Bekos

by Enes Halilović

Kad bol proviri kroz usta, treba mu dopustiti da iskoči.

Tri audio-snimka poslata su jednom piscu da ih samo prekuca i troglasju dâ naslov koji sam odabere. Pisac je Enes Halilović, a naslovna reč bekos, izgovorena u Herodotovom mitu kao prva i iskonska, u ovom romanu postaje ono što tri pripovedača očajnički traže – uteha, oslonac, smisao.

Prvi glas pripada psihijatru Piloreti, koji se vraća na Peštersku visoravan da sahrani oca i suoči se s tišinom prazne kuće, mutnim sećanjima i društvom koje se nepovratno raspalo. Drugi je glas Lemeza koji psihijatru Martinu priča svoj život i dodiruje srž najdubljih tajni balkanskih kriminalnih klanova. Treći glas je Martinov – ispovest o vezi s Lemezovom sestrom i sumnji da možda deli s njom više nego što bi smeo.

Kroz ovu polifonijsku naraciju, u koju Halilović utiskuje i fragmente pesama, priča, novinskih izveštaja, sudskih dokumenata i memoara – ne kao ukras, već kao simptom govora koji više ne veruje samom sebi – nazire se portret jednog razorenog podneblja gde su lične i kolektivne traume nerazmrsivo isprepletane.

208 pages, Paperback

Published June 1, 2025

About the author

Enes Halilović je pripovedač, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik.

Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i veb časopis za književni intervju Eckermann.

Objavio je zbirke poezije: Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007) i Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Lomača (izabrane pesme, 2012), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2010) i roman Ep o vodi (2012).

Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom i makedonskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki i katalonski jezik.

Halilovićevu dramu Komad o novorođenčadima koja govore premijerno su izveli glumci berlinskog teatra Schaubühne 10. marta 2011. godine. Halilović je zastupljen u brojnim pesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, i „Meša Selimović“

Reviews

[endrju]

Deus ex machina nikada nije dobro književno rešenje a ovde se nesretni deus baš naradio. No, da čitanje ne bude uzalud pobrinula se "virdžina" (anahrona takav kakva jeste u kontekstu ovog romana) jer mora da se primeti da je motiv transrodnosti, sa većom ili manjom ulogom, prošetao kroz značajan broj srpskih romana koje pročitah u poslednje vreme. Tako ovde, ali i u Rtu Saše Ilića, pa onda kod Predraga Đurića u Zebaldovoj groznici. I eto meni fine teme za jedan naučni rad.

[A P · Rating 3 out of 5]

Najslabiji roman od Halilovića koji sam pročitala. Ne znam da li je to zbog prevelikih očekivanja koja sam imala od njegovih prethodnih knjiga, ali Bekos često skače sa teme na temu i sa lika na lika, a da ne ulazi u dubinu. Lemez je najbolji deo knjige, ali samo zato što su svi ostali naratori previše površni, a i priče o njemu deluju više kao niz avantura nego kao ulazak u njegove motive i postupke. Očekivala sam mnogo više prikaza Pešteri, njene prirode, društvenih normi, načina na koji ljudi tu žive i bore se, kao i pritiska koji trpe žene, a dobila sam samo miks stereotipa. Pored Cece, nijedan ženski lik nije razrađen. Najgori lik je Šumar, koji, iako je komično napisan, deluje toliko psihopatski da čak i u knjizi sa ubicama i lopovima ispada bolesno.
Amel je definitivno lik koji je imao veliki potencijal i po meni trebao da bude u centru knjige, ali je umesto toga ostao usputna anegdota. Iako ima zanimljivih delova, roman je daleko slabiji od prethodna dva.

[Nebojsa Radovic · Rating 4 out of 5]

Žao mi je iskreno da dam trojku jer je Halilović jako nadaren i načitan pisac, koji ume da sklopi tekst tako da je dinamičan i da “vozi” čitaoca od početka do kraja.

Razlog zašto mi je ovo bliže 3 nego 4 je što je sama tema onako malo dosadnjikava, i što se na momente knjiga pretvara u umetnost radi umetnosti umesto neke konkretnije teme ili dublje poruke (koja nije sjebani smo kao društvo). Plus ta nekakva “cameo” pojavljivanja Kuma i otmice Brene i Bobe su mi nepotrebna, kao neki shock value koji je trebao da se ubaci a ili se desio prekasno ili je jednostavno nepotreban.

Medjutim ovaj komentar ne treba da vas obeshrabri da ispratite Halilovićev opus, on je pisac vredan praćenja o čitanja i ako imate vremena dajte mu priliku.

