Lusi

by Bojan Savić Ostojić

„Ja uopšte ne nameravam da posle toliko godina pronađem Lusi i zamolim je da mi se objasni, ne treba mi takav visokoparni rasplet, neka ona ostane tamo gde je otišla, gde god to bilo, želim samo da neobavezno prečešljam ono čega se sećam o njoj ne bih li, možda, shvatio zašto je nema, a možda, što bi mi bilo još draže, istim udarcem uvideo da mi je sama saopštila zašto odlazi, u nadi da će se obelodaniti neki sitan, a presudan detalj koji sam prečuo kada je trebalo da poslušam, zaboravio kada je trebalo da upamtim.”

———

Bojan Savić Ostojić u romanu „Lusi” oživljava Beograd sa početka dvehiljaditih. Iscrtavajući mapu svojih kretanja kroz velegradske ulice, ali i po uspomenama na godine ljubavnih peripetija, odrastanja i sazrevanja, glavni junak i narator secira nekadašnje prijateljstvo sa devojkom koja je dobila epitete nečeg neuhvatljivog i pokušava da rasvetli enigmu njenog nestanka.

Čim otvorimo prvu stranicu, lagano stupamo u Zoranov i Lusin emocionalni univerzum, u kome studentski domovi i kafići, lokali i parkovi iskrsavaju poput scenografije nesvakidašnje ljubavne priče, odakle pulsira rok muzika, a drugi likovi su tek statisti uz čiju pomoć autor oblikuje jedinstvene situacije, u kojima se smenjuju svakodnevica i nostalgija.

U ovim naizgled nasumičnim flešbekovima Zoran, tražeći Lusi, pokušava da pronađe sebe i odgovori na pitanje: da li zaista poznajemo one koje volimo?

———

„Lusi je knjiga koja će nas odvesti u mladost i u sve ono što mladost nosi: opijajući zanos beskrajnih mogućnosti, ispreplitanje ljubavi i prijateljstva, izvorni, pulsirajući svijet bez jasnih granica između nas i drugih, svijet pun mašte i neizrecivog – ukratko svijet čuda koji će, a saznaćemo i kako, postati jedan suženiji i ukalupljeniji svijet. Mogli bismo reći da je Lusi roman o načinima kako učimo da volimo, ali i kako učimo o vlastitim i tuđim granicama.”
— Tanja Stupar Trifunović

155 pages, Paperback

Published June 2, 2025

About the author

Bojan Savić Ostojić (1983) autor je knjiga:

LUSI (roman, 2025)
VREME VODE (roman, 2023)
VARVARIN U EVROPI (putopis, 2022)
NIŠTA NIJE NIČIJE (roman, 2020; prev. na nemački Maša Dabić: Nichts gehört niemandem, 2024)
PRSKALICA (poezija, 2019)
NEMA OAZE (roman, 2019)
PUNKT (novela, 2017; prev. na nemački Jan Ditoa: Punkt, 2023)
PODLI PODLI PSALMI (fragmenti, 2016)
JERETIČKI DATIV (poezija, 2014)
ALEATORIJ (eseji, 2013)
STEREORAMA (poezija, 2013)
TROPUĆE (poezija, 2010)
STVARANJE ISTINE (poezija, 2003)

Prevodi sa francuskog (izbor):

Sioran: SVESKE 1957-1972 (2025)
Emanuela Bernem: SVE JE DOBRO PROŠLO (2025)
Valeri Mrežen: AGRUM (2025)
Nikola BUVIJE: Japanska hronika (2024)
Anri RORDA: Moje samoubistvo (2024)
SELIN: Izabrana pisma N.R.F.-u (2024)
Mod VENTURA: Moj suprug (2024)
Eduar LEVE: Samoubistvo (2024)
Emanuel KARER: Ruski roman (2023)
Anri KALE: Ofrlje kroz Italiju (2023)
Natali KENTAN: Zapažanja (2023)
Brižit ŽIRO: Živeti brzo (2023)
Dominik FERNANDEZ: Italijom izvan utabanih puteva (2023)
Ani ERNO: Zaposednutost (2022),
Samjuel BEKET: Mersije i Kamije (2022),
Agota KRIŠTOF: Nepismena (2022),
Alen ROB-GRIJE: Džin (2021),
Emanuel BOV: Arman (2021),
Emanuel BOV: Moji prijatelji (2020),
Žorž PEREK: Kakav mali moped s hromiranim guvernalom u dnu dvorišta? (2019),
Anri MIŠO: Ugaoni stubovi (2018),
Antonen ARTO: Nervomer (2018),
Remon RUSEL: Locus Solus (2012) i
Marsel PRUST: Protiv Sent-Beva (2015)...

