju stvari - samo zbog etničkog porekla srozan na isti nivo odnosno stavljen u isti koš sa Karotom, koji je dotad zbog gojaznosti, trapavosti i lakovernosti bio kontinuirani predmet mobinga Davorove družine. Nije nemoguće da Karota biva dodatno, na prećutnom planu, obezvređen i zato što su njegovi roditelji i on ostali u Zadru odnosno otac-policajac potpisao izjavu lojalnosti Hrvatskoj (mogući simbolički smisao motiva Karotine "porodične tajne").
Kako "ljuštenje luka" napreduje, Nina se distancira od Davora i želi povratak u Beograd, možda zato što je potresena Karotinom "porodičnom tajnom" ili svim onim što je Karotin otac morao da radi kako bi dokazao svoju lojalnost u vreme bitke za Zadar 1991, a možda zato što Davorova zloba sve više izlazi na svetlo dana. Da je autor pronicljivoj Nini ovde dao više prostora, tako da čitaocu bude jasno zašto se ona udaljuje od Davora, onda bi Ninin glas možda zadobio funkciju korektiva Davorove ograničenosti a razlika između autora romana i Davora bi bila oštrija.
-------------------------
Dodatak (10.03.2026.)-SPOILER:
Sledi eksplikacija onoga što je gore nagovešteno u rečenici: Nije nemoguće da Karota biva dodatno, na prećutnom planu, obezvređen i zato što su njegovi roditelji i on ostali u Zadru odnosno otac-policajac potpisao izjavu lojalnosti Hrvatskoj (mogući simbolički smisao motiva Karotine "porodične tajne").
Psihologističkom analizom romana bi se naime moglo doći do zaključka da je sledeći misaono-fantazmatski sadržaj: hrvatski Srbi lojalni Republici Hrvatskoj su izrodi i izdajnici koje treba kazniti - zaogrnut/maskiran u formu mita o Edipu. Izrodi-incest; sin odao oca-izdajnik kažnjen; prezreni bedni sin na kraju ipak završava u Beogradu (u matici koju je izdao) - a logičnije je da je našao posao ako ne u Hrvatskoj a ono u Nemačkoj.
Rečeni sadržaj bi se dobro slagao sa antihrvatskim duhom romana. Davorova zloba bi onda u svojim dubinama imala šovinističke (antihrvatske) i -kako bi Svetislav Basara rekao - endonacističke (antisrpske) slojeve. Tu bi dakle, psihologistički gledano, ležala motivacija za unošenje mita o Edipu u roman.
Read
February 12, 2026muška knjiga o muškom za muške
January 30, 2026
igrom slučaja sam je čitala nakon Savićevog romana Hleb I strah. Oba dobila NINovu nagradu, oba su ispripovedana u prvom licu, oba prate nemire na politiĉkoj pozornici koji utiču na mlade (posebno mlade koji po nečemu odskaču: jedan je talentovani mlado autor u učmaloj, zatucanoj sredini, drugi je ,,problematičnog" porekla u čistokrvnoj hrvatskoj zajednici. Razlike? Karota kida. Ovaj roman sam, doslovno, pročitala za 12 sati. Ima malo bastašićevskog misterioznog putovanja starim, preživljenim predelima, ima tajnovitog, skoro detektivskog, traženja istine, ima malo halucinacija, drži pažnju. Ali, najvažnije, struktura romana je čvrsta, sa nimalo (ili jako malo) pukotina u pripovedanju, motivaciji ili razvoju junaka.
Sad moram da pročitam ostala dela koja su bila u užem izboru ove godine, čisto da vidim da li je godina plodonosna, ili ovaj roman(čina) svojom prirodom odskače. Čudno, kupila sam ga pre nego što je ušao u uži izbor. Da li je to neki duh mog mešovitog porekla umešao prste?
Sad moram da pročitam ostala dela koja su bila u užem izboru ove godine, čisto da vidim da li je godina plodonosna, ili ovaj roman(čina) svojom prirodom odskače. Čudno, kupila sam ga pre nego što je ušao u uži izbor. Da li je to neki duh mog mešovitog porekla umešao prste?
January 30, 2026
Lakše će se zapamtiti prezime pisca nego nešto iz knjige.
March 16, 2026
Možda bi poštenije bilo da sam čitao i nešto zapisao o ovom romanu prije nego je nagrađen i prije nego sam čitao "Razgovore s Vješticom", moguće je da su mi očekivanja zbog toga bila nerealna.
Prije svega, Tuševljaković zna da piše i dobro piše. Ali, u ovom romanu stalno sam sebe sapliće, kao da konstantno pokušava da se ubijedi da mora da spusti nivo da bi roman bio komercijalan i onda objašnjava sve što ne mora, a ne objašnjava ono što bi morao.
Posle prvih 50 strana sam pomislio da nekad treba izgurati prvih 50 strana, ista pomisao posle još 50 i sve tako... I na kraju, da bi onaj koji ovo čita zaista uzeo ocjenu i komentar sa rezervom koju treba da uzme - meni je stvarno više muka od ovih tema.
Prije svega, Tuševljaković zna da piše i dobro piše. Ali, u ovom romanu stalno sam sebe sapliće, kao da konstantno pokušava da se ubijedi da mora da spusti nivo da bi roman bio komercijalan i onda objašnjava sve što ne mora, a ne objašnjava ono što bi morao.
Posle prvih 50 strana sam pomislio da nekad treba izgurati prvih 50 strana, ista pomisao posle još 50 i sve tako... I na kraju, da bi onaj koji ovo čita zaista uzeo ocjenu i komentar sa rezervom koju treba da uzme - meni je stvarno više muka od ovih tema.