[Zov · Rating 5 out of 5]

Bekos - Enes Halilović

…

Misliš, tamo negde je kraj, a horizont se uvek pomera.

[Dimitrije Vojnov · Rating 1 out of 5]

BEKOS Enesa Halilovića je, u suštini, jedna inverzija poetike poznog Moma Kapora.

Romani Moma Kapora koji su inicirali nastanak pokreta zvanog "proza u trapericama" bili su neizostavni deo života u Jugoslaviji, naročito među mladim ljudima u gradovima, i doneli su jedan potpuno nov i svež format urbane proze, među najširu čitalačku publiku.

Momo Kapor kao javna ličnost još uvek po raznim osnovama živi u našoj svakodnevici ali njegov literarni opus kao da je zaboravljen. Recimo, Laguna nije napisala da je roman Srđana Dragojevića PAŠA zapravo novelizacija scenarija nastalog kao adaptacija Kaporovog i Džumhurovog romana ZELENA ČOJA MONTENEGRA. Činjenica da se čak i ja iz svog detinjstva sećam te knjige, kao jednog veoma popularnog i omiljenog romana, očigledno nije tako masovna kad je danas moguće izdati rimejk tog rukopisa bez da se izvornik na bilo koji način pomene.

Momo Kapor je danas kao književnik umnogome očigledno zaboravljen i potcenjen, što je šteta, jer on je prilično doprineo svojim pisanjem ne samo da se neke teme i pristupi uvedu u našu književnost već i da se objavljivanje demokratizuje. Veliki deo urbane proze verovatno ne bi postojao da njega nije bilo.

Od proze u trapericama, vremenom, Kapor se vraćao temama koje imaju veze sa njegovim korenima, a pisanje romana pratio je i pisanjem u novinama tako da je vremenom napravio jedan univerzum duhovite zavičajne proze koja je prožimala savremeni život sa poukama iz zanimljivih, mahom apokrifnih i žestoko fikcionalizovanih zgoda iz Hercegovine i Crne Gore. Međutim, i u tom "povratku korenima", Kapor suštinski nije odustao od tendencije tog kretanja od iskona prema progresu, od krša prema gradu itd.

Halilović se međutim bavi kontra-procesom. On ispisuje par stotina stranica nekih pešterskih budalaština, nekih anegdota i viceva s bradom, za koje je sporadično čak i neverovatno da nekoga zanimaju, kao nekako literarno tkanje o svojim karakterima. A tih karaktera nema jer su oni slabo osmišljeni i situaciono determinisani tipovi. Na sve to dodaje jednu šarlatansku dimenziju pseudoistorijske mitomanije, za koju zapravo nije jasno zašto nam je pružena.

Ne bih da budem pretenciozan i da sugerišem kako u ovome ima neke ideje ali možda je zamisao da pešterske pizdarije kojima se ovde traći čitaočevo vreme budu same sebi svrha jer u njima nema relacije ni prema čemu, ni u kulturalnom ni u životnom pogledu.

Naravno, sve svoje nedostatke nadoknađuje kroz svaku moguću prednost Ich forme. Ovde se ređaju nepouzani naratori, transkripti, priče, predanja, malo se dobije na obimu teksta tako što se ponešto izdašno ponovi i iznova prepriča. Tako da na kraju, čovek zaista ne zna šta čita.

Naravno, moguće je naći neukog čitaoca koji sve što je smešteno u neku vukojebinu shvata kao dokument o iskonskoj mudrosti našeg čoveka, i Halilović na to verovatno negde i računa.

No, sve ovo na stranu, evidentno je da ovaj roman, kakav je da je, ima u sebi jednu ciničnu dimenziju jer ne bi bilo svih ovih piščevih odmaka od vlastitog pisanja da i on sam nije svestan da je reč o besmislici, i da nekako mora da je upakuje kako bi iz svega izašao što čistijeg obraza.

A obraz ne da je čist, već je ovaj roman čak i ovenčan najmanje jednom uglednom književnom nagradom. Dakle, ova nebuloza je ispunila svoju misiju, verovatno više nego što bi se očekivalo.

Jedan od osnovnih razloga za eroziju naše kulture u širem smislu jeste erozija pisane reči, a u njenom centru naravno, same književnosti. BEKOS je tipičan primer jednog nepromišljenog, nedomišljenog i suštinski besmislenog rukopisa nastalog dobrom voljom pisca, koji je u najboljem slučaju simulacija nečeg mnogo boljeg, ali možda malo zaboravljenog.