Reviews

[Bepina Vragec · Rating 4 out of 5]

Nije loše uopšte. Komunikativno, osvežavajuće štivo: gradsko (Bgd topografija s početka 2000-ih), 'slice of life' nepretenciozno, premda (bolno) - suštinski, emotivno nimalo neozbiljno.

Ljubavna priča. A kakvih ima (!!!) ... ova je još i srećna. S realističnim svršetkom.
Moguće čak i produktivna bar za jednu, ako ne i obe strane.

Za reklamni segment bih jos istakla:
Ko kupuje za poklon, neće se obrukati!
Topla preporuka za čitanje.

[Weltschmerz]

Mladost je odvratna. To i dalje ne znači da ljudi neće žaliti za njom.

Najuspeliji aspekt ovog romana je verovatno njegov potencijal za identifikaciju i verujem da će svako starosti između 30 i 50 godina ko ga bude čitao, a studirao je u Beogradu, moći da se živo seti potencijalno neprijatnih detalja sopstvenog studentskog života. Za mlađe već nisam sigurna.

Muzika u knjizi je prilično lejm, i sami likovi su lejm, ali mladi ljudi, naročito studenti, JESU lejm. Makar su bili dok sam ja studirala (a setimo se da je to bilo neprimereno dugo).

Ne mogu da dam ocenu, jer je ocena kod mene prvenstveno mera uživanja odnosno doživljaja, a nisam nešto doživela ovu knjigu. S druge strane, ocena koju bih dala samo na osnovu doživljaja bi bila nepravedna, jer verujem da je roman uspeo u onome što je autor nameravao.

Biti odrasla osoba je takođe odvratno. Ali mora se.

[Ivana Nešić]

Sasvim intrigantna knjiga.
Prvo moram da kažem ono što mi je sjajno-sjajno.
BSO - baš zna da piše. Ne spotakneš se o rečenicu, nigde te ne izbaci iz toka i to sad zvuči kao najnužniji uslov da jedna knjiga postoji, ali... pa, znate već.

Dalje, nigde se ne pominje politička, ekonomska, socijalna situacija. Nema kuknjave. Svi znamo kako je bilo, nema potrebe da se ubiraju jeftini poeni na tome. Osvežavajuće kao malo šta. Možda čak i hrabro, mada se s druge strane nadoknađuje gomilom muzike i gradske geografije, pa ne znam za to, imaće čitalačka publika sa čim da se poveže.
Već ove dve stvari su sasvim dovoljne da se Lusi ooozbiljno preporuči.

E sad, treća stvar koju ne uspevam da dokučim i razlog što mi je knjiga tako intrigantna.
Naslovna Lusi je samo katalizator, to je od starta jasno. Narator nam ovde piše o sebi i o jednoj, neko je lepo primetio, štrokavoj mladosti. Takva nam je valjda svima bila i zato roman radi. Kad se opisuje kućna žurka oseti se miris znoja cigara i piva, ne mora ni da se pomene.
Ali, kako odmiče, sve više shvatamo da su sećanja pomalo varljiva i već do kraja uviđamo da ona i onakva Lusi kakvom je on opisuje, od imena, što se na početku pošteno navodi, zapravo ne postoji. Ona je proizvod jedne idealizacije kakvoj su adolescentski umovi skloni. Mislim da je većina nas u nekom trenutku svoje mladosti, u trenutku kad se npr dolazi na studije i oformljavaju nove grupe prijatelja bio počinilac ili žrtva takve idealizacije, ili oba, što da ne. Mladi ljudi jednostavno žele da im prijatelji budu posebni i kul kako bi i oni sami bili posebni i kul. I ta idealizacija je isto štrokava i dovodi do kriza identiteta, užasnih raspada i izneverenih očekivanja i tako dalje.
Sad ide ta moja dilema:
da li je ovo jedan roman izuzetne psihološke iznijansiranosti koji prati ta gibanja u mladom umu čija je žižna tačka ni kriva ni dužna jedna obična osoba kojoj je zapalo da u njemu bude jako jako neobična, kao i on sam uostalom na šta upućuje to što je godinama kasnije vidi a ona ga potpuno izneveri time što izgleda kao :gasp: obična žena. .
ili je roman fascinantan kao psihološka studija autorovog uma, o čemu onda nije pristojno raspravljati.

