What do you think?
Rate this book
Kainov ožiljak
Roman o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj.
Proleće je 1939. godine i Evropa je na ivici novog rata. U Berlin, prestonicu nacističke Nemačke, kraljevina Jugoslavija šalje novog ambasadora. Reč je o vrsnom diplomati, uglednom intelektualcu i književniku Ivi Andriću. Dan nakon prijema kod vođe “hiljadugodišnjeg” Rajha Adolfa Hitlera, poslanik Andrić će na zgarištu ispred Berlinske opere pronaći knjigu pesama koja nosi naslov Kainov ožiljak. Napisao ju je austrijski nacista rođen u Bosni, misteriozno nestao u Noći dugih noževa. Istovremeno, prateći političke potrese u Evropi, kreću diplomatske i špijunske igre između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije koje će imati tragičan ishod u potpisivanju Trojnog pakta, puču 27. marta i neminovnom ratu u kome će goreti cela Evropa. U srcu velikog zla, progonjen nemirima, nesanicom i žudnjom, rastrazan između dužnosti, ljubavi i moralnih dilema, ambasador Andrić će krenuti u potragu za zagonetnim zemljakom i tajnom njegove uklete knjige.
Roman Kainov ožiljak je istovremeno uzbudljiv politički triler, priča o nemogućoj ljubavi, potresna istorijska drama, parabola o ljudskosti u dehumanizovanom svetu, partija karata sa đavolom, faustovska dilema jednog velikog pisca i hipoteza o tome kako je nastao Andrićev roman Prokleta avlija.
Proleće je 1939. godine i Evropa je na ivici novog rata. U Berlin, prestonicu nacističke Nemačke, kraljevina Jugoslavija šalje novog ambasadora. Reč je o vrsnom diplomati, uglednom intelektualcu i književniku Ivi Andriću. Dan nakon prijema kod vođe “hiljadugodišnjeg” Rajha Adolfa Hitlera, poslanik Andrić će na zgarištu ispred Berlinske opere pronaći knjigu pesama koja nosi naslov Kainov ožiljak. Napisao ju je austrijski nacista rođen u Bosni, misteriozno nestao u Noći dugih noževa. Istovremeno, prateći političke potrese u Evropi, kreću diplomatske i špijunske igre između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije koje će imati tragičan ishod u potpisivanju Trojnog pakta, puču 27. marta i neminovnom ratu u kome će goreti cela Evropa. U srcu velikog zla, progonjen nemirima, nesanicom i žudnjom, rastrazan između dužnosti, ljubavi i moralnih dilema, ambasador Andrić će krenuti u potragu za zagonetnim zemljakom i tajnom njegove uklete knjige.
Roman Kainov ožiljak je istovremeno uzbudljiv politički triler, priča o nemogućoj ljubavi, potresna istorijska drama, parabola o ljudskosti u dehumanizovanom svetu, partija karata sa đavolom, faustovska dilema jednog velikog pisca i hipoteza o tome kako je nastao Andrićev roman Prokleta avlija.
336 pages, Paperback
First published October 13, 2014
16 people are currently reading
216 people want to read
About the author
Dejan Stojiljković
63 books211 followersDejan Stojiljković was born and raised in Nis, Serbia, a small town that is best known as the birthplace of the Roman emperor Constantine the Great.
Perhaps using that historical backdrop as an inspiration in his own works, Stojiljković is one of the most popular and widely-read authors in Serbia. His The Omen of Angels was hugely successful in 2013, a riveting biographical novel about Constantine. That was just the latest in a long line of releases which won prestigious literary awards and critical accolades all over Europe.
One of those earlier novels, Constantine’s Crossing, was originally released in Serbia in 2009, and has now been translated to English for the first time. Published by Blooming Twig Books, it was nominated for two international book awards: Balkania and IMPAK Dublin. Again using his hometown as the setting, this time at the height of World War II, Constantine’s Crossing focuses less on blood and death, and more on individual responsibility during war and what causes evil in man. The words flow easily and somehow takes the reader to a dark, dreary, war-torn town, yet makes the reader want to stay.
In addition to his traditional novels, Stojiljković has also written several comic scripts and a collection of essays on comics. His writing style spills from fantasy to horror and everywhere in between, delighting readers in English, Russian, Macedonian, Greek, and his native Serbian.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 42 reviews
February 2, 2016
Ostavio sam malo da se slegnu utisci, pa tek sada pišem komentar.
Ovaj roman je pokušaj poigravanja istorijom, fikcijom i autorstvom i uistinu je šteta što njegovi potencijali nisu u potpunosti iskorišteni. Slažem se sa nekima koji su rekli da bi verovatno roman bio bolji da ga je samo jedan od pisaca napisao. Ne bih da olako stanem na Stojiljkovićevu stranu jer od Kecmanovića nisam još ništa čitao, ali mi se čini da je od svih Stojiljkovićevih romana ovaj dobio najslabiju ocenu od mene. Možda bi mi se više svideo da ga je napisao u onom svom već poznatom stilu (Nemanja Lukić proviruje iz ponekog ugla romana ali avaj Stojiljković se kontrolisao...).
Sama činjenica da sam roman čitao poprilično dugo govori u prilog mojoj odluci da romanu dam osrednju ocenu. Ima tu interesantnih momenata, tema je sama po sebi veoma intrigantna i lepa je ta intertekstualnost sa Andrićem. Andrić, kao lik, deluje veoma ljudski (usudiću se da kažem kako deluje i grešno), ali je moju pažnju više privukao Vauhnik.
Puno potencijala, ali i puno propuštenih prilika. Trojka.
Ovaj roman je pokušaj poigravanja istorijom, fikcijom i autorstvom i uistinu je šteta što njegovi potencijali nisu u potpunosti iskorišteni. Slažem se sa nekima koji su rekli da bi verovatno roman bio bolji da ga je samo jedan od pisaca napisao. Ne bih da olako stanem na Stojiljkovićevu stranu jer od Kecmanovića nisam još ništa čitao, ali mi se čini da je od svih Stojiljkovićevih romana ovaj dobio najslabiju ocenu od mene. Možda bi mi se više svideo da ga je napisao u onom svom već poznatom stilu (Nemanja Lukić proviruje iz ponekog ugla romana ali avaj Stojiljković se kontrolisao...).
Sama činjenica da sam roman čitao poprilično dugo govori u prilog mojoj odluci da romanu dam osrednju ocenu. Ima tu interesantnih momenata, tema je sama po sebi veoma intrigantna i lepa je ta intertekstualnost sa Andrićem. Andrić, kao lik, deluje veoma ljudski (usudiću se da kažem kako deluje i grešno), ali je moju pažnju više privukao Vauhnik.
Puno potencijala, ali i puno propuštenih prilika. Trojka.
October 24, 2014
Pročitao sam KAINOV OŽILJAK Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića. Tak roman se može tumačiti dvojako. Kao Stojiljkovićevo delo - reč je o skoro savbršenom bestseleru za srpsko tržište. Kada bih mogao na osnovu utiska da procenim tržišnu sudbinu knjige, rekao bih da će KAINOV OŽILJAK nadjačati KONSTANTINOVO RASKRŠĆE. To je upravo ona vrsta nacionalno-istorijskog palpa koju Dejan Stojiljković savršeno pretvara u srborazrednu literaturu - pitko, klišetizirano, ne preterano inventivo u literarnom pogledu, natrpano istorijskim detaljima i fetišizacijom ljudi i deologija kojih više nema, a opet u dovoljnoj meri podvučeno stilemama koje su bile svojstvene nečemu ozbiljnom kako bi sve zamirisalo na "visoku književnost". Za neuku publiku, ovo je idealan roman da se malo obaveste o Andriću i Trećem Rajhu a da se usput i zabave, sa interludijima u kojima se gotovo parodično, ali za tu publiku sasvim uverljivo, rekonstruiše misaoni proces velikog nobelovca.
