What do you think?
Rate this book
50 logičkih grešaka za koje treba da znate
Kada su ljudi ovladali jezikom i počeli da komuniciraju uvideli su da je mnogo lakše izmanipulisati nekoga rečima i prevariti ga, nego trošiti snagu na klasičnu fizičku agresiju. Tokom evolucije ljudske vrste evoluiralo je i „umeće” prevare, pa sada imamo prave majstore koji su u stanju da ostvare svaku svoju nameru tako što će nam vešto servirati podvalu, a mi ćemo je prihvatiti kao istinu.
Mi se krećemo u društvu koje je s jedne strane civilizovano, a s druge je takvo da se moramo braniti od ljudi koji svakoga vide kao svoj plen. Zato moramo dobro upoznati mehanizme raznih obmana, moramo prozreti nameru koja stoji iza njih i moramo reagovati tako da sačuvamo svoje interese.
U mehanizmu skoro svake obmane leži poneka logička zamka kojom nam se sugeriše pogrešno zaključivanje. Ove zamke su sistematizovane kao logičke greške i ukoliko smo savladali te greške okružili smo sebe pravom odbrambenom linijom koja će nas čuvati od prevara. Analizirajući ove greške mi izoštravamo svoj um i činimo ga imunim na napade koji su uglavnom zlonamerni.
Svrha ove knjige je da vam pomogne da postanete vešti sagovornici i razvijete dobru odbranu od obmane svake vrste, pa čak i od samoobmane. Ako je u tome bar malo uspela, onda je opravdala trud uložen u njeno stvaranje.
– Voja Antonić, autor knjige Da li postoje stvari koje ne postoje?
Mi se krećemo u društvu koje je s jedne strane civilizovano, a s druge je takvo da se moramo braniti od ljudi koji svakoga vide kao svoj plen. Zato moramo dobro upoznati mehanizme raznih obmana, moramo prozreti nameru koja stoji iza njih i moramo reagovati tako da sačuvamo svoje interese.
U mehanizmu skoro svake obmane leži poneka logička zamka kojom nam se sugeriše pogrešno zaključivanje. Ove zamke su sistematizovane kao logičke greške i ukoliko smo savladali te greške okružili smo sebe pravom odbrambenom linijom koja će nas čuvati od prevara. Analizirajući ove greške mi izoštravamo svoj um i činimo ga imunim na napade koji su uglavnom zlonamerni.
Svrha ove knjige je da vam pomogne da postanete vešti sagovornici i razvijete dobru odbranu od obmane svake vrste, pa čak i od samoobmane. Ako je u tome bar malo uspela, onda je opravdala trud uložen u njeno stvaranje.
– Voja Antonić, autor knjige Da li postoje stvari koje ne postoje?
- GenresNonfictionScience
106 pages, Paperback
First published January 1, 2014
2 people are currently reading
46 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 3 of 3 reviews
October 23, 2015
(кукњава због брисања првог ривјуа избрисана због недостатка простора, као и свашта друго)
50 логичких грешака за које треба да знате Предрага Стојадиновића је приручник у коме се наводе, мислим да нема шансе да погодите шта слиједи, називи педесет логичких грешака за које би требало да знате. Књига је прилагођена најширем читалачком кругу и не захтијева никакво познавање формалне логике. Након предговора и кратког увода у коме су дефинисани основни појмови формалне и неформалне логичке грешке (прецизније: у коме се покушало са дефиницијом основних појмова), остатак књиге се своди на низање дефиниција и врло кратких примјера за сваку од наведених логичких грешака.
У теорији, ово је сасвим океј идеја. У пракси, међутим, књига је врло ограничене употребљивости, да не кажем неку тежу ријеч. Просто је невјероватно колико је конфузије, непрецизности и чистих нетачности аутор успио да стрпа у овако мали број страна (од којих неке садрже једва два реда текста!). Има се утисак као да је, ваљда у част назива своје књиге, покушао у њој да направи бар педесет грешака. Нисам компулсивни бројач па не знам да ли је успио у томе, али нек ми украду рођени шешир ако није пришао прилично близу. Далеко од тога да ће вам ова књига "изоштрити ум" и "помоћи да постанете вешти саговорници", како то у свом симпатично претенциозном предговору наводи Воја Антонић - будете ли се строго држали оног што вам се овде сервира, претворићете се у параноика који на сваку другу саговорникову реченицу зазива латински назив неке грешке коју је овај "направио". У ствари, већ сам се сретао са таквим случајевима гдје поједине индивидуе користе знања напабирчена из ове књиге за "тријумф" у дискусији, при чему се под тријумфом подразумијева да пронађете логичку грешку коју је "противник" направио (или, ако је није уопште направио, да нађете нешто довољно близу томе што је рекао) и да је именујете. Шта вам то тачно доноси, до ђавола немам појма, али изгледа да тако функционише "дијалог" с неким људима.
Проблеми са овом књигом леже како у врло непрецизном дефинисању појмова који се користе, тако и у многим потпуно неодговарајућим примјерима. Збрканост уводног дијела бисмо могли да припишемо ауторовом покушају да избјегне сваку врсту формализма и све образложи ријечима, али таква претпоставка мени изгледа врло оптимистично. Ја имам утисак да је конфузија тог дијела директна посљедица конфузије у ауторовим мислима. Што се примјера тиче, сваком је јасно да је контекст у конверзацији кључна ствар и да језик у својој суштини непрецизан, што аутор злоупотребљава да многим мјестима одређене изјаве интерпретира онако како се њему свиђа, без икаквог доказа да је управо то значење исправно. Коначно, наслов књиге је обмањујући јер неке ствари које су назване логичким грешкама то једноставно нису. Али претпостављам да звучи много љепше кад напишете 50 логичких грешака за које треба да знате него рецимо 37 логичких грешака и 13 обмана у конверзацији неког другог типа за које треба да знате.
