What do you think?
Rate this book
Mala biblioteka
Novi Jerusalim: Gotska hronika
„Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela… Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi… Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut… Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni… Ima ljudi čiji je život trag u vodi... “
-- Borislav Pekić
Novi Jerusalim je zbirka priča široke vremenske perspektive, ali i veoma široke perspektive karaktera; od ljudi koji stvaraju svet i novi sadržaj do onih koji ruše. Karakteri u sebi nose, kao dominantnu osobinu, pečat i lik vremena, kao sudbinu, iskušenje i tragiku postojanja. Svakom junaku Pekić je odredio jedan od osnovnih elemenata – metal, zemlju, vatru, vazduh, vodu …
"Kada osmotrimo vremenski raspon koji pripovetke iz Novog Jerusalima obuhvataju (a to je luk od ranog srednjeg veka do daleke, antiutopijske budućnosti), možemo reći da „hronika“ u datom slučaju označava integralni letopis sveta.U Novom Jerusalimu cela istorija je u stvari gotska hronika, beskrajni niz
tajnovitih, tragički osenčenih sudbina. Preispitujući i kreativno nadograđujući neke karakteristike upravo tog i tako odabranog žanra Borislav Pekić ispunio ga je smislom za koji možemo reći da podjednako pripada svima nama, da je univerzalan. A tamo gde se govori o univerzalnom, tamo govori istinska, najviša umetnost."
-- Mihajlo Pantić
-- Borislav Pekić
Novi Jerusalim je zbirka priča široke vremenske perspektive, ali i veoma široke perspektive karaktera; od ljudi koji stvaraju svet i novi sadržaj do onih koji ruše. Karakteri u sebi nose, kao dominantnu osobinu, pečat i lik vremena, kao sudbinu, iskušenje i tragiku postojanja. Svakom junaku Pekić je odredio jedan od osnovnih elemenata – metal, zemlju, vatru, vazduh, vodu …
"Kada osmotrimo vremenski raspon koji pripovetke iz Novog Jerusalima obuhvataju (a to je luk od ranog srednjeg veka do daleke, antiutopijske budućnosti), možemo reći da „hronika“ u datom slučaju označava integralni letopis sveta.U Novom Jerusalimu cela istorija je u stvari gotska hronika, beskrajni niz
tajnovitih, tragički osenčenih sudbina. Preispitujući i kreativno nadograđujući neke karakteristike upravo tog i tako odabranog žanra Borislav Pekić ispunio ga je smislom za koji možemo reći da podjednako pripada svima nama, da je univerzalan. A tamo gde se govori o univerzalnom, tamo govori istinska, najviša umetnost."
-- Mihajlo Pantić
289 pages, Hardcover
First published January 1, 1988
25 people are currently reading
451 people want to read
About the author
Borislav Pekić
88 books305 followersBorislav Pekić was a Serbian/Montenegrin political activist and writer. He was born in 1930, to a prominent family in Montenegro, at that time part of the Kingdom of Yugoslavia. From 1945 until his immigration to London in 1971, he lived in Belgrade. A staunch anti-communist throughout his life, he was the founding member of the Democratic Party during the post-Tito era and is considered one of the greats of 20th century literature.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 46 reviews
November 29, 2020
Strašno je kad kraja nema. Kad se bavite poslom čija priroda ne poznaje kraj. Kad uvijek radite samo jednu stvar, i ona nikad nije gotova, nego joj se stalno morate vraćati da je dovršavate, znajući da je nikad dovršiti nećete.
- Ima li takvog posla?
- Život je takav.
Pekićeve stope kreću se od prošlosti koju vidio nisam do u budućnost koju vidjeti neću. Međutim, Pekićeva vizuelizacija istorijskih trenutaka daje jedan upečatljiv prizor koji krči put od mitskih uzvisina do okoštale stvarnosti. Poput hroničara, autor bilježi košmare junaka iz zemalja poput Grčke, Engleske, Francuske i Srbije - dajući im po jedan element (vatra, zemlja, voda, vazduh i metal) koji nadasve predstavlja njihovu prirodu i sudbinu. Iako je knjiga sastavljena od nekoliko priča koje se mogu čitati zasebno jedna od druge, ne treba prenebregnuti činjenicu da Pekić s lakoćom prelazi određena vremenska razdoblja što daje mogućnost da se knjiga čita kao jedna cjelina. Što bi na neki način značilo da čitalac ipak trebalo da ispoštuje hronološku matricu. Dok čitate o lomači i vatri pod njom, odjednom se pojavi napredak u vidu giljotine, a potom se ubrzo pojavljuje i telefon. Pekić junacima, koji predstavljaju središte svake priče, daje jedan dublji smisao tako što ih čini opsesivnim, trivijalnim, ako tako mogu da kažem, jer iz njih ne isijava nikakva spoznaja i sveznanje, već samo čin njihovog apsurdnog poduhvata daje im za pravo da se uzdignu kao npr., kada čovjek pojede sopstvenu smrtnu presudu. Korijen svake priče je ljudska pohota i izvitoperenost, te opskurna tradicija Evrope koja je urezana u ploti epoha, a koju pisac ogoljava na jedan blago sarkastičan način. Svaka priča je istorijski potkovana, temeljita, i provokativna te kao takva pruža više aspekata za tumačenje. Ovo djelo je napisano sa jednom lucidnošću koje nas primorava na gorčinu ali i osmijeh.
April 30, 2016
Pet pripovedaka čije se radnje dešavaju, (sem poslednje koja je smeštena u dalekoj budućnosti 2999. godine) u prošlosti, . Te godine možda na prvi pogled ne znače puno, ali one su krucijalne za razvoj naše civilizacije, a jedna je vezana samo za Srbiju, tj. SFRJ.
1347.-kuga u Vizantiji, koja ju je još više oslabila, i simbolički je uzeta od pisca kao početak njenog kraja.
1649. - dolazak Kromvela na vlast, i početak perioda kada je Engleska jedini put u istoriji bila republika.
1793.- pogubljenje francuskog kralja-i sve što je Francuska revolucija nosila sa sobom.
1987. - osma sednica Saveza komunista Jugoslavije, uvod u raspad bivše nam države.
Radnja poslednje priče se dešava u budućnosti, a bavi se komunističkim gulazima, sa osvrtom na Solženjicinov Arhipelag gulag.
Svaka pripovetka ima intrigantnu temu koja odlikuje period istorije u kome se dešava, od kuge
u Vizantiji i umeća vizantijskih majstora, do spaljivanje veštica u Engleskoj 17. veka, , preko Francuske revolucije i osme sednice SKJ, do futurističkog, potencijalnog, pogleda na gulage u SSSR.
1347.-kuga u Vizantiji, koja ju je još više oslabila, i simbolički je uzeta od pisca kao početak njenog kraja.
1649. - dolazak Kromvela na vlast, i početak perioda kada je Engleska jedini put u istoriji bila republika.
1793.- pogubljenje francuskog kralja-i sve što je Francuska revolucija nosila sa sobom.
1987. - osma sednica Saveza komunista Jugoslavije, uvod u raspad bivše nam države.
Radnja poslednje priče se dešava u budućnosti, a bavi se komunističkim gulazima, sa osvrtom na Solženjicinov Arhipelag gulag.
Svaka pripovetka ima intrigantnu temu koja odlikuje period istorije u kome se dešava, od kuge
u Vizantiji i umeća vizantijskih majstora, do spaljivanje veštica u Engleskoj 17. veka, , preko Francuske revolucije i osme sednice SKJ, do futurističkog, potencijalnog, pogleda na gulage u SSSR.