Ako je i to.

[Biblionata · Rating 4 out of 5]

Pešterska visoravan, u ovoj knjizi, simbol početka, utočišta, ali i teškog života i večitoj borbi za preživljavanje. Ona je takođe, na neki način, akter ove interesantne priče...
Roman je zanimljivo koncipiran od strane autora, kao iskucana verzija audio zapisa njenih likova, koji igraju ulogu i naratora. Dva lekara-psihijatra, nepripadajuća u neprihvatajućem Balkanu i jedna, ne manje, izgubljena duša- Lemez, "glumac" kojem društvo i gorka sudbina daju raznorazne životne uloge, ne baš prijatne, ali njemu nužne, da bi opstao u surovosti situacija iz tamnih vremena s kraja prošlog veka.
U prvom delu, psihijatar Piloreta, vraća u sećanje kratak dolazak kući zbog očeve sahrane i poslednji susret sa likovima iz svoje prošlosti, u kojoj i sama Pešterska visoravan igra svoju ulogu. U tom povratku i hladno-toplom udaru sećanja, u svom rastanku sa prethodnim životom, ostavlja tonski zapis u kojem "priprema" svog kolegu za dolazak u njegov rodni kraj, još uvek zbunjen, prepun pitanja zašto se odlučuje na takav korak...
Iako čitalac, završivši prvo poglavlje i "saslušavši" naratora Piloretu, stiče utisak da je lekar glavni lik i pripovedač, ipak Lemez "krade" tu ulogu, zauzimajući, svojim pripovedanjem, veći deo u celokupnoj priči. Za razliku od svog druga, on još uvek ne poznaje osobu kojoj je namenjen audio snimak u kojem on ostavlja svoj tonski zapis... Upravo kroz Lemezovo pripovedanje, pisac nas upoznaje sa predivnim opisima Peštera, njenim legendama, ali i surovosti, kroz koje je prolazila cela tadašnja SR Jugoslavija, kroz neke istorijske podatke (npr. godina kada je izvršena poslednja smrtna kazna, otmica deteta poznatih roditelja, ubistvo premijera, delovanje kriminalnih klanova...)
Na kraju, neočekivano, čitalac se upoznaje upravo sa Martinom, onome kojem su upućene prve dve audio ispovesti. Ovde, roman dobija i naznaku trilera, gde i saznajemo zašto hladni Pešter menja njegov rodni Despotovac u traženju posla.
U romanu se pominju mnoge države i gradovi u kojima, u nekim momentima, obitavaju njegovi junaci, ali meni, kao čitaocu, posebno su bili interesantna dva toponima, a to su Afrikanda, (mesto, koje asocira na afričku vrelinu, a nalazi se na krajnjem severozapadu Rusije, u arktičkom pojasu) i norveški arhipelag, Svalbard (na sredini između severne obale Norveške i Severnog pola, poznato kao mesto gde se čuvaju rezerve duplikata semena iz banaka gena širom sveta kako bi se osigurala genetska raznolikost ključnih kultura), mesta hladnija od hladnoće Peštera, nekima utočište, a nekima slučajnog susreta...
Težak period za sve nas, koji smo, svako na sebi svojstven, način prolazili, oživljava autor, kroz svoje likove i njihove priče... Zato i nije čudo, što upravo reč "bekos", daje ime ovom romanu, gde predstavlja univerzalnu potrebu za preživljavanjem i traženjem odgovora na pitanje odakle potičemo...
Pisac je, osim ličnoj inspiraciji, dao prostor nekim istinitim dešavanjima i podacima, poznatim nama, savremenicima devedesetih. Vešto inkonporiranje fragmenata iz drugih književnih dela, takođe, je ono što ovom delu daje na šarmu...

"Koliko je krvožednih koji su bili u grupi bezopasnih!
***
Ko hvali štaku, taj nema nogu.
***
Niko nije zahvalan kao onaj ko je nemoćan.
***
Ko zna kakvi su putevi vode, odakle dolazi i kuda odlazi...
***
I svakog časa negde šikne krv na zemlju. Ili lisica napadne kokoši, ili vuk ovce, ili mečka zakolje vola, ili čovjek ubije čovjeka.
***
Kad bol proviri kroz usta, treba mu dopustiti da iskoči.
***
Istorija psihijatrije je istorija pogrešnih procena.
***
Teško svakom ko padne čoveku pod zube."
Enes Halilović, "Bekos"

[Nepročitana knjiga · Rating 5 out of 5]

BEKOS - ENES HALILOVIĆ

.

