What do you think?
Rate this book
De ningún lugar a ninguna parte
El protagonista de esta novela vuelve a su pueblo natal para el funeral de su tío Alija. Allí permanece de pie cuando los demás rezan de rodillas; no sabe qué hacer con sus manos ni qué decir. Mientras contempla cómo la tierra cubre el féretro, la memoria aflora y evoca su infancia a orillas del Sava. El descontento de la adolescencia encarnado en las letras punk mal entonadas en los sótanos de Rijeka. La vida adulta truncada por la guerra y el recuerdo de sus amores patológicos durante la larga y solitaria noche nórdica en la remota isla de S. Bosnia. Croacia. Noruega. Este es el paisaje emocional que atraviesa la vida de un hombre atrapado en un permanente deambular; la historia de quien regresa a los lugares que un día consideró suyos para reencontrarse tan solo con difuntos y extraños.
De ningún lugar a ninguna parte se publicó por primera vez en 2008 y en poco tiempo se convirtió en un clásico de la literatura posyugoslava, y Bekim Sejranović, en un autor de culto. Los elogios de la crítica lo han señalado como el escritor más brillante de una generación marcada por el desarraigo y la identidad fragmentada por la violenta disolución de Yugoslavia. Cinco años después de su muerte, recuperamos su novela más emblemática, inédita hasta la fecha en castellano, con un epílogo de Marc Casals.
En el libro puede parecer que se trasluzca la tormentosa vida de Sejranović, sus viajes, sus desamores y sus adicciones. No obstante, el mismo narrador nos invita a desconfiar y pone a la vista del lector su condición de mentiroso. Fue él el que mentía a su abuela para conseguir los volúmenes del Comandante Mark; el que se inventó una vida belgradense, acento serbio incluido; el que juró por Tito, plagió canciones y engañó a sus novias. Fue él el gran fabulador de un mundo hecho de retazos que ya solo existe en estas páginas.
De ningún lugar a ninguna parte se publicó por primera vez en 2008 y en poco tiempo se convirtió en un clásico de la literatura posyugoslava, y Bekim Sejranović, en un autor de culto. Los elogios de la crítica lo han señalado como el escritor más brillante de una generación marcada por el desarraigo y la identidad fragmentada por la violenta disolución de Yugoslavia. Cinco años después de su muerte, recuperamos su novela más emblemática, inédita hasta la fecha en castellano, con un epílogo de Marc Casals.
En el libro puede parecer que se trasluzca la tormentosa vida de Sejranović, sus viajes, sus desamores y sus adicciones. No obstante, el mismo narrador nos invita a desconfiar y pone a la vista del lector su condición de mentiroso. Fue él el que mentía a su abuela para conseguir los volúmenes del Comandante Mark; el que se inventó una vida belgradense, acento serbio incluido; el que juró por Tito, plagió canciones y engañó a sus novias. Fue él el gran fabulador de un mundo hecho de retazos que ya solo existe en estas páginas.
Paperback
First published February 1, 2008
59 people are currently reading
1147 people want to read
About the author
Bekim Sejranović
22 books219 followersBekim Sejranović rođen je 1972. u Brčkom, BiH. U Rijeci, gdje živi od 1985. godine, studirao je kroatistiku na Pedagoškom fakultetu. Od 1993. živi u Oslu i magistrirao je 1999. godine na tamošnjem Povijesno-filozofskom fakultetu. Prozu je objavljivao u Rivalu, Quorumu, Sarajevskim sveskama, Politikinom Zabavniku i još ponegde. Preveo je knjigu priča „Noć prije mračnog jutra“ norveškog autora Ingvara Ambjørnsena (2000), priredio i preveo antologiju norveške kratke priče „Veliki pusti krajolik“ (2001) i preveo nekoliko dela norveškog autora Frode Gryttena i Josteina Gaardera. Objavio je studiju „Modernizam u romanu Isušena kaljuža Janka Polića Kamova“ (2001). Objavio romane: „Nigdje, niotkuda“ i „Ljepši kraj“. Za roman „Nigdje, niotkuda“ dobio je regionalnu nagradu „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen 2008. na području Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 119 reviews
October 24, 2020
Bekim toliko lagano piše o tako teškim temama, sa mnogo humora opisuje jako tužne scene, i sve to sa velikom dozom ironije prema samom sebi. Njegov stil i teme mi jako leže i dok čitam imam osećaj da neko moje misli prosipa na papir, onako kako ja nikad ne bih znao. To je valjda i magija naših omiljenih autora, da mislimo da pišu delom i o nama, ili o onome što se nama vrzma po glavama.
"Nigdje niotkuda" je za nijansu manje povezan i kompaktan roman u odnosu na "Tvoj sin Haklberi Fin", ili bar tako deluje jer se kroz ovu drugu provlači jedna specifičnija i jača tema. Ili se može reći da se ista tema provlači kroz obe knjige, ali u Haklberi Finu na nešto lakši i vedriji način.