December 13, 2021
Sa Pekićevim pisanjem sam se upoznao u knjizi "Besnilo", koju sam čitao pre dve godine u karantinu i čini mi se da je tadašnja depresivna atmosfera doprinela tome da mi se knjiga ne dopadne u potpunosti. Međutim, dve godine kasnije sam odlučio da se ponovo vratim Pekiću, ali ovog puta čitajući njegovu najpoznatiju zbirku priča, što se ispostavilo kao pun pogodak.
U ovoj knjizi se nalaze pet priča koje obuhvataju period od srednjeg veka do daleke budućnosti. Pekić je junake ovih priča povezao sa određenim elementima (vatra, zemlja, voda, vazduh, metal) koji predstavljaju njihovu sudbinu.
Verujem da su neki od vas čitali priču "Čovek koji je jeo smrt", tako da ću se fokusirati na nju u nastavku teksta, kako vam ne bih spojlovao ostale priče. Radnja je smeštena u periodu Francuske revolucije, a u centru pažnje je povučeni pisar, čiji je jedini zadatak overavanje presuda i na taj način šalje osuđene na giljotinu. Jednog dana će sasvim slučajno u žurbi ručak umotati u hartiju na kojoj je overena još jedna presuda u nizu, ali to će primetiti tek kad stigne kući. Plašeći se da ne bude kažnjen za svoju nesmotrenost, poješće hartiju i bezvoljno će spasiti giljotine jedan ljudski život. Shvativši da ima mogućnost da poštedi one za koje smatra da su optuženi nepravedno, počeće svakodnevno da "jede smrt". Odluke će donositi oslanjajući se na opipljive dokaze, ispitivajući mišljenja drugih o optuženoj osobi, neko vreme će se i kockati tako što će zatvoriti oči i prst uperiti u određenu presudu na stolu, ali će na kraju shvatiti da je jedini ispravni način da se osloni na svoj instinkt. Upravo će mu taj unutrašnji osećaj doći glave, jer će pogrešiti u odabiru jedne osobe, koja po njegovoj proceni ne zaslužuje smrt.
Takođe mi se dopala priča sa vešticama koja nosi istu poruku - ne možemo u potpunosti uvek da se oslonimo na instinkt.
Pisac je u ovim pričama, koristeći sarkazam, opisao čovekovu težnju da se približi bogu kad oseti moć koju u jednom trenutku više ne može da kontroliše. Taj proces buđenja neustrašivosti, nastalog nakon uverenosti u važnost društvenog položaja, lepo je prikazan u slučaju pisara, kome hartija i mastilo stvaraju sve veći osećaj mučnine u stomaku zbog ogromne količine "hrane" koja će dovesti do njegovog potpunog preobražaja i u njemu će se stvoriti nepoznat, ali lep osećaj - da se prvi put u životu oseća bitnim.
Pekićeva erudicija se može osetiti u svakoj priči i to je ono što mi se pored nenametljivog sarkazma i magičnog pripovedanja dopada kod ovog pisca. Nadam se da ćete podjednako kao i ja uživati u ovoj knjizi koja se bavi religijom, filozofijom i istorijom kojoj je Pekić pristupio ironično kao što je uradio i u knjizi "Vreme čuda", u kojoj je po rečima mojih prijatelja (nisam čitao još uvek) pristupio na šaljiv način biblijskim motivima u koje mnogi slepo veruju, a nisu baš jasni.
Evo jednog dela iz priče o pronalazaču veštica koji ima dar da po slobodnoj proceni i bez opipljivih dokaza otkriva veštice i svi mu slepo veruju, pa čisto da vidite kako pisac pristupa istoriji.
"Ali, odbiti me nije smeo. Već sam bio čuven. Mogao sam - ne bih, razume se, no on to nije znao - i na njega prstom pokazati, kriveći ga da je s avetima u dosluhu, da ih štiti. (Takvo je vreme bilo)."
Ako želite još ovakvih rečenica, pročitajte ovu knjigu.
U ovoj knjizi se nalaze pet priča koje obuhvataju period od srednjeg veka do daleke budućnosti. Pekić je junake ovih priča povezao sa određenim elementima (vatra, zemlja, voda, vazduh, metal) koji predstavljaju njihovu sudbinu.
Verujem da su neki od vas čitali priču "Čovek koji je jeo smrt", tako da ću se fokusirati na nju u nastavku teksta, kako vam ne bih spojlovao ostale priče. Radnja je smeštena u periodu Francuske revolucije, a u centru pažnje je povučeni pisar, čiji je jedini zadatak overavanje presuda i na taj način šalje osuđene na giljotinu. Jednog dana će sasvim slučajno u žurbi ručak umotati u hartiju na kojoj je overena još jedna presuda u nizu, ali to će primetiti tek kad stigne kući. Plašeći se da ne bude kažnjen za svoju nesmotrenost, poješće hartiju i bezvoljno će spasiti giljotine jedan ljudski život. Shvativši da ima mogućnost da poštedi one za koje smatra da su optuženi nepravedno, počeće svakodnevno da "jede smrt". Odluke će donositi oslanjajući se na opipljive dokaze, ispitivajući mišljenja drugih o optuženoj osobi, neko vreme će se i kockati tako što će zatvoriti oči i prst uperiti u određenu presudu na stolu, ali će na kraju shvatiti da je jedini ispravni način da se osloni na svoj instinkt. Upravo će mu taj unutrašnji osećaj doći glave, jer će pogrešiti u odabiru jedne osobe, koja po njegovoj proceni ne zaslužuje smrt.
Takođe mi se dopala priča sa vešticama koja nosi istu poruku - ne možemo u potpunosti uvek da se oslonimo na instinkt.
Pisac je u ovim pričama, koristeći sarkazam, opisao čovekovu težnju da se približi bogu kad oseti moć koju u jednom trenutku više ne može da kontroliše. Taj proces buđenja neustrašivosti, nastalog nakon uverenosti u važnost društvenog položaja, lepo je prikazan u slučaju pisara, kome hartija i mastilo stvaraju sve veći osećaj mučnine u stomaku zbog ogromne količine "hrane" koja će dovesti do njegovog potpunog preobražaja i u njemu će se stvoriti nepoznat, ali lep osećaj - da se prvi put u životu oseća bitnim.
Pekićeva erudicija se može osetiti u svakoj priči i to je ono što mi se pored nenametljivog sarkazma i magičnog pripovedanja dopada kod ovog pisca. Nadam se da ćete podjednako kao i ja uživati u ovoj knjizi koja se bavi religijom, filozofijom i istorijom kojoj je Pekić pristupio ironično kao što je uradio i u knjizi "Vreme čuda", u kojoj je po rečima mojih prijatelja (nisam čitao još uvek) pristupio na šaljiv način biblijskim motivima u koje mnogi slepo veruju, a nisu baš jasni.
Evo jednog dela iz priče o pronalazaču veštica koji ima dar da po slobodnoj proceni i bez opipljivih dokaza otkriva veštice i svi mu slepo veruju, pa čisto da vidite kako pisac pristupa istoriji.
"Ali, odbiti me nije smeo. Već sam bio čuven. Mogao sam - ne bih, razume se, no on to nije znao - i na njega prstom pokazati, kriveći ga da je s avetima u dosluhu, da ih štiti. (Takvo je vreme bilo)."
Ako želite još ovakvih rečenica, pročitajte ovu knjigu.