[Uroš Đurković]

https://tekstura.blog/2025/10/11/lusi...

[Vuk Vuckovic]

Joj, studentski živote!
Joj klupice u Studenjaku i menzo u Rifatu!
Ako se nešto krindži svakodnevno i osuđeno je na to da bude i ostane okrindžen prostor (treba pisati studiju okrindžen vs liminalni prostor) - to su te klupice u Studenjaku i ako postoji tužniji ritual - kao viševekovno ponavljanje prinošenja žrtava bogu proleća/plodnosti to je ta figura mladića sa gitarom i dva akorda u ruci - ali on je nužan ne bi li se mladost i proleće/leto na klupicama Studenjaka odigrali (na sreću ne i moja mladost, jer dovoljno je imati 3-4 lika sa gitarama na godinu dana :D)

Ne postoji univerzum u kom ja imam 19-23 godine, živim u domu i ložim se na ribu koja umesto "EKV" kaže "Ekatarina" ili mi kaže: "Bila/Išla sam kod Milana." a ono se ispostavi da Milan nije brat, rođak, dečko ili ortak, nego pokojni Milan Mladenović...tačno bih joj rekao - "E, vodim te sutra kod čika Dragiše...ne, ne kod Dragiše Binića, idemo do mog strica Dragiše Mišovića, strava je lik, malo zatvoren, ali navikneš se na njega kad mora." Ali, Zoran je visoko traumatizovan jer je doživeo te fore: Ekatarina i Milan i sasvim ga razumem i kapiram taj njegov stokholmski sindrom.
Pretilo je sa svim tim pominjanjem EKV-a Zoran da knjiga može i da se nazove Ekatarina ili umesto tajne svetlosti Lusi da se nazove magičnom Magi.


Voleo bih da je bila i neka epizoda sa žetonima iz menze i da se možda pomene Menzoteka i čuvena Kraljica Menzoteke, koja je možda harala najviše u periodu između Zoranovog i mog boravka u Studenjaku, a možda se na 5 godina dodeljuje kao titula novoj kraljici.

Inače, već sam par puta spomenuo, ali sviđa mi se odabir imena gde Zoran najranijom i slabom ali postojanom svetlošću koja se postepeno pojačava kako zora lapi i prelazi u jutro, osvetljava žižu svetlosti koja je Lusi i kako se oko nje raširi kao jedan potpuno razvijeni dan naspram koga ta žiža (sunce ili mesec) Lusi posle ne sija tako snažno, ali ostaje da sija na poseban način.

I, da, žurka na kojoj sedi lik u kostimu nindže i niko ne zna ko je - jedan od najboljih delova knjige, samo: da li je to lik padobranac u kostimu nindže ili je lik zapravo nindža? i, malo je strašno da je toliko kostimiran - u redu je biti padobranac, ali imati lice ili makar glas...a ovaj je banuo zamaskiran i sedi i ćuti, ludilo.

Žal za mladošću i svođenje računa da bi se ušlo u nešto novo. Konačni sud - zanimljiva knjiga, ali za mene daleko od Ništa nije ničije.

[Srđan Strajnić · Rating 5 out of 5]

Ova me je pogodila na ličnom nivou!
https://diaryofmusiceclectic.wordpres...