"Nigdje niotkuda" je za nijansu manje povezan i kompaktan roman u odnosu na "Tvoj sin Haklberi Fin", ili bar tako deluje jer se kroz ovu drugu provlači jedna specifičnija i jača tema. Ili se može reći da se ista tema provlači kroz obe knjige, ali u Haklberi Finu na nešto lakši i vedriji način.
July 24, 2020
Ово је једна типична избегличка прича; дакле, мање-више већ познато и не посебно оригинална тема. То ни у ком случају не значи да не волим да читам личне историје из позног доба Југославије и перипетије изгнаника из ратом разорене бивше земље; напротив, често ми је то и занимљиво.
Не могу рећи да је лоше написано, али ипак нисам у потпуности уживао.
Оно што ми је повремено сметало јесте оно што ја зовем Видојковић-Буковски стил. Односно, имао сам утисак да се повремено провлаче псовке, „дување“ и слично само ради тога јер је „кул“, без неке дубље функције. Такође, повремено се више пута спомињу исти догађаји, не знам да ли је аутор имао ту идеју или је то омашка.
Свакако ћу Сејрановићу дати још неку шансу.
Не могу рећи да је лоше написано, али ипак нисам у потпуности уживао.
Оно што ми је повремено сметало јесте оно што ја зовем Видојковић-Буковски стил. Односно, имао сам утисак да се повремено провлаче псовке, „дување“ и слично само ради тога јер је „кул“, без неке дубље функције. Такође, повремено се више пута спомињу исти догађаји, не знам да ли је аутор имао ту идеју или је то омашка.
Свакако ћу Сејрановићу дати још неку шансу.
October 3, 2020
Šteta što ovaj pisac nije imao priliku da se dodatno razvija jer zaista odskače u odnosu na ostale primerke sa naše scene u ovom momentu. Malo mi je neujednačen roman u snazi ali ono što je dobro je baš baš dobro naročito kako priča odmiče a on se odvaja od stereotipa koji su česti u prvom delu. Čitaću ga ponovo.
July 20, 2025
Jeste da mi je žao što Bekima nisam upoznao, ali je ova knjiga to nadomestila. U jedan kratak život smestilo se mnogo toga, mnogo više od onoga što bi mnogi mogli da podnesu, a Bekimova sudbina obeskorenjenog je jedna od sudbina mnogih. Od Brčka do Osla smestilo se mnogo izuzetno bolnih i gorko-slatkih epizoda koje više plene empatijom, nego književnim umećem. Ponegde, štaviše, deluje da bi pisac upečatljivije preneo svoje životne epizode usmeno, u žaru razgovora, nego kroz tekst, koji je, istini za volju, krajnje pristupačan."Nigdje, niotkuda" autobiografski je roman koji najbolje funkcioniše kao svedočanstvo o beznadežno izgubljenim vremenima, gde je jedini dom identitet sastavljen od "hrpe poluistina, maštovito ispričanih laži, te iskrivljenih i nedorečenih odnosa sa ženama" i gde [je] "cijeli život jedna duga dženaza". Ipak, Bekim se protiv mraka bori nepristajanjem, humorom i dovitljivivošću, on nije ničiji glasnogovornik, nego osetljivi pojedinac koji pokušava da očuva ono što se očuvati može, kad je već sve gotovo. I da je u tom poduhvatu ublažio telesno-nagonske momente, koji nisu nevažni u kontekstu imigranatskog iskustva i životne izgubljenosti, napisao bi još bolju knjigu.
August 5, 2013
Nakon pročitanih pedesetak stranica ove knjige sjetila sam se stare pjesme Olivera Dragojevića Malinkonija i naravno poslušala sam je. Ne znam kako ni zašto ali meni uz ovu knjigu nije pasao ni LET3 ni punk glazba ni rock osamdesetih već baš ova pjesma.
Knjiga je puna melankolije, sjete generacije izgubljene u vremenu i prostoru. Meni osobno je knjiga emotivno jako teška. Nije to bilo lagano i ugodno čitanje već kopanje po svojim duboko zakopanim sjećanjima. Očito da ni ja kao ni Finci ni Eskimi nemam enzim (ne znam mu naziv)koji je cjepivo protiv nesreće i boli. Ali nisam ni očekivala neko lagano štivo i bila bih razočarana da je trivijalno.
Ima tako puno divnih rečenica i ulomaka. Jedan od meni dražih:
Knjiga je puna melankolije, sjete generacije izgubljene u vremenu i prostoru. Meni osobno je knjiga emotivno jako teška. Nije to bilo lagano i ugodno čitanje već kopanje po svojim duboko zakopanim sjećanjima. Očito da ni ja kao ni Finci ni Eskimi nemam enzim (ne znam mu naziv)koji je cjepivo protiv nesreće i boli. Ali nisam ni očekivala neko lagano štivo i bila bih razočarana da je trivijalno.
Ima tako puno divnih rečenica i ulomaka. Jedan od meni dražih:
Koračam, eto, nakon svega tom ulicom. Jedinom ulicom koju sam nekad mogao nazvati svojom. Ali ništa više nije isto, ni ja ni ulica. Ulica je promjenila i ime, a meni još jedino ime ostalo isto. A možda se ništa nije promjenilo, možda je uvijek sve i bilo baš ovako, možda se moje sjećanje opire istini. Ne znaš ni sam što te više boli: sjećanje ili istina. Sjećanju ne vjerujem, a istinu ne mogu podnijeti.
