Srpsko srce Johanovo

by Веселин Џелетовић

Potresno svedocanstvo o stradanju Srba u “Zutoj kuci” (Burelj, Albanija). Prve podatke o tome prosledio je Johan, Nemac kome je presadjeno srpsko srce, jos daleke 2003. godine. Snovi njegovog donora vodili su ga od Italije, preko Kosova do Albanije… Roman je napisan po istinitom dogadjaju. Specijalno priznanje Akademije “Ivo Andrić” za roman

135 pages, Paperback

Published January 1, 2013

Reviews

[Uroš Đurković · Rating 1 out of 5]

Raznih stvari sam se načitao, ali ovo ovde je jedna od ubedljivo najgorih stvari koje su mi ikad dospele u ruke. Toliko da mi je žao svake jedinice koju sam dao. Žali bože vremena, energije, stranica i svih nas koji moramo da trpimo ovakav (biću fin!) diletantizam, utemeljen na tendencioznosti i najvulgarnijem tumačenju nacionalizma. Ovo je uvreda za književnost, zdrav razum, ali i sve ono što je napisano na srpskom jeziku i to, što je najgore, čak ne ni zbog ideoloških budalaština, nego zbog jadnog, bednog i beznadežno aljkavog pripovedanja koje u najboljim momentima deluje kao dvojka iz srpskog, a o najgorim momentima da i ne govorim. Dijalozi, opisi, likovi, pravopis, idejni sloj, stil, zaplet – nula.

[Aleksandra Ćukić · Rating 5 out of 5]

Koliko god mi je bliska ova tema i koliko god je autor ovo ublaženo prikazao, bolno je i teško čitanje ove knjige. Neki drugi narodi bi na sva usta pričali o ovakvoj temi, mi smo opet ostali skrajnuti, nemi u bolu i patnji, osuđeni često i od sopstvenih sunarodnika. Kratko i sažeto, odlično da vas upozna sa temom i podstakne da istražujete dalje.

[Bobic Boban · Rating 5 out of 5]

Zbog teme koja se obradjuje moram dati ocenu 5. Nazalost, kao knjizevno delo ovo se ne moze se uzeti u razmatranje.
Ali mozda bi se mogao snimiti dobar film.

[Nešo Shonery · Rating 2 out of 5]

Zanimljivo, mada malo "tanko" izvedeno... Problem je što fali bar 50, 100 strana da se lepo razvije cela priča, više deluje kao ideja za roman. Na stranu što su fantastičarski delovi u romanu, izvedni već onoliko puta (tuđi deo tela, pa promena ličnosti). Svakako mi je jssno da je knjiga popularna samo zato što gađa u najtanje žice, a osim toga ne nudi ništa. Naravno, svaki zločin treba osuditi imenom i prezimenom...

[Marko Jotanović · Rating 5 out of 5]

"Milan ubrzo zaspa držeći glavu na Johanovim grudima, u kojima je kucalo nežno, toplo srce. Ono srpsko...Jovanovo. "
Roman koji svaki Srbin treba da pročita. Surov. Istinit. Bolan.
Može li srce evocirati sjećanja - mjesta, ljude, događaje?

[Julijana Miljkovic · Rating 2 out of 5]

Kada je veliki broj ljudi pročitao pesmu "te gorke stihove", pisac se ohrabrio da napiše roman, međutim, taj pokušaj da se spoji krimi zaplet sa „teškom“ političko-istorijskom temom ispao je neujednačen. Krimi žanr traži preciznu strukturu, napetost i logiku, dok ovde narativ povremeno „iskače“ iz tog okvira da bi pisac ubacio poruku ili dokumentaristički segment. Zbog toga deluje kao da roman menja pravila usput — čas je triler, čas svedočanstvo, čas ideološki komentar — pa nema stabilan ton, ne preispituje.

Literarno užasno slabo, jednostavno prepričavanje, nije slojevito. Roman pokušava da nosi više tereta nego što može: da bude uzbudljiv, da svedoči, da moralno osudi, da politički interveniše.
Ide pravo na poentu, ne dozvoljava čitaocu da gradi svoje slike, stavove, mišljenje, već te ubeđuje sa već unapred zauzetim stavom.

Ocena 2 je samo zbog elementa kojim je pisac bio inspirisan - svedočenjem, na koje se poziva.