March 16, 2026
Mogu da zamislim kako glavni lik Davor i ja sedimo u nekoj zagušljivoj kafani. On priča, sve vreme govori, jedan je od onih ljudi koji neprestano pričaju, nikad ne zarezuju sagovornika, on je jedina tema, njegova tužna priča. To o čemu govori nekad su događaji, nekada infantilne moralne dileme, on govori i govori i govori, tonom potpuno ravnim, glasom bez tonaliteta, bez života, a ja se trudim da ga slušam. Ne ide mi, jednostavno nemamo nikakvu konekciju. Priča o detinjstvu, o svojoj devojci, ličnost joj je kao isečak od kartona; priča on i priča, povremeno hoće da me šokira, čini to bespotrebno i tabloidno, pa nastavlja, ali linija je ravna. Voli boju svog glasa, dok ja istovremeno razmišljam o vremenskoj prognozi za sutra, o tome jesam li izvadila pasulj iz zamrzivača. Ljuti ga to, ali ne odustaje.
Sledeći put kad me zove, ne javljam se.
Sledeći put kad me zove, ne javljam se.
March 19, 2026
Не могу ни да замислим како је то кад читав дан освајаш играма улице и онда увече уз чашу млека одлазиш на спавање, а онда у једном тренутку нема више тога, нема више ничега.
Неки одрасли људи који су то млеко и сипали у шоље више не знају где су, шта су,збуњени су и слуђени јер неке друге исто одрасле силе свирају крај фер плеј утакмице.
Можда бих и могла да замислим јер болести зависти, комплекси...данас живе потпуно исто. Чини ми се да постајемо један круг малограђанског друштва коме ће и планета Земља ускоро бити теснa.
Некад су та осећања боравила у тек понеким просторима, а данас су епидемија.
Роман "Карота" и почиње сценом где маме несвесне својих погрешака упиру прст у оног који је невин.
Као да је једино постало битно изопштити неког и понизити.
Показати тако снагу је највећа могућа слабост.
Зато је роман писан да нас одреди ко смо.
Давор, главни лик романа "Карота" Дарка Тушевљаковића живи други живот у тренутку у ком га ми упознајемо.
Избегао је из рата из Задра, приморског градића у Хрватској. Живи у Београду, има девојку Нину и кроз своју свест и оних који су рат прошли покушава да преиспита сваки детаљ тог неког лимбо простора у ком сви обитавају.
Давор преиспитује кривицу, догађаје који су толико страшни да се тешко именују.
Он не говори о томе отворено, већ кроз симболе.
Да бисмо открили симболе враћамо се на почетак.
И тако се Давор враћа у Задар са својом девојком у потрагу за дружином коју чине четири дечака и он.
Давор се враћа у детињство.
Приповедач се кроз ретроспекцију догађаја дотиче насиља. Почиње са вршњачким, затим породичним...а онда насиље прелази у један виши ниво јер избија рат.
Он покушава да разуме догађаје који су га обележили.
Повратак је испуњен атмосфером тајне и недоречености, а неке од кључних метафора које обликују значење романа су сфинга, кутија и инцест.
Сећања су затворена, као и увек код сваке трауме. А оно како наш протагониста описује предратни период јесте траума.
Сфинга у роману функционише као симбол загонетке из прошлости. Као и у митологији, она поставља питање на које није лако одговорити. У овом случају, загонетка није интелектуална већ значи одржањe у другом животу, шта се заиста догодило у детињству, шта је било прећутано, а шта потиснуто.
Како се прича развија, читалац схвата да решење те загонетке није
ослобађајуће, већ болно.
Открива људске слaбости!!!!!
Мотив кутије у роману може се читати и као метафора памћења. Кутија је место у које се нешто склања, чува или сакрива. Она представља затворени простор у коме су похрањена сећања која нису могла бити изговорена у тренутку када су настала.
За све трауме је битно временски се удаљити.
Карота је осим наслова и лик у књизи који служи да би се остали осетили јачима или чистијима
Карота тако постаје тачка око које се гради идентитет групе.
Он је њихова кривица!!!!!
Један од најтежих момената романа је што приповедач и саосећа са Каротом, али и жели да се дистанцира од њега.
Зато у једном тренутку осећа чак и гађење према њему.
То је психолошки механизам јер ако се дистанцира од жртве, може да избегне да и сам постане жртва.
Друштво иначе често функционише тако што изабере некога на кога ће
пројектовати страх и агресију.
Тако је и овде, само онај који је изабран је другачији, јер "ко не пива није Далматинац". Па овде страх и агресија прерастају у рат.
Типичан пример манипулације к��ја се врши над најслабијом кариком.
Мени најтежа сцена је баш та у аутобусу када деца злостављају Кароту јер је он други и када Давор жели да буде поштеђен тог изопштавања.
Док их деца понижавају они различито реагују.
Карота остаје отворена жртва, док приповедач покушава да побегне од те улоге.
Зар нису многи и бежали и остајали, а ова прича је оправдање и за једне и за друге. Сви различито реагујемо на бол, на страх...
И мотив јаме y шуми!
„Карота“ jе зато више од приче о једном догађају из детињства.
И није попут игре Немаца и партизана како су се те генерације играле.
Аутор би банализовао ако упрости причу само на потрагу за тајном и сазнање о инцесту као примарно дешавање једног Србина.
Карота jе роман о начину на који памћење функционише, о томе како се истина постепено појављује из мрака и како се човек, враћаjући се у прошлост, заправо суочава са самим собом.
Ако мене питате увек је боље бити и страдалан народ али пун врлина него онај који попут мама упире прстом у невиног, попут деце у аутобусу који понижавају оне који су мањина, попут оца Анте који лицемерно помаже или Тончијева мама која се љути на оне који су отишли у Београд.
Не дајмо да нас огорченост, жеља за понижењем освоји.
То су особине које се превазилазе у дечијем добу!!!
Неки нису знали, зато не дозволимо да икад будемо као они.
Неки одрасли људи који су то млеко и сипали у шоље више не знају где су, шта су,збуњени су и слуђени јер неке друге исто одрасле силе свирају крај фер плеј утакмице.
Можда бих и могла да замислим јер болести зависти, комплекси...данас живе потпуно исто. Чини ми се да постајемо један круг малограђанског друштва коме ће и планета Земља ускоро бити теснa.