September 5, 2020
Nigdje, niotkuda mi je ubjedljivo najzrelija i najdraža Bekimova knjiga! Najpotpunija u apsolutno svakom smislu i priznatom književnom kriterijumu. Ima baš sve što treba, i strukturu i stil i punoću i tematiku i umjetničku vrijednost i potrebnu dopadljivost za samog čitaoca i nevjerovatan spoj moderne i klasične književne struje,.. Nemam riječi!
Očaravajuća na više nivoa. Toliko bliska, sa toliko elemenata priče sa kojima se lako poistovjetiti, vrlo topla i duboka. Jedna od onih knjiga koja vas subjektivno suštinski dotakne, a koja objektivno zavrijeđuje da bude uvrštena u obaveznu školsku lektiru. Bez pretjerivanja! Pišem ijekavski, ali telefon nekad sam prebaci na ekavski, pa ne zamjerite ukoliko se potkrade koja greška. I ovo nagrađeno djelo nikako, ali nikako nemojte odgađati. Ni slučajno preskočiti jer ćete biti uskraćeni za posebno bogatstvo. Moja nezgrapna sintaksa je posljedica nedavnog potresa mozga, čisto ako ste se zapitali zašto neke sintagme, digresije i rečenice ne zvuče baš najsuvislije. 😉
Očaravajuća na više nivoa. Toliko bliska, sa toliko elemenata priče sa kojima se lako poistovjetiti, vrlo topla i duboka. Jedna od onih knjiga koja vas subjektivno suštinski dotakne, a koja objektivno zavrijeđuje da bude uvrštena u obaveznu školsku lektiru. Bez pretjerivanja! Pišem ijekavski, ali telefon nekad sam prebaci na ekavski, pa ne zamjerite ukoliko se potkrade koja greška. I ovo nagrađeno djelo nikako, ali nikako nemojte odgađati. Ni slučajno preskočiti jer ćete biti uskraćeni za posebno bogatstvo. Moja nezgrapna sintaksa je posljedica nedavnog potresa mozga, čisto ako ste se zapitali zašto neke sintagme, digresije i rečenice ne zvuče baš najsuvislije. 😉
August 4, 2021
Sve mi je jasno osim toga zašto je baš oženio tu raspandrkaču.
May 21, 2022
"A možda se ništa nije
promijenilo, možda je uvijek sve i bilo baš ovako, možda se moje sjećanje opire
istini. Ne znaš ni sam što te više boli: sjećanje ili istina.
Sjećanju ne vjerujem, a istinu ne mogu podnijeti."
promijenilo, možda je uvijek sve i bilo baš ovako, možda se moje sjećanje opire
istini. Ne znaš ni sam što te više boli: sjećanje ili istina.
Sjećanju ne vjerujem, a istinu ne mogu podnijeti."
April 9, 2018
This is a story about the human need to belong and be loved. Bosnian mountains and rivers and Scandinavian islands are more than just a backdrop for this love letter to a home that doesn't exist. They shape the novel's tone as much as the narrator's fate. I started reading it on a flight from Podgorica to London and finished it on a train journey from Stansted Airport to Liverpool Street. In other words -- nigdje, niotkuda.
March 11, 2022
Način na koji prelazi sa teme na temu, i sve ih povezuje su sjajni. Nije najlakša knjiga za čitanje, i nije bas reklama za optimizam ali uvlači u sebe.
September 9, 2025
3,5
Al igual que el narrador, y como ilustra el título, la novela va de ningún lugar a ninguna parte. Simplemente acompaña los soliloquios del narrador mientras alterna días en los Balcanes (Croacia y Bosnia) y Noruega, su lugar de exilio, yendo y volviendo en el tiempo, volviendo una y otra vez sobre ciertos episodios, agregando nuevos elementos en cada ocasión.
Con muchos elementos autobiográficos novelizados, el narrador fue criado en hogar con escasa contención y acompañamiento, y el inicio de las guerras de la implosión de Yugoslavia lo dejan desamparado, solitario en su postura de no elegir de manera forzada una u otra nueva patria, como a quien le han quitado el suelo en que se apoya.
“La guerra y todo lo que la sigue llegaron como un estruendo y sin preguntar si uno quería ser parte de esas disquisiciones, entre filosóficas y surrealistas, sobre el origen y la religión de la gente, sobre la tierra y la sangre y las tumbas de los antepasados en mítines donde se coreaba a líderes nacionales que parecían villanos de Alan Ford.”
La temática ya ha sido abordada por otros escritores nacidos en Yugoslavia, como en la nostálgica Yugoslavia, mi tierra o la indignación racional de El Ministerio del Dolor. En este caso el enfoque es el de la orfandad y el desgarro personal de una soledad difícil de superar. El de alguien que vive el exilio tanto en Noruega como en una patria que ya no reconoce como propia.
