Katil

by Stevan Sremac

Unknown Binding

First published January 1, 2007

About the author

Рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, у занатлијској породици, где је провео рано детињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878. године. Умро је 12. августа 1906. године у Сокобањи.
Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.

Reviews

[Marko Vasić · Rating 4 out of 5]

Da nije bilo niškog buvljaka, ovaj rukopis verovatno ne bi bio objavljen nikada. Srećnom zgodom je spasen i tekst restauriran koliko je to bilo u mogućnosti. Međutim, ostala je nerazjašnjenom činjenica – otkud to da Stevan Sremac, realista, koji u svojim delima nije čak ni koketirao sa fantastičnim, a još manje onostranim, napiše ovu pripovetku o magia posthuma fenomenu u niškom kraju. Urednik izdanja, i srećni pronalazač rukopisa – Branislav Miltojević u predgovoru je izneo neka zapažanja u vezi sa samoj priči – nastajala je u vreme Sremčevog prelaska iz Niša u Beograd, 1892. godine, kada je, iz ko zna kojeg razloga, napustio masonsku ložu „Pobratim“ i priklonio se (?) novoosnovanoj loži „Nemanja“. Nekoliko godina posle toga nestao je berberin koji ga je brijao. Priča kazuje o berberinu Nikodimu (i kasnije njegovo dvoje dece – ćerki Uraniji i sinu Porfiriju. Osim što je Nikodim osobenjak, rodom iz Kisiljeva (gle čuda!), on pokazuje naročitu sklonost ka poprilično neobičnim knjigama koje sakuplja i čita („Džek Trbosek“, „Vera, način života i zanimanje u vlaških i niških Cigana“, „Živ zakopan“ itd.), da bi u jednom trenutku života njegovo biće doživelo metamorfozu i postalo – katil (krvnik). O njoj Sremac daje tek nagoveštaj, opisujući pogrom gradskih pasa oko Ćele-kule i još neke nestanke ljudi koji su sa berberinom bili bliski. Budući da je pripovetka nezavršena (ili, ipak, jeste?), rasplet se ne iznosi u jasnoj formi, već, takođe, kao nagoveštaj tek, koji prate nekoliko stvarnih novinskih natpisa iz tog perioda o mogućem vampirizmu u okolini Niša. Šta god bio povod Stevanu Sremcu da ovako nešto napiše, i da rukopis sakrije, očigledno mu nije bilo suđeno da ostane u memli ladica nekog radnog stola. I dobro je što je tako.