February 22, 2020
Prija mi Pekićeva erudicija i obožavam je. Taj stil koji odlikuje jednog naučnika i podjednako i književnika (što je često diskrepantno), a nijedan od tih elemenata ne potire onaj drugi, niti to njegovu prozu čini učmalom. Kroz ovu gotsku hroniku, koja stilom, inspiracijama i fikcijom apsurdno briše granice između stvarnosti i umišljaja (i vrlo je slična prozi M.R. Jamesa, Henryja Jamesa i čak i H.P.Lovecrafta), provukao je četiri krucijalna elementa - vatru, zemlju, vodu i vazduh, te im pridodao i peti - metal. Vatru je dodelio najstarijoj priči i datirao je na drugu polovinu XIV veka, baveći se tvorbom dela koje se samo jednom može stvoriti, nikada više ponoviti i u koje se utka čitavo bivstvo ognjem koji gori samo tada i nikada više, jer se sve suštastveno stopilo u to jedno delo. I onda takvo delo dospe u ruke onome koji mu dorastao nije, te ga potceni i prezre u nesposobnosti da ga sagleda i spozna. Drugom hronikom i elementom zemlje, zašao je u drugu polovinu XVII veka, i obratio pažnju na Malleus Maleficarum, potpuno uobičajenim za to doba. No, eterični dar mladog Engleza da prepozna i razotkrije vešticu, survaće ga na zemlju iz tog sveta snoviđenja, nateravši ga da ni prema sopstvenoj majci nema milosti. Hronika vode mi se najmanje dopala, i datirana je pred kraj XVIII veka. Možda zbog sudskih elemenata koji mi nisu prijemčivi. Hroniku vazduha datirao je u doba kada je ova zbirka i nastajala (1987.) ubacivši sebe kao protagonistu. Pored hronike Zemlje, ovo mi je omiljena priča. Vrlo me po atmosferi podseća na Lovecraftovu The Thing on the Doorstep - čist paranoični prikaz nekadašnjeg pisca sa manijom gonjenja. Peta hronika doseže u daleku budućnost (2999.) i mislim da nisam najbolje razumeo šta je njen smisao, osim da su arheološki nalazi dokazali potpuno otuđenje čoveka pronađenog u jednoj od humki. Sve u svemu, odlično štivo koje se ne mora čitati redom, jer priče nisu povezane, ali se svakako bezrezervno uživa u stilu i jeziku koji Pekić neguje.
October 26, 2023
Мегалос Масторас и његово дело - 4
Отисак срца на зиду - 5
Човек који је јео смрт - 4
Свирач из Златних времена - 5
Луче Новог Јерусалима - 5
Као и кад причам о Достојевском, и коментарисање Пекићевих дела ме чини некако недостојном таквог поступка. Неупоредиви су њих двоје, немају нешто заједничко, али мени су омиљени. Они па десет места празно. Код њих ми је све савршено, свака ситница.
Ово је за све оне који воле да читају о чудноватим људима и њиховим судбинама кроз које се преплићу помало магични, језиви, врло снени, али и реалистични догађаји; за све оне који воле теме које врше носталгичан осврт на прошлост, а ослањају се и на будућност, али где смрт одише на сваком слову.
Отисак срца на зиду - 5
Човек који је јео смрт - 4
Свирач из Златних времена - 5
Луче Новог Јерусалима - 5
Као и кад причам о Достојевском, и коментарисање Пекићевих дела ме чини некако недостојном таквог поступка. Неупоредиви су њих двоје, немају нешто заједничко, али мени су омиљени. Они па десет места празно. Код њих ми је све савршено, свака ситница.
Ово је за све оне који воле да читају о чудноватим људима и њиховим судбинама кроз које се преплићу помало магични, језиви, врло снени, али и реалистични догађаји; за све оне који воле теме које врше носталгичан осврт на прошлост, а ослањају се и на будућност, али где смрт одише на сваком слову.
January 25, 2022
Ume ovaj čovek da zaplete. Po priča na dan, pa se sve svarilo. Kad zanemim, dobro je. Šta nas čeka, ne znam.
Read
August 11, 2020„Novi Jerusalim“ je zbirka priča/novela Borislava Pekića.
U prvoj priči „Megalos mastoras i njegovo delo“, čija se radnja odvija 1347. godine pratimo drvodelju sa Peloponeza koji, za potrebe i po narudžbi jednog od prolaznih osvajača, pokušava da napravi savršenu stolicu. Druga priča „Otisak srca na zidu“, smeštena u doba Kromvela, prati Džona Bleksimta, jednog od najboljih lovaca na veštice i njegov sukob sa malo poznatijim kolegom Metjuom Hopkinsom koji će se pokazati kao fatalan (ne samo po veštice koje su obična kolateralna šteta). U priči „Čovek koji je jeo smrt“ (koja je svojevremeno dobila i stripsku adaptaciju), glavni junak je običan sudski pisar u doba Terora nakon Francuske revolucije koji odluči da spasava osuđenike tako što će presude, umesto da ih zavede u protokole, da pojede. „Svirač iz zlatnih vremena“ je priča o Pekićevom prijatelju i savremeniku, sjajnom pesniku, koga počinje da proganja misteriozna osoba. Čini se da od ovog stalkera ne može da se sakrije ni jedan jedini kompromis sa samim sobom i svojom savešću. Poslednja priča, „Luče Novog Jerusalima“, vodi nas u budućnost, u daleku 2999. godinu, gde pratimo arheologa koji istražuje lokalitet Novog Jerusalima i objašnjava kako su nekada ljudi u tom Gulagu smeštenom u Sibiru imali savršen život i savršeno društvo oslobođeno materijalnih stega, strahova, briga, u skladu sa prirodom i okruženjem…
Mnogo sam uživao čitajući ove priče. Izuzetno duhovite, cinične, inteligentno i temeljno napisane… Baš je bilo slatko.
No photo description available.
U prvoj priči „Megalos mastoras i njegovo delo“, čija se radnja odvija 1347. godine pratimo drvodelju sa Peloponeza koji, za potrebe i po narudžbi jednog od prolaznih osvajača, pokušava da napravi savršenu stolicu. Druga priča „Otisak srca na zidu“, smeštena u doba Kromvela, prati Džona Bleksimta, jednog od najboljih lovaca na veštice i njegov sukob sa malo poznatijim kolegom Metjuom Hopkinsom koji će se pokazati kao fatalan (ne samo po veštice koje su obična kolateralna šteta). U priči „Čovek koji je jeo smrt“ (koja je svojevremeno dobila i stripsku adaptaciju), glavni junak je običan sudski pisar u doba Terora nakon Francuske revolucije koji odluči da spasava osuđenike tako što će presude, umesto da ih zavede u protokole, da pojede. „Svirač iz zlatnih vremena“ je priča o Pekićevom prijatelju i savremeniku, sjajnom pesniku, koga počinje da proganja misteriozna osoba. Čini se da od ovog stalkera ne može da se sakrije ni jedan jedini kompromis sa samim sobom i svojom savešću. Poslednja priča, „Luče Novog Jerusalima“, vodi nas u budućnost, u daleku 2999. godinu, gde pratimo arheologa koji istražuje lokalitet Novog Jerusalima i objašnjava kako su nekada ljudi u tom Gulagu smeštenom u Sibiru imali savršen život i savršeno društvo oslobođeno materijalnih stega, strahova, briga, u skladu sa prirodom i okruženjem…
Mnogo sam uživao čitajući ove priče. Izuzetno duhovite, cinične, inteligentno i temeljno napisane… Baš je bilo slatko.
No photo description available.
Read
June 25, 2023ja sa 13/14 godina: da da, hazarski recnik mi je omiljena knjiga, razumijem je samo intuitivno ali opet je na neki nacin razumijem
ja sa 20 godina: bas je lijepo sto postoje ljudi koji razumiju pekica....da da, bas super, super sto ima ljudi koji imaju kapacitet da razumiju knjizevnost,,, stvarno divno svaka im cast :))
(molimvas savjeti kako da mozak opet pocne da mi radi)
ja sa 20 godina: bas je lijepo sto postoje ljudi koji razumiju pekica....da da, bas super, super sto ima ljudi koji imaju kapacitet da razumiju knjizevnost,,, stvarno divno svaka im cast :))
(molimvas savjeti kako da mozak opet pocne da mi radi)
Read
July 10, 2021Ovo je prva Pekićeva knjiga koju sam pročitala i odmah sam ga proglasila članom porodice. Ne mogu je dovoljno nahvaliti, pa neću ni da pokušavam - meni je i dalje to najdoteranije i najuniverzalnije njegovo delo.