El libro está bien narrado, y la combinación o superposición de tiempos y lugares está muy bien armado. Un buena historia de un intento desesperado de vivir con el desamparo y el desarraigo a cuestas.
En mi próxima lectura, me gustaría que los personajes no vivan en una orgía de desenfreno etílico. . Tal vez Heidi.
Bekrim Sejranovic nació en Bosnia en 1972, y después de su exilio en Noruega, se instaló en Banja Luka, Bosnia, habiendo ya conformado una familia. Pero los excesos de su pasado le dieron alcance y murió en 2020 a los 48 años.
Al igual que el narrador, y como ilustra el título, la novela va de ningún lugar a ninguna parte. Simplemente acompaña los soliloquios del narrador mientras alterna días en los Balcanes (Croacia y Bosnia) y Noruega, su lugar de exilio, yendo y volviendo en el tiempo, volviendo una y otra vez sobre ciertos episodios, agregando nuevos elementos en cada ocasión.
Con muchos elementos autobiográficos novelizados, el narrador fue criado en hogar con escasa contención y acompañamiento, y el inicio de las guerras de la implosión de Yugoslavia lo dejan desamparado, solitario en su postura de no elegir de manera forzada una u otra nueva patria, como a quien le han quitado el suelo en que se apoya.
“La guerra y todo lo que la sigue llegaron como un estruendo y sin preguntar si uno quería ser parte de esas disquisiciones, entre filosóficas y surrealistas, sobre el origen y la religión de la gente, sobre la tierra y la sangre y las tumbas de los antepasados en mítines donde se coreaba a líderes nacionales que parecían villanos de Alan Ford.”
La temática ya ha sido abordada por otros escritores nacidos en Yugoslavia, como en la nostálgica Yugoslavia, mi tierra o la indignación racional de El Ministerio del Dolor. En este caso el enfoque es el de la orfandad y el desgarro personal de una soledad difícil de superar. El de alguien que vive el exilio tanto en Noruega como en una patria que ya no reconoce como propia.
El libro está bien narrado, y la combinación o superposición de tiempos y lugares está muy bien armado. Un buena historia de un intento desesperado de vivir con el desamparo y el desarraigo a cuestas.
En mi próxima lectura, me gustaría que los personajes no vivan en una orgía de desenfreno etílico. . Tal vez Heidi.
Bekrim Sejranovic nació en Bosnia en 1972, y después de su exilio en Noruega, se instaló en Banja Luka, Bosnia, habiendo ya conformado una familia. Pero los excesos de su pasado le dieron alcance y murió en 2020 a los 48 años.
July 5, 2025
Leído en una tarde. Maravilloso.
"Tal vez mi recuerdo se resiste a la verdad. Ni siquiera sabes qué te duele más, si la verdad o el recuerdo. En el recuerdo no confío, y la verdad no la puedo soportar".
"Tal vez mi recuerdo se resiste a la verdad. Ni siquiera sabes qué te duele más, si la verdad o el recuerdo. En el recuerdo no confío, y la verdad no la puedo soportar".
August 16, 2016
Ovu knjigu čitao sam poput ispijanja rakije koja se provlači kroz njen dobar dio - u 2-3 gutljaja, istovremeno uživajući u pitkosti doživljaja i žarenju u grlu koje dolazi poslije. I umjesto da kao rakija ublaži teret emocija, razvojem priče stvara se napetost i baš kada sam pomislio da je najgore prošlo, zagrcnulo me jako pred kraj. Naoko jednostavna priča isprepliće se kroz slojeve retrospektive, kroz dim hašiša i potoke alkohola i prema kraju dobiva sve tragičniji prikaz jedne sudbine čovjeka bez zemlje, bez identiteta i bez vizije života. Na kraju, čini se, najtragičije priče slaže sam život.
Read
June 5, 2020Jedna prava generacijska priča vešto iskomponovana, kao kada bacite kamenčić u vodu, a krugovi počnu da se šire; i divno ispripovedana, onako toplo, iskreno, snažno... Ljubav, ogromna!
June 3, 2019
Tonči ga je voljela čitati pa rekoh - ajd da probam. Nažalost ovaj roman nije moj stil. Tmuran. Bez neke radnje a unatoč par zgodnih epizoda koje su me podsjetile na vrijeme mog djetinjstva naslovu fali i "Ni o čemu" jer nijedna sudbina nije do kraja objašnjena. Istinabog, rekao je u romanu -nije bitno o čemu pišeš ako lijepo pišeš ali ... Nigdje, niotkuda, ni o čemu.
Ma zbog Nje, evo trice.
PS Probat ću draga još neki, ne brini ❤
Ma zbog Nje, evo trice.
PS Probat ću draga još neki, ne brini ❤
January 13, 2022
I am absolutely shook, the timeline in this book is so crazy and genius.
February 15, 2021
Zivot gotovo filmski-volim istinite price, (auto)biografije. I to je jedini piscev adut kod mene. Stilski se nismo bas nasli...ne mislim tu samo na pregrst vulgarnosti i prostota, vec i na nesistematicnost i haoticnost-pricanje na preskoke, nepovezano, sa brojnim digresijama i ponovnim vracanjem na iste dogadjaje. Sto sam dalje odmicala od pocetka (koji je obecavao)-uzivanje i interesovanje su mi splasnjavali a priblizavajuci se kraju sve je postalo, za moj ukus, preterano i prilicno mucno za citanje...sumorno i depresivno a opet nije me ganulo.
