Σερβία και Αλβανία: Μια συνεισφορά στην κριτική της κατακτητικής πολιτικής της σερβικής αστικής τάξης

by Dimitrije Tucović, Έλλη Στρογγύλη (Translator), Ανδρέας Λυμπεράτος (Editor)

Σύμφωνα με τη γνωστή στερεοτυπική οριενταλιστική εικόνα των Βαλκανίων, η περιοχή μας παράγει πολέμους και εθνικιστικά μίση· την ίδια στιγμή, η συμβολή των Βαλκανίων στην παραγωγή αντιπολεμικής σκέψης και στην κριτική του εθνικισμού παραμένει ελάχιστα γνωστή πέρα από έναν μικρό κύκλο ειδικών. Κι όμως, τα Βαλκάνια, βιώνοντας τον μετασχηματισμό των φιλελεύθερων εθνικοαπελευθερωτικών κινημάτων σε επεκτατικούς κρατικούς εθνικισμούς υπό τις ιδιαίτερες συνθήκες της ευρωπαϊκής ιμπεριαλιστικής κυριαρχίας και του χρονίζοντος Ανατολικού Ζητήματος, θα προσφέρουν τη δική τους αυθεντική και αξιοσημείωτη περιφερειακή ματιά στα φλέγοντα ζητήματα μιας εποχής που θα οδηγήσει την Ευρώπη στον ολοκληρωτικό Μεγάλο Πόλεμο.

Με απαράμιλλη τόλμη, ο Σέρβος σοσιαλιστής νομικός Ντιμίτριγιε Τούτσοβιτς θα στηλιτεύσει τόσο τον ρατσισμό όσο και την επεκτατική πολιτική της ίδιας του της χώρας στους Βαλκανικούς Πολέμους, το πιο απτό αποτέλεσμα της οποίας ήταν το να εμπεδώσει την έχθρα μεταξύ Σέρβων και Αλβανών που ταλανίζει μέχρι σήμερα τους δύο λαούς και την περιοχή μας.

Το έργο του Τούτσοβιτς δεν αποτελεί ωστόσο μόνο ένα τολμηρό διάβημα που προσθέτει μια σερβική σελίδα στην παγκόσμια ιστορία της αντιπολεμικής ηθικής. Με οδηγό τη μαρξιστική σκέψη της εποχής του, ο Τούτσοβιτς θα διερευνήσει τις δυναμικές, εγχώριες και παγκόσμιες, που παράγουν την επεκτατικότητα του μικρού σερβικού κράτους στον κολοφώνα της «εποχής των αυτοκρατοριών», προσφέροντας μια διεισδυτική ματιά με ευρύτερη αξία για τα Βαλκάνια του καιρού του, αλλά και του δικού μας. Εξίσου επίκαιρη για εμάς —και στα χρόνια του Τούτσοβιτς εξαιρετικά πρωτοπόρα— είναι η ανάδειξη της στενής —σχεδόν νομοτελειακής— σχέσης μεταξύ εθνικιστικού και αποικιοκρατικού/ιμπεριαλιστικού λόγου. Η μπροσούρα «Σερβία και Αλβανία» είναι μια ανεξίτηλη βαλκανική πινελιά στον καμβά της παγκόσμιας αντιεθνικιστικής και αντιαποικιοκρατικής σκέψης.

Genres: Nonfiction, History

168 pages, Paperback

First published January 1, 1914

About the author

Dimitrije Tucović was a Serbian theorist of the socialist movement, politician, writer and publisher.

After the outbreak of the Balkan wars 1912, he was mobilized in the Serbian army and participated in the Serbian military campaign in Albania. He sent letters from the front about war crimes against civil population which were regularly published in the Worker's Newspaper. Writing of the massacres of Albanians during the Serbian takeover of Kosovo from Turkey (1912), he stated:

"We have carried out the attempted premeditated murder of an entire nation. We were caught in that criminal act and have been obstructed. Now we have to suffer the punishment.... In the Balkan Wars, Serbia not only doubled its territory, but also its external enemies."

After returning from the Balkan war, he published his influential book "Serbia and Albania: A Contribution to the Critique of the Conqueror Policy of the Serbian Bourgeoisie", which analyzes the roots of Serbian-Albanian conflict and consider "among the most important Marxist contributions on the national question in the Balkans".
_____

Dimitrije Tucović rođen je 13. maja 1881. u selu Gostilje (na planini Zlatibor) u porodici pravoslavnog sveštenika. Jedan je od najistaknutijih političkih predvodnika i teoretičara socijaldemokratskog odnosno socijalističkog pokreta u Srbiji. Uz to jedan je od osnivača Srpske socijaldemokratske partije (SSDP), pokretač i urednik listova Radničke novine i Borba.

U Beograd dolazi (1899.) kako bi završio gimnaziju i tada je već pristalica socijalističkih ideja. S Radovanom Dragovićem (koji je na njega imao veliki uticaj) promoviše socijalističke ideje. Kada se 1901. obnavlja Beogradsko radničko društvo, formira socijalističku grupu i ulazi u upravu Društva. Istovremeno radi na stvaranju modernih sindikata koji bi se borili za veća radnička prava i bolje uslove rada.

