Beleške uz ratovanje

by Koča Popović

Iz predgovora: "Koča Popović je o našoj narodnooslobodilačkoj borbi objavio samo nekoliko članaka u vreme rata ili neposredno po njegovom okončavanju, a tek je sada, u petoj deceniji mira, dozvolio, ne baš laka srca, da se iz rukopisa koji su nastali između 1941. i 1945. godine obelodani ponešto od onoga što se po završetku rata iz komandantske torbice preselilo u arhivske ladice. Tako se, makar kao kroz odškrinuti prozor, pojavljuje samo deo njegovih zapisa pod naslovom Beleške uz ratovanje koje obuhvataju ratni Dnevnik, Beležnicu i nekoliko drugih njegovih beležaka. Preostali, mnogo veći deo njegovih zapisa — jer nije prestao da piše sve do sadašnjih dana — namenjen je kao Legat Arhivu grada Beograda."

318 pages, Hardcover

First published January 1, 1988

About the author

Who was Koča Popović? Artist, poet, surrealist, philosopher, warrior, general, cynic, statesman, spoiled son of a rich family, genius WWII leader or a bon vivant? A Serb who started learning French language before becoming fluent in his mother tongue, a convinced communist who made fun of the communist dogma, sportsman, the Foreign Minister of Yugoslavia (1953-1965) and it's Vice-president (1966 - 1967) who drove to work in his Citroën 2CV (Spaček)?

"Popovic was a lone wolf and a solitary man, with rare unguarded moments. He had a touch of military genius and hatred of war. He was wary of friendship and defended with a devilish skill total integrity of mind and heart. [...]Daring with cold deliberation and secret by nature, he was the idol of his troops, but few men knew him." (William Deakin, historian)

Konstantin Koča Popović (Serbian Cyrillic: Константин Коча Поповић) was born in Belgrade in 1908. and he died in Belgrade in 1992., at the age of 84.

Reviews

[Nikola Jankovic · Rating 4 out of 5]

Ne mogu da se uz ove Beleške ponovo začudim i zapitam, kako smo to uspeli da dođemo do toga da su Partizani i oslobodilački rat maltene dobili negativni predznak i odakle su izvirili svi revizionisti?

Koča Popović je rođen u bogatoj beogradskoj trgovačko-industrijskoj porodici, a ipak se od rane mladosti deklariše kao "pripadnik naprednog pokreta", neko ko ide protiv svog socijalnog statusa. Idealima ostaje veran ceo život, neretko karijerno ispaštajući zbog toga. Studirao je filozofiju na Sorboni, sa 23 godine objavljuje radove kojima se dive nadrealisti, pa ponovo iz ideala dve godine nosi svoj život u torbi kada odlazi u Internacionalne brigade u španski građanski rat. Kroz 2. svetski rat napreduje od komandanta 1. proleterske brigade, pa 1. proleterske divizije i 1. proleterskog korpusa, učestvuje u svim većim bitkama i oslobađanju Beograda i Zagreba, a nakon rata postaje načelnik generalštaba. Iz nekih drugih izvora bih rekao da je najveći "krivac" za formiranja bloka nesvrstanih, a vrlo moguće najpozitivnija politička ličnost sredine 20. veka sa ovih prostora.

Ovi zapisi su uzeti iz njegovog dnevnika, iz vojnih dokumenata i beleški, od 'Prvih dana u Partizanima' pa do kraja rata. Dosta su fragmentisani, pa je vrlo lako ponekad izgubiti istorijsku pozadinu i uvid u stvarna dešavanja, ali su ipak jako interesantan istorijski zapis. Na temu rata, borbe za slobodu, vođenja politike i ideologije u njoj, ali i svakodnevnih razmišljanja o ljubavi (o prevari, koju je doživeo od supruge Vjere koja je ostala u Beogradu) ili o seljacima (smešno je: "Prvi put vidim oranje - čarolija.")

Prvo - pisao ih je intelektualac ("Naročito podvlačim hitnu potrebu brigade za literaturom, svakovrsnom"), tako da su na solidnom literarnom nivou . Drugo, rekao bih da su pisani veoma iskreno. Skoro da nikad doduše ne kritikuje 'Starog' (za kog se ipak može zaključiti da je bio težak, sirov i čudan tip), ali je tu otvorena pljuvačina njegove sekretarice i devojke iz vremena rata Davorjanke Paunović ("Najneposrednije uz Starog se nalazi stvorenje koje je u sebi sakupilo gomilu najnegativnijih osobina: besprimerni kukavičluk, panikerstvo, pokvarenost, samoživost, histeriju, bezobzirnost, pretvorenost; stvorenje i fizički prljavo, zapušteno, čupavo, koga svi mrze."), stanja u vojsci (piše o našem javašluku, često lošoj organizaciji za vreme borbi, bežanju i u slučajevima kad "nas je bilo 10 puta više od Arnauta", o dezerterima koji beže kući kad je gusto, pa se vraćaju nakon bitaka, ili o nesposobnosti da se pređe iz partizanske organizacije u organizaciju vojske).

