Vragovesti

by Milan Kovačević

Pradawna zgroza nie czai się na człowieka w cieniu, lecz trwa ukryta w zakamarkach psychiki, żerując na lękach i ludzkich tragediach. Odwracając wzrok od horroru i makabryzmu rzeczywistości, zapominamy, że terror i horrendum nie biorą się znikąd, tylko kiełkują z nas samych, sięgając korzeniami do najskrytszych czeluści podświadomości, do wylęgarni koszmarów.

Pierwotny strach odziedziczony po przodkach, lęk przed narastającą ciemnością, zbiera żniwo we współczesnym, napędzanym żądzami świecie, w którym nierzadko boimy się spojrzeć w lustro. Boimy się zobaczyć kogoś, kogo nie znamy.

Genres: Horror

Hardcover

First published January 1, 2022

Reviews

[Lazar Vuković · Rating 5 out of 5]

Milan Kovačević - Vragovesti
Sa spisateljskim radom Milana Kovačevića sam se upoznao preko njegive novele Poslednje reči pisca čime je otvorio vrata svojih košmarnih svetova. Ubrzo je uskedilo objavljivanje u zbirkama i par puta su se naše našle u istim antologijama. To je za mene velika čast jer je istima utabao put ka kruni svog stvaralaštva, zbirkom priča Vragovesti sačinjenom od 8 priča (4 su prvi put objavljene u zbirci)
Bez pardona nam je prikazao kancerogene stvari koje se kriju ispod naše svakodnevnice, a čije postojanje svesno ignorišemo. Priče su kvalitetne pisane jednostavnim stilom u duhu najboljih horor majstora poput Lavkrafta, Klajva Barkera i Tomasa Ligotija. Od omiljenih priča bih izdvojio Dan svinje, Deratizacija pacovskog konglonerata, Plodovi crnog semena i Kontrolor kvaliteta. Ako volite horor i jedni ste id onih koji imaju turoban pogled na svet obratite se autoru u inbox i počastite sebe ivim draguljom. Ako pak niste, ipak mu dajte šansu.

[Stevan · Rating 5 out of 5]

Vragovesti - slovo po slovo kroz rezove bezumlja i zgrčenog mesa

Vragovesti predstavljaju simpatično sastavljen mozaik morbidnih priča iz pera Milana Kovačevića. Zbirka nije tematski žigosana tako da glavni motivi priča variraju, od psihološkog horora odrastanja u sredini ruralnih divljaka (Dan svinje) preko natprirodnih, demonskih manifestacija bezimenih božanstava (Plodovi crnog semena) pa sve do korporativnog horora današnjice (Deratizacija pacovskog konglomerata). Kovačevićeve priče nisu mesta nade, teatri uzaludne vere u progres ljudskog bića i čovečanstva ka nečemu. U njema je čovek tek obezglavljeni fragment, trijumf besmisla koji luta mračnim alejama sopstvene egzistencije, ide od ničega ka nečemu samo da bi to nešto postalo novo i strašnije ništa(vilo). Da li postoji izlaz iz tame, mogućnost spasenja egzistencije? Rekao bih NE, čovek je već rođenjem gubitnik jer rodivši se izgubili smo tačno onoliko koliko ćemo izgubiti kada umremo, sve.

[Dejan Sklizovic · Rating 5 out of 5]

Pred vama je jedna zrela zbirka, a budući da je u pitanju autorov prvenac, ova izjava ima još veću težinu. U njoj se za svakog ljubitelja žanra može naći ponešto, jer obiluje različitim motivima, tretmanima i pristupima hororu. U svakom slučaju, radi se o poštenoj depikciji užasa, baš kao što hororu i dolikuje. Autor se ne zaustavlja na nagoveštajima, a tamo gde može da pojača užas na maksimum, verujte mi, on će to i uraditi. Ne očekujte odgovore, odgovori su slomljeni ljudski životi, dehumanizovani pojedinci zaraženi neprolaznim ludilom i slomom moralnih vrednosti. U tom smislu, očekujte postavljanje mnogih važnih egzistencijalnih i humanističkih pitanja, provučenih kroz prizmu žanra, a odgovore neka svako od vas pronađe, jer, nešto mora ostati i na čitaocu da ugradi u delo.

Ceo prikaz možete naći ovde:

https://fantasticnivodic.com/vragoves...

[Nebojša Petković]

Ово је књига која је оставила опречне утиске на мене. Кретали су се од 'не сасвим задовољан' до 'презадовољан', што можда има смисла уколико је моја претпоставка тачна да су приче у збирци поређане хронолошки по настанку. Можда ни почетни утисак не би био тако ,,строг“ да нисам наишао на апсолутно и неподељено одушевљење публике, које је притом углавном било добро и елоквентно аргументовано.

Да одмах посведочим, збирка прича Враговести је чистокрвни хорор, а њен аутор несумњиво, иако му је ово првенац, вешто и зналачки барата речима. Проблем с почетка представља утисак, да жеља да се то баратање прикаже у свој раскоши, с моје тачке гледишта често превазилази поенту – да се исприча прича. И да није било оног другог дела вероватно бих био ускраћен за сазнање да је, када се томе препусти и оно прво превазиђе, Милан Ковачевић изврстан приповедач.