Protivnik je tadašnje srbijanske politike, te u skladu s tim 1902. organizuje proteste studenata protiv Nikole Pašića. Na čelu je martovskih protesta (5. marta 1903.) protiv kralja Aleksandra Obrenovića. Zbog toga je morao pobeći u Zemun (tada u Austro-Ugarskoj), a posle i u Beč. Nakon što je 1903. u Srbiji došlo do majskog prevrata 2. avgusta iste godine učestvuje na osnivačkom kongresu SSDP-a. Nova stranka utemeljila je potom i svoje glasilo Radničke novine. Tucović je postavljen za urednika lista. Naredne godine (1904.) na Drugom kongresu Radničkog saveza SSDP-a drži govor o sindikalnim organizacijama gde ukazuje na važnost sindikalnog organizovanja. Ne zanemaruje saradnju ni na međunarodnom planu i uvodi SSDP u Drugu internacionalu gde tesno sarađuje s Rosom Luxemburg i Lenjinom.

Studije prava na beogradskom univerzitetu završava 1906. Dve godine kasnije (1908.) postaje sekretar SSDP-a. Unutar stranke pokreće se još jedan časopi Borba (1910.), a na mesto glavnog urednika postavljen je upravo Tucović. Iste godine sudeluje na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu na kojem drži govor u kojem krtikuje vođe austrijske socijaldemokratije zbog njihovog odnosa prema nacionalnom pitanju te posebno zbog njihovog odnosa prema aneksiji Bosne i Hercegovine. Ulazi u polemiku s Karlom Renerom, koji je na kongresu bio u ime austro-ugarskih socijaldemokrata, ocenivši Austro-Ugarsku politku kolonijalno-porobljivačkom.

Tucović nije bio samo kritičan prema Austro-Ugarskoj politici. U parlamentu Srbije jedino je njegov SSDP glasao protiv ratnih kredita srbijanske vlade koji su bili potrebni da se vojska i države pribreme za odbranu. U svojoj knjizi Srbija i Arbanija odsudio je srpski prodor na Kosovo kao “imperijalno osvajanje”. Nakon pokolja Albanaca na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao kako je “izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celim jednim narodom”, što je “zločinačko delo” za koje se “mora ispaštati”.

Kritikovao je planove Pašićeve vlade nazivajući ih imperijalističkim. Istovremeno zalagao se za balkansku federativnu državu koju su prema n

Reviews

[Ahmet · Rating 4 out of 5]

This book describes the way how Serbia attacked Albania to grab as much land at it could take. It took Kosovo initially but Kosovo now it is independent. Expansionism policies of Serbia has caused lot of troubles in Balkan Peninsula.

[Victor · Rating 5 out of 5]

Serbian socialist Dimitrije Tucović radically confronts Serbian chauvinism in all its forms and asserts the right of Albania to national self-determination, arguing for a Balkan unity based on democracy and equality.

A founder of the Serbian Social Democratic Party, he was forcibly mobilised into the Serbian army in its campaign against Albania in 1912. He sent back reports from the front of war crimes to the socialist newspaper Radničke novine.

Of the seizure of Kosovo by Serbia, he wrote:

‘We have carried out the attempted premeditated murder of an entire nation. We were caught in that criminal act and have been obstructed. Now we have to suffer the punishment.... In the Balkan Wars, Serbia not only doubled its territory, but also its external enemies.’

Again mobilised in the First World War, he was killed by Austro-Hungarian forces in November 1914.

The subtitle to his little book says it all: “A Contribution to the Critique of the Conqueror Policy of the Serbian Bourgeoisie.”

[Almir Olovcic · Rating 5 out of 5]

Kratko, koncizno i zanimljivo. Objasnjava mnoge stvari i korijen problema cije posljedice osjecamo i danas. Nepristrasno i vazno za ljude na ovim prostorima.

[Ognjen Lopusina · Rating 4 out of 5]

После Светозара Марковића решио сам коначно да се упознам и са најпопуларнијим штивом настављача његовог дела Димитрија Туцовића. Ова историографска књижица је написана у освит првог светског рата и у њој Туцовић елаборира критику српске империјалне власти у вези са покушајем да се у Балканским ратовима прибави излаз Србије на Јадранско море преко ослобођења/окупације Скадра и тог уског коридора који би спајао Србију и море.

Међутим ова књига заправо није само о томе. Она је пре свега једна кратка историја Албаније и case study за апологију албанског народног питања. Туцовић са изузетном наклоношћу проналази оправдања за извесно... кхм кхм... разбарушено понашање Албанаца у интеракцији са Србима, Грцима и Бугарима. Њихова заосталост и специфична веза са Турском даје им, по Димитријевом мишљењу, за право да се према империјалним силама понашају онако како једино могу (пљачком, насиљем, итд).

Димитрије на почетку каже да нема намеру да улази у то зашто су Срби масовно у XIX веку бежали из Старе Србије на север (то је каже нека друга тема). Дакле његова агенда је критика српске буржоазије и у том смислу за критику освајања северне Албаније заиста није потребно много интелекта (пројекат је био осуђен на пропаст). Туцовић у овом делу ни словом не помиње Косово и нејасно је из овог дела да ли и оно спада у исти корпус српских злочина.

Најбољи део књиге је анализа албанског друштва и подела на север/југ те њихови различити развоји. Најслабији је свакако Туцовићев наташакандићевски колонијални дискурс који АЛбанце брани зато што су ретардирани па морамо да их разумемо. Наравно не треба бити превише строг према Туцовићу који није дочекао да види целовековно шуровање Албанаца са свим најгорим империјама који је овај свет имао у ХХ веку.

Једноставно Туцовић је некакав СДУ или Зеленолеви фронт интелектуалац изузетно скромних капацитета. Класичан данашњи осуђивач два или више империјализама. Но оно што је ипак најупечатљивије са читалачког становишта то је и једна стилска ретардација у односу на Светозара Марковића. Док код Светозара још увек беседи српски оштроумни сељак, код Димитрија је већ у питању склеротични академски прегалац. Па опет мислим да би свако у Србији требало да прочита ово дело.