April 17, 2019
Svaki put je sve veći jaz između onoga što volim u njoj i onoga što ne volim, ali svaki put želim da počnem ispočetka.
March 18, 2018
Eee Pekiću. Ne daš se lagano čitati, napatiš me svaki put ali sada, e sada si me kupio. Zakukuljiš ti to, ali se isplati. Mada i dalje glasam za prvu priču kao remek-djelo čitave zbirke.
June 27, 2022
NOVI JERUSALIM-BORISLAV PEKIĆ
✒"Kako se pripoveda,ako u sebi imalo života ima,priča će i vama i meni otkriti zašto se pripoveda."
✒"Sve su stare kuće u Beogradu pune tajnog,nevidljivog,posthumnog života. Svim starim ulicama lutaju utvare mrtvih,samo ih ne vidimo. I videti ih nećemo sve dok opet ne čujemo frulu Svirača iz Zlatnih vremena."
✒"Kostur pacova otvorio mi je oči.
On,razume se,ništa ne bi značio da je u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim nađen sam ili s ostacima drugih pacova. Ali iskopan je s kosturima čoveka i krtice i to je mome arheološkom otkriću davalo vrednost ravnu iskopavanju Prijamove Troje."
✒"Uzor-civilizacija Гулага(Gulaga),kad je budemo razumeli,pomoći će nam da rešimo većinu nevolja koje nas muče. (Uključujući i maltuzanijski problem prenaseljenosti planete.) On će čovečanstvo ponovo ujediniti bodljikavim žicama,simbolima harmonije i humane sreće."
📕Pet pripovedaka,sa zajedničkom temom stvaranja nekog novog sveta. Pet alhemijskih elemenata,pet istorijskih epoha,pet ličnisti.
🔥VATRA-Megalos Mastoras i njegovo delo,1347.
Zanatlija,umetnik u borbi da ostvari remek delo koje će nadživeti i svog tvorca,i kugu koja pustoši sve pred sobom. Koliko sebe unosimo u stvaralaštvo i odakle dolazi nadahnuće?
🌄ZEMLJA-Otisak srca na zidu,1649
Ovo je priča o lovu na veštice. Da li je poreklo zla u ljudskoj prirodi,u okolnostima? Je li moguće baš za sve okriviti đavola? I koja je granica do koje neko ide u borbi protiv zla oko sebe i u sebi?
🌊VODA-Čovek koji je jeo smrt,1793.
Neko je rekao da revolucija jede svoju decu. Da li je moguće proces obrnuti?
🌬VAZDUH-Svirač iz Zlatnih vremena,1987.
Jedna lična priča o povratku emigranta u zemlju i u sebe,o onima koji ostaju, i onima koji su sebe izdali.
🧲METAL-Luče Novog Jerusalima,2999.
Priča je omaž Solženjicinu. Arhipelag Gulag je jedini roman čije sam čitanje prekinula jer mi je tema bila preteška,s namerom da mu se vratim kad mi želudac očvrsne. Još uvek nije. Sada...moraću da mu se vratim. Junak ove priče je arheolog budućnosti koji ga je ispod sibirskog leda iskopao. Ovo je utopija,priča o idealnom svetu u kome su ljidi i pacovi živeli kao braća. Jezivo.
✒"Kako se pripoveda,ako u sebi imalo života ima,priča će i vama i meni otkriti zašto se pripoveda."
✒"Sve su stare kuće u Beogradu pune tajnog,nevidljivog,posthumnog života. Svim starim ulicama lutaju utvare mrtvih,samo ih ne vidimo. I videti ih nećemo sve dok opet ne čujemo frulu Svirača iz Zlatnih vremena."
✒"Kostur pacova otvorio mi je oči.
On,razume se,ništa ne bi značio da je u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim nađen sam ili s ostacima drugih pacova. Ali iskopan je s kosturima čoveka i krtice i to je mome arheološkom otkriću davalo vrednost ravnu iskopavanju Prijamove Troje."
✒"Uzor-civilizacija Гулага(Gulaga),kad je budemo razumeli,pomoći će nam da rešimo većinu nevolja koje nas muče. (Uključujući i maltuzanijski problem prenaseljenosti planete.) On će čovečanstvo ponovo ujediniti bodljikavim žicama,simbolima harmonije i humane sreće."
📕Pet pripovedaka,sa zajedničkom temom stvaranja nekog novog sveta. Pet alhemijskih elemenata,pet istorijskih epoha,pet ličnisti.
🔥VATRA-Megalos Mastoras i njegovo delo,1347.
Zanatlija,umetnik u borbi da ostvari remek delo koje će nadživeti i svog tvorca,i kugu koja pustoši sve pred sobom. Koliko sebe unosimo u stvaralaštvo i odakle dolazi nadahnuće?
🌄ZEMLJA-Otisak srca na zidu,1649
Ovo je priča o lovu na veštice. Da li je poreklo zla u ljudskoj prirodi,u okolnostima? Je li moguće baš za sve okriviti đavola? I koja je granica do koje neko ide u borbi protiv zla oko sebe i u sebi?
🌊VODA-Čovek koji je jeo smrt,1793.
Neko je rekao da revolucija jede svoju decu. Da li je moguće proces obrnuti?
🌬VAZDUH-Svirač iz Zlatnih vremena,1987.
Jedna lična priča o povratku emigranta u zemlju i u sebe,o onima koji ostaju, i onima koji su sebe izdali.
🧲METAL-Luče Novog Jerusalima,2999.
Priča je omaž Solženjicinu. Arhipelag Gulag je jedini roman čije sam čitanje prekinula jer mi je tema bila preteška,s namerom da mu se vratim kad mi želudac očvrsne. Još uvek nije. Sada...moraću da mu se vratim. Junak ove priče je arheolog budućnosti koji ga je ispod sibirskog leda iskopao. Ovo je utopija,priča o idealnom svetu u kome su ljidi i pacovi živeli kao braća. Jezivo.
August 14, 2024
fino ulančane priče, korektan simbolizam, fini lajtmotivi; ipak, nije nam se u više od otprilike dve priče poklopio senzibilitet. 'objektivno' po kvalitetu zaslužuje više, ali lično mi je odbojno kad se Velike Teme tretiraju na Veliki Način u ovom maniru
side note: u "otisku srca na zidu" (engleska, 1649) postoji niz anahronizama (flagelanti, kukuljice, puritanac koji se krsti, muzička pratnja psalmima u puritanskoj crkvi nedeljom, pomen sv. tereze...) za koje verujem da su, zbog niza naznaka u prologu, namerni, te da nije slučajan ni način na koji treba da evociraju milje španske inkvizicije, niti način na koji je sugerisano da je pripovedač tek jedna istorijska inkarnacija đavola. međutim, nisam uspeo da nađem da je ove anahronizme neko u nekom radu prokomentarisao ili probao da objasni, a isto važi i za kriptičnu sugestiju iz prologa da 'pronađeni rukopis' ne uspeva da ubedi u svoje englesko poreklo
side note: u "otisku srca na zidu" (engleska, 1649) postoji niz anahronizama (flagelanti, kukuljice, puritanac koji se krsti, muzička pratnja psalmima u puritanskoj crkvi nedeljom, pomen sv. tereze...) za koje verujem da su, zbog niza naznaka u prologu, namerni, te da nije slučajan ni način na koji treba da evociraju milje španske inkvizicije, niti način na koji je sugerisano da je pripovedač tek jedna istorijska inkarnacija đavola. međutim, nisam uspeo da nađem da je ove anahronizme neko u nekom radu prokomentarisao ili probao da objasni, a isto važi i za kriptičnu sugestiju iz prologa da 'pronađeni rukopis' ne uspeva da ubedi u svoje englesko poreklo
October 23, 2023
Pekiću mogu da zamerim samo to što su mlađi pisci sve lakši i pitkiji za čitanje, te samim tim i neopterećujući za mozak, dok on s vremena na vreme iziskuje dodatni napor pri tumačenju napisanog, bar u formi rečnika. Zbog istoga ga i volim.