Knjiga zadivljuje bogatim zivotnim iskustvom i iskrenoscu autora ali postoji velika razlika kada se to pretoci u ozbiljnu literarnu formu i s druge strane, kada je ispricano kao da npr. na kafi u spontanom caskanju nekom "otvorite dusu". A ja sam, citajuci "Nigdje, niotkuda" vise imala osecaj i atmosferu ovog drugog.
Knjiga zadivljuje bogatim zivotnim iskustvom i iskrenoscu autora ali postoji velika razlika kada se to pretoci u ozbiljnu literarnu formu i s druge strane, kada je ispricano kao da npr. na kafi u spontanom caskanju nekom "otvorite dusu". A ja sam, citajuci "Nigdje, niotkuda" vise imala osecaj i atmosferu ovog drugog.
April 25, 2013
svakom knjigom sve više volim.
"Ali osjećaj konačnog odlaska je sličan, iako ovaj put svjesniji: opraštanje od ulica ovog grada, otkidanje od nečeg što sam mislio da ima veze samnom, očekivanje nečeg novog, neizvjesnost, želja da sve ovo svrši, da se riješiš kostiju, kože, dlaka na prsima, da te prevelike oči ispadnu iz duplji, želja da zaboraviš očajničku potrebu za ljubavlju, tu prokletu glad za ljubavlju što uništava, ljubavlju koja košta i zahtijeva više nego što tvoja misao može i naslutiti i koja ti na kraju skrši kralježnicu. A i opet, ako nisi spreman za tu i takvu ljubav, ne vrijedi ti ni živjeti."
"Ali osjećaj konačnog odlaska je sličan, iako ovaj put svjesniji: opraštanje od ulica ovog grada, otkidanje od nečeg što sam mislio da ima veze samnom, očekivanje nečeg novog, neizvjesnost, želja da sve ovo svrši, da se riješiš kostiju, kože, dlaka na prsima, da te prevelike oči ispadnu iz duplji, želja da zaboraviš očajničku potrebu za ljubavlju, tu prokletu glad za ljubavlju što uništava, ljubavlju koja košta i zahtijeva više nego što tvoja misao može i naslutiti i koja ti na kraju skrši kralježnicu. A i opet, ako nisi spreman za tu i takvu ljubav, ne vrijedi ti ni živjeti."
November 6, 2022
Niko ne piše tako lepo o tugi i melanholiji kao Bekim i niko nas tako lako ne spaja sa dalekim narodima kao on. Sada već prepoznatljivu i univerzalnu nesreću balkanskog naroda genijalno upoređuje sa nama nedostižnim i nepoznatim severom i, za razliku od ostalih domaćih pisaca koji čvrsto insistiraju da je naša tuga i nesreća veća od one kroz koju prolaze svi ostali narodi, Bekim nam pokazuje kako je svaki narod nesrećan na svoj način i da je svaki podjednako nesrećan kao i onaj drugi. A sve to kroz genijalno isprepletane i neizmerno zabavne priče iz detinjstva i "sadašnjosti" koje se čine kao da je svaka za sebe, a u stvari su neraskidive.
May 2, 2016
***Za roman „Nigdje, niotkuda“ dobio je regionalnu nagradu „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen 2008. na području Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije. ***
E žalosna je naša književnost ako je ovaj roman 2008 god. proglašen najboljim na podrucju BiH, CG, Hr i Sr.
Sretna je okolnost što Selimović više nije živ, pa ne zna kakva djela nose nagradu njegovog imena...
Šta reći a ne biti previše grub?
Žali Bože potrošenog vremena čitajući ovu knjigu.
Barem dvadeset puta sam htjela odustati ali izdržala sam do kraja. I neka sam, da bi znao šta valja, moraš naletjeti i na nešto što ne valja.
Šta mi se nije dopalo ili bolje rečeno, šta jeste?
Dopalo mi se što sam nekako uspjela pronaći zadnje atome strpljivosti i mentalne snage da je pročitam do kraja. I... ništa više.
Ovo je moje prvo ( i posljednje ) djelo koje sam pročitala od ovog kvazipisca, do prije nekog dana, za mene totalno nepoznatog. Kamo sreće da je tako i ostalo.
Najjednostavnije rečeno, pisac bez trunke talenta, ili ti ga, književnog dara.
Stil pisanja vrlo plitak, prejednostavan, banalan-pogotovo za jednog visokoobrazovanog čovjeka. Šteta.
Nema tu ni trunke književne umjetnosti, igranje sa riječima, frazama, mislima, ulaska u neke dubine čovjekove duše, njene čudne-neistražene puteve...ništa.
Samo hrpa bezveznih i napornih pričica koji su toliko dosadne i prožvakane unazad 20 godina. Poneki pokušaj humora je ostao na...pokušaju. Imamo tu i jeftinih vulgarnih momenta ( u stilu Bukowskog ), da nije djelovalo jadno i ofucano, možda bi i bilo zanimljivo.