S druge strane, a posebno u prve dve godine rata, govori o našoj vojsci sa divljenjem: "Izuzetna smo mi vojska, mada prirodno izuzetna! Odustali smo od odnosa sa ženama, ne opijamo se... 'Jako poštujete svojinu!' - primećuje Venostal. Disciplina visoka - to pokazuju svi naši podvizi - a ne vidi se; zaista je postala unutrašnja činjenica i obaveza svakog pojedinca. Englez 'Peškir' reče jednom, pre odlaska: 'Ako hoće neko da vidi kako će da izgleda revolucija u Evropi, neka dođe sad u Jugoslaviju!'"

Skromno prenosi i herojstvo pojedinaca ("Kad pričaju naši junaci, uvek se malo postidim. Ja sam im, eto, starešina. Da li bih bio ravan njima u junaštvu, da sam s njima, stalno u prvoj liniji?"). Prepričava priču Ćupa o polasku na Banja Luku:

"Sakupio sam borce i počeo da im tumačim da je ovaj napad drukčiji nego dosadašnji, da neće biti kao u Bugojnu. Sav grad je opkoljen bunkerima sa trostrukom žicom, svuda nagazne mine, ručne bombe, da jedan deo boraca treba da se žrtvuje kako bi ostali prošli. Traže se dobrovoljci, koje čeka sigurna smrt. Mi ćemo im ovde unapred reći: Slava im! 'Javljajte se!' - 'Ja', 'ja', 'ja'... Javiše se njih 52. Dobro, rekoh, a sad od vas treba da se izdvoji 15 koji će ići sa sekirama napred, da seku žicu. Ti ne mogu ostati živi, moraju poginuti svi. Ima li ko? - 'Ja', 'ja', 'ja'... javiše se njih 30. Objasnih im da se radi o životu, još jednom, da li su pri svesti. Svi ponoviše da hoće! Onda im rekoh svima: nije onako kako sam opisao, nego kao obično. I kad smo krenuli, niko nas ne bi mogao zadržati!"

Ne može da smisli Nemce ("Vešaju još uvek taoce duž drumova. Kakva besmislica! Koliki raskorak između propagande i stvarnosti! U ime 'novog poretka' i 'spasenja Evrope' - kažnjavati cvilno stanovništvo, narode!") i sa mnogo strasti citira Alekseja Tolstoja iz "Ja pozivam na mržnju". Ali ne voli ni Engleze i Amerikance:

"Englezi padobranci! Bezobzirno prodorni - nisu naši prijatelji. Po svemu se potvrđuje da ih je kapitalizam u osnovi iskvario, iskrivio, unakazio. Pobude su im iste kao Nemcima: razlika je, zaista, samo to što mogu sebi da pripišu izvesne nazovi-slobode. Takav mora da je čitav narod, omladina, masa. Svi su načeti kao ljudi, ljudska bića. Amerikacni, pojedinačno ne tako izgrađeni, još su gori u celini: starmali. Svetlost neće doći sa te strane, velika istorijska uloga čeka Slovene [...]
Bogatstvo Anglosaksonaca je ogromno, neopisivo, standard života neobično visok (igrališta, čistoća, svakojaki materijal), - standard života da, ali sam život? Svi liče jedni na druge, imaju slične pokrete, sigurno i slične duše."

Osim prve dve godine, dosta dobro je opisana i 1944. i početak borbi u južnoj Srbiji. Najpre poređenje sa situacijom u Hercegovini i Bosni, kada kaže da u Srbiji skoro nije bilo rata. Ali, onda kreće pakao i bitke protiv svih odjednom - protiv četnika, nedićevaca, ljotićevaca, Bugara i Arnauta. Nemci tada već odlaze na sever, a Bugari uskoro menjaju stranu i u roku od par dana već najnormalnije okreću puške protiv dotadašnjih saveznika.

Na žalost, od druge polovine 1944, zapisi se proređuju, pa u dnevniku često i sam sebe grdi ("Nedeljama nisam napisao ništa"). Nema ni reči o oslobođenju Beograda, o sremskom frontu, pa i krajnje borbe u aprilu i maju 1945. su opisane veoma šturo. Da li zbog nedostatka vremena, volje ili zbog razočarenja nad nečim? Svakako najviše entuzijazma izbija iz redova 1941. i 1942., ali četiri godine u ratu, toliko blizu stalnih smrti i patnji? Čija osećanja ne bi oguglala?