Iako je ovo bilo jedno od onih čitanja nakon kojih nemam jaku emotivnu reakciju, priče su fantastične. Poseban utisak su na mene ostavile priče naziva "Luče Novog Jerusalima, 2999." i "Otisak srca na zidu, 1649".
Iako je ovo bilo jedno od onih čitanja nakon kojih nemam jaku emotivnu reakciju, priče su fantastične. Poseban utisak su na mene ostavile priče naziva "Luče Novog Jerusalima, 2999." i "Otisak srca na zidu, 1649".
March 21, 2016
Pekic o paradoksu. Maestralno.
August 5, 2020
Ova zbirka kao otkriće života. Uz posebnu očaranost pričom „Luče Novog Jerusalima“.
March 29, 2025
- Megalos Mastoras I Njegovo Delo, 1347.
Meditacija o savršenstvu, o prirodi majstorstva, o umetnosti kao ljudskoj borbi da iz prirodne sirovine izvuče najuzvišeniji oblik njoj dostupan. Fantastičan početak zbirke koji nagoveštava i samo Pekićevo majstorstvo što sledi.
- Otisak Srca Na Zidu, 1649.
Veštice i jeziva folklorna predanja čine ovu priču najbližom gotskom žanru kome Pekić stremi u podnaslovu kolekcije. Definitivno najzabavnija u hronici, uz tek minimalnu kontemplaciju, fokusirana na munjevit razvoj fabule do neočekivanog obrta na kraju. Motiv Svirača je ovde antropomorfizovan, i odavde pa do samog kraja nastaviće da luta stranicama.
- Čovek Koji Je Jeo Smrt, 1793.
Najslabija priča u kolekciji, na momente čak dosadna. Koncept je dovoljno zanimljiv, ali egzekucija čini iskustvo čitanja napornim. Ovde počinje eksplicitno osvrtanje na nečasnu i izopačenu prirodu revolucija koje se zasnivaju na maniji egalitarizma i Sklavenmoralu.
- Svirač Iz Zlatnih Vremena, 1987.
Izrazito nostalgičan ton i intimnost ispovesti drastično odudaraju od ostataka zbirke. Atmosfera je sasvim noir, motiv prokletog pesnika je upečatljivo izveden, i gorki lament nad posledicsma "oslobođenja" Beograda u WWII nastavlja tematiku prevrata poniklih iz niskih pobuda. Nikada više neću istim očima gledati Krunsku ulicu, to groblje kojim Pekić u bujici duša i danas žuri u školu, u bioskop, na sastanak sa devojkom...
- Luče Novog Jeruslima, 2999.
Pekić odlučuje da svoj pentagram završi autopsijom gulaga, na tragu Solženjicinovog Arhipelaga, birajući za naratora nadmenog akademika iz daleke budućnosti koji je ubeđen da savršeno razume uzvišenu civilizaciju "komunalizma" koja je živela i umrla sa pacovima.
Poslednjom rečenicom, upozorava nas na večni povratak crvene zveri, jer ona nastanjuje upravo priučene pojedince koji uobražavaju da je na njima velika odgovornost da uspostave raj na zemlji, da spuste nebeski grad mediokriteta u realnost, one koji žude da sruše sav poredak kosmosa na nivo svoje defektne prirode.
Ovo je moj prvi susret sa Pekićem, i ispunio je sva očekivanja koja sam imao od velikog majstora.
Meditacija o savršenstvu, o prirodi majstorstva, o umetnosti kao ljudskoj borbi da iz prirodne sirovine izvuče najuzvišeniji oblik njoj dostupan. Fantastičan početak zbirke koji nagoveštava i samo Pekićevo majstorstvo što sledi.
- Otisak Srca Na Zidu, 1649.
Veštice i jeziva folklorna predanja čine ovu priču najbližom gotskom žanru kome Pekić stremi u podnaslovu kolekcije. Definitivno najzabavnija u hronici, uz tek minimalnu kontemplaciju, fokusirana na munjevit razvoj fabule do neočekivanog obrta na kraju. Motiv Svirača je ovde antropomorfizovan, i odavde pa do samog kraja nastaviće da luta stranicama.
- Čovek Koji Je Jeo Smrt, 1793.
Najslabija priča u kolekciji, na momente čak dosadna. Koncept je dovoljno zanimljiv, ali egzekucija čini iskustvo čitanja napornim. Ovde počinje eksplicitno osvrtanje na nečasnu i izopačenu prirodu revolucija koje se zasnivaju na maniji egalitarizma i Sklavenmoralu.
- Svirač Iz Zlatnih Vremena, 1987.
Izrazito nostalgičan ton i intimnost ispovesti drastično odudaraju od ostataka zbirke. Atmosfera je sasvim noir, motiv prokletog pesnika je upečatljivo izveden, i gorki lament nad posledicsma "oslobođenja" Beograda u WWII nastavlja tematiku prevrata poniklih iz niskih pobuda. Nikada više neću istim očima gledati Krunsku ulicu, to groblje kojim Pekić u bujici duša i danas žuri u školu, u bioskop, na sastanak sa devojkom...
- Luče Novog Jeruslima, 2999.
Pekić odlučuje da svoj pentagram završi autopsijom gulaga, na tragu Solženjicinovog Arhipelaga, birajući za naratora nadmenog akademika iz daleke budućnosti koji je ubeđen da savršeno razume uzvišenu civilizaciju "komunalizma" koja je živela i umrla sa pacovima.
Poslednjom rečenicom, upozorava nas na večni povratak crvene zveri, jer ona nastanjuje upravo priučene pojedince koji uobražavaju da je na njima velika odgovornost da uspostave raj na zemlji, da spuste nebeski grad mediokriteta u realnost, one koji žude da sruše sav poredak kosmosa na nivo svoje defektne prirode.
Ovo je moj prvi susret sa Pekićem, i ispunio je sva očekivanja koja sam imao od velikog majstora.
Read
June 13, 2025γοτθικό χρονικό: τσεκ!
διηγήματα που οργανικά δεμένα: τσεκ!
διαπερνούν τον χώρο και τον χρόνο: τσεκ!
επιδημία της πανούκλας πλήττει το Βυζάντιο: τσεκ!
κυνήγι μαγισσών στην Αγγλία: τσεκ!
Η Τρομοκρατία μετά τη Γαλλική Επανάσταση: τσεκ!
Απώτατο μέλλον: τσεκ!
κάθε διήγημα έχει στον πυρήνα του ένα από τα πέντε στοιχεία της φύσης: Φωτιά, Γη, Νερό, Αέρας, Μέταλλο: τσεκ!
Οκτώ τσεκς διαβάζοντας το μισό blurb στο οπισθόφυλλο ήταν υπέραρκετα για να αγοράσω αυτό το βιβλίο διηγημάτων του Σέρβου κλασικού συγγραφέα Μπόρισλαβ Πέκιτς.
Άκρως υποκειμενικά λέω ότι είμαι φαν του μεσαίωνα ως ιστορικού πλαισίου για αυτό μου άρεσαν τα πρώτα δύο περισσότερο από τα υπόλοιπα τρία.