Разумем основну мотивацију која се провлачи, како кроз интервјуе аутора тако и кроз оне речите приказе, да се овде ради о прози утемељеној на песимистичном виђењу света. Када томе додамо љубав према страви и потребу да се она повеже са друштвеним девијацијама, те узоре које сам аутор именује, очекивана је јака доза нихилизма што провејава у причама и мислима њених јунака. Ипак, као што сам навео, понекад ти редови звуче сувише претенциозно и пренаглашено, а потреба за исказивањем унутрашњег мисаоног процеса карактера сва врца од апстракција. Делује притом као да аутор има утисак да управо тим редовима поентира. Међутим, чини ми се да баш у тим причама радња остаје у другом плану, а протагонисти недовољно аутентични, јер се претварају само у гласноговорнике те претпостављене и зацртане парадигме свеопштог песимизма.

Ако ћемо поштено, сви велики писци у својим првим делима трудили су се да задиве богатим вокабуларом, па је ,,кићење“ на неки начин сасвим подразумевано и опростиво. Поготово ако се у каснијим делима (у овом случају већ следећим причама) покаже умеће које причу чини оним што би требало да буде.

За мој појам несумњива уметничка дела су приче Плодови црног семена и Тела наших спаситеља, иако од Плодова па до краја, као што сам већ поменуо, квалитет расте (ту бих додао и одлично исприповедану Контролу квалитета која затвара збирку). Обе приче практично имају исту тему, али њихова вредност управо се огледа у изласку из сфере ,,мисаоне и интроспективне апстракције“ и уласка у приповедни ток у којем је лако поистоветити се са протагонистима. Уз то, ти делови – када дечак тражи свог несталог оца и причу о њему открива у бизарном сусрету са очевим ратним другом (Плодови) или приповести о застрашујућим догађајима од пре три деценије коју иза себе оставља главни јунак (Тела), написани су у маниру, слободно бих то могао да кажем, великих мајстора хорора. Стил је у овим деоницама најпрецизнији и најекономичнији – нема вишкова, а толико јасно даје слике ситуација, атмосфере и осећања протагониста. Хороричност неких сцена или наглашених мотива су заиста задивљујући – у Телима време ишчекивања мистериозне прославе коју главни протагониста мора да проведе у изолацији, те понављајућа дечија песмица и бат корака кроз ходнике у које не сме да привири, доводе језу до врхунца, много више и од саме кулминације догађаја; с друге стране мотив демона који седи на трону и … само онанише (Плодови) јесте генијалан у својој гротескности и застрашујуће оригиналној представи ултимативног зла.

Наравно, мој утисак је само једно субјективно мишљење и ништа више. Можда је и до личних афинитета када је хорор у питању и онострано зло у садејству са крхким бићем савременог човека пријемчивог на понуде 'с ону страну' за мене увек има предност у односу на искључиво експлоатисање аутономног људског несавршенства. Можда су ми ове приче ближе, а мање оне као што је уводна (Дани свиње) и стога што на свет не гледам лиготијевским очима и ценим да човек није биће грешке, те да су сва његова стремљења осуђена на пропаст. Отуд и одбијање да прихватим пренаглашавање таквих момената. У том контексту, ако смем да поменем, нисам претерано импресиониран ни ,,друштвеном критиком“ у овој збирци иако је ослањање на њу свакако доказ интелигентног промишљања и подизања стваралаштва на виши ниво. Нисам, стога што је у конкретном случају она сва у матрици системског и савременог (либералног) наратива. Оно - не ваља убијање животиња и оне су боље од људи, не ваља сечење шума, не ваља национализам и не ваља рат 😊 (апропо последњег, као подразумеваног зла за сваког ,,пристојног“ човека, не могу да се не сетим Владушићевог скоро навођеног Шпенглеровог мишљења о антиратној прози – да су писци попут Ремарка на ратишту провели једва месец дана). У том стилу политички коректног, мислим да се аутор чак на два места брани од поистовећивања са теоретичаром завере када има потребу да изнесе сасвим оправдано уверење у неку.

У сваком случају, мој коначни ,,суд" је да смо у Ковачевићу, занемарујући неке почетне несавршености, добили једног плодног и вештог приповедача од кога се с правом може очекивати доста у будућности. Ја свакако хоћу као љубитељ жанра. Ако могу да дам савет, не као некакав умишљени писац-дркаџија што верује да је неприкосновен (баш напротив), већ колега који константно пати од истих болести, било би то: зауздати употребу интроспективне апстракције у односу на плодну нарацију и вештину која је несумњиво овладала правилом 'не препричавај, покажи'. У техничком смислу из текстова је потребно одстрањивати сувишне придеве и прилоге који нам се често чине тако добродошлим да наше реченице засијају. Понављам, ово кажем као носилац исте бољке која се манифестује у тешким мукама при накнадном чупању (логореичних, опчињавајућих и појачавајућих) прилепака конкретним појмовима.