Предговор Воје Антонића је забавна (нажалост прекратка) параноична тирада о опасностима које нас вребају иза сваког ћошка, а одличан одбрамбени механизам против разних могућих превара и покушаја убистава и силовања представља... нож? пиштољ? атомска бомба? Не, него познавање латинских назива логичких грешака. Након тог увода, Стојадиновић нам цитира свог омиљеног аутора Сема Хериса, који нешто дроби о значају логике и доказа. Разумљиво је што Пеђа цитира баш Хериса (једном је за њега рекао и да је "у рангу Тесле и Њутна"), али ја не могу да замислим мање подобну особу за причу о доказима и логици, јер дотичном уопште не представља проблем да у широком луку заобиђе и једно и друго ако се случајно нађу на путу неком његовом унапријед формираном ставу (о овоме сам писао у тексту о књизи The End of Faith).
Прича о логичким грешкама почиње сљедећим ријечима:
"Logičkom greškom se naziva greška u rezonovanju.
Kao i matematičke jednačine, logika ima svoju strukturu i ona izgleda otprilike ovako: jedan plus dva jednako je tri."
Од овог пасуса диже ми се коса на глави. Логика се, као што знамо, бави (између осталог) исказима. Искази су смислене изјавне реченице које су или тачне или нетачне (у преводу: немају непрецизно дефинисаних појмова нити промјенљивих параметара). Лијеп примјер исказа је управо горе споменута реченица "један плус два једнако је три". Ти искази се комбинују у сложеније исказе уз помоћ логичких операција (конјункција, дисјункција, импликација и сл.), слично као што у аритметици формирамо изразе уз помоћ бројева и рачунских операција (множење, сабирање,...). Дакле, "један плус два једнако је три" је само један од исказа којима се логика бави. Говорити о "структури логике", а не споменути логичке операције је као да кажете "Аритметика има своју структуру и она изгледа отприлике овако: коријен из два". Или: "Српски језик има своју структуру и она изгледа отприлике овако: слон".
"Na jednoj strani jednačine stoji ono što već znamo ili u čemu se slažemo, a na drugoj strani je odgovor koji je istinit sve dok se parametri na prvoj strani ne promene."
Реченица оваква каква јесте потпуно је неупотребљива. Оно што се "зна" или "у чему се слажемо" може да буде само неко тврђење (исказ). "1+2" и "3" дефинитивно то нису. Замислите да вас заустави неко на улици и пита "Јел се слажеш да три петине?" или "Знаш ли да радијатор у мом стану?". Рекли бисте му да је луд и одмах побјегли од такве будале. Поред тога, какви црни параметри на првој страни?!?! 1, 2 и 3 нису параметри него константе. И ако је на једној страни одговор (шта год то било) који је "истинит док се параметри на првој страни не промене", да ли то значи да он престаје да буде истинит ако се параметри промијене? Препостављам да би све ово имало знатно више смисла да је умјесто ове несрећне једнакости операција импликације, па да се бројеви замијене исказима, али то је већ ШББКББ и не видим што бисмо ми бацали пасуљ да одгонетнемо шта је аутор хтио да каже. Оваква непрецизност у књизи која се, макар заобилазно, бави логиком потпуно је недопустива. Те ствари се отклањају ревносним читањем квалитетне литературе, а не Хиченса и Докинса.
"U logici se ideja naziva premisa"
Идеја? Која идеја?
"i ona se može uklopiti s drugim premisama tako da nas dovede do validnog zaključka. Uzmimo, primera radi, da jedna premisa glasi: magneti privlače železo, a druga - određeni predmet je napravljen od gvožđa. Bez ikakve provere možemo logički ispravno zaključiti da će magnet privući taj predmet. "
Овде премиса и закључак нису прецизно дефинисани, али дати примјер илуструје шта је шта довољно сликовито за потребе књиге.
Логичке грешке подијељене су на формалне и неформалне:
"Šablon razmišljanja koji nameće formalna greška uvek je pogrešan zato što postoji greška u samoj strukturi argumenta, u njegovoj logičkoj formi. Kod formalnih grešaka sasvim je moguće da su premise istinite - a možda čak i zaključak bude istinit - ali je sam argument netačan jer izvedeni zaključak ne sledi iz zadatih premisa."