Που κακά τα ψέματα όλα είχαν το ενδιαφέρον τους
ακόμη και το τέταρτο που διαδραματίζεται στο μετακομμουνιστικό Βελιγράδι το οποίο έχει ένα φιλινγκ νουάρ / Σαραμάγκου.
Το πέμπτο θυμίζει Μπόρχες διότι είναι ένα ψευδοδοκίμιο ενός αρχαιολόγου από το 2999 ο οποίος τόσο απομακρυσμένος είναι από την πρόσφατη σε μας ιστορία, που η αρχαιολογική του σκαπάνη ανακαλύπτει τα γκούλαγκ και τα εκλαμβάνει ως μια ιδανική ουτοπία στη φύση της Σιβηρίας.
Αυτό δείχνει πως κάτι χρονικά απομακρυσμένο από εμάς είναι πολλές φορές δύσκολο να κατανοήσουμε την ακριβή του φύση.
Ένα ενδιαφέρον βιβλίο ακόμη και για αυτούς που δεν είναι φαν του διηγήματος, διότι έστω κι αν συνδέονται με μια απλή κλωστή τα διηγήματα έχουν ένα άλφα δέσιμο μεταξύ τους.
διηγήματα που οργανικά δεμένα: τσεκ!
διαπερνούν τον χώρο και τον χρόνο: τσεκ!
επιδημία της πανούκλας πλήττει το Βυζάντιο: τσεκ!
κυνήγι μαγισσών στην Αγγλία: τσεκ!
Η Τρομοκρατία μετά τη Γαλλική Επανάσταση: τσεκ!
Απώτατο μέλλον: τσεκ!
κάθε διήγημα έχει στον πυρήνα του ένα από τα πέντε στοιχεία της φύσης: Φωτιά, Γη, Νερό, Αέρας, Μέταλλο: τσεκ!
Οκτώ τσεκς διαβάζοντας το μισό blurb στο οπισθόφυλλο ήταν υπέραρκετα για να αγοράσω αυτό το βιβλίο διηγημάτων του Σέρβου κλασικού συγγραφέα Μπόρισλαβ Πέκιτς.
Άκρως υποκειμενικά λέω ότι είμαι φαν του μεσαίωνα ως ιστορικού πλαισίου για αυτό μου άρεσαν τα πρώτα δύο περισσότερο από τα υπόλοιπα τρία.
Που κακά τα ψέματα όλα είχαν το ενδιαφέρον τους
ακόμη και το τέταρτο που διαδραματίζεται στο μετακομμουνιστικό Βελιγράδι το οποίο έχει ένα φιλινγκ νουάρ / Σαραμάγκου.
Το πέμπτο θυμίζει Μπόρχες διότι είναι ένα ψευδοδοκίμιο ενός αρχαιολόγου από το 2999 ο οποίος τόσο απομακρυσμένος είναι από την πρόσφατη σε μας ιστορία, που η αρχαιολογική του σκαπάνη ανακαλύπτει τα γκούλαγκ και τα εκλαμβάνει ως μια ιδανική ουτοπία στη φύση της Σιβηρίας.
Αυτό δείχνει πως κάτι χρονικά απομακρυσμένο από εμάς είναι πολλές φορές δύσκολο να κατανοήσουμε την ακριβή του φύση.
Ένα ενδιαφέρον βιβλίο ακόμη και για αυτούς που δεν είναι φαν του διηγήματος, διότι έστω κι αν συνδέονται με μια απλή κλωστή τα διηγήματα έχουν ένα άλφα δέσιμο μεταξύ τους.
June 20, 2022
Izvanredna knjiga. Posebno priča Čovek koji je jeo smrt, o anonimnom pisaru iz perioda Terora i Francuske revolucije, koji je jeo presude i spašavao uboge i siromašne ljude od giljotine. Pekić sjajno barata istorijom i psihologijom društva i čoveka, sjajno prikazuje apsurd i haos jednog besmislenog terora. Ironija dolazi na kraju-pisar će i sam dopasti giljotine, tako što će čovek koga je spasio giljotine zahtevati da umre i uporno tražiti da se otkrije šta je s njegovom presudom, što će na kraju organe vlasti dovesti do pisare. Na putu do giljotine gađaće ga žena koju je upravo on spasio iste-ona to naravno ne zna. Briljantno Pekić prikazuje vreme jednog besmislenog Terora, koji u ime nekog novog vrlog , boljeg i pravednijeg sveta, zapravo čini ogromne, sulude nepravde i potpuno nevine ljude šalje u smrt, besmisleno trošeći na hiljade i hiljade života...
March 5, 2024
Genijalno, prelep stil, prezanimljive misli, nove perspektive, sjajan mislilac i jedva čekam da nastavim čitanje Pekića.
May 16, 2014
-Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na trahove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.-
January 8, 2016
Previše apstraktno i previše filozofiranja za moj ukus. Ne sviđaju mi se knjige kod kojih nisi siguran koja je suština i šta je pisac hteo da kaže. Sve nešt naslućuješ poentu ali nikako ne možeš biti siguran da je to baš to.
December 11, 2023
Sjajna zbirka priča i Pekićev stil pisanja, ali mi je upravo poslednja priča, po kojoj je i knjiga nazvana, nešto slabije legla, zbog svog presatiričnog tona.
Svakako želim da istražim Pekićev univerzum!
Svakako želim da istražim Pekićev univerzum!
March 4, 2025
Τελείωσα την πρώτη μου γνωριμία με το έργο του Μπόρισλαβ Πεκιτς πριν μερικές μέρες και έκτοτε δυσκολεύομαι να βάλω σε μια σειρά τις σκέψεις μου. Ο Πέκιτς δημιούργησε 5 διηγήματα, όπου το καθένα έχει επίκεντρο ένα απο τα μεγάλα στοιχεία: γη, φωτιά, νερό, αέρας και μέταλλο. Οι αφηγήσεις ήταν αν μη τι άλλο ελυκστικές και δείχνουν την ποιότητα της γραφής του Πέκιτς, αλλά υπήρξε κάτι το οποίο με αποξένησε. Εδώ όμως έρχεται το πρόβλημα: δεν μπορώ να προσδιορίσω τι ήταν αυτό ακριβώς. Και αυτό είναι ιδιαίτερα περίεργο αν συνειδητοποίησει κανείς πως οι επιρροές του Πέκιτς είναι στους αγαπημένους μου συγγραφείς (Κάφκα, Μπόρχες, κτλ.). Ίσως να έφταιγε ο χρόνος και το μυαλό μου να μην ήταν εκεί που έπρεπε. Ίσως να έφταιγε ο χρόνος και η ηλικία μου να μην ήταν αυτή που έπρεπε. Σίγουρα θα επανέλθω γιατί παρόλο που πιστεύω πως κάτι έλειπε βρήκα αρκετά ενδιαφέρουσες τις ιστορίες.
July 8, 2019
Zbirka gotičkih priča u kojoj upoznajemo ljude iz različitih epoha i civilizacija, od Stare Grčke, Francuske u doba revolucije, Engleske u doba proganjanja i spaljivanja vještica, čak Jugoslavije iz doba kasnog komunizma pa do civilizacije iz daleke budućnosti... Svako od tih ljudi iz tih priča ima svoj elemenat - vodu, zrak, vatru, metal, zemlju. Meni su najbolje priče bile Srce na zidu i Čovjek koji je pojeo vlastitu smrt koje se negdje mogu naći i pročitati zasebno.
June 30, 2025
Не треба се овде бавити Пекићевим стилом он је као и увек, беспрекоран. Не треба полемисати ни о структури збирке, нити о њеном философском распону Пекића да би разумели морате познавати широки спектар друштвених наука до грађевинарства, медицине, политике, географије, историје и свега осталог. Овде су прва и пета прича те које чине затворен лук, између којег се налазе три приче које су одличне али не дижу на ту висину ово књижевно дело.