Ponavljam, šteta...stvarno.
Pogotovo što je "naš", domaći pisac, uvijek imam želju da otkrijem dobre knjige naših umova, pa da budem ponosna na naš narod.
Sad se samo stidim.
Sjedi, 1 !
( ali nije sve tako crno, autor je prilično zgodušan :)) )
E žalosna je naša književnost ako je ovaj roman 2008 god. proglašen najboljim na podrucju BiH, CG, Hr i Sr.
Sretna je okolnost što Selimović više nije živ, pa ne zna kakva djela nose nagradu njegovog imena...
Šta reći a ne biti previše grub?
Žali Bože potrošenog vremena čitajući ovu knjigu.
Barem dvadeset puta sam htjela odustati ali izdržala sam do kraja. I neka sam, da bi znao šta valja, moraš naletjeti i na nešto što ne valja.
Šta mi se nije dopalo ili bolje rečeno, šta jeste?
Dopalo mi se što sam nekako uspjela pronaći zadnje atome strpljivosti i mentalne snage da je pročitam do kraja. I... ništa više.
Ovo je moje prvo ( i posljednje ) djelo koje sam pročitala od ovog kvazipisca, do prije nekog dana, za mene totalno nepoznatog. Kamo sreće da je tako i ostalo.
Najjednostavnije rečeno, pisac bez trunke talenta, ili ti ga, književnog dara.
Stil pisanja vrlo plitak, prejednostavan, banalan-pogotovo za jednog visokoobrazovanog čovjeka. Šteta.
Nema tu ni trunke književne umjetnosti, igranje sa riječima, frazama, mislima, ulaska u neke dubine čovjekove duše, njene čudne-neistražene puteve...ništa.
Samo hrpa bezveznih i napornih pričica koji su toliko dosadne i prožvakane unazad 20 godina. Poneki pokušaj humora je ostao na...pokušaju. Imamo tu i jeftinih vulgarnih momenta ( u stilu Bukowskog ), da nije djelovalo jadno i ofucano, možda bi i bilo zanimljivo.
Ponavljam, šteta...stvarno.
Pogotovo što je "naš", domaći pisac, uvijek imam želju da otkrijem dobre knjige naših umova, pa da budem ponosna na naš narod.
Sad se samo stidim.
Sjedi, 1 !
( ali nije sve tako crno, autor je prilično zgodušan :)) )
June 3, 2018
Jedan od onih "ogoljen do srži" roman, iskren, bez puno filozofiranja, a i onamo gdje ga ima baš je na svom mjestu... pošto Bekim opisuje bar kroz sjećanja lične stvari koje ni meni samom nisu strane, sva ta sjećanja na djetinstvo, odrastanje, pa poslije rat... onaj potonji nomadski život takodje mi nije nepoznat, ali ne mogu se hvaliti da sam toliko baš proputovao kao on... u tom kontekstu ja ne mogu ni jedne sekunde biti objektivan kad je ovaj roman u pitanju. I tu sam ga bez razmišljanja ocjenio odličnim, jer ja ovdje ne mogu da sabiram i oduzimam kako je napisan, kakav mu je stil, da li je moglo bolje ili gore, ne - to je priča doratnih i ratnih generacija svih nas, jedno zajedničko putovanje i mislim da je u tome sva njena draž i ljepota, ako su ove riječi upravo one prave, zapravo znam da jesu - kad se čovjek izdigne iznad svog ličnog haosa i napiše knjigu nadvladavši sve demone koji ga progone, onda zaslužuje duboki respekt. Ovo je, dakla, prva knjiga koju sam čitao zadnjih nekoliko godina da ni u jednom pasusu, ni na jednoj stranici nisam mogao biti objektivan ni zrnce.
May 25, 2023
Odlična !
October 6, 2017
ovo je prva Sejranovićeva knjiga koju sam pročitala, možda sam je previsoko ocenila - jer volim pročitati više stvari od istog*e pisca*spisateljice pa onda uporediti šta je bolje šta lošije - ali mi se jako svidela. volim knjige koje pršte od realnosti, a ova to jeste (svejedno mi je da li je sve bilo autobiografski ili nije) i knjige koje pored svih surovosti umeju da budu prezabavne! prepliću se slike jugoslovenske stvarnosti sa ratnim i posleratnim godinama u postjugoslovenskim državicama i sa slikama norveške stvarnosti, zemlje koja pored toga što nam daje sliku ideala države blagostanja itekako ima svoju radničku klasu, svoje potlačene, svoje imigrante*kinje, sjebane ljude i njihove priče. jezik je jednostavan, ali na momente vrlo zanimljiv, uglavnom se opisuju događaji, ali tu i tamo provejavaju opisi, svetlosti, odbljesci hladnog severa i beline medveda, žestoki opisi emocija, seksualnih pražnjenja, mračnih sudbina i ironičnih predaha. posebno je zanimljivo to vremensko preplitanje događaja i njihov tempo: dok priča o dženazi amdžije Alije traje sporo i maltene ceo roman (deo po deo, kao sporo koračanje njegovog dede koji skrhan bolom odlazi zajedno sa njim sa sahrane), sve ostale radnje imaju drugačiji tempo, neke vrlo brz. i posebno je taj kraj predobar - u kojem se nekako našao i Marks (slučajno?) - ljubavna partizanska priča sa fotografijom, kao da pored svih opisanih sjebada ima nešto što traje dugo sporo istrajno, eto ta partizanska ljubavna priča iz nekog drugog vremena...