U određenom smislu, Dejan Stojiljković se već sada može smatrati srpskim Robertom Herisom, čiju pretpostavku da bi Borman nasledio Hitlera čak i citira u romanu.
Međutim, u publici sa najnižim kriterijumima negovorim pežorativno, čak naprotiv. Smatram da je Dejan Stojiljković ona vrsta pisca posle kog čitaoci imaju istinsku potrebu da odu korak napred i čitaju nešto kvalitetnije, što je bitna razlika u odnosu na druge bestselere koji su redom okrenuti najvulgarnijim tabloidnim sadržajima. U tom pogledu kontinuirana Stojiljkovićeva aktivnost je hvale vredna i zaslužuje punu piodršku. Ako nije neumesno napraviti poređenje sa hwevimetalom, Dejan Stojiljković zauzima časno mesto Linkin Parka naše književnosti posle koga bi neko mogao da otkrije i Slayer.
Međutim, kako ovo roman dva autora - tu je i Kecmanović i KAINOV OŽILJAK je analogan saradnji Linkin Parka i Jay-Za. Nažalost, Vladimir Kecmanović u toj saradnji prolazi kao što je Jay-Z prošao onomad, ne dobija ništa kao pisac a gubi mnogo na autoritetu.
KAINOV OŽILJAK ostvaruje određenu sinergijsku vezu sa Kecmanovićevim libretom za priredbu povodom Oslobođenja Beograda. Naime, u oba slučaja Kecmanović kao nekada provokativni književnik i polemičar, poštovan u celom regionu zbog svog talenta a ne zbog satava, pristaje da pođe tragom Danka Popovića i KNJIGE O MILUTINU i da formuliše populističke dajdžeste istorije koji definitivno nisu u skladu sa njegovim mogućnostima.
Proces infantilizacije istorije i "mirenja narativa" raznih ideoloških pravaca u principu nije novost i deo je i izvorne i aktuelne rimejkovane "putinizacije", ali učešće Kecamovića u takvom procesu je prilično iznenađenje, ako imamo u vidu njegov minuli rad. Prema njegovom tumačenju istorije ne želim da se određujem ideološki, već pre svega u pogledu narativa koji konstruiše, a koji je kako rekoh infantilizujući.
Gledano iz vizure Kecmanovićevih mogućnosti, u meri u kojoj ih je iskazao TOP JE BIO VREO ali i na način na koji ga obavezuje diploma Filološkog fakulteta, KAINOV OŽILJAK je prilično smeće i skoro pa izrugivanje kako Ivu Andriću tako i drugim znanjima koja Kecmanović poseduje. Najbolji rimer politikološkog analfabetizma recimo je opaska iz romna da se Jugoslavija mnogo naoružava iako je neutralna, uprkos aksiomu da su sve neutralne države naoružane do zuba (izuzev Irske) i to je nešto što on kao redovni politički komentator ne bi smeo da dozvoli.
S druge strane, takve proizvoljnosti su dopuštene Stojiljkoviću autodidaktu koji ni ne pretenduje da se obraća publici sa visokim kriterijumima.
Stojiljović sebi može da dozvoli ratne vidove infantilizacije istorije, od analogija koje su čak i Andriću kao književnom junaku glupe (ali opet ostaju u romanum, valjda kao simbol Kecmanovićevog kajanja) do političkih stavova junaka koji naprosto nisu bili svojstveni ljudima iz 1939. godine. Neki od dialoga o Antisemitizmu, recimo, deluju potpuno apsurdno ako imamo u vidu opštui antisemitsku klimu toga doba a takvih "naknadnih pameti" ima još puno.
Ipak, paradigmatično je upravo to da Andrić kao književni junak ovog romana zapravo nijednom ne uspeva da dobaci do misli koja je originalna ili na bilo kom nivou visprena, i da je toga on sam kao književni junak svestan. Dakle, sam junak priznaje nedoraslost svojih kreatora.
Ruku na srce, najslabiji deo Andrićevog opusa i jesu njegova razmišljanja van proze, koja su mahom duboko ukorenjena u Opštem mestu.
Ukratko, najgore je prošao Ivo Andrić koji je više stojiljkovićevski nego kecmanovićevski obrađen . njegov um je pretvoren u jednu šematizovanu mašinu za naizmeničnu brigu i kreaciju, lišen ozbiljnih uvida i razumevanja situacije koje odstupa od klišea. Kod Andrića nema ni trunke sitnih idiosinkrazija po kojima je poznat čak i deci osnovnoškolskog uzrasta.
Dijalozi su kruti, stripovski po svojoj šematizovanosti a sveznajući narator koji završava poglavlja napetim nagoveštajima daljih dešavanja nije na nivou nečega što bi se očekivalo od Kecmanovića i svojstveniji je Stojiljkoviću. Isto važi i za obavezne rekapitulacije situacije, onoga što je u njima paradokslano ili važno, što je opet deo Stojiljkovićevog prosedea i obraćanja čitaocu smanjenih mogućnosti zapažanja.
Od Kecmanovića bi se očekivalo da čak i kada piše bestseler o Andriću to bude bliže Umbertu Eku nego Milanu Nikoliću. Neki delovi, kao recimo deonica sa "Anikom" su parodični u svojoj tintobrasovštini a degutantni u odnosu na Andrićevo delo, a u priličnoj meri se razlikuju i odnosu na tip bonvivanskog života koji je vodio Hajdrih sudeći po istorijskim izvorima.
Kecmanovićeva sofistikacija se oseća kroz jak uticaj italijanskog filma o nacizmu i seksualnosti, pre svih Lukina Viskontija, Line Vertmiler i Tinta Brasa a nažalost unosi premalo pismenosti Mirka Kovača koji je Lordanu zafraoviću pisao scenarije za tu vrstu filmova. Da je bilo do Stojiljkovića, nacisti bi ostali kao negativci iz stripova.
Ako izuzmemo pominjanje Nemanje Lukića u konfuzom, nedorečenom a opet vrlo važnom podzapletu o spasavanju jevrejskog profesora, čime se ovaj roman smešta u isti "univerzum" sa KONSTANTINOVIM RASKREŠĆEM, srećom ovde nema fantastike da ubrizga sterodie u ovu treš-pripovest o Andriću, iako ima magijskog realizma koji kod nas važi za pouzdan znak "umetničke pretenzije".
Zbog dva imena na koricama, KAINOV OŽILJAK se može posmatrati kao polupuna ili kao poluprazna čaša. Optimistički gledano, ovo usavršavanje nacionalno-istorijskog kiča i usavršeni naslednik KONSTANTINOVOG RASKRŠĆA predstavlja novi uspeh za Stojiljkovića.
Zanimljivo je međutim da jedan od postulata bestselera ovog tipa još nije počeo da se poštuje kod nas a to je se za dati novac dobije više stranica teksta. Ruku na srce, ovaj roman nije "prevara" kao Kecmanovićev SIBIR koji je sa udaranjem Entera došao do tačke da se pročita za jedno popodne. Ovde ima Entera ali ima i stojiljkovićevskog "mesa", međutim, kada se podvuče crta, čitalac ipak nije dobio onu količinu (kakve god) literarne supstance koju bi bestseler morao da nudi. Tako je publika koja malo čita, ciljna grupa ovog romana, dobila romane koji su kratki, pa na kraju čita još manje.