Некад су та осећања боравила у тек понеким просторима, а данас су епидемија.
Роман "Карота" и почиње сценом где маме несвесне својих погрешака упиру прст у оног који је невин.
Као да је једино постало битно изопштити неког и понизити.
Показати тако снагу је највећа могућа слабост.
Зато је роман писан да нас одреди ко смо.
Давор, главни лик романа "Карота" Дарка Тушевљаковића живи други живот у тренутку у ком га ми упознајемо.
Избегао је из рата из Задра, приморског градића у Хрватској. Живи у Београду, има девојку Нину и кроз своју свест и оних који су рат прошли покушава да преиспита сваки детаљ тог неког лимбо простора у ком сви обитавају.
Давор преиспитује кривицу, догађаје који су толико страшни да се тешко именују.
Он не говори о томе отворено, већ кроз симболе.
Да бисмо открили симболе враћамо се на почетак.
И тако се Давор враћа у Задар са својом девојком у потрагу за дружином коју чине четири дечака и он.
Давор се враћа у детињство.
Приповедач се кроз ретроспекцију догађаја дотиче насиља. Почиње са вршњачким, затим породичним...а онда насиље прелази у један виши ниво јер избија рат.
Он покушава да разуме догађаје који су га обележили.
Повратак је испуњен атмосфером тајне и недоречености, а неке од кључних метафора које обликују значење романа су сфинга, кутија и инцест.
Сећања су затворена, као и увек код сваке трауме. А оно како наш протагониста описује предратни период јесте траума.
Сфинга у роману функционише као симбол загонетке из прошлости. Као и у митологији, она поставља питање на које није лако одговорити. У овом случају, загонетка није интелектуална већ значи одржањe у другом животу, шта се заиста догодило у детињству, шта је било прећутано, а шта потиснуто.
Како се прича развија, читалац схвата да решење те загонетке није
ослобађајуће, већ болно.
Открива људске слaбости!!!!!
Мотив кутије у роману може се читати и као метафора памћења. Кутија је место у које се нешто склања, чува или сакрива. Она представља затворени простор у коме су похрањена сећања која нису могла бити изговорена у тренутку када су настала.
За све трауме је битно временски се удаљити.
Карота је осим наслова и лик у књизи који служи да би се остали осетили јачима или чистијима
Карота тако постаје тачка око које се гради идентитет групе.
Он је њихова кривица!!!!!
Један од најтежих момената романа је што приповедач и саосећа са Каротом, али и жели да се дистанцира од њега.
Зато у једном тренутку осећа чак и гађење према њему.
То је психолошки механизам јер ако се дистанцира од жртве, може да избегне да и сам постане жртва.
Друштво иначе често функционише тако што изабере некога на кога ће
пројектовати страх и агресију.
Тако је и овде, само онај који је изабран је другачији, јер "ко не пива није Далматинац". Па овде страх и агресија прерастају у рат.
Типичан пример манипулације к��ја се врши над најслабијом кариком.
Мени најтежа сцена је баш та у аутобусу када деца злостављају Кароту јер је он други и када Давор жели да буде поштеђен тог изопштавања.
Док их деца понижавају они различито реагују.
Карота остаје отворена жртва, док приповедач покушава да побегне од те улоге.
Зар нису многи и бежали и остајали, а ова прича је оправдање и за једне и за друге. Сви различито реагујемо на бол, на страх...
И мотив јаме y шуми!
„Карота“ jе зато више од приче о једном догађају из детињства.
И није попут игре Немаца и партизана како су се те генерације играле.
Аутор би банализовао ако упрости причу само на потрагу за тајном и сазнање о инцесту као примарно дешавање једног Србина.
Карота jе роман о начину на који памћење функционише, о томе како се истина постепено појављује из мрака и како се човек, враћаjући се у прошлост, заправо суочава са самим собом.
Ако мене питате увек је боље бити и страдалан народ али пун врлина него онај који попут мама упире прстом у невиног, попут деце у аутобусу који понижавају оне који су мањина, попут оца Анте који лицемерно помаже или Тончијева мама која се љути на оне који су отишли у Београд.
Не дајмо да нас огорченост, жеља за понижењем освоји.
То су особине које се превазилазе у дечијем добу!!!
Неки нису знали, зато не дозволимо да икад будемо као они.
February 15, 2026
Roman sam pročitao zbog toga što je osvojio NIN-ovu nagradu. Pobeda je relativno razumna, pogotovo u svetlu konkurentnih dela.
Roman ima formu romana, što je, u odnosu na referentno telo, kompliment. Kriterijumi za prethodnu čitalačku godinu su na vratima pakla, zaista. Šalu na stranu, da roman ipak ispunjava minimun uslova da se kao takav okarakteriše, i ipak uspeva da umakne sveprisutnom virusu autofikcije koji muči domaće književno stvaralaštvo u poslednnih nekoliko godina (ili samo ja imam tu nesreću da nalećem na domaće autore koji ne znaju razliku između pisanja romana i dnevnika).
Sve u svemu, okej roman, razumem zašto je pobedio pod uslovima naše kurnente scene, razumem i zašto bi nekima bio interesantan i dopadljiv.
Stil pisanja je solidan. Naginje ka lirici prošaranoj filozofijom, ili barem pokušajima filozofije. Pomalo previše Andrićevski za mene, ali svakako prijatno za čitati. U početnim fazama romana Tuševljaković često prekida i fabulu i sam narativ, kako bi nam "servirao" lepo sročene, ali poprilično izlizane, zaključke. Lično zaista nikada nisam bio ljubitelj takvog načina pisanja, a ovde je zločin trostruk:
1. Misli, iako lepo izrečene, su neoriginalne, često nalikuju dubokoumnim instagram ili fejsbuk opisima; autor ne predstavlja nov pogled na ideje koje "gura" u narativ.