[Mladen · Rating 5 out of 5]

Lusi je neobična, šašava i nepredvidiva. Lusi je prosečna i nezaboravna, topla i daleka, šaljiva i smrtno ozbiljna. Lusi je svačija i samo svoja.
Naslov Lusi je diverzija. Kada je budete čitali, obratite pažnju i na Zorana. On je sve ono što i Lusi, ali je čitaocu mnogo bliži. Jer Lusi je ipak samo zbirka krajnje subjektivnih i izvesno nepouzdanih sećanja.
Lusi je priča o deceniji čudnih odnosa, iluzijama privlačnosti i privlačnosti iluzija.
Ovo je ujedno i izlet u jedno doba koje pamtimo na svoje čudne načine. A ukoliko imate čudnu prošlost sa nekom osobom s kojom ste delili vreme, prostor i snažna osećanja koja se nikad nisu realizovala ili jasno uobličila, ova će vam se priča još lepše prikrasti i osvojiti vas.
Lusi je potraga, setni pokušaj spoznaje neuhvatljive prošlosti koliko i preispitivanje osećanja prema njoj (prema obema, Lusi i prošlosti). Postoje uspomene i slike, reči i sećanja, kojima Zoran popunjava sopstvene praznine. Postoje upečatljive scene, pregršt humora, slojevi sete. Postoje nećkanja, neodlučnosti i blokade. Postoje brojne prečice kojima su Lusi i Zoran išli, kroz parkove i haustore, dvorišta i groblja, ali prečica do otključavanja njenih i sopstvenih osećanja nema. A tako i treba da bude. Jer da postoje nedvosmisleni odgovori, Lusi bi izgubila svoju čaroliju. A sa njima i ova priča.
Čitajte Lusi.

[Balša Vukčević · Rating 2 out of 5]

Čudim se Urošu, Jeleni Mladenović, Milenkoviću, Tamari Stupar Trifunović i Ivanu Velisavljeviću kad kažu da su uživali čitajući Lusi, da ne kažem da im ne vjerujem. Takođe mi je bjelodano da se seks ne omakne, i da poslije njega, naravno neplaniranog, ostaje "jedinstvena ambivalentnost". Šta, sad ćemo da kažemo da seks raščišćava, da se on UPRAŽNJAVA jer nešto treba da "isteramo načistac", da njemu bude ponoć nje, a njoj podne njega, da joj nađe anđela u ovulaciji i sveca zaštitnika u menstruaciji? Seks-presuda. Seks-nenadoknadivi gubitak tubitka. Nelusidni seks?

Šta je ovdje dobro sem tehnike srastanja fragmenata u tkanje ala Agrum Autoportret, pošto smo se složili da je evocirani odnos, sjajno nađen, podsticaj za raspršivanje samog sebe u tekstu koji (ni)je ispovijest povodom tako životno važnog neodređeništa kakvo je dijeljenje bliskosti ispod kože sa drugaricom koja te privlači, ali antimajčinski te radi?