U određenom smislu, Dejan Stojiljković se već sada može smatrati srpskim Robertom Herisom, čiju pretpostavku da bi Borman nasledio Hitlera čak i citira u romanu.
Međutim, u publici sa najnižim kriterijumima negovorim pežorativno, čak naprotiv. Smatram da je Dejan Stojiljković ona vrsta pisca posle kog čitaoci imaju istinsku potrebu da odu korak napred i čitaju nešto kvalitetnije, što je bitna razlika u odnosu na druge bestselere koji su redom okrenuti najvulgarnijim tabloidnim sadržajima. U tom pogledu kontinuirana Stojiljkovićeva aktivnost je hvale vredna i zaslužuje punu piodršku. Ako nije neumesno napraviti poređenje sa hwevimetalom, Dejan Stojiljković zauzima časno mesto Linkin Parka naše književnosti posle koga bi neko mogao da otkrije i Slayer.
Međutim, kako ovo roman dva autora - tu je i Kecmanović i KAINOV OŽILJAK je analogan saradnji Linkin Parka i Jay-Za. Nažalost, Vladimir Kecmanović u toj saradnji prolazi kao što je Jay-Z prošao onomad, ne dobija ništa kao pisac a gubi mnogo na autoritetu.
KAINOV OŽILJAK ostvaruje određenu sinergijsku vezu sa Kecmanovićevim libretom za priredbu povodom Oslobođenja Beograda. Naime, u oba slučaja Kecmanović kao nekada provokativni književnik i polemičar, poštovan u celom regionu zbog svog talenta a ne zbog satava, pristaje da pođe tragom Danka Popovića i KNJIGE O MILUTINU i da formuliše populističke dajdžeste istorije koji definitivno nisu u skladu sa njegovim mogućnostima.
Proces infantilizacije istorije i "mirenja narativa" raznih ideoloških pravaca u principu nije novost i deo je i izvorne i aktuelne rimejkovane "putinizacije", ali učešće Kecamovića u takvom procesu je prilično iznenađenje, ako imamo u vidu njegov minuli rad. Prema njegovom tumačenju istorije ne želim da se određujem ideološki, već pre svega u pogledu narativa koji konstruiše, a koji je kako rekoh infantilizujući.
Gledano iz vizure Kecmanovićevih mogućnosti, u meri u kojoj ih je iskazao TOP JE BIO VREO ali i na način na koji ga obavezuje diploma Filološkog fakulteta, KAINOV OŽILJAK je prilično smeće i skoro pa izrugivanje kako Ivu Andriću tako i drugim znanjima koja Kecmanović poseduje. Najbolji rimer politikološkog analfabetizma recimo je opaska iz romna da se Jugoslavija mnogo naoružava iako je neutralna, uprkos aksiomu da su sve neutralne države naoružane do zuba (izuzev Irske) i to je nešto što on kao redovni politički komentator ne bi smeo da dozvoli.
S druge strane, takve proizvoljnosti su dopuštene Stojiljkoviću autodidaktu koji ni ne pretenduje da se obraća publici sa visokim kriterijumima.
Stojiljović sebi može da dozvoli ratne vidove infantilizacije istorije, od analogija koje su čak i Andriću kao književnom junaku glupe (ali opet ostaju u romanum, valjda kao simbol Kecmanovićevog kajanja) do političkih stavova junaka koji naprosto nisu bili svojstveni ljudima iz 1939. godine. Neki od dialoga o Antisemitizmu, recimo, deluju potpuno apsurdno ako imamo u vidu opštui antisemitsku klimu toga doba a takvih "naknadnih pameti" ima još puno.
Ipak, paradigmatično je upravo to da Andrić kao književni junak ovog romana zapravo nijednom ne uspeva da dobaci do misli koja je originalna ili na bilo kom nivou visprena, i da je toga on sam kao književni junak svestan. Dakle, sam junak priznaje nedoraslost svojih kreatora.
Ruku na srce, najslabiji deo Andrićevog opusa i jesu njegova razmišljanja van proze, koja su mahom duboko ukorenjena u Opštem mestu.
Ukratko, najgore je prošao Ivo Andrić koji je više stojiljkovićevski nego kecmanovićevski obrađen . njegov um je pretvoren u jednu šematizovanu mašinu za naizmeničnu brigu i kreaciju, lišen ozbiljnih uvida i razumevanja situacije koje odstupa od klišea. Kod Andrića nema ni trunke sitnih idiosinkrazija po kojima je poznat čak i deci osnovnoškolskog uzrasta.
Dijalozi su kruti, stripovski po svojoj šematizovanosti a sveznajući narator koji završava poglavlja napetim nagoveštajima daljih dešavanja nije na nivou nečega što bi se očekivalo od Kecmanovića i svojstveniji je Stojiljkoviću. Isto važi i za obavezne rekapitulacije situacije, onoga što je u njima paradokslano ili važno, što je opet deo Stojiljkovićevog prosedea i obraćanja čitaocu smanjenih mogućnosti zapažanja.
Od Kecmanovića bi se očekivalo da čak i kada piše bestseler o Andriću to bude bliže Umbertu Eku nego Milanu Nikoliću. Neki delovi, kao recimo deonica sa "Anikom" su parodični u svojoj tintobrasovštini a degutantni u odnosu na Andrićevo delo, a u priličnoj meri se razlikuju i odnosu na tip bonvivanskog života koji je vodio Hajdrih sudeći po istorijskim izvorima.
Kecmanovićeva sofistikacija se oseća kroz jak uticaj italijanskog filma o nacizmu i seksualnosti, pre svih Lukina Viskontija, Line Vertmiler i Tinta Brasa a nažalost unosi premalo pismenosti Mirka Kovača koji je Lordanu zafraoviću pisao scenarije za tu vrstu filmova. Da je bilo do Stojiljkovića, nacisti bi ostali kao negativci iz stripova.
Ako izuzmemo pominjanje Nemanje Lukića u konfuzom, nedorečenom a opet vrlo važnom podzapletu o spasavanju jevrejskog profesora, čime se ovaj roman smešta u isti "univerzum" sa KONSTANTINOVIM RASKREŠĆEM, srećom ovde nema fantastike da ubrizga sterodie u ovu treš-pripovest o Andriću, iako ima magijskog realizma koji kod nas važi za pouzdan znak "umetničke pretenzije".
Zbog dva imena na koricama, KAINOV OŽILJAK se može posmatrati kao polupuna ili kao poluprazna čaša. Optimistički gledano, ovo usavršavanje nacionalno-istorijskog kiča i usavršeni naslednik KONSTANTINOVOG RASKRŠĆA predstavlja novi uspeh za Stojiljkovića.
Zanimljivo je međutim da jedan od postulata bestselera ovog tipa još nije počeo da se poštuje kod nas a to je se za dati novac dobije više stranica teksta. Ruku na srce, ovaj roman nije "prevara" kao Kecmanovićev SIBIR koji je sa udaranjem Entera došao do tačke da se pročita za jedno popodne. Ovde ima Entera ali ima i stojiljkovićevskog "mesa", međutim, kada se podvuče crta, čitalac ipak nije dobio onu količinu (kakve god) literarne supstance koju bi bestseler morao da nudi. Tako je publika koja malo čita, ciljna grupa ovog romana, dobila romane koji su kratki, pa na kraju čita još manje.
November 9, 2017
Drinking game: svaki put kad naletite na “poslanik Andrić” ili rečenicu na nemačkom, vi trznite nešto.
November 7, 2014
Roman je odličan, ali moja ocena je ipak 4 (samo zbog delova koje je pisao Kecmanović). Poštujem i cenim oba pisca, ali smatram da bi roman bio za nijansu bolji da je samo Stojiljković radio na njemu.