January 14, 2021
Млађи нараштаји писаца, са акцентом на оне из БиХ, нерјетко имају тему рата у Босни.
И нерјетко су то приче казиване у првом лицу (и од реда су аутобиографске)... Само се питам (у умјетничком смислу) зашто то?
Нешто замишљам Мешу, Андрића како о Другом рату тако пишу. Можда недостатак воље за копањем по архивима (дубоког и истинског интелектуализма), недостатак маште или просто се лакше изразити овако. Није ни битно...
Мени је ово једна од дражих књига на ту тему. Рат је ту, наш БиХ/Југо рат, али без усташа, балија и четника (ко би рекао да се и тако може писати!?); осјети се он на свакој страници . Али највећи утисак оставља Бекимов рат са самим собом...
Књига је далеко од одличне, добра је сигурно, али пошто је мени као расељеном лицу, па избјеглици, па повратнику (човјек у Босни умре с једном од та три статуса гарант, а ја сам прикупио сва три) ово, некако, сјело - стога 4!
И нерјетко су то приче казиване у првом лицу (и од реда су аутобиографске)... Само се питам (у умјетничком смислу) зашто то?
Нешто замишљам Мешу, Андрића како о Другом рату тако пишу. Можда недостатак воље за копањем по архивима (дубоког и истинског интелектуализма), недостатак маште или просто се лакше изразити овако. Није ни битно...
Мени је ово једна од дражих књига на ту тему. Рат је ту, наш БиХ/Југо рат, али без усташа, балија и четника (ко би рекао да се и тако може писати!?); осјети се он на свакој страници . Али највећи утисак оставља Бекимов рат са самим собом...
Књига је далеко од одличне, добра је сигурно, али пошто је мени као расељеном лицу, па избјеглици, па повратнику (човјек у Босни умре с једном од та три статуса гарант, а ја сам прикупио сва три) ово, некако, сјело - стога 4!
October 19, 2021
Dok sam je čitala samo sam željela da završim i da je čitam ponovo. Usamljenost i praznina opipljive su na svakoj stranici.
"Sve podsjeća na odlazak prije osam godina. Jedino je ruksak koji sad nosim nešto veći. Ali osjećaj konačnog odlaska je sličan, iako ovaj put svjesniji: opraštanje od ulica ovog grada, otkidanje od nečeg za što sam mislio da ima veze sa mnom, očekivanje nečeg novog, neizvjesnost, želja da se sve ovo svrši, da se riješiš kostiju, kože, dlaka na prsima, da te prevelike oči ispadnu iz duplji, želja da zaboraviš očajničku potrebu za ljubavlju, tu prokletu glad za ljubavlju što uništava, ljubavlju koja košta i zahtijeva više nego što tvoja misao može i naslutiti i koja ti na kraju skrši kralježnicu i pretvori te u crva. A opet, ako nisi spreman za tu i takvu ljubav, ne vrijedi ti ni živjeti."
"Sve podsjeća na odlazak prije osam godina. Jedino je ruksak koji sad nosim nešto veći. Ali osjećaj konačnog odlaska je sličan, iako ovaj put svjesniji: opraštanje od ulica ovog grada, otkidanje od nečeg za što sam mislio da ima veze sa mnom, očekivanje nečeg novog, neizvjesnost, želja da se sve ovo svrši, da se riješiš kostiju, kože, dlaka na prsima, da te prevelike oči ispadnu iz duplji, želja da zaboraviš očajničku potrebu za ljubavlju, tu prokletu glad za ljubavlju što uništava, ljubavlju koja košta i zahtijeva više nego što tvoja misao može i naslutiti i koja ti na kraju skrši kralježnicu i pretvori te u crva. A opet, ako nisi spreman za tu i takvu ljubav, ne vrijedi ti ni živjeti."
August 27, 2025
"Nigdje, niotkuda" je roman o čovjeku koji se seli iz Brčkog preko Rijeke do Norveške, stalno tražeći osjećaj pripadnosti. Roman iskreno pokazuje kako dom može biti više ideja i sjećanje nego stvarno mjesto. 🇧🇻
Pripovjedač je rastrzan između nostalgije za prošlošću i potrebe da se prilagodi novim sredinama.
Sejranovićev jezik je jednostavan, ali emotivno snažan, miješajući humor i tugu. Kroz male, naizgled nebitne epizode, gradi se slika života koji je istovremeno bogat iskustvima i obilježen osjećajem usamljenosti. 🇧🇦
Presretan sam jer sam pročitao konačno njegovo fikcijsko djelo i iskreno sam oduševljen njegovim pripovijedanjem. Sa druge strane sam tužan jer smo prerano ostali bez istinskog genija bosanskohercegovačke književnosti.