Ono je nešto neprepričljivo, poput Zoranove sreće kad sanja vidik iz Zvezdarske šume, ali ne, Zoki nema herca da otpjeva nešto, da se prospe. Svaki put kad je blizu pokorice sjećanja, u času koji se obnavlja u prizorima, snatrenjima i snovima, u času javljanja spajalica, sušenja njene kose, te joj intonacije kad kaže da nikad nije bila tako intimna kao kad mu je kidala nokte, opisivanja člankovitih joj prstiju i načina sjedenja na domskom krevetu (ja ću načinu greze, tj. nabacivanja lopatama, dodati način Kappe, originalne, i one Guchi varijante, leđa o njena koljena, koja naprotiv nisu nimalo Guchi), dežurstva dok čučipiški, silnih nadanja osmozi jedinih pravih susreta, onih slučajnih, u času kad se, držeći se za ruke, ukliješte, ali ipak, nešto ih uzme za te bukve i odvodi u nepoznatom pravcu, tamo gdje tajne šifre daju privid postojanja samo njihovog uzajamnog, privatnog jezika - ZAL ŽE ZAS HUDŽUOL MAKOZASAS, HUDŽUOL! - i usljed spajalica koje su prstenje, remenje, zakit, ogrlice i narukvice, mirisi mokre kose u njegovim rukama iz koje udiše uspomene na ono što su sebi, lišavajući se obaveze da postanu, natovarili kao teret (umjesto da jedno drugo obuhvate kao oblaci, bilo im je - mili mili nismo znali ljubav da čuvamo i štedimo i nikog da se ne bojimo, mili, mislim na nas same, mili), u toj zazvanoj prisnosti razlaza Zorana i Lusi, najjače odsutnosti kakvu ni Josipa, ni da je jebala lisicu, ne bi umjela mudro da iskaže, što dotrčava preskačući stepenice i otvara vrata bez kucanja i bez izuvanja ulazi - kratkokosa Lusi, koja je došla da me vodi, Lusi kojoj odavno već nije sišao mužev pogled s lica i želja joj je da ona više napokon ne bude ona koju on zna - znači svaki put kad je blizu mesišta, Zoki šturne u vaćarenja proširenog društva srednja-faks. Statiraju mu iritantni alternativci, među kojima prednjače muzičari, i on, zavodnik iz Cvetka i 27. marta nekako stalno upada u besomučne svejebice dok u pozadini lete ovce Pink Flojda i piči Grad od EKV-a, i mi se obavještavamo da ga je Lusi vodila na grob Mladenovićev. U romanu nastupa neki Velšmerc od kog se ježim, jak džemper za vinograd, žvalavljenje svih sa svima, gdje je najveći eksces - da on na goli torzo nabaci sako, a ona mu kaže kako bi voljela da mu poliže bradavice. To su dometi alternativaca koji traže auricu umjetnika i lože se na subverzije. Još je samo falilo da naslov ne bude Lusi, već Lust, gdje bi titla koja od i pravi t bila hanzaplast.

BSO je odličan, važan za nas, i šta će nam, poslije Ništa nije ničije, Varvarina u Evropi, Vremena vode, one njegove poetike zapisivanja, ovaj incident? Zazor-incident?

"Šta sve ne bih saznao o sebi da nisam napisao pismo za Lusi! Sva sreća, odavno samo pišem i vi��e se i ne pitam da li bi nju išta od napisanog zanimalo. Pisati i ne slati, kakvo olakšanje!"

[Bojan Gačić]

Link ka prikazu:

https://www.instagram.com/p/DKm-gkTIx...

[Dimitrije Vojnov · Rating 3 out of 5]

Ne znam da li je ovo kraj o kom je pričala Mama u pesmi Van Gogha, ali čini mi se da je roman LUSI za moju generaciju (glavni junak je koju godinu mlađi od mene sudeći po tekstu) ono što je Momo Kapor bio za svoje savremenike.

Jedna romantična slika Beograda kog više nema, i koji naravno u toj formi nikada nije ni postojao, jedna lirska autofikcija o formativnom iskustvu mladića sa devojkom koja ga je obeležila za ceo život.

U poređenju s Kaporom koji je veoma vešto pričao "tuđe priče" i uspostavio "prozu u trapericama" unutar jedne bitno drugačije književne scene, LUSI stoji kao delo koje možda ima i neke veće ambicije, sa našim savremenim piscima nikad ne znaš.

Ono gde je Kapor jači, to je pre svega smisao za humor, talenat da prepozna i plasira ironiju i da funkcionalno konfabulira. Bojan Savić Ostojić je s drude strane napisao kratki roman koji se znatnim delom vrti u krug, kao i sami njegovi junaci, s tim što kada u tom slalomu prolazimo kroz iste kapije ne dobijamo nešto naročito novo pri svakom prolasku.

Kao neko ko je svedočio istom tom vremenu, iz iste te generacijske vizure, ne osećam se pozvano da komentarišem epohu kojom se bavi autor, pre svega zato što ne želim da budem subjektivan i da svoj utisak o romanu baziram na onome što je bio moj doživljaj tog vremena.