2. Ovakve misli se javljaju previše često.
3. Fabula i narativ se obustavljaju radi ubacivanja ovakvih, nesvarenih i plitkih, filozofskih ideja.
Doduše, Tuševljaković u nekom momentu odstupi od takvog pristupa, ili makar smanji frekventnost ove, nemile mi, narativne nepogode.
Struktura, narativ, pa i sama fabula su... diskutabilno izabrani. Naravno, postoji nebrojeno načina da priča bude ispričana, i to je jedan od izbora koje autor mora da donese. Ne bih argumentovao da je ovde odabrani pristup u potpunosti pogrešan, ali smatram da je više oduzeo od narativa nego što je njemu dodao.
Jedna od centralnih tema je unutrašnje previranje naratora i glavnog like, Davora, usled potiranja, ili možda spajanja "dva različita života" u njemu. Iako je koncept interesantan, ovo u kontekstu romana prosto ne funkcioniše. Ni jedan Davorov život nije u potpunosti prikazan, njegovu prošlost posmatramo zajedno s njim kroz obrise sećanja, a sadašnjost je svedena na minimum minimuma, taman onoliko koliko je potrebno da glavnom liku da motivaciju da potrči u susret prošlosti. Dakle:
1. Koncept je interesantan, ali u egzekuciji nefunkcioniše jer Davorovi "životi" za čitaoca postoje samo kao obećana ideja.
2. Time je svako razmišljanje o potiranju ovih života svedeno na puku šminkersku filozofiju, pričanje u prazno
Struktura je linearna, i balans između sadašnjeg trenutka i Davorovih prisećanja nije najbolji. Fabula je rastresita, do krajnjih granica, bez jasnog cilja.
Sve u svemu, mislim da bi drugačiji pristup više doprineo romanu, ili bi barem manje oduzeo. U krajnjem slučaju, Davorovo lutanje po ulicama prošlosti je moglo da ostane u potpunosti simbolično.
Likovi su verovatno najtanja nit u romanu. Niko nije jasno razvijen, i niko nije dobro razvijen. "Karota", naslovni lik romana, je interesantno predstavljen, ali čak i on deluje kao da služi da unese zabunu u čitavo iskustvo, a ne da bude lik u romanu.
Kad se sve sabere i oduzme, nije mi žao što sam pročitao roman, definitivno će više prijati čitaocima koji uživaju u liručnom stilu, i rezonuju makar sa površinskim temama.
Roman ima formu romana, što je, u odnosu na referentno telo, kompliment. Kriterijumi za prethodnu čitalačku godinu su na vratima pakla, zaista. Šalu na stranu, da roman ipak ispunjava minimun uslova da se kao takav okarakteriše, i ipak uspeva da umakne sveprisutnom virusu autofikcije koji muči domaće književno stvaralaštvo u poslednnih nekoliko godina (ili samo ja imam tu nesreću da nalećem na domaće autore koji ne znaju razliku između pisanja romana i dnevnika).
Sve u svemu, okej roman, razumem zašto je pobedio pod uslovima naše kurnente scene, razumem i zašto bi nekima bio interesantan i dopadljiv.
Stil pisanja je solidan. Naginje ka lirici prošaranoj filozofijom, ili barem pokušajima filozofije. Pomalo previše Andrićevski za mene, ali svakako prijatno za čitati. U početnim fazama romana Tuševljaković često prekida i fabulu i sam narativ, kako bi nam "servirao" lepo sročene, ali poprilično izlizane, zaključke. Lično zaista nikada nisam bio ljubitelj takvog načina pisanja, a ovde je zločin trostruk:
1. Misli, iako lepo izrečene, su neoriginalne, često nalikuju dubokoumnim instagram ili fejsbuk opisima; autor ne predstavlja nov pogled na ideje koje "gura" u narativ.
2. Ovakve misli se javljaju previše često.
3. Fabula i narativ se obustavljaju radi ubacivanja ovakvih, nesvarenih i plitkih, filozofskih ideja.
Doduše, Tuševljaković u nekom momentu odstupi od takvog pristupa, ili makar smanji frekventnost ove, nemile mi, narativne nepogode.
Struktura, narativ, pa i sama fabula su... diskutabilno izabrani. Naravno, postoji nebrojeno načina da priča bude ispričana, i to je jedan od izbora koje autor mora da donese. Ne bih argumentovao da je ovde odabrani pristup u potpunosti pogrešan, ali smatram da je više oduzeo od narativa nego što je njemu dodao.
Jedna od centralnih tema je unutrašnje previranje naratora i glavnog like, Davora, usled potiranja, ili možda spajanja "dva različita života" u njemu. Iako je koncept interesantan, ovo u kontekstu romana prosto ne funkcioniše. Ni jedan Davorov život nije u potpunosti prikazan, njegovu prošlost posmatramo zajedno s njim kroz obrise sećanja, a sadašnjost je svedena na minimum minimuma, taman onoliko koliko je potrebno da glavnom liku da motivaciju da potrči u susret prošlosti. Dakle:
1. Koncept je interesantan, ali u egzekuciji nefunkcioniše jer Davorovi "životi" za čitaoca postoje samo kao obećana ideja.
2. Time je svako razmišljanje o potiranju ovih života svedeno na puku šminkersku filozofiju, pričanje u prazno
Struktura je linearna, i balans između sadašnjeg trenutka i Davorovih prisećanja nije najbolji. Fabula je rastresita, do krajnjih granica, bez jasnog cilja.
Sve u svemu, mislim da bi drugačiji pristup više doprineo romanu, ili bi barem manje oduzeo. U krajnjem slučaju, Davorovo lutanje po ulicama prošlosti je moglo da ostane u potpunosti simbolično.
Likovi su verovatno najtanja nit u romanu. Niko nije jasno razvijen, i niko nije dobro razvijen. "Karota", naslovni lik romana, je interesantno predstavljen, ali čak i on deluje kao da služi da unese zabunu u čitavo iskustvo, a ne da bude lik u romanu.
Kad se sve sabere i oduzme, nije mi žao što sam pročitao roman, definitivno će više prijati čitaocima koji uživaju u liručnom stilu, i rezonuju makar sa površinskim temama.