Лијепо, али без икаквог објашњења шта тачно значи да закључак "не слиједи из задатих премиса". Ово вам се можда чини као тривијално и неважно, али је заправо врло битно питање које нас води у саму структуру логичког аргумента. (лапрдање из ове заграде је избрисано због недостатка простора)
"Neformalne greške mogu imati validnu logičku formu, ali su ipak greške zbog karakteristika samih premisa. Zaključak se izvodi iz datih premisa i samim tim je logički validan, ali nije istinit zbog toga što jedna premisa ili obe premise nisu istinite. "
Ово је кардинална грешка због које се у првом средње из логике добија кец као кућа. То што су премисе неистините не значи да је закључак који слиједи из њих такође неистинит. Поред тога, црни Стојадиновићу, па зар аргумент не може да има више од двије премисе? :-)
Било како било, да сумирамо: И формалне и неформалне логичке грешке садрже барем двије компоненте: премису (најмање једну) и закључак. Формалне грешке су оне код којих закључак није посљедица премиса, док су код неформалних грешака неке од премиса нетачне. Обратите пажњу да и формалне и неформалне грешке садрже бар двије "компоненте" - премису и закључак - од којих су обје по дефиницији искази (исказ је смислена изјавна реченица за коју важи тачно једна од двије могућности - или је тачна или је нетачна). Дакле, логичком грешком можемо да назовемо само оно што има обје ове компоненте, при чему се допушта да премисе нису експлицитно наведене него да се подразумијевају из контекста. На примјер, замислимо да Марко каже "Ненад је отишао код видовњака", а Стеван на то одговори "Он је будала и кретен". Можемо са великом сигурношћу да констатујемо да Стеван реагује на Маркову констатацију да је Ненад отишао код видовњака и у том случају ово би била логичка грешка, пошто не мора да значи да је неко будала и кретен само зато што је отишао код видовњака. Можда није ишао на консултације него да га опљачка. А можда је у питању и аутентичан видовњак?! С друге стране, ако Стеван изненада упадне у Ненадову собу и заурла на њега "Ти си будала и кретен!", ово можда јесте нетачно тврђење, али није логичка грешка (иако свакако одаје мањак пристојности) пошто се ради о обичној једноставној констатацији, без икаквих видљивих премиса. Да бисмо касније могли лакше да се позивамо на ово објашњење, даћемо му кодно и��е "нилски коњ". Такође, по овој дефиницији, било каква не-тврђења, дакле наређења, питања и било шта друго, одмах отпадају из групе логичких грешака. Изузетак од овога су такозвана сложена питања, која у себи поред самог упита садрже и неко тврђење (најчешће барем проблематично, ако већ не и очигледно погрешно). Ово разматрање у остатку текста означаваћемо са "жаба".
Одмах да кажем, неки дијелови у књизи су сасвим океј. Рецимо прва логичка грешка, не слиједи (non sequitur), илустрована је сасвим солидним примјерима у којима је кристално јасно шта је премиса а шта закључак. Ово није и једини такав примјер, али бојим се да у већини случајева аутор није био довољно пажљив при избору илустрација.
Слиједи неколико примјера:
На страни 38. дефинисана је логичка грешка "позивање на емоције" (argumentum ad passiones) са неколико подврста, међу којима се налази и "прижељкивање" - "Priželjkivanje je logička greška koju pravimo kada pretpostavijamo da je nešto istinito ili lažno samo zbog toga što mi želimo da bude istinito ili lažno. " Наведен је сљедећи примјер:
"Osećam u dubini duše da će Zvezda sutra pobediti. " уз коментар "Priželjkivanje nije validna osnova za tvrdnju."
Наравно да није, али овде и нема никакве тврдње о резултату саме утакмице - ту је само констатација онога што одређена особа осјећа. Према томе, ово на основу нилског коња никако не може да буде логичка грешка.
Подврста ове исте логичке грешке под називом "позивање на инат" илустрована је сљедећим примјером:
"Nemoj da predložiš Jovanu za najboljeg radnika meseca, ona prošlog meseca nije predložila tebe." Коментар аутора: "Inat umesto validnog razloga. Možda je Jovana zaista ovog meseca zaslužila tu nagradu. "
Може бити и да је заслужила и овај приједлог свакако није најконструктивнији, али због жабе не може да се сматра логичком грешком.
Логичка грешка "погрешан узрок" (non causa pro causa) такође има неколико различитих подврста. Једна од њих је "погрешан правац", за коју је наведен сљедећи примјер:
"Deca koja igraju agresivne igrice postaju agresivna. "
Аутор коментарише: "Primer logičke greške pogrešan pravac. Sasvim je moguće da agresivna deca više vole agresivne igrice nego deca koja nisu agresivna. "
Ово је један од ријетких увјерљивих примјера у књизи. Ова глупост о повезаности играња "агресивних" игара са агресивношћу у стварном животу често се среће у медијима. Међутим, нисам баш задовољан ауторовим објашњењем. Колико ми је познато, не постоји апсолутно ниједно озбиљно истраживање које показује било какву сличну повезаност, тако да ово комотно може да буде и non sequitur или нешто слично. Ипак, аутор је милостив према оном ко износи тврдњу, па дозвољава могућност да агресивна дјеца заиста више играју агресивне игре (или да агресивне игре више играју агресивна дјеца?). Ако прихватимо ту претпоставку, онда је ово добро објашњење и лијеп примјер логичке грешке "погрешан правац".
Међутим, примјер за другу подврсту није добар:
"Popio sam homeopatski lek i odmah mije bilo mnogo bolje. " Коментар: "Primer logičke greške posle toga. Zanemaruju se svi ostali uzeti lekovi i primenjeni tretmani, kao i mogućnost poboljšanja zdravlja bez upotrebe lekova. "
Без обзира да ли је ово тврђење тачно или није, по основу нилског коња ово није логичка грешка. У питању је само једно тврђење (заправо конјункција два тврђења), без икаквих претпоставки о томе да ли је прво било узрок другог. Изговарач можда једноставно констатује чињенично стање. Аутор претпоставља да ово треба да се тумачи као "Одмах ми је било боље ЗБОГ хомеопатског лијека", што је врло слободна интерпретација реченице (на неким другим мјестима, као што ћемо видјети, кад је ријеч о тумачењу изнесеног тврђења аутор је стриктни буквалиста). Ако се и прихвати такво тумачење, нисам сасвим сигуран да ли ово може да се сматра логичком грешком. Тј. мрско ми је да сад размишљам о томе.