Искрено, сада с пажњом чекам један роман за који се надам да је код писца већ у припреми.

[Marko Kovač · Rating 4 out of 5]

☠️ Milan Kovačević, mlada nada modernog srpskog horora priredio je 8 priča koje je objedinio u jedinstvenu zbirku sabranih zlodela efektnog naslova "Vragovesti." Vešta kombinacija psihološkog i kosmičkog horora začinjenog materijalnom stravom. Polovina priča je već objavljivana u raznim antologijama, dok su ostale 4 napisane i priređene, originalne pripovetke. Sve priče su ispraćene originalnim ilustracijama. Nisam gadljiv, veoma su mi se dopale morbidarije koje se nalaze između stranica zbirke.

☠️ Ovo je fantastična, groteskna zbirka horor priča. Svi sastojci koji čine dobro napisanu priču su ovde dostupni. Đavolski dobar zaplet, odlična karakterizacija likova, posebno psihološki momenat koji zarobi protagoniste u lavirint užasa gde ih čeka efektan kraj. Definitivno je čovek najkrvoločnija zver.
Postoji nešto što je ljudskom rodu dato kako bi se razlikovao od drugih entiteta u prirodi. To je svest, ta užasna svest data našim mesnatim telima koja nas deli od nas samih; nepopravljivo nas odvaja od fizičkog sveta iz kojeg smo potekli. Bilo da je ovaj užasni dar obdaren natprirodnim dejstvom ili evolutivnim razvojem, on je davno metastazirao, šireći se do apsurdnih razmera koje se ne mogu pomiriti sa zverskim bićima, sa kojima je čovek prinuđen da boravi.

"Ne možeš pobeći od onoga što jesi."

"Dan svinje", priča kojom započinje zbirka, govori o dečaku Dimitriju čije detinjstvo jednog hladnog novembarskog jutra tokom poznatog balkanskog običaja svinjokolje, biva naglo prekinuto.

Druga priča "Šapat suvih usana" prati okorelog serijskog ubicu koji opkoljen i ranjen, odlučuje da se baci u zagrljaj smrti kako bi izbegao zatvor. Međutim, univerzum za njega ima druge planove. Da li je smrt zaista kraj?

"Deratizacija pacovskog konglomerata" govori o temi koja je više nego aktuelna. Rukovodilac manjeg odseka kompanije koja eksploatiše svoje zaposlene traži način da stane na put pohlepi koja ne mari za dobrobit prirode i pokolenja. Sticajem okolnosti biva uvučen u horor trulog kapitalizma.

Četvrta priča "Plodovi crnog semena" je na mene ostavila najjači utisak. Pokazuje svu prljavštinu ljudskih otpadaka, bastijalnost i izopačenost ljudskog roda ogrezlog u zločin. Govori o mladiću koji odlučuje da potraži davno izgubljenog oca. Odgovor na to pitanje dovešće ga jednog kišnog dana do Novog Sada i očevog poznanika, čoveka kojeg je jedan događaj iz ratne prošlosti zauvek promenio.

"Pustite nas da umremo" naslov je sledeće priče. Veliki virus opustošio je svet. Bogati ljudi su preživeli i nastavili sa svojim životom. Sa druge strane, ograđeni neprobojnim zidinama i streljačkim vodovima, nalazi se sirotinja koja nema šansu za život. Upravo, jedna od takvih zona nalazi se na Balkanu. Da li su ti ljudi i dalje ljudi, ili su to davno prestali biti?

Sledeća priča "Jestivost duše" prati životnu priču mladića koji je odlučio da izađe iz bede u kojoj je odrastao i ostavi trag po kojem će ga pamtiti. Kada shvati da takav život nije za njega, odlučuje da se prepusti sadizmu. Na drugom kraju države koja se raspada bukti rat, a glavni junak odlučuje da ratnu atmosferu prenese na ulice grada. Ovde je akcenat na unutrašnjem monologu i borbi koja se odvija u umu glavnog lika.

Pretproslednja priča "Tela naših spasitelja" donosi o priču o trojici studenata koji privremeni smeštaj nalaze u američkom gradiću Plejnsborou. Nekoliko decenija kasnije, narator, jedan od trojice studenata priseća se šta se dogodilo jedne večeri uoči Božića.

Završna priča "Kontrola kvaliteta" donosi priču o radniku koji godinama predano radi u mesari. Poslodavac ga primećuje i prebaci na bolje plaćeno mesto. Da li je prihvatanje unapređenja dobra odluka?

☠️ Autor ne krije da su njegovi književni uzori Klejv Barker, Tomas Ligotij, Adam Nevil, čiji je uticaj primetan. Međutim, mene je manir neodoljivo podsetio na doktora horora Dejana Ognjanovića na koga se Milan takođe u velikoj meri ugleda. Nesumnjivo da je to veliki kompliment i podstrek mladom autoru da to što radi zavređuje pažnju istinskog ljubitelja horor žanra u književnosti. Ipak, ostao je dosledan sebi, svom originalnom stilu koji polako, ali sigurno izgrađuje, utkajući svoje ideje i razmišljanja u dela koja će ostati iza njega.