February 21, 2026
Karota - Darko Tuševljaković
.
Uprkos našoj žarkoj želji, iskustvo se ne da ponoviti i preostaje nam samo da nestalo vreme posmatramo kroz prljavo staklo
Ne sećam se tačnog datuma, nikad ih nisam dobro pamtio, ali znam da je dan bio kišovit i da je Beograd izgledao kao sudopera ispunjena prljavim posuđem
"Ta ulična banda", rekla je, "kao da najavljuje ono što će doći."
A kad bi se izbrisalo jedno slovo, ostala bi rič koja znači smrt. I onda bi golem posta zemlja
Istinitost vesti mogla se proceniti isključivo prema tome kakav je čovek onaj ko bi ih doneo
Ali sada se pitam da li je to uopšte bitno. To u kakvom će pakovanju biti naše male istine
"To što si ti tražija", rekao je komšija za kraj, "ne mora biti ono što bi' ja tražija"
Sećaš se šta si me pitala tamo, kod sfinge? Da li mislim da bi kod kuće bilo bolje?
Ono što je u mraku predstavljalo Ninu ćutke je gledalo u ono što je predstavljalo mene
Sledećeg puta nije bilo. A i da jeste, siguran sam da me bi bilo bolje
Nisi pronašao ono što je izgubljeno, nego ono što je sakriveno
Nešto je trebalo da se promeni, da se pomeri, ali vetar u krošnjama ne pomera korenje
Možda sam onaj koji pomaže detetu da pređe ulicu, kao i onaj što ga udara kolima. Ni dobar, ni loš
Tako je moj novi život, treći po redu, započeo sporim rastankom
"I znaš šta?", dodao je. "Pitam se... da vas možda nisam stvarno pobio."
.
Uprkos našoj žarkoj želji, iskustvo se ne da ponoviti i preostaje nam samo da nestalo vreme posmatramo kroz prljavo staklo
Ne sećam se tačnog datuma, nikad ih nisam dobro pamtio, ali znam da je dan bio kišovit i da je Beograd izgledao kao sudopera ispunjena prljavim posuđem
"Ta ulična banda", rekla je, "kao da najavljuje ono što će doći."
A kad bi se izbrisalo jedno slovo, ostala bi rič koja znači smrt. I onda bi golem posta zemlja
Istinitost vesti mogla se proceniti isključivo prema tome kakav je čovek onaj ko bi ih doneo
Ali sada se pitam da li je to uopšte bitno. To u kakvom će pakovanju biti naše male istine
"To što si ti tražija", rekao je komšija za kraj, "ne mora biti ono što bi' ja tražija"
Sećaš se šta si me pitala tamo, kod sfinge? Da li mislim da bi kod kuće bilo bolje?
Ono što je u mraku predstavljalo Ninu ćutke je gledalo u ono što je predstavljalo mene
Sledećeg puta nije bilo. A i da jeste, siguran sam da me bi bilo bolje
Nisi pronašao ono što je izgubljeno, nego ono što je sakriveno
Nešto je trebalo da se promeni, da se pomeri, ali vetar u krošnjama ne pomera korenje
Možda sam onaj koji pomaže detetu da pređe ulicu, kao i onaj što ga udara kolima. Ni dobar, ni loš
Tako je moj novi život, treći po redu, započeo sporim rastankom
"I znaš šta?", dodao je. "Pitam se... da vas možda nisam stvarno pobio."
Read
March 22, 2026Posve je jasno zašto je kreketnulo iz žabokrečine srbijanskog naci(onalističkog) kiča i dodelilo NIN-ovu nagradu ovom romanu. Ono što mene pak zanima je kako se ne umore. Odakle tolika snaga i istrajavanje? Zar ne postoji momenat kad se iscrpi gorivo? Čitajući ovakve stvari i razmišljajući o tome ko-kome-kada-kako (srećom pa samo oko NIN-ove nagrade jer što bih se bavio tim budalesanjima), gotovo mi dođe da se konvertujem u frojdovca jer kako drukčije objasniti toliku posvećenost "ideji". Što bi i bilo prigodno u kontekstu ovog romana. Ali ipak neću. Moglo je, da se imalo više širine u pogledu, krenuti ka šizo-predelima koji obuhvataju pojedince i narode i područja i... Umesto toga, sve se svelo na edipovsku "crnu rupu" unutrašnjosti pojedinačnog subjekta uz to konsutrisanu preteškom rukom. Krajnje dosadno.
March 29, 2026
ljubi ga majka
February 16, 2026
Sjajan stil, divan jezik, odličan pristup temi i građenje priče. I udarac u pleksus. Svaka nagrada je zaslužena. Naklon!
Read
January 24, 2026Prikaz preuzet iz članka na katalepsis.rs
Nakon što glavni junak romana, i ujedno pripovedač, Davor, prepozna lik druga iz detinjstva, Karote, u dečaku koga je udario kolima, on i njegova devojka Nina odlaze u Zadar, grad Davorovog detinjstva, u potrazi za odgovorima i korenom Davorove traume.
Obilazeći mesta svog odrastanja, Davor se, korak po korak, priseća stvari, događaja i lica koja ga, iako mu se u početku čine beznačajnim, postepeno odvode u najdublje delove njegove podsvesti. Nina, koja po prvi put vidi mesta koja je poznavala samo iz priča, u početku predvodi nevoljnog Davora, međutim, kako se Davorova prošlost otkriva kao sve mračnija, njihov odnos postaje sve zamršeniji.