Идемо даље: На страни 57., као примјер логичке грешке "позивање на већину", наведен је сљедећи примјер:
"Google daje više rezultata kada napišem „neznam” nego kad upišem ,,ne znam”. "
Само по себи, ово је обична констатација (не знам да ли је тачна или нетачна) и према томе овде на сцену ступа нилски коњ. Може да се сматра логичком грешком само ако измаштамо контекст у коме ово заправо значи "Гугл даје више резултата за ово прво, дакле правилно је 'незнам'". Међутим, нема ниједног ваљаног разлога да посматрамо баш тај контекст. Ако је аутор то имао на уму, требало је и да наведе. Не можете тек тако спопадати људе и говорити им да су направили логичке грешке само зато што кажу резултате претраге у срч енџину.
На страни 98 дефинисана је логичка грешка "позивање на силу". Примјери који су дати за ову логичку грешку су сљедећи:
"Predsednik upravnog odbora: „Svi koji se protive mojim argumentima za otvaranje novog odeljenja, nek odmah daju ostavku.” "
"Učenik: Nije fer da rok za predaju pismenog sastava bude tako kratak.
Profesor: Ne raspravljaj se sa mnom inače ti sleduje ukor. "
Сами процијените да ли вам ово више личи на праву логичку грешку или на жабу. Мени више вуче на ово друго.
Кад смо код ове логичке грешке, аутор наводи и "исправну" верзију овог аргумента:
"Važno je napomenuti da je argument pozivanje na silu greška samo onda kada kazna nije smisleno i logički povezana sa zaključkom. Postoje verzije argumenta pozivanje na silu koji nisu logičke greške. Na primer:
Premisa: Ako voziš pijan, završićeš u zatvoru.
Premisa: Ne želiš da ideš u zatvor.
Zaključak: Ne bi trebalo da voziš pijan.
Ovaj argument nije pogrešan, nije logička greška, jer se kazna, što je ujedno i pretnja, ne odnosi na prirodu premise, na primer na moralnost vožnje u pijanom stanju, već se odnosi na zakonske posledice po ljude koji voze pijani i na zakon kojim se takvi prekršaji kažnjavaju. "
Све је то лијепо, али овај аргумент очигледно јесте логичка грешка, пошто је прва премиса нетачна. Ако возиш пијан, не мора да значи да ћеш завршити у затвору. Можда те неће ухватити полиција. Можда можеш да потплатиш полицајца. Можда те пусти зато што си му друг из средње.
На страни 55. имамо још један примјер у коме аутор "измишља" логичку грешку подразумијевајући много више од оног што је изречено (образложење елиминисано због простора, постављам у коментару на захтјев).
Сада ћемо да видимо неколико супротних примјера, у којима Предраг без разлога неку изјаву тумачи потпуно буквално:
На страни 125, у примјеру како се "исправно" користи свођење на апсурд:
"Ako bi svi živeli baš onako kako je Isus živeo, ovaj svet bio bi divno mesto!
Da je ovo tačno, imali bismo sedam milijardi ljudi koji samo idu od mesta do mesta i propovedaju, ali ne bi imao ko da sluša. Ne bi prošlo ni mesec-dva, a svi bi poumirali od gladi. Samo bi lešinarima bilo divno. Pošto svet ne može u isto vreme biti isključivo divno i isključivo užasno mesto, ova tvrdnja je pogrešna. Ovakva analiza je primer ispravnog korišćenja tehnike svođenje na apsurd. "
Ова анализа ће прије бити straw man него "примјер исправног коришћења технике свођења на апсурд". Прије него што се пожури са карикирањем нечега, ваљало би саговорника испитати шта је тачно мислио (поштовање саговорника, дјецо!). Можда је хтио да каже да не треба да осуђујемо друге или да не узвраћамо насиљем на насиље или да будемо скромни или откуд ја знам шта (или да претварамо воду у вино и ходамо по води???). Можда се једноставно није прецизно изразио и можете да му помогнете да јасније формулише своје мисли. Уосталом, много љепше свођење на апсурд би било сљедеће: "Кад бисмо сви живјели баш онако како је Исус живио, лијечили бисмо људе, истјеривали демоне, качили се с фарисејима и књижевницима и онда бисмо били разапети на крст." (васкрсење не долази обавезно у пакету, пошто се дешава након смрти)
Од сличне сорте ми се чине и примјери за грешку "позивање на новитет" на страни 108:
"Ako želiš da smršaš, najbolje je da držiš ovu najnoviju dijetu.
Kompanija će sada biti uspešnija jer smo napravili reorganizaciju. "
Први примјер би био логичка грешка ако се особа стварно руководи импликацијом "ако је нешто ново, онда је то боље". Међутим, овако формулисана реченица мени изгледа као брутално пресјечен почетак бесједе у којој би одмах било објашњено у чему се састоји та дијета и зашто је добра (и разлози за то не би имали никакве везе са новитетом већ са самим избором режима исхране). Слично важи за други примјер, уз одговарајуће измјене.
Поред ових неспретно одабраних примјера (а у књизи их има још гомила и немам довољно карактера на располагању да све то наведем, ионако сам већ морао потпуно да искасапим текст), за неке од "грешака" врло је упитно зашто су назване логичким грешкама, јер се ни у путу нису среле са ауторовом дефиницијом. На примјер argumentum verbosium - страна 48. Аутор каже овако:
"Dokaz zastrašivanjem je logička greška koja nastaje kada se navodni dokaz predstavlja tako da publika ili sagovornik nisu sposobni da shvate šta je rečeno -samim tim, sprečeni su da postavljaju bilo kakva pitanja. "
То је све лијепо и красно, намјерно коришћење компликованих фраза и непознатих ријечи свакако није превише конструктивна појава у дијалогу, али то нема никакве везе са коректношћу самог аргумента. Ако је неки аргумент исправан, начин на који је представљен не мијења ту исправност. Ако је погрешан, онда треба показати тачно због чега је погрешан.