U svakom slučaju, topla preporuka svima koji vole istorijske trilere sa elementima politike i diplomatije.
U svakom slučaju, topla preporuka svima koji vole istorijske trilere sa elementima politike i diplomatije.
June 5, 2018
Odlučila sam da napišem svoje mišljenje o romanu "Kainov ožiljak", koji su napisala dvojica autora, jedan Nišlija, i jedan Sarajlija, naravno, u pitanju su Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović. Razmišljala sam da li da napišem ono što mislim, jer mi književnost nije struka, ali potakao me je veliki broj negativnih komentara. Meni se, kao laiku i ljubitelju književnosti, Andrića i istorije ovaj roman svideo. Nisam stručna kao Dimitrije Vojnov, ili kao drugi čitaoci koji će se baviti ili se već bave književnošću, ali, ipak sebe ne smatram plitkom osobom niti istorijski neukom, kako neko reče, da bi mi se ovaj roman svideo kao laka zabava, jer ga, zaista ne smatram takvim štivom. Naprotiv. Kako su autori sami za sebe rekli, različitosti temperamenta i stila pisanja su se tokom rada na ovom izuzetno zanimljivom romanu polako približavale, pretapale u sličnosti i krajnji rezultat je izuzetno zanimljiv roman o diplomatskoj službi našeg jedinog Nobelovca, Ive Andrića u Berlinu, pred sam početak II svetskog rata. Kako je svoje dane u Nemačkoj provodio doktor istorije, diplomata od karijere, Ivo Andrić? Šta ga je navelo da iz pepela jedne od mnogobrojnih nacističkih lomača, na kojoj su gorele hiljade i hiljade stranica najvećeg književnog blaga, spase zbirku, kako će se kasnije ispostaviti loših pesama intrigantnog naslova "Kainov ožiljak". Šta se dogodilo autoru ovog lošeg štiva, nemačkom nacisti, austrijskog porekla za koga su svi, uključujući i pukovnika Vauhnika, vojnog atašea i Andrićevog saradnika, bili uvereni da je nestao u Noći dugih noževa. Da li je? O čemu je razmišljao naš budući Nobelovac nakon susreta sa Hitlerom? Šta je rekao Geringu? Kako je samo jedan poziv na ručak uticao na poigravanje sa sudbinom, sopstvenom prošlošću, sopstvenom sudbinom, i stvaranje jednog od najboljih domaćih književnih dela- " Proklete avlije" , dok se kneževski namesnički par priprema za dolazak u Berlin. Stojiljković i Vladimir Kecmanović nas kroz ovu priču vode bez suvišnog detaljisanja, događaji se na stranicama smenjuju filmskom brzinom, a knjiga drži nepodeljenu pažnju od korice do korice, dok veoma vešto poput finog tkanja paukove mreže, autori pletu jednu izuzetno napetu, intrigantnu priču koja će svakog čitaoca naterati da "Kainov ožiljak" pročita u dahu. Ponavljam, možda nisam dovoljno stručna, ali, kao neko ko ima književne pretenzije, mogu samo odličnom ocenom da ocenim i ovaj roman i njegove autore, kojima ne manjka ni obrazovanja, ni elokvencije, ni duhovitosti. Pišući osvrt o knjizi "Zavet heroja", napisala sam da je Slaviša Pavlović jedan u nizu "zlatnih momaka" naše književne scene, a Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović su svakako predvodnici tog novog književnog talasa, koji se izdvajaju svojim pripovedačkim darom i stvaralačkim talentom.
October 6, 2021
Nikako se nisam snašla u ovom romanu, kao, čini mi se, ni sami pisci. Na momente sve je poetično, pa kao brutalno, pa onda neke intrige, pitalice, zapitalice.. Pa mudrovanja, prepričavanja, skakanje s teme na temu, iz djela u djelo, sa Kaina na Hitlera; jako iritantno prozivanje 'poslanika Andrića', nedoumice, beznađe, onda opet hrabrost. Koliko god sam se trudila da mi se dopadne, nije. Sve u svemu - bućkuriš. Dobar pokušaj. Gubljenje vremena...
June 17, 2024
Iako sam brzo pročitala i tematika je bila zanimljiva, mučila sam se. Ne znam zašto. Okej je, ali nisam oduševljena kao s drugim Stojiljkovićevim knjigama
February 23, 2019
Knjiga je ok,ali meni se možda lično nije svidela,te stoga dve umesto tri zvezdice. *Nemojte me shvatiti pogrešno-knjiga je fino napisana,čitljiva(pročitao sam je za oko dve nedelje),i svakako bih je preporučio onome ko voli ovu tematiku. Jedine knjige koje mi se zaista nisu svidele i koje smatram lošim,da nisu vredne čitanja,su one kojima dajem 1 zvezdicu.
Vratimo se Kainovom ožiljku:
Šta mi se svidelo?
Stil je brz,nema davljenja,tako da se brzo čita. Izabrano mesto i vreme događanja(Berlin 1939-1941) su zaista vrlo uzbudljivi sa političko-istorijske tačke gledišta. Glavni lik-Ivo Andrić,je takođe vrlo interesantna i poznata ičnost,i može se reći da su autori preuzeli hrabar zadatak da pišu o njemu,u društvu koje ga se još živo seća. Ipak,ovaj izbor je nosio i neke rizike,i mogućnosti da se knjiga ne svidi obožavaocima Andrićevog lika i dela-o tome ću više reći kasnije. Što se mene lično tiče,mislim da je lik Andrića dobro odrađen-ne savršeno,ali svakako prihvatljivo za potrebe romana. Spisku pohvala romanu dodao bih i dobro osmišljen kraj(neću spojlovati),koji je malo ublažio utisak da knjiga nema poentu.
S tim u vezi dolazimo i do zamerki. Kao što sam rekao,čitalac će možda biti pomalo razočaran odsustvom neke 'veće', zamršenije radnje. Nakon tajnovitog i obećavajućeg početka,knjiga se,po mom mišljenju,previše okreće istorijskim i političkim događajima,uz iznošenje i nekih ličnih stavova autora,koji su smatram,nepotrebni za jedan književni triler. Usled toga,teško je odrediti kojem žanru pripada Kainov ožiljak-da li istorijsko-političkom romanu, špijunskom trileru,ili ličnoj drami glavnog lika Ive Andrića. U nastojanju da ispune sve tri funkcije,u srazmernoj kratkom romanu,autori nijednu od njih nisu uspeli ispuniti do kraja. Takođe, poštovaocima Andrića možda se neće sasvim svideti njegov lik,koji je,po mom utisku,možda previše pasivan.
Možda sam očekivao nešto drugačiju knjigu,pa mi zato nije 'legla',ali svakako sam je brzo pročitao. Moj savet svima je da pročitaju knjigu ako ih ova tematika zanima,jer svakako da im se može veoma dopasti.
Vratimo se Kainovom ožiljku:
Šta mi se svidelo?
Stil je brz,nema davljenja,tako da se brzo čita. Izabrano mesto i vreme događanja(Berlin 1939-1941) su zaista vrlo uzbudljivi sa političko-istorijske tačke gledišta. Glavni lik-Ivo Andrić,je takođe vrlo interesantna i poznata ičnost,i može se reći da su autori preuzeli hrabar zadatak da pišu o njemu,u društvu koje ga se još živo seća. Ipak,ovaj izbor je nosio i neke rizike,i mogućnosti da se knjiga ne svidi obožavaocima Andrićevog lika i dela-o tome ću više reći kasnije. Što se mene lično tiče,mislim da je lik Andrića dobro odrađen-ne savršeno,ali svakako prihvatljivo za potrebe romana. Spisku pohvala romanu dodao bih i dobro osmišljen kraj(neću spojlovati),koji je malo ublažio utisak da knjiga nema poentu.