[Miloš · Rating 5 out of 5]

Laki sparing, aperitiv, najava stvari koje se tek kuvaju u autorovoj glavi. Eto kako ja doživljavam ovu knjigu - kao kompilaciju ideja i zbirku stilskih vežbi u nijansiranju crne.
Istovremeno, ova knjiga je i svedočanstvo evolucije jednog svežeg pripovedačkog talenta iza kojeg bukti ogromna ljubav prema žanru. Milan iskreno voli horor, i kao čitalac/gledalac i kao autor, i to se oseća na svakoj vražjoj, krvlju i iznutricama umrljanoj stranici "Vragovesti".
Pred silinom jedne tako čiste opčinjenosti i fanatizma (u najboljem smislu te reči), svaka kritika postaje cepidlačenje i gubi značaj.
Zbog toga je vrlo lako čitati i uživati u "Vragovestima".
Čekamo drugi čin.

[Mladen Stanković · Rating 5 out of 5]

Fenomenalna debitantska zbirka priča Milana Kovačevića. "Vragovesti" je delo koje odiše jezivom i maglovitom atmosferom koja vas bez kompromisa uvlači u svoje mračne vrtloge. Svaka priča je karakteristična i originalna, dok je stil pripovedanja lak za čitanje i praćenje, dinamičan je, i u nijednom trenutku nije suvoparan i dosadan. Milan je ovom zbirkom najavio svoje hodočašće horora, i ja sa nestrpljenjem čekam njegovo sledeće (zlo)delo! Topla preporuka svim ljubiteljima horora!

[reading_mango · Rating 2.75 out of 5]

Niektóre opowiadania były naprawdę dobre, ale muszę przyznać, że jakoś trudno było mi przez nie przejść i nie wiem z czego to wynikało, bo styl pisania nie wydawał mi się męczący. Miałam momenty, kiedy myślałam nawet nad DNF…

[Mirjana Dimitrijevic · Rating 4 out of 5]

Ovo je zbirka priča u kojoj se ogoljava mračna strana ljudske prirode. Koliko god da stremimo duhovnim visinama, nije nam lako da se otrgnemo od životinjskih nagona i unutrašnjih demona.

Ljubitelji horora mogu da uživaju u raznim njegovim podžanrovima. Ima psihološkog, telesnog, naučnofantastičnog, kosmičkog i ratnog horora. Ipak dominira onaj psihološki, pa tako pratimo likove kako se suočavaju ne samo sa užasima spoljašnjeg sveta, već i sa užasima sopstvene prirode.

U nekim pričama junaci se navode na zlo. Recimo, u ,,Danu svinje” jedan dečak treba da prođe proces inicijacije, koji podrazumeva klanje svinje. Živi u ruralnom kraju u kojem se muškarci opijaju i čine nasilje, dokazujući time svoju muškost. Ovaj dečak se našao pred teškim zadatkom, da oduzme život kako bi ušao u ,,krug muškaraca”. U ,,Telima naših spasitelja” jedan student prisustvuje obredu, na kojem se od njega očekuje da jede ljudsko meso i slavi rađanje novog boga. Radi se o sekti koja vrbuje mlade osobe i ima bolesna shvatanja o načinu na koji svet funkcioniše. U obema pričama je osetljivoj duši mrsko da čini nedelo protiv života. Međutim, da li će ovi junaci pristati kako bi se uklopili u sredinu? Hoće li uspeti da sačuvaju ljudskost? Strah igra veliku ulogu i ljudi su spremni na sve iz straha.

Neki likovi su poremećenog uma i naginju ka psihopatiji. To su pojedinci sa margine društva, ogrezli u siromaštvo i nemoral. Prezir ka drugima se prepliće sa prezirom ka sebi. Njihova duša ne dobija priliku za oporavak, već zapada u sve veće mračnjaštvo i pesimizam. Naravno da ih to odvodi u zločin. Recimo, u priči ,,Jestivost duše” pratimo ispovest junaka, koji se nakon svoje smrti priseća kakav je život vodio. Više puta se osećao ništavnim i bespomoćnim, trpeći bedu i posmatrajući negativne pojave. Našao je moć i uživanje u činu ubijanja. Paradoksalno, osećao se življe i ispunjenije, dok je oduzimao tuđe živote.