Прва прича, у средишту ње је столица. Наручена од Црног човека, фигуре која носи обрисе антихриста, столица постаје замка за онога који је ствара. Мајстор, дарован и предан, не пита ништа, ко је наручилац, ни чему столица служи. Он само жели да буде савршена. Столица постаје крст који је одбио да буде крст.
Када мајстор заврши свој рад, остаје сам и умире седећи у њој од највеће пошасти оног доба. Као сломљен човек у утроби сопствене гордости. Тај тренутак је за мене био снажан као и свака велика еванђеоска слика: дело, ма колико лепо било, ако није освећено, може лако бити погибија.
Средишње три приче, иако стилски уверљиве, делују више као варијације на тему, него као живе приче. Њихове симболике су често превише провидне, читајући почетак већ сам знао исход на крају, или се чак понављају у кључу који умањује њихову дубину. Оне нису без вредности, али немају тежину прве, нити екстремну пророчку оштрицу последње.
Јер пета прича затвара круг. Она нас води у логор будућности у систем у којем је идеално постало инструмент смрти. Тамо где је добро било свима подједнако „приступачно“, као што каже један пасус у књизи:
„Заједница у којој добро није опште, урођено, неотуђиво право, него се стиче, од људских чинова зависи... није идеална... А комуна Новог Јерусалима била је идеална.“
То је Пекићева дијагноза и сатира тоталитарног утопизма света у којем је све једнако доступно, осим смисла. Света у којем је идеално постало технички достигнуће, а добро административна категорија.
И баш зато је важно како Пекић завршава књигу и зашто је ову причу ставио на крају. Оног часа када цивилизација изгуби границу између суштинског и површног, њена најозбиљнија надахнућа почињу да се претварају у забаву, а њена неозбиљност у религију. И тада, каже суштину у једној фусноти на крају:
„На врхунцу развитка, цивилизације укидају разлику између битног и небитног, своја најозбиљнија надахнућа претварају у забаву, а неозбиљна у религију и тако формирају симболичне обреде, на граници између игре и светиње.“
То је место где све почиње да личи на све и ту почиње крај, пророчки је видео оно кроз шта планета управо пролази.
У целини, Нови Јерусалим је веома вредна књига. Али није равномерна. Њена снага лежи у првој и последњој причи, као у великом прапочетку и крају. Између њих стоје огледи. Али на самом улазу у књигу чека столица гордости као суд. А на излазу, она се претвара у државу или систем.
Прва прича, у средишту ње је столица. Наручена од Црног човека, фигуре која носи обрисе антихриста, столица постаје замка за онога који је ствара. Мајстор, дарован и предан, не пита ништа, ко је наручилац, ни чему столица служи. Он само жели да буде савршена. Столица постаје крст који је одбио да буде крст.
Када мајстор заврши свој рад, остаје сам и умире седећи у њој од највеће пошасти оног доба. Као сломљен човек у утроби сопствене гордости. Тај тренутак је за мене био снажан као и свака велика еванђеоска слика: дело, ма колико лепо било, ако није освећено, може лако бити погибија.
Средишње три приче, иако стилски уверљиве, делују више као варијације на тему, него као живе приче. Њихове симболике су често превише провидне, читајући почетак већ сам знао исход на крају, или се чак понављају у кључу који умањује њихову дубину. Оне нису без вредности, али немају тежину прве, нити екстремну пророчку оштрицу последње.
Јер пета прича затвара круг. Она нас води у логор будућности у систем у којем је идеално постало инструмент смрти. Тамо где је добро било свима подједнако „приступачно“, као што каже један пасус у књизи:
„Заједница у којој добро није опште, урођено, неотуђиво право, него се стиче, од људских чинова зависи... није идеална... А комуна Новог Јерусалима била је идеална.“
То је Пекићева дијагноза и сатира тоталитарног утопизма света у којем је све једнако доступно, осим смисла. Света у којем је идеално постало технички достигнуће, а добро административна категорија.
И баш зато је важно како Пекић завршава књигу и зашто је ову причу ставио на крају. Оног часа када цивилизација изгуби границу између суштинског и површног, њена најозбиљнија надахнућа почињу да се претварају у забаву, а њена неозбиљност у религију. И тада, каже суштину у једној фусноти на крају:
„На врхунцу развитка, цивилизације укидају разлику између битног и небитног, своја најозбиљнија надахнућа претварају у забаву, а неозбиљна у религију и тако формирају симболичне обреде, на граници између игре и светиње.“
То је место где све почиње да личи на све и ту почиње крај, пророчки је видео оно кроз шта планета управо пролази.
У целини, Нови Јерусалим је веома вредна књига. Али није равномерна. Њена снага лежи у првој и последњој причи, као у великом прапочетку и крају. Између њих стоје огледи. Али на самом улазу у књигу чека столица гордости као суд. А на излазу, она се претвара у државу или систем.
This entire review has been hidden because of spoilers.
September 4, 2025
Συλλογή διηγημέτων, οργανικά δεμένων μεταξύ τους με κοινό άξονα το νόημα της ύπαρξης. Ξεχώρισα το "Ο άνθρωπος πού έτρωγε τον θάνατο" που έχει σαν ιστορικό υπόβαθρό την περίοδο της Τρομοκρατίας κατά την διάρκεια της Γαλλικής Επανάστασης.
"Η ιστορία, όπως κάθε παραμύθι, έχει παραλλαγές και προσπαθεί με πρότυπο τα παλιά παραμύθια να συμπεριλάβει γεγονότα που δεν τις ανήκουν γιατί αποτελούν ξένο πεδίο. Μας θυμίζει συγγραφέα που προσπαθώντας να συμπεριλάβει όλα όσα θεωρεί σημαντικά διαπιστώνει ότι αυτό είναι εξαιρετικά δύσκολο όχι επειδή τα σημαντικά είναι πολλά και πρέπει να επιλέξει, αλλά επειδή αλληλοαναιρούνται."
"Υπάρχουν άνθρωποι που η ζωή τους είναι ένας κυματισμός στο νερό. Αόρατοι, αθόρυβοι, δίχως αποτυπώματα στην έρημο της ανθρωπότητας. Δεν ξέρουμε από που ήρθαν, και άμα φύγουν γιατί έφυγαν και του πήγαν."
"Είμαι σίγουρος ότι νικητές και νικημένοι είναι θαμμένοι στον ίδιο τάφο της τυχαιότητας που χαριτολογώντας ονομάζουμε 'ιστορική αναγκαιότητα'."
"Προερχόμασταν από πλούσιες μεσοαστικές οικογένειες που είχαν προ πολλού ξεχάσει τις αγριότητες των προγόνων και έτσι ανέθρεψαν τους απογόνους τους στο πνεύμα του διαφωτισμού και της προόδου, θέτοντας κοινωνική επιτυχία ως πρωταρχικό σκοπό. Ήμασταν προορισμένοι για την επιτυχία, όμως οι σεβαστοί μας πατέρες δεν προετοίμασαν αναλόγως και τον κόσμο όπου μας οδήγησαν γεμάτοι ελπίδες."
"Η πιο βαριά ξενιτιά δεν είναι αυτή που σου επέβαλαν με την έλλειψη κατανόησης οι άλλοι. Η πιο βαθιά ξενιτιά είναι εκείνη που μόνοι μας δημιουργούμε..."
"Οι άνθρωποι αλλάζουν. Άλλοτε έχουν λόγο κι άλλοτε όχι. Δεν ξέρεις ποιο είναι το χειρότερο."
"Όταν είμασταν νέοι, τα λόγια δεν του χρειάζονταν. Οι πράξεις του ερμήνευαν η μία την άλλη. Όταν γεράσαμε τα λόγια έγιναν απαραίτητα για να κρυβόμαστε πίσω τους."