S tim u vezi dolazimo i do zamerki. Kao što sam rekao,čitalac će možda biti pomalo razočaran odsustvom neke 'veće', zamršenije radnje. Nakon tajnovitog i obećavajućeg početka,knjiga se,po mom mišljenju,previše okreće istorijskim i političkim događajima,uz iznošenje i nekih ličnih stavova autora,koji su smatram,nepotrebni za jedan književni triler. Usled toga,teško je odrediti kojem žanru pripada Kainov ožiljak-da li istorijsko-političkom romanu, špijunskom trileru,ili ličnoj drami glavnog lika Ive Andrića. U nastojanju da ispune sve tri funkcije,u srazmernoj kratkom romanu,autori nijednu od njih nisu uspeli ispuniti do kraja. Takođe, poštovaocima Andrića možda se neće sasvim svideti njegov lik,koji je,po mom utisku,možda previše pasivan.
Možda sam očekivao nešto drugačiju knjigu,pa mi zato nije 'legla',ali svakako sam je brzo pročitao. Moj savet svima je da pročitaju knjigu ako ih ova tematika zanima,jer svakako da im se može veoma dopasti.
March 28, 2023
"Istorija je film montiran od krupnih kadrova".
Licno smatram da ovakve knjige nikada ne mogu da budu totalni promasaj, jer iz njih uvek mozemo izvuci neke pouke ili korisne informacije.
Nisam citao ostale radove Kecmanovica i Stojiljkovica, ali imam utisak da je stil previse generic. Puno je opstih mesta i recenica, te mi se cini da autori povremeno gube nit.
Ipak, knjiga nudi odredjene benefite, iako je delimicno fikcija, a delimicno roman potkrepljen istorijskim cinjenicama. Mozemo saznati mnogo o Andricevom svakodnevnom i ljubavnom zivotu, ali i procesu nastanka njegovih najpoznatijih dela.
Ukupan utisak je da je moglo bolje, ali preporucujem svakome koga ovaj period istorije zanima!
Licno smatram da ovakve knjige nikada ne mogu da budu totalni promasaj, jer iz njih uvek mozemo izvuci neke pouke ili korisne informacije.
Nisam citao ostale radove Kecmanovica i Stojiljkovica, ali imam utisak da je stil previse generic. Puno je opstih mesta i recenica, te mi se cini da autori povremeno gube nit.
Ipak, knjiga nudi odredjene benefite, iako je delimicno fikcija, a delimicno roman potkrepljen istorijskim cinjenicama. Mozemo saznati mnogo o Andricevom svakodnevnom i ljubavnom zivotu, ali i procesu nastanka njegovih najpoznatijih dela.
Ukupan utisak je da je moglo bolje, ali preporucujem svakome koga ovaj period istorije zanima!
May 4, 2018
Fantastična ideja i dobro razradjena. Pisana andrićevskim stilom nateraće vas da se na momente zapitate da li ju je pisao sam Andrić. Jedna od onih knjiga koje vredi imati u kućnoj biblioteci i vraćati joj se s vremena na vreme.
July 22, 2024
Ok, ovo dolazi sa prilično pokopavačkim komentarima (ne daj Bože da mi se dopadne ili saznam nešto novo pa da se po nekima jadna svrstam u neuku publiku / publiku sa najnižim kriterijumima, dobra samo da se pokrijem ušima pred čitalačkim gromadama gore na Olimpu kriterijuma), krećemo sa prilagodjenim očekivanjima, pa da vidimo.
Za početak, dosta više Andrićevih duševnih stanja nego što mi treba u životu...
E sad, epizoda sa Ditrihom u kafani mi je bila top, ali o blama, zbog Ditriha :), uvek bila slaba na to bosansko nepostojano "i" 🤭, pa ja bih kao špijun propala za 6 minuta 😂
Ali konačno obrisi misterije u najavi. Imamo propalog naci pesnika kome su njegovi došli glave, u šta će se taj razviti? 🤔
U medjuvremenu ovaj fiktivni Andrić se permanentno šokiran sapliće putevima diplomatije, action hero he's not, u priči koja svojom somnambulnošću podseća na Omamu S. Vladušića (što od mene nije kompliment).
Imamo opet Ditriha (bože, ko bi ovog čoveka mogao da glumi u potencijalnoj ekranizaciji? urnebes bi mogao da se napravi od te uloge 😁), pa neko čudno zastrašivanje putem opijanja i virenja kroz rupe u zidu na neke idimidodjimi seksualne perverzije, pa malo analiziramo Andrićeva dela... konačno počinje rat, potpisuje se Trojni pakt, shit hits the fan etc, i jedan interesantan pogled na puč u Jugoslaviji.
Ditrih zatvara, u velikom stilu, i dodaje jednu ⭐
Pisanje u četiri ruke ovde je po meni uspeo eksperiment, koji zanimljivom kombinacijom stilova pomaže da se interes održi iako se, ruku na srce, većim delom ne dešava bog zna šta.
Za početak, dosta više Andrićevih duševnih stanja nego što mi treba u životu...
E sad, epizoda sa Ditrihom u kafani mi je bila top, ali o blama, zbog Ditriha :), uvek bila slaba na to bosansko nepostojano "i" 🤭, pa ja bih kao špijun propala za 6 minuta 😂
Ali konačno obrisi misterije u najavi. Imamo propalog naci pesnika kome su njegovi došli glave, u šta će se taj razviti? 🤔
U medjuvremenu ovaj fiktivni Andrić se permanentno šokiran sapliće putevima diplomatije, action hero he's not, u priči koja svojom somnambulnošću podseća na Omamu S. Vladušića (što od mene nije kompliment).
Imamo opet Ditriha (bože, ko bi ovog čoveka mogao da glumi u potencijalnoj ekranizaciji? urnebes bi mogao da se napravi od te uloge 😁), pa neko čudno zastrašivanje putem opijanja i virenja kroz rupe u zidu na neke idimidodjimi seksualne perverzije, pa malo analiziramo Andrićeva dela... konačno počinje rat, potpisuje se Trojni pakt, shit hits the fan etc, i jedan interesantan pogled na puč u Jugoslaviji.
Ditrih zatvara, u velikom stilu, i dodaje jednu ⭐
Pisanje u četiri ruke ovde je po meni uspeo eksperiment, koji zanimljivom kombinacijom stilova pomaže da se interes održi iako se, ruku na srce, većim delom ne dešava bog zna šta.
July 10, 2017
Do sada nisam ništa čitala od nijednog od ove dvojice autora, pa tako nisam ni imala neka očekivanja od ove knjige. Čitala sam uglavnom pozitivne komentare i zbog toga sam se nadala da će biti zanimljivo. Nisam se prevarila, očekivanja su se ispunila u većoj meri. Interesantna ideja i dobra realizacija. Saznala sam dosta toga iz istorije što se tiče Ive Andrića, jer iako je glavna fabula fikcija, počiva na stvarnim događajima, negde sam pročitala „mešaju se fikcija i mašta“.