Međutim, obrni-okreni, čini mi se da LUSI ima jedan populistički doživljaj mladosti, i da kao filmovi Darka Bajića koji su bili omiljeni filmovi o Beogradu među omladinom iz unutrašnjosti, ovaj može biti omiljeni roman o "mladosti mog vremena" među savremenom omladinom.

Hvale je vredno što Savić Ostojić uspeva da se izbori sa kišovskom primedbom o umetnosti "malih naroda" koja je osuđena na politiku. I u tom pogledu sam uživao u romanu koji govori o 2003. a ne bavi se Đinđićem. Međutim, nisam uživao jer je sve u njemu ipak nekako bilo prenaglašeno i lažno.

Što ne znači da u toj prenaglašenosti i laži nije govorilo i izvesnu istinu.

Za roman o piscu koji se stidi svojih ranih radova napisanih u emotivnom zanosu i vrtloženju, u kom lik često navodi da se nečega što je napisao stidi ili da je neki rukopis sklonio, veoma često sam imao želju da mu kažem, "Čekaj, daj to čega se stidiš da vidimo, možda je istinitije od ovoga..." Da ne kažem, "možda je bolje..."

Rečju, roman nije onoliko zreo koliko bi junak želeo da jeste. A, koliko je to želeo pisac, zaista ne znam. No, koja god da mu je ambicija bila, LUSI na kraju jeste jedan roman široke potrošnje koji bi u neka vremena kad se više čitalo, zapravo bio masovnije čitan i Lusi bi mogla postati nekakva ikona.

Kao neko ko je fasciniran idejom teksta kao robe široke potrošnje, samim tim ne mogu biti nipodaštavajući prema ovom romanu jer mislim da takav potencijal odavno nismo imali.

[Звездан Звеки · Rating 5 out of 5]

Lusi, Lusi, šta reći o Lusi.
Pre svega susret sa njom je ova lirska i blesava priča. (Možda blesava nije prava reč, ali je nekako mladalački adekvatna). Artifakt jednog vremena i kaseta jednog doba.
I više je još od toga, jer Zorana ne smemo zaboraviti. Jer on pisajući o Lusi, ustvari se susreće sa samim sobom i pokušava da se seti svoje mladosti i njenih avantura. On, ovim svojim pričanjem, koja samo po sebi postaje spajalica jelte ;), pokušava da spoji sebe sadašnjeg i sebe prošlog iz doba kada se družio sa Lusi.
Da bi ste saznali (ili možda bolje pronašli svoj odgovor), šta se sve tu tačno desilo i zašto, pročitajte knjigu.
Jer Susret sa ovim delom vas neće ostaviti nezadovoljnim, i možda dovede do nekih vaših novih susreta.

[Jovan · Rating 2 out of 5]

Subjektivni osećaj kao da slušam svog ujaka, hroničnog neženju, kako mi, na trećoj čašici šljive pripoveda o svom sitjuejšnšipu iz 2003.

Izvan šale, roman me zainteresovao samim konceptom prebiranja po sećanjima i postepenog izoštravanja likova i odnosa, s obzirom da sam identičnom činu mazohizma i sam sklon, no izlazim iz svega grdno razočaran.

Kapiram da je ideja romana prvenstveno bila da se stvari kažu između redova, no to bi mnogo bolje funkcionisalo kad bi između redova bilo što više od "i dalje patim za ribom s kojom sam bio jednom 2002.". Čitav roman svojom poentom asocira na (famozno obožavanu) poslednju epizodu "Kako sam upoznao vašu majku".

Ideje su raštrkane, ponavljajući se na svakom drugom koraku, pa ni stil ovde nije slamka spasa. Beograd, koji je jedna od glavnih tačaka po kojoj se roman reklamira je ništa više od kulise. Ne, to što nam je kolokvijalno pobrojano gde je to sve Zoran stanovao/šetao apsolutno nije dovoljno da Beograd učini važnim akterom u ovom romanu. Sve je ovo isto moglo biti ispričano i u, recimo Novom Sadu ili Hrtkovcima, jedino što bi se promenilo bili bi nazivi ulica.