,,Zato vam govorim – pre života nema ničeg vrednog. Posle života – samo kiseli vonj psećeg urina i vlažne zemlje. Tako je, barem za većinu ljudi. Ja znadoh – dok sam glumio život – da ništa nije vredno patnje, a isto tako znadoh – da kad umrem – neće biti ponude ogavnog sveta koja će mi nedostajati. To je – u najmanju ruku – ironično jer sam nežne godine proveo fasciniran prolaznim lepotama i materijalnim dobrima. Čovek se uči dok je živ, pa tako i ja – promenljiv kao vremenske prilike na otvorenom horizontu.” (,,Jestivost duše”)

Koliko čovek može da robuje korporaciji ili jednostavno karijeri, svedoče nam priče ,,Deratizacija pacovskog konglomerata” i ,,Kontrola kvaliteta”. U obema pričama ljudsko biće se poredi sa životinjom: u jednom slučaju sa pacovom, a u drugom sa svinjom. Likovi su primer kako možemo da se zavučemo u neku rupu i da radimo do iznemoglosti. Toliko je čovek posvećen karijeri da nema vremena za spavanje i druženje, nije mu stalo do morala, niti drugih osoba. U ,,Deratizaciji” glavni lik je na čelu firme koja stiče ogromno bogatstvo, tako što truje životnu sredinu. Razaranje spoljašnjeg sveta dovodi do razaranja unutrašnjeg, do pesimizma i ogorčenosti, gubitka bilo kakvog smisla. U takvim okolnosti ovaj lik donosi kobnu odluku za svoje kolege iz firme. U ,,Kontroli kvaliteta” glavni junak je radnik u mesari, takođe predan poslu do iznemoglosti, zbog čega dobija unapređenje. Uskoro shvata da je u pitanju eksperiment. Da li će pristati na sramnu poziciju, da ga tretiraju isključivo kao ljudsko meso, kao telo bez duše?

,,Smrt sveta je čovek – niko više. Ne mogu da korespondiram sa ljudskim delom sebe – ne više. Ja sam pacov koji ne može da svari život, ja nisam deo grupe – ja sam krvožedna pacovčina koja mrzi sopstvenu rasu, i jedini način da osetim ispunjenje jeste da je povučem sa sobom u provaliju, i da se nadam da iz kaljuge neće isplivati niti jedan živi primerak zarazne vrste.” (,,Deratizacija pacovskog konglomerata”)

Ima demona i zombija u nekim pričama. Recimo, ,,Pustite nas da umremo” je napisana u duhu distopije i sadrži više akcije od drugih priča. Virus proizveden u laboratoriji se oteo kontroli i pretvorio ljude u krvoločna stvorenja. Jedan čovek nije uspeo da se spasi evakuacijom, pa je primoran da stalno beži i da se sklanja od ovih monstruma. Ono što je interesantno, to je da su zombiji predstavljeni kao tragična bića, osuđena na večiti život. Dešava se obrt kada se taj junak najzad sretne sa njima. U ,,Plodovima crnog semena” nam se razotkrivaju ratni užasi i strahote, njihov uticaj na čovekovu psihu. Jedan mladić pokušava da sazna istinu o svom ocu, nestalom tokom rata. Kada se bude sreo sa očevim prijateljem i ratnim drugom, tada razotkriva prisustvo mračnih sila. Lako je čoveku da se prikloni demonu iz pakla kada ratno područje podseća na pakao.

,,Mogao se zakleti da u sobi vidi obličja stotine natrulih telesina kako se trzaju u ekstatičnom zanosu bola, okružujući svog kralja – i to nije bilo sve. Neko se klanjao crnom entitetu. Neko još uvek dovoljno čovečan ležao je ničice pod naletom crnog semena, kupajući se u njegovim mlazevima i govoreći pritom nebulozne sklopove reči koje nisu bile razumljive – ali je prepoznao glas tog buncajućeg apostola. Znao je ime poniznika smrti.” (,,Plodovi crnog semena”)

Naziv zbirke je interesantno osmišljen. Asocira na praznik Blagovesti, kada hrišćani slave nekadašnju vest koju je primila Bogorodica da će roditi Isusa Hrista. Praznik koji simbolično ukazuje na preporod i obnovu čovečanstva. U ovoj zbirci stižu ne tako lepe vesti o čovečanstvu, njegovoj destruktivnosti, činjenju zla, kao i raznim problemima koji ga odvode u sunovrat. Ovo je veoma dobra zbirka, iako je u pitanju prvenac. Pripovedanje je slikovito, ima mnogo opisivanja. Detaljno se opisuju brutalne scene, noćne more, jeziva atmosfera, fantastična bića i telesne transformacije.

Preporučujem vam ,,Vragovesti” ukoliko ste ljubitelj mračne proze. Ovo je knjiga koja nas opominje na dehumanizaciju ljudi (posebno aktuelna tema u vremenu kada se tehnologija ubrzano razvija), na nebrigu o našoj planeti (nezahvalni smo koliko zagađujemo životnu sredinu), na karijerizam i materijalizam, na ljudske slabosti i strahove. Vrlo malo se razlikujemo od životinja i moramo da se potrudimo kako bismo bili nešto više od ,,vreće mesa i kostiju”. Lako uprljamo ruke nekim gresima ili jednostavno činimo greh prema sebi, kada pristajemo da budemo robovi društvenih normi ili kada prihvatamo zlo kao svrhu našeg života.