Сумњив ми је и аргумент из понављања (стр. 76), као и "игнорисање проблема" (стр. 25). Нажалост, немам довољно карактера на располагању да ово развијем.
Углавном, примјери у књизи су превише "букварски" и изгледају помало неозбиљно. Вјерујем да би се постигао много бољи ефекат да је аутор пронашао што је могуће више стварних примјера логичких грешака (из новина, телевизијских емисија, филмова, итд.) и прокоментарисао њих, умјесто што је неуморно злостављао јадног Стевана.
Сматрам да сам у овом тексту навео довољно примјера да поткријепим тезу да употреби ове књиге треба приступити са великом дозом опреза.
Очекујем да у наредном издању, ако га буде, аутор уважи примједбе које сам овде изнио (и слободно може да ме контактира за још неке конструктивне коментаре које сам морао да избришем), што ће довести до значајног побољшања квалитета књиге. Не тражим чак ни коауторски кредит, биће довољно да ме спомене у захвалници.
50 логичких грешака за које треба да знате Предрага Стојадиновића је приручник у коме се наводе, мислим да нема шансе да погодите шта слиједи, називи педесет логичких грешака за које би требало да знате. Књига је прилагођена најширем читалачком кругу и не захтијева никакво познавање формалне логике. Након предговора и кратког увода у коме су дефинисани основни појмови формалне и неформалне логичке грешке (прецизније: у коме се покушало са дефиницијом основних појмова), остатак књиге се своди на низање дефиниција и врло кратких примјера за сваку од наведених логичких грешака.
У теорији, ово је сасвим океј идеја. У пракси, међутим, књига је врло ограничене употребљивости, да не кажем неку тежу ријеч. Просто је невјероватно колико је конфузије, непрецизности и чистих нетачности аутор успио да стрпа у овако мали број страна (од којих неке садрже једва два реда текста!). Има се утисак као да је, ваљда у част назива своје књиге, покушао у њој да направи бар педесет грешака. Нисам компулсивни бројач па не знам да ли је успио у томе, али нек ми украду рођени шешир ако није пришао прилично близу. Далеко од тога да ће вам ова књига "изоштрити ум" и "помоћи да постанете вешти саговорници", како то у свом симпатично претенциозном предговору наводи Воја Антонић - будете ли се строго држали оног што вам се овде сервира, претворићете се у параноика који на сваку другу саговорникову реченицу зазива латински назив неке грешке коју је овај "направио". У ствари, већ сам се сретао са таквим случајевима гдје поједине индивидуе користе знања напабирчена из ове књиге за "тријумф" у дискусији, при чему се под тријумфом подразумијева да пронађете логичку грешку коју је "противник" направио (или, ако је није уопште направио, да нађете нешто довољно близу томе што је рекао) и да је именујете. Шта вам то тачно доноси, до ђавола немам појма, али изгледа да тако функционише "дијалог" с неким људима.
Проблеми са овом књигом леже како у врло непрецизном дефинисању појмова који се користе, тако и у многим потпуно неодговарајућим примјерима. Збрканост уводног дијела бисмо могли да припишемо ауторовом покушају да избјегне сваку врсту формализма и све образложи ријечима, али таква претпоставка мени изгледа врло оптимистично. Ја имам утисак да је конфузија тог дијела директна посљедица конфузије у ауторовим мислима. Што се примјера тиче, сваком је јасно да је контекст у конверзацији кључна ствар и да језик у својој суштини непрецизан, што аутор злоупотребљава да многим мјестима одређене изјаве интерпретира онако како се њему свиђа, без икаквог доказа да је управо то значење исправно. Коначно, наслов књиге је обмањујући јер неке ствари које су назване логичким грешкама то једноставно нису. Али претпостављам да звучи много љепше кад напишете 50 логичких грешака за које треба да знате него рецимо 37 логичких грешака и 13 обмана у конверзацији неког другог типа за које треба да знате.
Предговор Воје Антонића је забавна (нажалост прекратка) параноична тирада о опасностима које нас вребају иза сваког ћошка, а одличан одбрамбени механизам против разних могућих превара и покушаја убистава и силовања представља... нож? пиштољ? атомска бомба? Не, него познавање латинских назива логичких грешака. Након тог увода, Стојадиновић нам цитира свог омиљеног аутора Сема Хериса, који нешто дроби о значају логике и доказа. Разумљиво је што Пеђа цитира баш Хериса (једном је за њега рекао и да је "у рангу Тесле и Њутна"), али ја не могу да замислим мање подобну особу за причу о доказима и логици, јер дотичном уопште не представља проблем да у широком луку заобиђе и једно и друго ако се случајно нађу на путу неком његовом унапријед формираном ставу (о овоме сам писао у тексту о књизи The End of Faith).
Прича о логичким грешкама почиње сљедећим ријечима:
"Logičkom greškom se naziva greška u rezonovanju.
Kao i matematičke jednačine, logika ima svoju strukturu i ona izgleda otprilike ovako: jedan plus dva jednako je tri."