“Karota” je izuzetno vešto ispripovedana priča o iskustvu prognanstva i ličnoj, ali i kolektivnoj traumi. Roman prati jednostavnu ali efektivnu, iako pomalo repetitivnu, formulu u kojoj se razrešenjem jedne, odmah pojavljuje druga misterija koja čitaoca uvlači dublje u Davorovu prošlost. Kroz ceo roman se provlače motivi dva mita o kojima vrlo lepo piše Nevena Bojičić u članku za Prosvjetu. Ipak, ovaj roman ima i svoje slabosti, od kojih je najočigledniji lik Nine, o kojoj tokom čitavog romana, osim toga da je Davorova devojka i da se interesuje za njegovu prošlost, ne saznajemo gotovo ništa i čiji postupci nisu na zadovoljavajući način motivisani. Iako se da pretpostaviti da je ovo svesna namera autora, mišljenja sam da pridavanje više pažnje Nininom liku ne bi odvratilo pažnju s Davorove priče, naprotiv imali bismo širu sliku i njega kao lika. Tema ratova devedesetih će verovatno s razlogom odvratiti određeni deo potencijalnih čitalaca, a ono što mi je isto zasmetalo je razrešenje koje bi se moglo podvesti pod deus ex machina. Takođe, onima koji vole eksperimente sa jezikom i/ili formom, ovaj roman neće ponuditi mnogo na tom planu.
Ljudi od blata, rekao je, čudovišta oživljena rečju “istina” utisnutom u čelo.
“A kad bi se izbrisalo jedno slovo, ostala bi rič koja znači smrt. I onda bi golem posta zemlja.”
[…]
“Ali ako bi na našem napisali istina na njegovom čelu”, rekao je Ante ili možda baš Karota, “nikako ne bi mogli izbrisat jedno slovo i dobit smrt.”
Tonči je razmislio. “Je tako… Al ako izbrišeš jedno i, dobićeš stinu. A to ti je ka da si mrtav.”
Nakon što glavni junak romana, i ujedno pripovedač, Davor, prepozna lik druga iz detinjstva, Karote, u dečaku koga je udario kolima, on i njegova devojka Nina odlaze u Zadar, grad Davorovog detinjstva, u potrazi za odgovorima i korenom Davorove traume.
Obilazeći mesta svog odrastanja, Davor se, korak po korak, priseća stvari, događaja i lica koja ga, iako mu se u početku čine beznačajnim, postepeno odvode u najdublje delove njegove podsvesti. Nina, koja po prvi put vidi mesta koja je poznavala samo iz priča, u početku predvodi nevoljnog Davora, međutim, kako se Davorova prošlost otkriva kao sve mračnija, njihov odnos postaje sve zamršeniji.
“Karota” je izuzetno vešto ispripovedana priča o iskustvu prognanstva i ličnoj, ali i kolektivnoj traumi. Roman prati jednostavnu ali efektivnu, iako pomalo repetitivnu, formulu u kojoj se razrešenjem jedne, odmah pojavljuje druga misterija koja čitaoca uvlači dublje u Davorovu prošlost. Kroz ceo roman se provlače motivi dva mita o kojima vrlo lepo piše Nevena Bojičić u članku za Prosvjetu. Ipak, ovaj roman ima i svoje slabosti, od kojih je najočigledniji lik Nine, o kojoj tokom čitavog romana, osim toga da je Davorova devojka i da se interesuje za njegovu prošlost, ne saznajemo gotovo ništa i čiji postupci nisu na zadovoljavajući način motivisani. Iako se da pretpostaviti da je ovo svesna namera autora, mišljenja sam da pridavanje više pažnje Nininom liku ne bi odvratilo pažnju s Davorove priče, naprotiv imali bismo širu sliku i njega kao lika. Tema ratova devedesetih će verovatno s razlogom odvratiti određeni deo potencijalnih čitalaca, a ono što mi je isto zasmetalo je razrešenje koje bi se moglo podvesti pod deus ex machina. Takođe, onima koji vole eksperimente sa jezikom i/ili formom, ovaj roman neće ponuditi mnogo na tom planu.
January 26, 2026
Pošto tekst otkriva detalje koji bi vam mogli pokvariti užitak čitanja, prvo pročitajte knjigu!
https://diaryofmusiceclectic.wordpres...
https://diaryofmusiceclectic.wordpres...
January 31, 2026
Snažan roman o preispitivanju. Autor strahovito gradi likove kroz prizmu njihovih postupaka, sećanja i putovanja u prošlost. Ostavlja snažan utisak psihoterapeutskog suočavanja sa traumom, kroz povratak u detinjstvo - jer to je koren svega. Ovo je simboličan roman o prihvatanju, suočavanju i prevazilaženju onoga što glavni lik, ali i mi čitaoci, nosimo u sebi. Odrastanje ume da potraje, naročito ako ne rane zalečimo na vreme. Za sve to, pamimza pisanje ovakve knjige - potrebna je hrabrost. Što sam više čitao, jače me je obuzimala priča. Autor podseća da detinjstvo može da bude najsuroviji period života. Zasluženo je uzeo NIN-ovu nagradu.
March 7, 2026
Volim da pročitam knjigu dobitnika NIN- ove nagrade i to uglavnom i činim svake godine, uživam u tome. I pored stalnih pritužbi da nije kao pre, da se nagrade dodeljuju po direktivi, bez obzira što neki bojkotuju i ne žele da budu baždareni i evenutalno poraženi, i pored velikog broja drugih književnih nagrada koje se dodeljuju, čitam NIN- ovog pobednika, uživam u tome. Uživao sam i u najnovijem pobedniku, Darko je zanimljiva pojava na književnom nebu, navikla na nagrade i kod kuće i na strani, kvalitetan autor, originalan, dosledan sebi. Dopala mi se ova knjiga, pročitao sam je relativno u skladu sa slobodnim vremenom, ali ponavlja se priča od prošle godine, tema dostojnosti da jedna knjiga bude nosilac NIN- nagrade. Naime, u pitanju je triler, sa elementima političke tenzije i senkom prošlog razarajućeg rata na našim prostorima, koji osim pitke radnje, lepih asocijacija, fine napetosti, zapravo ništa novo na književnom nebu nije doneo, jer ovakvih trilera ima na desetine, sa sličnom tematikom, sa boljim zapletom, sa bolje razrađenim likovima u kojima svi uživamo, kao što sam ja uživao u Karoti, ali to nisu knjige koje dobijaju nagrade, osim ako je reč o najbolji triler, krimi priča ili slično, za tu i tu godinu. Da li je to put kojim ide NIN, da li je to poruka koja se prenosi mladim i inventivnim autorima, pišite laku literaturu, to nas sada zanima, to se sada vrednuje i svetlost pozornice biće uperena u vas, za tu i tu godinu? Šta je sa originalnošću, šta je sa bogatstvom rečnika, šta je sa nekim novim književnim elementom koji će doprineti razvoju savremenih tendencija u našoj književnosti?