Pripovjedač je rastrzan između nostalgije za prošlošću i potrebe da se prilagodi novim sredinama.
Sejranovićev jezik je jednostavan, ali emotivno snažan, miješajući humor i tugu. Kroz male, naizgled nebitne epizode, gradi se slika života koji je istovremeno bogat iskustvima i obilježen osjećajem usamljenosti. 🇧🇦
Presretan sam jer sam pročitao konačno njegovo fikcijsko djelo i iskreno sam oduševljen njegovim pripovijedanjem. Sa druge strane sam tužan jer smo prerano ostali bez istinskog genija bosanskohercegovačke književnosti.
June 9, 2009
Tuzno. Bez cilja. Podsjeca me na sive jugoslavenske filmove iz osamdesetih...
Ali autor dobro pise, i vjerojatno sve to zeli i reci.
Ali autor dobro pise, i vjerojatno sve to zeli i reci.
October 9, 2018
Odlična knjiga, tipični Bekim: tužan, smiješan, zaljubljen, lud, izgubljen...
August 4, 2020
Najuređenija Bekimova knjiga, sa promišljenom, preciznom formom koja daje jasne konture romanu. Ipak, čini mi se da je upravo raspojasanost narednih dela (Dnevnik jednog nomada, Tvoj sin Haklberi Fin) dovela do naglašenije poetičnosti, te istakla porodičnu i egzistencijalnu tugu, po kojima će Bekimova dela ostati prepoznatljiva.
U romanu Nigdje, niotkuda, pisac je više okrenut prošlosti, a priče o odrastanju, o živopisnim bosanskim likovima, na prepoznatljivom balkanskom tlu, priče o djedu i majci, o amidži Aliji, Titu, druženju i fudbalu, podsećaju na pričanje Andrića i Jergovića. U pitanju je zapravo ista bosanska sudbina, nepredvidiva i teška, autentični dert i tragikomicno/zadrti obrazac ponašanja ljudi iz ovog kraja. Kada, opet, pripoveda o sadašnjici, sliči na Knausgora (mada mu se ovo poređenje možda ne bi dopalo) pre svega po stalnom lutanju, stranstvovanju,nepripadanju, kao i potrebi da svoj život necenzurisano ogoli pred čitaocima, pa i u epizodama u kojima se sam postavlja gnusno.
Sve u svemu, prijatno čitalačko iskustvo.
U romanu Nigdje, niotkuda, pisac je više okrenut prošlosti, a priče o odrastanju, o živopisnim bosanskim likovima, na prepoznatljivom balkanskom tlu, priče o djedu i majci, o amidži Aliji, Titu, druženju i fudbalu, podsećaju na pričanje Andrića i Jergovića. U pitanju je zapravo ista bosanska sudbina, nepredvidiva i teška, autentični dert i tragikomicno/zadrti obrazac ponašanja ljudi iz ovog kraja. Kada, opet, pripoveda o sadašnjici, sliči na Knausgora (mada mu se ovo poređenje možda ne bi dopalo) pre svega po stalnom lutanju, stranstvovanju,nepripadanju, kao i potrebi da svoj život necenzurisano ogoli pred čitaocima, pa i u epizodama u kojima se sam postavlja gnusno.
Sve u svemu, prijatno čitalačko iskustvo.
May 5, 2025
Možda su se oni samo promijenili, razmišljam, možda su odrasli, sazreli ili kako se to već kaže, a zapravo sam samo ja taj koji je negdje zapeo u razvoju. Samo sam ja taj koji teglim sjećanja za sobom poput vreće pune rastočenih kostiju. Vrijeme kao da je stalo, samo ne znam kad.
Sve što čovjek treba saznati o Bekimu Sejranoviću zapravo može saznati u ovome romanu. Nigdje i niotkuda mjesta su iz kojih dolazi i na koja odlazi, a u njima ga čeka ništavilo. Nije zapravo bitna ni destinacija, bitan je osjećaj koji nosiš u sebi, a to je u njegovome slučaju, nažalost, bila bol.
Roman je zapravo vrlo pitak, misli lijepo teku iako je riječ o struji svijesti kojom se prikazuju razna sjećanja koja teku bez kronološkoga reda i pravila; ima i vrlo britkoga humora, ali je u suštini vrlo tužan i mračan.
Sve što čovjek treba saznati o Bekimu Sejranoviću zapravo može saznati u ovome romanu. Nigdje i niotkuda mjesta su iz kojih dolazi i na koja odlazi, a u njima ga čeka ništavilo. Nije zapravo bitna ni destinacija, bitan je osjećaj koji nosiš u sebi, a to je u njegovome slučaju, nažalost, bila bol.
Roman je zapravo vrlo pitak, misli lijepo teku iako je riječ o struji svijesti kojom se prikazuju razna sjećanja koja teku bez kronološkoga reda i pravila; ima i vrlo britkoga humora, ali je u suštini vrlo tužan i mračan.
Displaying 1 - 30 of 119 reviews