"Υπάρχουν άνθρωποι που τα ίχνη τους ακολουθούμε σαν έργα τέχνης. Τα χνάρια τους δεν αποτυπώθηκαν στη ζωή, αλλά σμιλεύτηκαν όπως σμιλλεύονται τα αγάλματα. Δεν θα μπορούσαν να έχουν άλλο σχήμα ή κατεύθυνση. Σχήμα και κατεύθυνση ορίζονται σύμφωνα με τα γούστα τους."
"Ανακαλύπτω σημαίνει κατανοώ"
"Οι υλικές ανάγκες ποτέ δεν τελειώνουν, προκύπτουν συνεχώς νέες κι αυτό συνεχίζεται επ'άπειρον."
"Άσχετα από την εκάστοτε ρητορική, οι επαναστάσεις γίνονται για την ανακατανομή των αγαθών, μεταξύ τους και η ισχύς. Σε τελευταία ανάλυση, η ιδιοκτησία είναι ο σκοπός κάθε κοινωνικής ανατροπής."
"Η ιστορία, όπως κάθε παραμύθι, έχει παραλλαγές και προσπαθεί με πρότυπο τα παλιά παραμύθια να συμπεριλάβει γεγονότα που δεν τις ανήκουν γιατί αποτελούν ξένο πεδίο. Μας θυμίζει συγγραφέα που προσπαθώντας να συμπεριλάβει όλα όσα θεωρεί σημαντικά διαπιστώνει ότι αυτό είναι εξαιρετικά δύσκολο όχι επειδή τα σημαντικά είναι πολλά και πρέπει να επιλέξει, αλλά επειδή αλληλοαναιρούνται."
"Υπάρχουν άνθρωποι που η ζωή τους είναι ένας κυματισμός στο νερό. Αόρατοι, αθόρυβοι, δίχως αποτυπώματα στην έρημο της ανθρωπότητας. Δεν ξέρουμε από που ήρθαν, και άμα φύγουν γιατί έφυγαν και του πήγαν."
"Είμαι σίγουρος ότι νικητές και νικημένοι είναι θαμμένοι στον ίδιο τάφο της τυχαιότητας που χαριτολογώντας ονομάζουμε 'ιστορική αναγκαιότητα'."
"Προερχόμασταν από πλούσιες μεσοαστικές οικογένειες που είχαν προ πολλού ξεχάσει τις αγριότητες των προγόνων και έτσι ανέθρεψαν τους απογόνους τους στο πνεύμα του διαφωτισμού και της προόδου, θέτοντας κοινωνική επιτυχία ως πρωταρχικό σκοπό. Ήμασταν προορισμένοι για την επιτυχία, όμως οι σεβαστοί μας πατέρες δεν προετοίμασαν αναλόγως και τον κόσμο όπου μας οδήγησαν γεμάτοι ελπίδες."
"Η πιο βαριά ξενιτιά δεν είναι αυτή που σου επέβαλαν με την έλλειψη κατανόησης οι άλλοι. Η πιο βαθιά ξενιτιά είναι εκείνη που μόνοι μας δημιουργούμε..."
"Οι άνθρωποι αλλάζουν. Άλλοτε έχουν λόγο κι άλλοτε όχι. Δεν ξέρεις ποιο είναι το χειρότερο."
"Όταν είμασταν νέοι, τα λόγια δεν του χρειάζονταν. Οι πράξεις του ερμήνευαν η μία την άλλη. Όταν γεράσαμε τα λόγια έγιναν απαραίτητα για να κρυβόμαστε πίσω τους."
"Υπάρχουν άνθρωποι που τα ίχνη τους ακολουθούμε σαν έργα τέχνης. Τα χνάρια τους δεν αποτυπώθηκαν στη ζωή, αλλά σμιλεύτηκαν όπως σμιλλεύονται τα αγάλματα. Δεν θα μπορούσαν να έχουν άλλο σχήμα ή κατεύθυνση. Σχήμα και κατεύθυνση ορίζονται σύμφωνα με τα γούστα τους."
"Ανακαλύπτω σημαίνει κατανοώ"
"Οι υλικές ανάγκες ποτέ δεν τελειώνουν, προκύπτουν συνεχώς νέες κι αυτό συνεχίζεται επ'άπειρον."
"Άσχετα από την εκάστοτε ρητορική, οι επαναστάσεις γίνονται για την ανακατανομή των αγαθών, μεταξύ τους και η ισχύς. Σε τελευταία ανάλυση, η ιδιοκτησία είναι ο σκοπός κάθε κοινωνικής ανατροπής."
March 22, 2022
Уживала сам читајући Пекића, на пуно места у Новом Јерусалиму сам могла да се поистоветим са решењем које је као писац направио, а које бих и сама волела да изведем, када бих била писац, уз то даровит.
Књига се састоји од 5 прича, од којих се све, осим последње, дешавају у Европи у њеним различитим, али изузетно битним раздобљима.
Четири прве приче повезује универзални страх појединца у/пред/после великих историјских догађаја, страх од смрти, болести, паранормалних сила, бесмисленог терора или прошлости и то прошлости баш у причи која је за писца садашњост.
Пекић је смењивање векова учинио сасвим природним и иако нема повезаности у радњи између прича, оне чине целину.
У петој причи, која носи исти назив као и књига, главни лик - приповедач, не учествује у догађајима битним за људску историју, његов је посао да их тумачи са временске дистанце од више од хиљаду година.
У питању је научник који покушава да да непристрасан научни увид у живот људи у гулагу.
Упоређујући остатке гулага са савременим светом у коме он живи, овај научник проглашава насеобину окружену бодљикавом жицом, направљену у за живот страшним условима, Новим Јерусалимом, или врхунцем човековог постојања и његових достигнућа.
Књига се састоји од 5 прича, од којих се све, осим последње, дешавају у Европи у њеним различитим, али изузетно битним раздобљима.
Четири прве приче повезује универзални страх појединца у/пред/после великих историјских догађаја, страх од смрти, болести, паранормалних сила, бесмисленог терора или прошлости и то прошлости баш у причи која је за писца садашњост.
Пекић је смењивање векова учинио сасвим природним и иако нема повезаности у радњи између прича, оне чине целину.
У петој причи, која носи исти назив као и књига, главни лик - приповедач, не учествује у догађајима битним за људску историју, његов је посао да их тумачи са временске дистанце од више од хиљаду година.
У питању је научник који покушава да да непристрасан научни увид у живот људи у гулагу.
Упоређујући остатке гулага са савременим светом у коме он живи, овај научник проглашава насеобину окружену бодљикавом жицом, направљену у за живот страшним условима, Новим Јерусалимом, или врхунцем човековог постојања и његових достигнућа.
Read
June 22, 2025NOVI JERUSALIM Borislava Pekića (1988, Nolit) zbirka je ezoteričnih pripovedaka odvojenih vremenom i prostorom: glavni junaci uključuju srednjevekovnog helenskog majstora-drvodelju sumnjivo božanske veštine, sedamnaestovekovnog engleskog lovca na veštice jednako veštičijih moći, činovnika koji pokušava da sačuva glavu na ramenima tokom Francuske revolucije, te arheologa iz daleke 2999. godine zanetim nad ruševinama drevne Zemlje. Pekić je zbirci priča dodelio kreativan podnaslov „Gotska hronika“, iako na prvi pogled delo nema veze ni sa gotskom književnošću, ni sa književno-istorijskim žanrom hronike. Ipak, ispod površine se tajnim poveznicama i ponavljajućim utvarnim detaljima — duhovima, demonima, alhemijskim simbolima i zodijačkim značenjima — sve storije ovog romana spajaju u zajednički okultni roman. Koje je njegovo skriveno značenje?
Displaying 1 - 30 of 46 reviews