Од овог пасуса диже ми се коса на глави. Логика се, као што знамо, бави (између осталог) исказима. Искази су смислене изјавне реченице које су или тачне или нетачне (у преводу: немају непрецизно дефинисаних појмова нити промјенљивих параметара). Лијеп примјер исказа је управо горе споменута реченица "један плус два једнако је три". Ти искази се комбинују у сложеније исказе уз помоћ логичких операција (конјункција, дисјункција, импликација и сл.), слично као што у аритметици формирамо изразе уз помоћ бројева и рачунских операција (множење, сабирање,...). Дакле, "један плус два једнако је три" је само један од исказа којима се логика бави. Говорити о "структури логике", а не споменути логичке операције је као да кажете "Аритметика има своју структуру и она изгледа отприлике овако: коријен из два". Или: "Српски језик има своју структуру и она изгледа отприлике овако: слон".
"Na jednoj strani jednačine stoji ono što već znamo ili u čemu se slažemo, a na drugoj strani je odgovor koji je istinit sve dok se parametri na prvoj strani ne promene."
Реченица оваква каква јесте потпуно је неупотребљива. Оно што се "зна" или "у чему се слажемо" може да буде само неко тврђење (исказ). "1+2" и "3" дефинитивно то нису. Замислите да вас заустави неко на улици и пита "Јел се слажеш да три петине?" или "Знаш ли да радијатор у мом стану?". Рекли бисте му да је луд и одмах побјегли од такве будале. Поред тога, какви црни параметри на првој страни?!?! 1, 2 и 3 нису параметри него константе. И ако је на једној страни одговор (шта год то било) који је "истинит док се параметри на првој страни не промене", да ли то значи да он престаје да буде истинит ако се параметри промијене? Препостављам да би све ово имало знатно више смисла да је умјесто ове несрећне једнакости операција импликације, па да се бројеви замијене исказима, али то је већ ШББКББ и не видим што бисмо ми бацали пасуљ да одгонетнемо шта је аутор хтио да каже. Оваква непрецизност у књизи која се, макар заобилазно, бави логиком потпуно је недопустива. Те ствари се отклањају ревносним читањем квалитетне литературе, а не Хиченса и Докинса.
"U logici se ideja naziva premisa"
Идеја? Која идеја?
"i ona se može uklopiti s drugim premisama tako da nas dovede do validnog zaključka. Uzmimo, primera radi, da jedna premisa glasi: magneti privlače železo, a druga - određeni predmet je napravljen od gvožđa. Bez ikakve provere možemo logički ispravno zaključiti da će magnet privući taj predmet. "
Овде премиса и закључак нису прецизно дефинисани, али дати примјер илуструје шта је шта довољно сликовито за потребе књиге.
Логичке грешке подијељене су на формалне и неформалне:
"Šablon razmišljanja koji nameće formalna greška uvek je pogrešan zato što postoji greška u samoj strukturi argumenta, u njegovoj logičkoj formi. Kod formalnih grešaka sasvim je moguće da su premise istinite - a možda čak i zaključak bude istinit - ali je sam argument netačan jer izvedeni zaključak ne sledi iz zadatih premisa."
Лијепо, али без икаквог објашњења шта тачно значи да закључак "не слиједи из задатих премиса". Ово вам се можда чини као тривијално и неважно, али је заправо врло битно питање које нас води у саму структуру логичког аргумента. (лапрдање из ове заграде је избрисано због недостатка простора)
"Neformalne greške mogu imati validnu logičku formu, ali su ipak greške zbog karakteristika samih premisa. Zaključak se izvodi iz datih premisa i samim tim je logički validan, ali nije istinit zbog toga što jedna premisa ili obe premise nisu istinite. "
Ово је кардинална грешка због које се у првом средње из логике добија кец као кућа. То што су премисе неистините не значи да је закључак који слиједи из њих такође неистинит. Поред тога, црни Стојадиновићу, па зар аргумент не може да има више од двије премисе? :-)
Било како било, да сумирамо: И формалне и неформалне логичке грешке садрже барем двије компоненте: премису (најмање једну) и закључак. Формалне грешке су оне код којих закључак није посљедица премиса, док су код неформалних грешака неке од премиса нетачне. Обратите пажњу да и формалне и неформалне грешке садрже бар двије "компоненте" - премису и закључак - од којих су обје по дефиницији искази (исказ је смислена изјавна реченица за коју важи тачно једна од двије могућности - или је тачна или је нетачна). Дакле, логичком грешком можемо да назовемо само оно што има обје ове компоненте, при чему се допушта да премисе нису експлицитно наведене него да се подразумијевају из контекста. На примјер, замислимо да Марко каже "Ненад је отишао код видовњака", а Стеван на то одговори "Он је будала и кретен". Можемо са великом сигурношћу да констатујемо да Стеван реагује на Маркову констатацију да је Ненад отишао код видовњака и у том случају ово би била логичка грешка, пошто не мора да значи да је неко будала и кретен само зато што је отишао код видовњака. Можда није ишао на консултације него да га опљачка. А можда је у питању и аутентичан видовњак?! С друге стране, ако Стеван изненада упадне у Ненадову собу и заурла на њега "Ти си будала и кретен!", ово можда јесте нетачно тврђење, али није логичка грешка (иако свакако одаје мањак пристојности) пошто се ради о обичној једноставној констатацији, без икаквих видљивих премиса. Да бисмо касније могли лакше да се позивамо на ово објашњење, даћемо му кодно и��е "нилски коњ". Такође, по овој дефиницији, било каква не-тврђења, дакле наређења, питања и било шта друго, одмах отпадају из групе логичких грешака. Изузетак од овога су такозвана сложена питања, која у себи поред самог упита садрже и неко тврђење (најчешће барем проблематично, ако већ не и очигледно погрешно). Ово разматрање у остатку текста означаваћемо са "жаба".