Svakako, ovo je roman za emotivno neartikulisane milenijalce.

[n❀⋆.ೃ࿔* · Rating 3 out of 5]

podrška za sestru Lusi

[Ivan Velisavljević · Rating 4 out of 5]

Lusi Bojana Savića Ostojića je kratak roman u kom sam zaista uživao. Iako imam milion primedbi, knjiga mi je baš legla - kao da je milenijalska Nađa Andrea Bretona. Za razliku od Bretonove manifestne i teorijske pretenzije donekle u duhu nadrealizma, Lusi dolazi sa savremenim trenucima autofikcijskih postupaka, poput tobožnje upotrebe dnevnika da bi se rekonstruisala prošlost (nalik na Ani Erno, ali s nešto drugačijom funkcijom), i svezaka i beležaka da bi se ispomoglo sećanje iz kafane, u real-timeu. Zoran, glavni junak i pripovedač romana, u sećanju se vraća na 2000-e godine i studentski život u Beogradu, u lirsko-žargonskom jezičkom registru koji skoro nikada ne pređe granicu banalnosti. Knjiga mi je prijala i delom zbog vlastitog sećanja na taj period, ali i kao filmičan prikaz lutanja kroz grad i emocije, otkrivanja grada i osećanja, u jednom začudnom muško-ženskom odnosu koji kao da se otelotvorio direktno iz pesama alternativnog roka.

Kao što Bretonov pripovedač pokušava da ponovo doživi i kroz pripovedanje razume odnos sa Nađom, a odnos se demistifikuje čim se narativ zatvori u uzrok i posledicu, početak, sredinu i kraj konvencionalne, linearne pripovesti i psihologije lika, tako i Zoran – junak (i možda alter ego autora) – pokušava da rekonstruiše svoj odnos sa Lusi iz ruševina uspomena, kaseta, snova, sećanja na studentske sobe, kafane i klubove Beograda 2000-ih. To je Beograd koji je još uvek mogao da bude produžetak studentskog doma, i vreme u kojem odnos dvoje ljudi nije samo ljubavni – već i socijalni, kulturološki, pa i filozofski eksperiment. Tako Lusi postaje više od priče o dvoje ljudi, i tu je, pomalo subjektivno, jer i sam vučem sećanja i prisećanja na taj i takav Beograd, ona tačka prelome zbog koje mi se roman toliko dopao - u njemu je priča o dobu koje još nekako nema, u srpskoj književnosti, svoju sliku, a ona je ovde u velikoj meri izgrađena od fragmenata sećanja, onako kako se to doba i meni samom priviđa.

Roman Bojana Savića Ostojića ne zavodi efektnim obrtima, niti velikim tezama – on se useli u čitaoce kao eho neke prošlosti ili nekog odnosa koji možda i sami nose u sećanju. Na kraju krajeva, stvarnost i nije mnogo važna, a zbog toga sam i potegao poređenje sa Bretonom - u pitanju je ipak literarnost na prvom, a rekonstrukcija prošlosti na drugom mestu, i Nađa, Lusi, Beatriče, Laura, ili Master Emili Dikinson, Hitklif Emili Bronte, Đovani Džejmsa Boldvina, nikada nisu stvarne ličnosti, čak i kada su zasnovane na stvarnim uzorima. Tako je i ovo jedna kratka romaneskna meditacija zasnovana na rekonstrukciji prošlosti, ali koja se u toj rekonstrukciji ne iscrpljuje.

Bojan Savić Ostojić napisao je roman sa nekim karakteristikama koje mi danas nedostaju u savremenoj regionalnoj književnosti: spoj nežnosti i lucidnosti, sećanja i umetnosti, žanrovske igre i emocionalne iskrenosti, i napravio malu vremensku kapsulu jedne epohe u kojoj su ljudi još uvek tragali za sobom kroz druge. Ovog proleća, to mi je iz nekog razloga bilo potrebno.

[Katarina Visic · Rating 5 out of 5]

Predivna ljubavna priča!