Ocena 4+/5

[Boris · Rating 4 out of 5]

VRAGOVESTI-Milan Kovačević
Kada je u pitanju kvalitetna knjiga, onda se ima volje i za dugačku analizu i prikaz. Pogotovo jer se ovde radi o horor zbirci-žanru koji volim da čitam a povremeno i sam da pišem.
Dakle, Vragovesti, zbirka horor priča Milana Kovačevića.
Zbirku otvara priča ,,Dan svinje'', evo početne rečenice: ,,Ne bi bilo pogrešno reći da smo po mnogo čemu slični svinjama i da nas samo jedna stvar od njih delimično odvaja.''Uistinu, svinjokolj je jedan od istinskih užasa detinjstva-barem moga, i ova priča me je dobrano podsetila na isti. Srećom moji me nikad nisu primoravali ni da učestvujem u istom a kamoli da igram neku glavnu ulogu-ali svejednoužas je ostao. Ni danas, sa skoro pola veka iza leđa, ne bih to mogao da gledam, niti da koljem bilo koju životinju. Znam-licemer sam, jedem meso koje drugi izvadi iz nje-ali takav sam, ne mogu.
Milan je odlično prikazao ceo taj postupak užasa, taj prvi veliki šamar sveta kad shvatiš da i ,,obični'' i dragi ljudi oko tebe za čas posla mogu da se premetnu u ubice koje kolju nedužnu životinju.
Ako bih imao neku zamerku na ovu priču, bila bi ta da umesto likova, posebno oca, koji su prosto naoštreni na to klanje, možda bi bilo bolje da suumesto njih likovi koji nemaju nikakav izražen mačo odnos, privrženost prema tom klanju, već to prosto obavljaju iz moranja, kao najrutinskiju stvar, stvar ishrane. Mislim da bi ta ,,banalnost zla'' svakodnevnice, ostavila jači utisak nego pomalo ritualnost celog postupka u priči. No, ispripovedana je veoma dobro, na skali od 1-5, dao bih četvorku.
Zbirku zatvara priča ,,Kontrolor kvaliteta'', po meni najkvalitetnija priča u zbirci, kojoj bi dao čistu peticu. Kombinovani korporativni horor sa snovitom, pomalo ligotijevskom atmosferom, dao je sjajan učinak. Svako ko je bilo radio u njoj, bilo kakvim poslom šetao Industrijskom zonom Novog Sada npr, lako može da zamisli sablasni autobus koji prevozi Milanovog kontrolora kvaliteta. Ovom pričom pisac pravi pun krug i briljantno završava zbirku. Čovek se izjednačava sa svinjom iz prve priče, i dospeva pod nož. U korporativnom svetu svi smo potrošna roba i potrošno meso, ništa bolje od svinje-u mračnoj viziji budućnosti ni od nas se ništa neće bacati, ako ništa drugo, poslužićemo za ishranu drugih robova sličnih nama, onda kada više ne budemo korisni i produktivni, mesto će nam biti u nekom tehnološkom oboru budućnosti. Mračna i sjajna priča.
Između ove dve priče, ima još dosta toga zanimljivog.
Deratizacija pacovskog konglomerata-još jedna odlična priča o korporativnom hororu i sumraku koji nas očekuje. ,,Da li znate da će za trideset godina težina celokupne morske faune biti jednaka težini otpadne plastike koja neometano pliva vodama?Disaćemo u smeću-plivaćemo u smeću-ješćemo u smeću, i iz smeća.''Odlična atmosfera, stil, pripovedanje. Možda sam jedino želeo nešto drugačiji kraj. Ocena: 4+.
Tela naših spasitelja-Jedna vrlo dobra priča o kanibalima, dobro građenje atmosfere, i poigravanje simbolima koje je u okviru ove priče vrlo smisleno-mislim na ,,krunu od trnja'' prilikom gozbe...jer pojesti čoveka je isto kao pojesti samog sebe, pojesti ne samo meso nego i dušu svoju, a time i-Hrista. Voleo bih da je bila još duža priča i da je još više vremena utrošeno na pripremanje ,,gozbe'', žao mi je što mi je donekle uživanje poremetilo što sam prilično rano i po naslovu i razvoju radnje dokučio šta će se dešavati, ali i dalje je to veoma jaka priča-ocena 4.
Plodovi crnog semena -uz Kontrolora kvaliteta i Deratizaciju pacovskog konglomerata, jedna od najboljih priča u zbirci-4+. Priča se u dobroj meri oslanja na ratno nasleđe. Izvanredna stvar je da je Milan, koji po godinama hvala Bogu nije mogao biti učesnik ratova na ovim prostorima niti direktno pamtiti one najstrašnije ratne i posleratne godine, napisao odličnu priču koristeći upravo temu ratnog nasleđa, i to je svakako veliki plus za njega kao autora. Ovde opet za razliku od Tela naših spasitelja, gde poigravanje sa simbolima i verovanjima itekako ima smisla, lično bih voleo da je izostavljeno ono onanisanje demona/stvorenja, ne zbog toga što sam ja sad neki čistunac da mi to smeta u tekstu, nego mi je nekako narušilo magiju priče i magiju trenutka, ali bez obzira, sjajna priča.
Tu su još tri priče-Šapat suvih usana, Pustite nas da umremo i Jestivost duše. Daleko da su od loših-ispred su mnogih domaćih priča fantastike, ali, po mom mišljenju, nisu na nivou prethodnih pet priča (ocenio bi ih sa jakom trojkom). Nekako mi nemaju tu atmosferu, misaone procese, stil i jezu i snovitost koju imaju ostale priče, negde mi je malo smetao možda donekle kitnjast stil, negde mi tema nije bila toliko bliska ili interesantna, jednostavno nešto su mi ispod nivoa ostalih pet priča.
Milanov horor je mračan, bez ulepšavanja; nema nade, sreće, katarze, praštanja. Ne očekujte nikakve hepiende. Ali očekujte kvalitetno napisano štivo. Ovo je jedna od najboljih prvih knjiga domaćeg horora i fantastike koju sam pročitao-mislim na autorske prvence. Milan ima izgrađen stil, zna šta hoće da kaže i kako, kako da postigne pravu atnosferu jezive priče. Naravno, ima tu detalja i finesa na kojima treba poraditi, izbeći suvišno i nepotrebno, ujednačiti kvalitet priča ( za zbirku je to jako bitno, i sam sam u svoju prvu zbirku meka srca stavio neke priče koje nisu trebale da se nađu u njoj). Ali sve su to stvari na kojima će siguran sam, autor poraditi u budućnosti.
U svakom slučaju dobili smo vrlo kvalitetnu zbirku, i kvalitetnog mladog autora od koga u budućnosti mnogo očekujem.