Одмах да кажем, неки дијелови у књизи су сасвим океј. Рецимо прва логичка грешка, не слиједи (non sequitur), илустрована је сасвим солидним примјерима у којима је кристално јасно шта је премиса а шта закључак. Ово није и једини такав примјер, али бојим се да у већини случајева аутор није био довољно пажљив при избору илустрација.
Слиједи неколико примјера:
На страни 38. дефинисана је логичка грешка "позивање на емоције" (argumentum ad passiones) са неколико подврста, међу којима се налази и "прижељкивање" - "Priželjkivanje je logička greška koju pravimo kada pretpostavijamo da je nešto istinito ili lažno samo zbog toga što mi želimo da bude istinito ili lažno. " Наведен је сљедећи примјер:
"Osećam u dubini duše da će Zvezda sutra pobediti. " уз коментар "Priželjkivanje nije validna osnova za tvrdnju."
Наравно да није, али овде и нема никакве тврдње о резултату саме утакмице - ту је само констатација онога што одређена особа осјећа. Према томе, ово на основу нилског коња никако не може да буде логичка грешка.
Подврста ове исте логичке грешке под називом "позивање на инат" илустрована је сљедећим примјером:
"Nemoj da predložiš Jovanu za najboljeg radnika meseca, ona prošlog meseca nije predložila tebe." Коментар аутора: "Inat umesto validnog razloga. Možda je Jovana zaista ovog meseca zaslužila tu nagradu. "
Може бити и да је заслужила и овај приједлог свакако није најконструктивнији, али због жабе не може да се сматра логичком грешком.
Логичка грешка "погрешан узрок" (non causa pro causa) такође има неколико различитих подврста. Једна од њих је "погрешан правац", за коју је наведен сљедећи примјер:
"Deca koja igraju agresivne igrice postaju agresivna. "
Аутор коментарише: "Primer logičke greške pogrešan pravac. Sasvim je moguće da agresivna deca više vole agresivne igrice nego deca koja nisu agresivna. "
Ово је један од ријетких увјерљивих примјера у књизи. Ова глупост о повезаности играња "агресивних" игара са агресивношћу у стварном животу често се среће у медијима. Међутим, нисам баш задовољан ауторовим објашњењем. Колико ми је познато, не постоји апсолутно ниједно озбиљно истраживање које показује било какву сличну повезаност, тако да ово комотно може да буде и non sequitur или нешто слично. Ипак, аутор је милостив према оном ко износи тврдњу, па дозвољава могућност да агресивна дјеца заиста више играју агресивне игре (или да агресивне игре више играју агресивна дјеца?). Ако прихватимо ту претпоставку, онда је ово добро објашњење и лијеп примјер логичке грешке "погрешан правац".
Међутим, примјер за другу подврсту није добар:
"Popio sam homeopatski lek i odmah mije bilo mnogo bolje. " Коментар: "Primer logičke greške posle toga. Zanemaruju se svi ostali uzeti lekovi i primenjeni tretmani, kao i mogućnost poboljšanja zdravlja bez upotrebe lekova. "
Без обзира да ли је ово тврђење тачно или није, по основу нилског коња ово није логичка грешка. У питању је само једно тврђење (заправо конјункција два тврђења), без икаквих претпоставки о томе да ли је прво било узрок другог. Изговарач можда једноставно констатује чињенично стање. Аутор претпоставља да ово треба да се тумачи као "Одмах ми је било боље ЗБОГ хомеопатског лијека", што је врло слободна интерпретација реченице (на неким другим мјестима, као што ћемо видјети, кад је ријеч о тумачењу изнесеног тврђења аутор је стриктни буквалиста). Ако се и прихвати такво тумачење, нисам сасвим сигуран да ли ово може да се сматра логичком грешком. Тј. мрско ми је да сад размишљам о томе.
Идемо даље: На страни 57., као примјер логичке грешке "позивање на већину", наведен је сљедећи примјер:
"Google daje više rezultata kada napišem „neznam” nego kad upišem ,,ne znam”. "
Само по себи, ово је обична констатација (не знам да ли је тачна или нетачна) и према томе овде на сцену ступа нилски коњ. Може да се сматра логичком грешком само ако измаштамо контекст у коме ово заправо значи "Гугл даје више резултата за ово прво, дакле правилно је 'незнам'". Међутим, нема ниједног ваљаног разлога да посматрамо баш тај контекст. Ако је аутор то имао на уму, требало је и да наведе. Не можете тек тако спопадати људе и говорити им да су направили логичке грешке само зато што кажу резултате претраге у срч енџину.
На страни 98 дефинисана је логичка грешка "позивање на силу". Примјери који су дати за ову логичку грешку су сљедећи:
"Predsednik upravnog odbora: „Svi koji se protive mojim argumentima za otvaranje novog odeljenja, nek odmah daju ostavku.” "
"Učenik: Nije fer da rok za predaju pismenog sastava bude tako kratak.
Profesor: Ne raspravljaj se sa mnom inače ti sleduje ukor. "
Сами процијените да ли вам ово више личи на праву логичку грешку или на жабу. Мени више вуче на ово друго.
Кад смо код ове логичке грешке, аутор наводи и "исправну" верзију овог аргумента:
"Važno je napomenuti da je argument pozivanje na silu greška samo onda kada kazna nije smisleno i logički povezana sa zaključkom. Postoje verzije argumenta pozivanje na silu koji nisu logičke greške. Na primer:
Premisa: Ako voziš pijan, završićeš u zatvoru.
Premisa: Ne želiš da ideš u zatvor.