Damir je mladić koji jednog kišnog dana branikom svog automobila slučajno udara riđeg dečaka, suprotno njegovim moralnim kodeksima instinkt mu govori da beži, na njegovo čuđenje i čuđenje njegove devojke Nine. Riđa kosa lakše povređenog dečaka povezala je slike prošlosti sa sadašnjošću i dovela do puta nazad u detinjstvo, kako bi se sada odrastao Damir dokopao delova slagalice koji mu nedostaju da razume postupke svojih bliskih prijatelja, ali i svoje postupke. Nina i Damir starim golfom dvojkom putuju u Zadar, gde je Damir odrastao kao član družine Puta Petrića, zajedno sa dečacima Tončijem, Antom, Sašom i Karotom, dečacima koji svoje veze kao odrasli ljudi nisu održali, dečacia koji više ne žive u Zadru već su se rasuli svuda po svetu i koje su društvene situacije promenile iz korena. Karota je bio onaj autsajder koga su svi kinjili, jahali, vređali i udarali, ali Karota je bio onaj koji je umeo i da vrati, ne dečački već odistinski, zbog svoje visine, gabarita i ličnog ponosa. Bila je tu i profesorica likovnog Lucija koja je ovekovečila likove svojih omiljenih dečaka u vajarske kipove, koje je neko razbio, ali koji se sada sa povratkom u mesto starih druženja ponovo bili celi i opet vraćali u detinjstvo. Damir se sa svakim novim susretom priseća početka tenzija u Zadru, priseća se nacionalne netrpeljivosti, pevanja pesama, putovanja na ostrvo Pašman i zamalo izbegnute tragedije, seća se svirepih dečjih igara, zataškanih, prividno zaboravljenih, priseća se i trenutka nastanka ožiljka na čelu i zločinca koji je razbio kipove družine Puta Petrića. Da li je sve moglo biti izbegnuto i ima li pomirenja zbog dešavanja u dečjem dobu, mogu li neke rane ikada zaceliti ili će nove generacije morati da pruže ruku jedni drugima i siprave greške iz prošlosti?
Napeto, interesantno, vredno čitanja, uživao sam u lepom trileru... a da li je ovo za NIN- ovu nagradu reka vremena će reći i glas književnih zaljubljenika.
Damir je mladić koji jednog kišnog dana branikom svog automobila slučajno udara riđeg dečaka, suprotno njegovim moralnim kodeksima instinkt mu govori da beži, na njegovo čuđenje i čuđenje njegove devojke Nine. Riđa kosa lakše povređenog dečaka povezala je slike prošlosti sa sadašnjošću i dovela do puta nazad u detinjstvo, kako bi se sada odrastao Damir dokopao delova slagalice koji mu nedostaju da razume postupke svojih bliskih prijatelja, ali i svoje postupke. Nina i Damir starim golfom dvojkom putuju u Zadar, gde je Damir odrastao kao član družine Puta Petrića, zajedno sa dečacima Tončijem, Antom, Sašom i Karotom, dečacima koji svoje veze kao odrasli ljudi nisu održali, dečacia koji više ne žive u Zadru već su se rasuli svuda po svetu i koje su društvene situacije promenile iz korena. Karota je bio onaj autsajder koga su svi kinjili, jahali, vređali i udarali, ali Karota je bio onaj koji je umeo i da vrati, ne dečački već odistinski, zbog svoje visine, gabarita i ličnog ponosa. Bila je tu i profesorica likovnog Lucija koja je ovekovečila likove svojih omiljenih dečaka u vajarske kipove, koje je neko razbio, ali koji se sada sa povratkom u mesto starih druženja ponovo bili celi i opet vraćali u detinjstvo. Damir se sa svakim novim susretom priseća početka tenzija u Zadru, priseća se nacionalne netrpeljivosti, pevanja pesama, putovanja na ostrvo Pašman i zamalo izbegnute tragedije, seća se svirepih dečjih igara, zataškanih, prividno zaboravljenih, priseća se i trenutka nastanka ožiljka na čelu i zločinca koji je razbio kipove družine Puta Petrića. Da li je sve moglo biti izbegnuto i ima li pomirenja zbog dešavanja u dečjem dobu, mogu li neke rane ikada zaceliti ili će nove generacije morati da pruže ruku jedni drugima i siprave greške iz prošlosti?
Napeto, interesantno, vredno čitanja, uživao sam u lepom trileru... a da li je ovo za NIN- ovu nagradu reka vremena će reći i glas književnih zaljubljenika.
February 24, 2026
Konačno roman u pravom smislu te reči, sa razvijenom pričom, razgranatim likovima, složenim prikazima unutrašnjih stanja i doživljaja, daleko od sve popularnije (i napornije) autofikcije i isto ispričanih priča na temu naše svakodnevice ili bliske prošlosti.
Da, i ovde je reč o raspadu zemlje, bezrazložnoj mržnji, izbeglištvu i nasilju, ali je priča ispletena na drugačiji način, a način je uvek najbitniji. Vrlo je hrabro kombinovana priča - pisana iz perspektive dečaka i sećanja mladića koji ne može da odraste zbog iskustva traume koje je duboko potisnuo. Radnja romana možda ima neke svoje manjkavosti i nedoslednosti u prikazivanju karaktera, sve se to da još zategnuti, ali je u svoj svojoj kompleksnosti zaista zanimljiva.