Aprila 1939 godine poznati pisac dolazi u Berlin kao ambasador-poslanik Kraljevine Jugoslavije i lično se susreće sa Hitlerom da bi mu predao akreditive, strepeći zbog tog susreta. Slučajno na zgarištu spaljenih knjiga ugleda knjigu koja nije uništena i pažljivo, da ga netko ne primeti, uzima je. To je knjiga pesama „Kainov ožiljak“, koje nemaju neku umjetničku vrednost i čiji je autor porijeklom iz Bosne. Tada počinje potraga za autorom Štefanom Krajskim, a pomaže mu nacistički istražitelj Albreht Ditrih koji postaje prototip Andrićevog Karađoza iz „Proklete avlije“ koju Andrić piše tih godina. Tokom istrage se upoznajemo sa istorijskim prilikama u nacističku Nemačku, pre svega oko potpisivanja Trojnog pakta 25 marta 1941 godine. Knjiga završava 7 aprila 1941 godine, nakon bombardovanja Beograda kada se Ivo Andrić vraća vozom u razrušeni Beograd. Simpatično i inrteresantno napisano, mada mi nije jasno zašto na početku knjige, kad je Ivo krišom uzeo knjigu sa zgarišta, stoji rečenica „Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti?“ kao Andrićeva. I na kraju, dva citata:
„Kada je čovek mlad, čini mu se kako ga svaka muka koju preživi čini jačim. I čim muka prođe, oseća se ako ne baš snažnijim nego pre no što ga je snašla, a ono barem netaknutim. Kada počne da stari, međutim, i kada telo počne da mu škripi, sa svakom novom nevoljom vraćaju mu se i sve stare, prividno pobeđene, a zapravo samo privremeno pripitomljene muke. Bolovi istrošenog tela udružuju se s tim mukama, podsećajući ga da su telo i duša barem na ovom svetu jedno, i da je ograničen broj udaraca koje mogu i koje im je suđeno da podnesu.“
„Istorija nema osećaj za male stvari, male događaje i male ljude. Istorija je film montiran od krupnih kadrova. Knjiga napisana velikim slovima. Glasna, gotovo zaglušujuća simfonija ljudske nesavršenosti, monumentalna kao Vagnerove opere.“
Aprila 1939 godine poznati pisac dolazi u Berlin kao ambasador-poslanik Kraljevine Jugoslavije i lično se susreće sa Hitlerom da bi mu predao akreditive, strepeći zbog tog susreta. Slučajno na zgarištu spaljenih knjiga ugleda knjigu koja nije uništena i pažljivo, da ga netko ne primeti, uzima je. To je knjiga pesama „Kainov ožiljak“, koje nemaju neku umjetničku vrednost i čiji je autor porijeklom iz Bosne. Tada počinje potraga za autorom Štefanom Krajskim, a pomaže mu nacistički istražitelj Albreht Ditrih koji postaje prototip Andrićevog Karađoza iz „Proklete avlije“ koju Andrić piše tih godina. Tokom istrage se upoznajemo sa istorijskim prilikama u nacističku Nemačku, pre svega oko potpisivanja Trojnog pakta 25 marta 1941 godine. Knjiga završava 7 aprila 1941 godine, nakon bombardovanja Beograda kada se Ivo Andrić vraća vozom u razrušeni Beograd. Simpatično i inrteresantno napisano, mada mi nije jasno zašto na početku knjige, kad je Ivo krišom uzeo knjigu sa zgarišta, stoji rečenica „Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti?“ kao Andrićeva. I na kraju, dva citata:
„Kada je čovek mlad, čini mu se kako ga svaka muka koju preživi čini jačim. I čim muka prođe, oseća se ako ne baš snažnijim nego pre no što ga je snašla, a ono barem netaknutim. Kada počne da stari, međutim, i kada telo počne da mu škripi, sa svakom novom nevoljom vraćaju mu se i sve stare, prividno pobeđene, a zapravo samo privremeno pripitomljene muke. Bolovi istrošenog tela udružuju se s tim mukama, podsećajući ga da su telo i duša barem na ovom svetu jedno, i da je ograničen broj udaraca koje mogu i koje im je suđeno da podnesu.“
„Istorija nema osećaj za male stvari, male događaje i male ljude. Istorija je film montiran od krupnih kadrova. Knjiga napisana velikim slovima. Glasna, gotovo zaglušujuća simfonija ljudske nesavršenosti, monumentalna kao Vagnerove opere.“
January 7, 2023
Prenosim utiske drugog (ovaj put uspešnog) pokušaja čitanja ovog romana.
Davne 2014. sam je ugrabio na sajmu knjiga zanesen prvim romanom Dejana Stojiljkovića (Konstantinovo raskršće, još uvek nisam bio svestan kako mu je ovo najbolja knjiga) i iste godine probao da je pročitam. Pročitao sam 70 stranica i odložio je zato što mi je bilo predosadno, kao mlaćenje prazne slame na dosta dobru premisu.
8 godina kasnije pred mini odmor je primećujem i nešto me mami da je pročitam (Da l' je mazohizam ovaj optimizam) .
I tako ja krenem.
Ovih 70 stranica koje su me inicijalno ubile u pojam su 8 godina kasnije legle mnogo lakše i to jer ih je verovatno napisao Vladimir Kecmanović a ne gospodin One hit wonder alias ispod prosečan pisac koji loše jaše dovoljno jednostavnu formulu istorijske fikcije.
Kecmanović je doslovno držao ovaj roman u jednom komadu zbog čega i dobija 3 zvezdice, realno vredi dve. Taman Kecmanović sporo zakuva radnju postavi simboliku, napravi korelaciju Andrićevog opusa sa njegovim poslom ambasadora i onda na scenu stupa očigledno TV scenarista...
I odatle ide nizbrdo. I bori se Kecmanović sa Stojiljkovićem sve vreme i trudi se da izleti iz tih kalupa i iskonstruiše dobre likove ali ga u mediokritet uporno vraća Stojiljković.
Davne 2014. sam je ugrabio na sajmu knjiga zanesen prvim romanom Dejana Stojiljkovića (Konstantinovo raskršće, još uvek nisam bio svestan kako mu je ovo najbolja knjiga) i iste godine probao da je pročitam. Pročitao sam 70 stranica i odložio je zato što mi je bilo predosadno, kao mlaćenje prazne slame na dosta dobru premisu.
8 godina kasnije pred mini odmor je primećujem i nešto me mami da je pročitam (Da l' je mazohizam ovaj optimizam) .
I tako ja krenem.
Ovih 70 stranica koje su me inicijalno ubile u pojam su 8 godina kasnije legle mnogo lakše i to jer ih je verovatno napisao Vladimir Kecmanović a ne gospodin One hit wonder alias ispod prosečan pisac koji loše jaše dovoljno jednostavnu formulu istorijske fikcije.
Kecmanović je doslovno držao ovaj roman u jednom komadu zbog čega i dobija 3 zvezdice, realno vredi dve. Taman Kecmanović sporo zakuva radnju postavi simboliku, napravi korelaciju Andrićevog opusa sa njegovim poslom ambasadora i onda na scenu stupa očigledno TV scenarista...
I odatle ide nizbrdo. I bori se Kecmanović sa Stojiljkovićem sve vreme i trudi se da izleti iz tih kalupa i iskonstruiše dobre likove ali ga u mediokritet uporno vraća Stojiljković.
December 5, 2018
Dobra ideja i dobar pokušaj poigravanja istorije sa fikcijom, ali na žalost ne tako dobar krajnji produkt. Nakon čitanja, ostaje utisak da bi knjiga bila mnogo bolja kada bi je Stojiljković sam napisao. U nekim delovima je stil pisanja baš, baš loš. Tu pre svega mislim na gradnju dijaloga. Ukupnu sliku o ovoj knjizi nije uspela da izvuče ni epizodna uloga junaka Konstantinovog raskršća, Nemanje Lukića. :) Možda da autori Kainovog ožiljka ipak, više ne pokušavaju ovakve zajedničke "eksperimente".
Ipak, mora se odati priznanje autorima na hrabrosti da čitalačkoj publici prikažu Andrića, koga velika većina poznaje samo iz čitanki osnovnih i srednjih škola, na jedan sasvim drugačiji način.