[Boban Trifunović · Rating 4 out of 5]

Nedugo nakon što smo autor i ja razmenili zbirke pripovedaka 2023. godine, imao sam zadovoljstvo da se uputim u Kovačevićeve prve u knjizi publikovane radove na polju horor žanra. Prijatno me je iznenadio pristup žanru, jer autor - iako mlad - vrlo dobro poznaje poetiku horora i žanrovske konvencije. To se da videti u svakoj od pripovedaka. Ideje su uspešno realizovane - nema logičkih nedoslednosti. Primetno je i da se iza pripovedaka nalazi izvesna ogorčenost, seta, egzistencijalna mučnina, koja je nadahnula pesimističku, pa i nihilističku filozofiju u pozadini teksta, što Kovačevićeve radove čini kudikamo ličnim.

Kada je reč o negativnim aspektima teksta, sveo bih ih isključivo na kritiku koja se može dati skoro svakom mladom autoru - a to je vladanje jezikom. Iako su Kovačevićeve rečenice pažljivo istkane, ponegde se može pronaći koji pridev viška, ponegde bi se drugačije mogla složiti rečenica ili odabrati drugačiji, suptilniji način da se određena okolnost ili emocija dočara.

No, sudeći prema načinu na koji je Kovačević pristupio žanru, držim da se od njega u budućnosti može očekivati da će savladati i tu prepreku - i da će iznedriti dela kojima će se čitaoci vraćati ne samo zbog priče, već i načina na koji je ispričana (ukoliko se, uopšte, jedno od drugog može razdvojiti).

___

Not long after the author and I exchanged our short story collections in 2023, I had the pleasure of delving into Kovačević's initial works in the field of horror literature. I was pleasantly surprised by his approach to the genre, as the author, despite being young, exhibits a profound understanding of the poetics of horror and of genre conventions. This is evident in each of the narratives. The ideas are successfully executed, free from logical inconsistencies. It's noticeable that there is a certain bitterness, melancholy, and existential unease behind the stories, inspiring a pessimistic, even nihilistic philosophy that adds a distinctly personal touch to Kovačević's works.

Regarding the negative aspects of the text, I would limit them exclusively to a critique that can be applied to almost any young author – issues with language. Although Kovačević's sentences are carefully woven, occasional instances of redundant adjectives can be found. Some sentences could be structured differently, or a subtler approach could be taken to convey certain circumstances or emotions.

However, judging by Kovačević's approach to the genre, I believe that he is likely to overcome this obstacle in the future – producing works that readers will revisit not only for the plot but also for the manner in which it is presented (if, indeed, one can separate one from the other).

[Nenad Pavlović · Rating 4 out of 5]

Čini mi se da svakim danom ima sve više i više domaćih horor pisaca, hm, pitam se zašto, kao da živimo u nekakvom košmarnom svetu :D

I dok nisu svi dobri, Kovačević, srećom (po mene, jer sam nosio ovu knjigu na letovanje), jeste: izuzetno je pismen (novosadjanin, jelte), rečit (nekad i previše), i očigledno ima svoju viziju i stvari koje želi da ispriča (drugim rečima nije jedno od modernih piskarala koji objavljuju knjige za sitnu lovu i još sitniju slavu).