Četvorku dajem zapravo zbog lika Nine, devojke čije je prisustvo nategnuto, njen lik nije uverljivo prikazan s obzirom na veliku ulogu koja joj je dodeljena. Podseća me na relacije iz romana Kristiana Novaka Črna mati zemla, ali je Novak to definitivno uverljivije rešio (paralele sa ovim romanom se nameću i po drugim osnovama).
Najviše od svega mi se dopao Tuševljakovićev stil pisanja - mek, primamljivo jednostavan sa suptilnom lirskom notom koje se drži dosledno od prve do poslednje stranice. Takvo uživanje u jeziku nisam skoro imala prilikom čitanja romana naših autora.
Da, i ovde je reč o raspadu zemlje, bezrazložnoj mržnji, izbeglištvu i nasilju, ali je priča ispletena na drugačiji način, a način je uvek najbitniji. Vrlo je hrabro kombinovana priča - pisana iz perspektive dečaka i sećanja mladića koji ne može da odraste zbog iskustva traume koje je duboko potisnuo. Radnja romana možda ima neke svoje manjkavosti i nedoslednosti u prikazivanju karaktera, sve se to da još zategnuti, ali je u svoj svojoj kompleksnosti zaista zanimljiva.
Četvorku dajem zapravo zbog lika Nine, devojke čije je prisustvo nategnuto, njen lik nije uverljivo prikazan s obzirom na veliku ulogu koja joj je dodeljena. Podseća me na relacije iz romana Kristiana Novaka Črna mati zemla, ali je Novak to definitivno uverljivije rešio (paralele sa ovim romanom se nameću i po drugim osnovama).
Najviše od svega mi se dopao Tuševljakovićev stil pisanja - mek, primamljivo jednostavan sa suptilnom lirskom notom koje se drži dosledno od prve do poslednje stranice. Takvo uživanje u jeziku nisam skoro imala prilikom čitanja romana naših autora.
March 19, 2026
Moram priznati da nisam uvek čitao dela dobitnika NIN-ove nagrade, a za ovu sam se odlučio jer su korice prosto brilijantne, još nakon par osvrta po knjiškim grupama, okej, to je to, čita se, a onda...
Potpuno nepotrebno to forsiranje mita o Edipu, jer što se više na tome forsira, više se gubi smisao, pa je samim time moglo i bez toga. Početak je fenomenalan, ali od polovice sve kao da kreće nizbrdo ka neumoljivom kraju kojo i nije bogzna šta.
Ne žalim za čitanje, takođe je preporučujem, jer je očigledno mnoge zadivila, ukusi su različiti, ali eto i dokaza da nije sve od žirija NIN-a čitljivo.
Čestitke piscu!
Potpuno nepotrebno to forsiranje mita o Edipu, jer što se više na tome forsira, više se gubi smisao, pa je samim time moglo i bez toga. Početak je fenomenalan, ali od polovice sve kao da kreće nizbrdo ka neumoljivom kraju kojo i nije bogzna šta.
Ne žalim za čitanje, takođe je preporučujem, jer je očigledno mnoge zadivila, ukusi su različiti, ali eto i dokaza da nije sve od žirija NIN-a čitljivo.
Čestitke piscu!
March 2, 2026
Damir je tokom rata došao iz Zadra i od tada živi u Beogradu. Nije mu sve potaman i misli da će duhove prošlosti umiriti odlaskom u mesto gde je proveo detinjstvo. Kako obilazi poznata mesta, tako mu se otključavaju i sećanja. Roman budi nostalgiju na neka druga vremena, na detinjsvto i to je ok. Ima tu i teških, ali i lepih balkanskih sudbina. Međutim, čini mi se da je pisac ubacio neke elemente samo da bi izazvao sablažnjavanje kodčitalaca, a bez neke svrhe. Negde mi je roman bio ok u prve 3/4, posle toga samo samo čekao da se sve završi.
February 19, 2026
Da nekako zaokružim – „Karota“ ima svetle trenutke i šta da ponudi čitaocu. Međutim, da je moglo bolje – moglo je. Drago mi je zbog Darka i čestitam na nagradi. Drago mi je što je jedan (nominalno) žanrovski pisac nagrađen, i nadam se da on neće ostati usamljen primer. Nije mi drago što je nagrađena knjiga ovakva kakva jeste ali tako mu je to. Vreme će doneti svoj sud.
opširnije ovde: https://www.instagram.com/p/DU8oG8ZiFbm
opširnije ovde: https://www.instagram.com/p/DU8oG8ZiFbm
March 12, 2026
Knjiga je jako dosadna, danima mi je trebalo da dodjem do polovine knjige, jednostavno mi se ne da da je citam. Inace mnogo citam, svake sedmice po jednu ili dve knjige, ali sa ovom ne mogu nikako da izadjem na kraj. Radnja je nezanimljiva, likovi retko iritantni, prica ne drzi pažnju. Kupio sam je samo zbog NINove nagrade, ali vise necu obracati paznju na to da li je neka knjiga dobila njihovu nagradu.
February 22, 2026
Ovo je knjiga od koje sam mnogo očekivao s obzirom na to da je nedavno dobila NIN-ovu nagradu, ali me je, nažalost, ostavila prilično ravnodušnim.
Jasno mi je zašto žiri i mnogi čitaoci cene ovu vrstu psihološke introspekcije i knjige koje zahtevaju hrabrost jer ne nude laka rešenja, ali za mene ovo jednostavno nije funkcionisalo, nije mi snažan roman kakav jedno ovakvo priznanje obećava.
Jasno mi je zašto žiri i mnogi čitaoci cene ovu vrstu psihološke introspekcije i knjige koje zahtevaju hrabrost jer ne nude laka rešenja, ali za mene ovo jednostavno nije funkcionisalo, nije mi snažan roman kakav jedno ovakvo priznanje obećava.
February 16, 2026
Velike teme, mali domet – rat, sećanje, krivica... Sve ozbiljno, ali ostaje na nivou nagoveštaja, bez dubinskog suočavanja.
Displaying 1 - 29 of 29 reviews