Ipak, mora se odati priznanje autorima na hrabrosti da čitalačkoj publici prikažu Andrića, koga velika većina poznaje samo iz čitanki osnovnih i srednjih škola, na jedan sasvim drugačiji način.
February 9, 2015
Kecmanović i Stojiljković su se od samog početka upleli u andrićevsku igru Aske i vuka, u kojoj sam ja – razume se – bio vuk. Govorim ovo zato što sam sumnjičav kada su istorijske teme temelj pričama koje nisu u potpunosti istorijski uverljive. Ali da ne lažem ni vas ni sebe, priča mi se svidela i zaslužuje bar četvorku. Na kraju krajeva, ni istorija kao takva nikad mi nije bila isuviše uverljiva.
August 28, 2015
Poput jednog od čitalaca koji je ovde ostavio svoj komentar, smatram da bi roman bio još bolji da je samo Stojiljković radio na njemu, te stoga samo četvorka. Oseća se razlika izmedju poglavlja, kraće rečenice i replike koje voli Kecmanović i koje nesumnjivo podsećaju na formu romana "Top je bio vreo". Ipak, zbog ideje, i odlične prilike da se nešto sazna i o ne-spisateljskoj strani života Iva Andrića koja je malo poznata, sve pohvale i preporuke.
December 5, 2015
Ocekivao sam mnogo više od ovog romana.
Volim sva tri prethodna romana Dejana Stoiljkovića, nadao sam se da će i ovaj roman biti tako dobar. Posebno zato što je glavni lik Ivo Andrić.
Sve u svemu nije loše, ali moglo je mnogo bolje.
Volim sva tri prethodna romana Dejana Stoiljkovića, nadao sam se da će i ovaj roman biti tako dobar. Posebno zato što je glavni lik Ivo Andrić.
Sve u svemu nije loše, ali moglo je mnogo bolje.
May 23, 2024
Pre nego sto sam je procitao pogledao sam ocene i video sam da nisu bas dobre. Vecina ima neko osrednje misljenje o knjizi. Kada sam je zavrsio shvatio sam kritike i mogu da kazem da je i moje misljenje osrednje.
Da li je knjiga Odlicna ili losa? Nije ni jedno ni drugo. Negde u sredini je, spada u OK kategoriju. Ocena je 3/5
. Knjigu sam procitao za dan ipo.
Pocetak mi se svideo. Opisuje lepo tu atmosferu u Berlinu pred Nemacku invaziju na Evropu, progon Jevreja, Ivo dolazi kao nas diplomata. Kao pisac privlaci mu paznju sto nacisti spaljuju knjige pa odlucuje da dok drugi ne vide spasi barem jednu knjigu sa tih buktinja. Ime pisca knjige mu privlaci paznju i shvata da je to neki covek koji je rodjen u Bosni ali je germanizovan. Pored svog posla on pocinje svojim vezama u Berlinu da se raspituje za sudbinu tog coveka.
NAPOMENA! Dalji deo ocene ima spojlere, ako niste procitali knjigu, ne citajte recenziju dalje!
Naslov knjige koju je spasio je KAINOV OZILJAK, sto je i naslov ovog romana. Po tome sam shvatio da ce verovatno glavna radnja da se vrti oko toga ko je misteriozni Stefan Bosanac pisac te spaljivane knjige. I bio sam u pravu. Ivo dolazi do podatka da je autor knjige i sam bio nacista koji je navodno ubijen od strane Hitlera jer je bio konkurencija unutar partije ili je nestao!? Tu sam odmah svhatio da verovatno nije ubijen i da ce Ivo saznati na kraju knjige ko je taj Stefan misteriozni pisac i to verovatno neko od likova u ovom romanu. Kako nije bilo previse likova, potencijalni kandidati su se sveli na svega tri lika.
A onda na sredini knjige Ivo upoznaje visoko rangiranog nacistu novinara Ditriha koji je zapravo desna ruka nemacke tajne sluzbe. Kad eto ti i taj Nemac nije Nemac nego je Bosanac koji prica nas jezik. Pa koliko Bosanaca nacista to ima?
Odmah sam shvatio logikom da je taj nacista Ditrih zapravo sigurno Stefan i piscac te knjige koju je Ivo pronašao. S obzirom da knjiga i nema neki zaplet sem verovatno otkrivanja ko je Stefan nadao sam se sve do kraja knjige da to neće biti Ditrih jer bi bilo predvidljivo. Ipak se ispostavilo da je to upravo on. Dakle glavni plot twist u kjnizi sam provalio jos na polovini.
Negativne strane su i to da pisci nisu mogli da odluce da li ce da pisu faktografsku istorijsku knjigu, spijunski roman, istorijski roman oko Andrica ili nesto peto. Ispao je miks svega i ostavio je slab osecaj. Naracija autora je predugacka, dijaloga nema previse a i kad ih ima nekad nisu bas uverljivi. Mnogi likovi kao sto su Gering i Rajhard Hajdrih su ispali karikature. Takodje Ditrih nacista koji je u isto vreme i Stefan takodje je karikatura sa svojim posanjem, ponekad smesnim recenicama. On i Ivo Andric ispadaju kao da pricaju u Sarajevu ispred neke prodavnice, piju pivo i pricaju o politici i ratu.
Andric je predstavljen previse pasivno kao covek koji bunca, ima snovidjenja, stalno cuti i ne buni se i daje cinicne komentare. Sto ne odgovara bas pravom Andricu. U knjizi kada likovi pricaju na stranom jeziku to je napisano na srpskom a kad se prica nemacki onda bukvalno pise na nemackom, pa moras da prekidas tekst i citas dole u fusnotama prevod na srpski sto dekoncentrise i ubija flow romana. Takodje umesto da se vise autori fokusiraju na razvoj nekih ratnih ili spijunskih delove price oni prave scene seksa i opijanja u rangu scena u seriji Senke nad Balkanom pa to ubija serioznost istorijskog romana. Tipa scena Andrica i striptiz Nemica...
Ipak knjiga se brzo cita, prica prati pravu istoriju i kneza Pavla, pocetak pohoda na Poljsku, bombardovanje Jugoslavije, Trojni pakt, demonstracije u Beogradu i desavanja posle zbog svega toga trojka.
Da li je knjiga Odlicna ili losa? Nije ni jedno ni drugo. Negde u sredini je, spada u OK kategoriju. Ocena je 3/5
. Knjigu sam procitao za dan ipo.
Pocetak mi se svideo. Opisuje lepo tu atmosferu u Berlinu pred Nemacku invaziju na Evropu, progon Jevreja, Ivo dolazi kao nas diplomata. Kao pisac privlaci mu paznju sto nacisti spaljuju knjige pa odlucuje da dok drugi ne vide spasi barem jednu knjigu sa tih buktinja. Ime pisca knjige mu privlaci paznju i shvata da je to neki covek koji je rodjen u Bosni ali je germanizovan. Pored svog posla on pocinje svojim vezama u Berlinu da se raspituje za sudbinu tog coveka.
NAPOMENA! Dalji deo ocene ima spojlere, ako niste procitali knjigu, ne citajte recenziju dalje!
Naslov knjige koju je spasio je KAINOV OZILJAK, sto je i naslov ovog romana. Po tome sam shvatio da ce verovatno glavna radnja da se vrti oko toga ko je misteriozni Stefan Bosanac pisac te spaljivane knjige. I bio sam u pravu. Ivo dolazi do podatka da je autor knjige i sam bio nacista koji je navodno ubijen od strane Hitlera jer je bio konkurencija unutar partije ili je nestao!? Tu sam odmah svhatio da verovatno nije ubijen i da ce Ivo saznati na kraju knjige ko je taj Stefan misteriozni pisac i to verovatno neko od likova u ovom romanu. Kako nije bilo previse likova, potencijalni kandidati su se sveli na svega tri lika.