Onu drugu, izgubljenu čizmicu, tražiću do kraja života

Kao što rekoh, dragi kolega, nosim očevo dugme. Znam da ću ga negdje zagubiti, ali neka ga uz mene

Ko zna kakvi su putevi vode, odakle dolazi i kuda odlazi

Kad bol proviri kroz usta, treba mu dopustiti da iskoči

Dozvoljavali su mu da zaliva cvijeće. To je radio brižno, kao da kupa novorođenče

[Boris Laketić · Rating 2 out of 5]

Središnji, obimom najveći deo romana čini priča o jednom kriminalcu sa Peštera sa nadimkom Lemez. Čita se kao krimi-hronika: o krađama, dilovanju droge i oružja, otmici sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića, plaćenim ubistvima, boravcima u zatvoru, potkazivanjima, obračunima sa drugovima-kriminalcima i dr. Periferni deo romana obuhvata anegdote i epizode vezane za druge ličnosti, na ovaj ili onaj način povezane sa Lemezom odnosno Pešterom, a koje se pretežno tiču kuriozitetā u društvenom životu i kriminalistici.
Izvestan emocionalni intenzitet je postignut kada je reč o nezavidnom položaju i tužboj sudbini ljudi sa Peštera (u tom smislu naročito Lemezova sestra Ceca).

[VR · Rating 2 out of 5]

Ipak ne...
Iako je pripovedanje zavodljivo, moglo bi se uživati u tekstu, tema... skače okolo.
Ima tu svačega i ničega da se uhvatiš za. A neuhvaćen um počne da se dosađuje u nekom trenutku. Od babskih priča, preko belosvetskih avantura do kriminalne hronike. Svega ima, podseća na fantaziju, podseća da stvarnost, podseća na izmaštan život. Sve je šareno od pojedinačnih krpica zašivenih zajedno u jedan prekrivač. Fali samo dubina.

[Tamara Mitov · Rating 5 out of 5]

Naprosto, knjiga će vam se dopasti ili neće, bespotrebna je svaka polemika. Meni se lično svidela i opet bih je pročitala i opet ću. Pored navedene Enesove knjige, preporučila bih i "Ako dugo gledaš u ponor". Šta bih više pa mogla reći sem-čitajte Enesa Halilovića. 📖

[tea · Rating 5 out of 5]

ova knjiga je sve što mi je trebalo u životu

[Miloš Milenković · Rating 4 out of 5]

Zanimljivo. Nisam siguran da li je to bila namera autora, ali akcenat je dao na izraženosti mana naroda sa podneblja oko kojeg se vrte glavni likovi. Po mom mišljenju, pravo osveženje je što većina likova nije napisana u pozitivnom svetlu. Na sceni su psihopate, sociopate, ubice, bezsrkupulozni ljudi koji ne prezaju ni od čega i ni od koga zarad lične dobiti, makar ona bila najnebitnija na svetu. Na trenutak to me je podsetilo na neke likove koji si izašli iz pera Roberta Bolanja. Zla dela i reči se događaju tako lako, bez promišljanja. Iako su pred čitaocima teške teme, autor se na njima ne zadržava dugo, već skače sa događaja na događaj, brzo menja lokacija, što čini roman prilično lako čitljivi. Kroz sve to, uspeo je da provuče nekoliko događaja i likova iz stvarnog života i još malo da začini roman. Sasvim solidno delo.

[Danijela · Rating 4 out of 5]

~ A volio bih majku sanjati danas više nego da mi pokloniš sva mora ovog svijeta. ~

~ Stalno se Amel sprema za neki rekord, trku i svi ga tapšu po ramenu i obećavaju mu podršku.
On nije umoran od trčanja. On je umoran od laganja. Kad te roditelj uništi, ni države ne mogu te izbaviti. ~

~ Sudbina. Desi se tako da s neba udari suša, ne da bi ljudi gladni ostali no da bi istinu znali. I da bi neko, u nekoj kući, isključio nadu i legao da spava. ~

[M. M. · Rating 2 out of 5]

Halilović jednostavno ne zna da napiše roman. Ono što je u prethodnim romanima djelovalo kao početnika nespretnost ovdje je došlo do svog vrhunca - nesposobnost da se bilo šta motiviše. Ima u "Bekosu" niz zanimljivih i efektnih anegdota i nažalost ništa viša...

[Srđan Strajnić · Rating 4 out of 5]

Kratak prikaz je na mom blogu!
https://diaryofmusiceclectic.wordpres...