Kovačevićev horor nije "klasičan" (ako tako nešto uopšte može da se kaže za horor), već je više socijalan, realan, sveprisutan, kritika društva, ako vam ta fraza nije dosadila. Nema stvorenja koja iskaču i vuču UGABUGA, već preti iz mračnih i sivih uglova podsvesti i svakodnevice, i pritiska neugodnošću. Njegove lokacije su propale zgrade, poljoprivredni kombinati, klanice, memljive kancelarije, i to je divno.

Što se tiče zamerki, pored povremeno naporno kompleksnog stila, voli da koristi jezik prevoda, i onda imamo likove koji izgovaraju "Dođavola!" "Prokletstvo!" "Nitkove!" i slične stvari koje nikad niko sem Zagora i glumca sa cenzurisanim scenariom nije izgovorio, al' dobro.

Konačna ocena je 3.5/5 (što, uprskos popularnom mišljenju, NIJE loša ocena), ali zaokružiću na 4, za motivaciju. Čitaće se još.

[Milan Simic · Rating 5 out of 5]

Ako neko misli da je horor kao žanr izlizan ili iscrpljen, "Vragovesti" to demantuju u velikom stilu. Milan u osam priča prikazuje tragičnu ljudsku sudbinu i sve dubine ponora u koje ona može da ode. Telo ili meso se može upropastiti jednim zamahom oštrice, ali uništavanje čovečijeg uma je proces postepeno narastajućeg ludila. Ova zbirka je primer kako mentalnog kolapsa protagonista, tako i njihovog ličnog horora, ispričanog kroz psihološku (auto)destrukciju i demona prošlosti koji nikada ne odlaze, već samo čekaju.
Milan vrlo stručno i slikovito dočarava čitaocu svu besmislenost nadanja. Korporativni košmar svakodnevnice, folklorni užas u ruralnim mestima, metafizičku stravu onostranog i na kraju čist pakao otelotvoren u jednoj crnoj masi čovekolikog obličja koja se hrani našom patnjom.
Ne propustite ovu knjigu.

[Daniel Tikvicki · Rating 5 out of 5]

Iako sam imao izuzetnu priliku da učestvujem u pripremnoj fazi zbirke priča "Vragovesti", ono što me je kao osrednjeg poznavaoca horror literature privuklo kod ovog dela jeste jezgrovitost, i uporedna jeziva igra stvarnosti i vrlo bolesne mašte, što likova, što samog autora, koju ću ipak okarakterisati kao kreativnu crtu, kojom postepeno uvlači čitaoca.

Preporučujem prvu tvrdokoričenu Kovačevićevu zbirku svima koji vole body- i druge srodne mikrožanrove horrora. Jedino što imajte na umu jeste da "Vragovesti" čitate praznog stomaka (i čiste duše), naročito ukoliko ste gadljivi, jer ovde gadosti, visoko-kalorične strave, užasa i neprijatnog ježenja kože ima na pretek. Da ne pominjem dizanje kose na glavi, bilo da je imate ili nemate.

Ne preporučujem veganima, Judama i mizofilima (zato što ne bi trebalo da uživaju).

[Aleksandar · Rating 5 out of 5]

“Vragovesti” sam pročitao nakon Ligotijeve zbirke “Teatro Grotesko”, i štivo se nadovezalo poprilično nenametljivo i neprimetno, a opet jasno da se radi o autentičnom autoru sa britkim stilom, stravično dobrim idejama i veštinom da ih realizuje kroz sablasnu atmosferu. Već u prvoj priči “ Dan svinje” imamo sjajan zaplet balkanskom mačo svinjokolj domaćinskom horor satirom (ili satarom?) . Najupečatljivija mi je “Plodovi crnog semena”, priča koju verovatno mnogi na ovim prostorima u ovom ili onom obliku sanjaju i koju sam čitao u poludahu. “Tela naših spasitelja” se čita kao horor film koji bih platio da pogledam, a “Pustite nas da umremo” se vrlo originalno može nadovezati na neku varijaciju serijala “Last of us”. Jedva čekam novu Milanovu zbirku!

[Dimitrije Mirić · Rating 5 out of 5]

Vragovesti je sinestezijska abominacija Liggotijevog nihilističkog beznađa i Lavkraftovog užasa začinjena autorovom antagonističkom mizantropijom sa vrlo razrađenim i živim likovima koji su smešteni u moralno izopačene situacije.
Iako je zbirka, kao i priče, relativno kratka, Milan pametno iskorišćava prostor i vreme dovodeći do smislenog i efektivnog toka dela.
Definitivan favorit je "Plodovi crnog semena" koji je od svih priča uspeo jasno i zastrašujuće da mi se prikaže kao kratak film pred očima tokom čitanja.
Preporučujem i novim čitaocima u žanru kao i veteranima, strpljivo očekujući autorov sledeći poduhvat.

[U.I.G. · Rating 2 out of 5]

Autor je mnogo osetljiv što je njegova knjiga ocenjena sa jednom zvezdom. Realno vredi više. Maksimum dve zvezde. Zato je i od mene i dobila 2 zvezde. Ništa više sem jezivih scena.

[Tzeetzah · Rating 5 out of 5]

Tela naših spasitelja ostaje moj favorit 🖤