Zaključak: Ne bi trebalo da voziš pijan.
Ovaj argument nije pogrešan, nije logička greška, jer se kazna, što je ujedno i pretnja, ne odnosi na prirodu premise, na primer na moralnost vožnje u pijanom stanju, već se odnosi na zakonske posledice po ljude koji voze pijani i na zakon kojim se takvi prekršaji kažnjavaju. "
Све је то лијепо, али овај аргумент очигледно јесте логичка грешка, пошто је прва премиса нетачна. Ако возиш пијан, не мора да значи да ћеш завршити у затвору. Можда те неће ухватити полиција. Можда можеш да потплатиш полицајца. Можда те пусти зато што си му друг из средње.
На страни 55. имамо још један примјер у коме аутор "измишља" логичку грешку подразумијевајући много више од оног што је изречено (образложење елиминисано због простора, постављам у коментару на захтјев).
Сада ћемо да видимо неколико супротних примјера, у којима Предраг без разлога неку изјаву тумачи потпуно буквално:
На страни 125, у примјеру како се "исправно" користи свођење на апсурд:
"Ako bi svi živeli baš onako kako je Isus živeo, ovaj svet bio bi divno mesto!
Da je ovo tačno, imali bismo sedam milijardi ljudi koji samo idu od mesta do mesta i propovedaju, ali ne bi imao ko da sluša. Ne bi prošlo ni mesec-dva, a svi bi poumirali od gladi. Samo bi lešinarima bilo divno. Pošto svet ne može u isto vreme biti isključivo divno i isključivo užasno mesto, ova tvrdnja je pogrešna. Ovakva analiza je primer ispravnog korišćenja tehnike svođenje na apsurd. "
Ова анализа ће прије бити straw man него "примјер исправног коришћења технике свођења на апсурд". Прије него што се пожури са карикирањем нечега, ваљало би саговорника испитати шта је тачно мислио (поштовање саговорника, дјецо!). Можда је хтио да каже да не треба да осуђујемо друге или да не узвраћамо насиљем на насиље или да будемо скромни или откуд ја знам шта (или да претварамо воду у вино и ходамо по води???). Можда се једноставно није прецизно изразио и можете да му помогнете да јасније формулише своје мисли. Уосталом, много љепше свођење на апсурд би било сљедеће: "Кад бисмо сви живјели баш онако како је Исус живио, лијечили бисмо људе, истјеривали демоне, качили се с фарисејима и књижевницима и онда бисмо били разапети на крст." (васкрсење не долази обавезно у пакету, пошто се дешава након смрти)
Од сличне сорте ми се чине и примјери за грешку "позивање на новитет" на страни 108:
"Ako želiš da smršaš, najbolje je da držiš ovu najnoviju dijetu.
Kompanija će sada biti uspešnija jer smo napravili reorganizaciju. "
Први примјер би био логичка грешка ако се особа стварно руководи импликацијом "ако је нешто ново, онда је то боље". Међутим, овако формулисана реченица мени изгледа као брутално пресјечен почетак бесједе у којој би одмах било објашњено у чему се састоји та дијета и зашто је добра (и разлози за то не би имали никакве везе са новитетом већ са самим избором режима исхране). Слично важи за други примјер, уз одговарајуће измјене.
Поред ових неспретно одабраних примјера (а у књизи их има још гомила и немам довољно карактера на располагању да све то наведем, ионако сам већ морао потпуно да искасапим текст), за неке од "грешака" врло је упитно зашто су назване логичким грешкама, јер се ни у путу нису среле са ауторовом дефиницијом. На примјер argumentum verbosium - страна 48. Аутор каже овако:
"Dokaz zastrašivanjem je logička greška koja nastaje kada se navodni dokaz predstavlja tako da publika ili sagovornik nisu sposobni da shvate šta je rečeno -samim tim, sprečeni su da postavljaju bilo kakva pitanja. "
То је све лијепо и красно, намјерно коришћење компликованих фраза и непознатих ријечи свакако није превише конструктивна појава у дијалогу, али то нема никакве везе са коректношћу самог аргумента. Ако је неки аргумент исправан, начин на који је представљен не мијења ту исправност. Ако је погрешан, онда треба показати тачно због чега је погрешан.
Сумњив ми је и аргумент из понављања (стр. 76), као и "игнорисање проблема" (стр. 25). Нажалост, немам довољно карактера на располагању да ово развијем.
Углавном, примјери у књизи су превише "букварски" и изгледају помало неозбиљно. Вјерујем да би се постигао много бољи ефекат да је аутор пронашао што је могуће више стварних примјера логичких грешака (из новина, телевизијских емисија, филмова, итд.) и прокоментарисао њих, умјесто што је неуморно злостављао јадног Стевана.
Сматрам да сам у овом тексту навео довољно примјера да поткријепим тезу да употреби ове књиге треба приступити са великом дозом опреза.
Очекујем да у наредном издању, ако га буде, аутор уважи примједбе које сам овде изнио (и слободно може да ме контактира за још неке конструктивне коментаре које сам морао да избришем), што ће довести до значајног побољшања квалитета књиге. Не тражим чак ни коауторски кредит, биће довољно да ме спомене у захвалници.
February 18, 2022
Suviše pojednostavljivanja i ponegde nedovoljno jasne definicije su glavne mane. Međutim, neočekivana dobra strana ove knjige je lik Stevana (iz primera) koji praktično u svemu greši, a uz to se ponaša kao pravi drkadžija i zaslužuje spin-off. 😍
January 24, 2021
није ни за курац
Displaying 1 - 3 of 3 reviews