A onda na sredini knjige Ivo upoznaje visoko rangiranog nacistu novinara Ditriha koji je zapravo desna ruka nemacke tajne sluzbe. Kad eto ti i taj Nemac nije Nemac nego je Bosanac koji prica nas jezik. Pa koliko Bosanaca nacista to ima?
Odmah sam shvatio logikom da je taj nacista Ditrih zapravo sigurno Stefan i piscac te knjige koju je Ivo pronašao. S obzirom da knjiga i nema neki zaplet sem verovatno otkrivanja ko je Stefan nadao sam se sve do kraja knjige da to neće biti Ditrih jer bi bilo predvidljivo. Ipak se ispostavilo da je to upravo on. Dakle glavni plot twist u kjnizi sam provalio jos na polovini.
Negativne strane su i to da pisci nisu mogli da odluce da li ce da pisu faktografsku istorijsku knjigu, spijunski roman, istorijski roman oko Andrica ili nesto peto. Ispao je miks svega i ostavio je slab osecaj. Naracija autora je predugacka, dijaloga nema previse a i kad ih ima nekad nisu bas uverljivi. Mnogi likovi kao sto su Gering i Rajhard Hajdrih su ispali karikature. Takodje Ditrih nacista koji je u isto vreme i Stefan takodje je karikatura sa svojim posanjem, ponekad smesnim recenicama. On i Ivo Andric ispadaju kao da pricaju u Sarajevu ispred neke prodavnice, piju pivo i pricaju o politici i ratu.
Andric je predstavljen previse pasivno kao covek koji bunca, ima snovidjenja, stalno cuti i ne buni se i daje cinicne komentare. Sto ne odgovara bas pravom Andricu. U knjizi kada likovi pricaju na stranom jeziku to je napisano na srpskom a kad se prica nemacki onda bukvalno pise na nemackom, pa moras da prekidas tekst i citas dole u fusnotama prevod na srpski sto dekoncentrise i ubija flow romana. Takodje umesto da se vise autori fokusiraju na razvoj nekih ratnih ili spijunskih delove price oni prave scene seksa i opijanja u rangu scena u seriji Senke nad Balkanom pa to ubija serioznost istorijskog romana. Tipa scena Andrica i striptiz Nemica...
Ipak knjiga se brzo cita, prica prati pravu istoriju i kneza Pavla, pocetak pohoda na Poljsku, bombardovanje Jugoslavije, Trojni pakt, demonstracije u Beogradu i desavanja posle zbog svega toga trojka.
January 12, 2020
Ovo je moj prvi prikaz i prvi susret sa ova dva autora😀.
Kako na naslovnici piše o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj...Dakle,priča ima istorijsku pozadinu i ja takve knjige volim.Kada citam knjige koje se bave Hitlerom i njegovom vladavinom,uvek se zapitam kako je takav pomraceni um naišao na toliku podršku nemačkog naroda...Sasvim solidna knjiga,lepo predstavljeni likovi i atmosfera u Nemačkoj tih godina pred pocetak drugog svetskog rata...U knjizi ima svega...i triler napetosti i nagoveštaja zabranjene ljubavi,političkih intriga. ...Ima i delova koji su mozda malo razvučeni i zahtevaju malo više pažnje pri citanju,delovi gde su Andrićeva snoviđenja i preplitanje sa likovima iz njegovih dela.Tu se i vidi koliko racionalnom,odmerenom gospodinu i intelektualcu,kakav je po meni bio Andrić,tesko padao posao diplomate u Nemačkoj i saradnja sa nacistima...Sve u svemu izrazeno u brojkama 3/5 ocena za ovu knjigu,i ne bih se usudili da dam žanrovsku odrednicu...
Kako na naslovnici piše o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj...Dakle,priča ima istorijsku pozadinu i ja takve knjige volim.Kada citam knjige koje se bave Hitlerom i njegovom vladavinom,uvek se zapitam kako je takav pomraceni um naišao na toliku podršku nemačkog naroda...Sasvim solidna knjiga,lepo predstavljeni likovi i atmosfera u Nemačkoj tih godina pred pocetak drugog svetskog rata...U knjizi ima svega...i triler napetosti i nagoveštaja zabranjene ljubavi,političkih intriga. ...Ima i delova koji su mozda malo razvučeni i zahtevaju malo više pažnje pri citanju,delovi gde su Andrićeva snoviđenja i preplitanje sa likovima iz njegovih dela.Tu se i vidi koliko racionalnom,odmerenom gospodinu i intelektualcu,kakav je po meni bio Andrić,tesko padao posao diplomate u Nemačkoj i saradnja sa nacistima...Sve u svemu izrazeno u brojkama 3/5 ocena za ovu knjigu,i ne bih se usudili da dam žanrovsku odrednicu...
September 21, 2018
Na samom početku knjiga mi se činila veoma interesantno. Istorijska fikcija nije nešto što inače čitam ali odlučila sam da dam priliku ovom djelu, jer je sama radnja izgledala zanimljivo. Međutim, moj utisak o knjizi jasno se da vidjeti iz činjenice da mi ej trebalo ovoliko vremena da 335 strana pročitam. Knjiga nije ništa posebno i zainteresovanost se gubi ubrzo, sam lik Andrića je izuzetno dosadan i uštogljen (mada, vjerovatno je i bio takav u pravom ćivotu). Čak ni plot twist, koji je došao bukvaaalno pred sami kraj, pa nije bilo ni vremena da se on uzme u obzir, nije pomogao ovoj knjizi. Ne proporučujem, sem ako vam se čita, radite šta želite.
June 9, 2023
Размишљала сам какав ће бити роман који су два писца писала заједно и мислим да је одличан. Тема је интригантна и садржи податке које раније нисам знала ни о Андрићу ни о времену када је био амбасадор у Немачкој. Описано је драматично време, мрачна атмосфера, уздржаност и мука, осетљивог човека и уметника, у епицентру зла.
August 2, 2023
Iako priča u knjizi nije ono što sam u startu očekivala, knjiga mi se dopala, a posebno jezik. Fali nam više pisaca koji su pismeni kao Stojiljković i Kecmanović i koji koriste bogatstvo svog jezika na najbolji mogući način. Lepe rečenice, izrazi, opisi, koncizne misli.
Jedva čekam da pročitam još rezultata ove kolaboracije.
Jedva čekam da pročitam još rezultata ove kolaboracije.
June 2, 2017
Jedna od najboljih knjiga o Andriću. Stil sjajan! Kao da ju je sam Ivo pisao. Fenomenalna! Drži pažnju od početka do kraja.
March 22, 2018
page turner...loved it
May 15, 2020
Od Stojiljkovića sam čitao Duge noći, crne zastave i Olujni bedem, na žalost ova knjiga nije ni prić njima. Ozbiljnija tema ali lošija egzekucija. Očekivao sam više od toliko nagrađivane knjige.
January 1, 2021
Istorijska knjiga jedna od retkih koja mi je držala pažnju🤗
February 14, 2022
Zanimljivo delo o velikom čoveku koji provodi težak životni i društveni period u zemlji zla. Diktatori, špijuni, izdajnici, Vampiri...
Za svaku preporuku.
Za svaku preporuku.
June 27, 2022
Odličan prikaz Ive Andrića
December 6, 2022
Slaba trojka od mene,ocekivao sam vise..mnogo vise.
July 18, 2023
Odlično
Displaying 1 - 30 of 42 reviews