[Никола Николић · Rating 5 out of 5]

Vesto odabrane reci umeju da ubiju ruznu golotinju cinjenica. Ovde toga nije bilo

[Tijana Ma · Rating 5 out of 5]

Strašno kakva priča, mislim da je ovo prva knjiga zbog koje sam zaplakala...

[kokcinelin · Rating 5 out of 5]

Moje srce je na trenutak osetilo ovu bol. Mene ova prica razdire.

Svaki detalj, svaki opis mesta,dogadjaja i ljude sam jasno videla.
Jasno sam i cula crkvena zvona.
Jasno sam videla sve sto je opisano, kao da sam bila tamo.
Jasno je da cu ovu pricu zauvek pamtiti i da ce me svaki put srce peci kad god je se setim.


Obecala sam svom srcu da ce jednom istinski osetiti jasne vibracije crkvenih zvona sa manastira na Kosovu i Metohiji...

[Kreativni Miks · Rating 4 out of 5]

Pretužno ali u većem delu istinito

[anja balac · Rating 5 out of 5]

odlična!

[Aleksandar Georgiev · Rating 5 out of 5]

sama priča je fenomenalna i još jače ako je istinita ko što se pripoveda ali način na koji je ovo napisano je užasno

[Marina Marić · Rating 5 out of 5]

Prvo je nastala poema, a zatim knjiga.

Istinit događaj. Nemac Johan je imao čudne snove od kada mu je presađeno srce donora. Rešio je da to istraži i put ga je vodio preko Kosova do Albanije. Prve podatke o Žutoj kući (Burelj, Albanija) i stradanju Srba je Johan prosledio javnosti.

Srpsko srce Johanovo
Veselin Dželetović Pavlov

Ovo su moje oproštajne reči
koje prinosim vremenu što sledi,
možda će nekom ranu da zaleči
nekog će drugog ljuto da uvredi.

Zovem se Johan, Nemac po rođenju,
od oca Hansa i majke Grete
naša je kuća znana po čuvenju,
u raskoši živeh k’o jedino dete.

Nasledih fabrike, silna imanja,
nepregledne šume i brojna stada
radost mi trajaše sve do saznanja
da teška bolest mnome vlada.

Doktori rekoše da neću dugo
godinu jednu il’ možda dve
svet mi se sruši, o moja tugo,
u jednom danu nestade sve.

Rekoše neću izdržat više
najbolji doktori koji postoje,
jedini lek je, svi se složiše,
da zamene drugim srce moje.

O, sudbo moja, o divni časi,
najlepši moj životni trene,
kada iz bolnice stigoše glasi,
našli su doktori srce za mene.

Za cenu čovek tada ne haje,
i ne znam da li za to postoji,
nisam čak pit’o ni ko ga daje,
kad život novi meni predstoji.

Operacija prođe u najboljem redu
sa novim srcem nestaše boli,
tek onda shvatih, kad skinuh bedu,
koliko se život ceni i voli.

Nedugo zatim, kroz noći tavne
u snu mi prilaze lica neka
i zvona crkve pravoslavne,
budi me njihova tužna jeka.

Jasno vidim predele strane,
prelepe šume i polja plodna,
livade i potoke razigrane
brdašca blaga i vinorodna.

Vidim i dvorište između plota,
ambar i štalu, stazu do kuće,
starinu neku što duvan mota,
dok gleda kera i zvižduće.

Starica krhka živinu vabi
dok baca proso iz male zdele,
a onda žurno ka štali grabi
da pusti na vodu šareno tele.

Prelepa žena, gipka k’o srna,
dvorištem hita da ručak stavi
za njom vijori kosa joj crna
i malo dete očiju plavi.

O, ta me slika hodila često,
snovima mojim davala sreću,
spavao nisam al’ to je mesto,
stvaralo ljubav u meni veću.

A onda dođoše ružni snovi,
koje ne mogah da prebrodim,
nastaše neki predeli novi,
kojima svezan, u koloni hodim.

Uguraše nas zatim u neka kola,
put je trajao beskrajno dugo,
uz psovke, pretnje, trenutke bola,
od zveri se nismo nadali drugo.

U Žutoj kući, u gradu Burelju,
saznasmo tako je mestu ime,
u albanskom privatnom mardelju,
tamničiše nas do početka zime.

Poslednja slike koje se ježim
beše zelena maska doktorska
i lice koje videh, dok ležim,
kako se kezi mrcina mrska.

I svetlo jako, jače od sunca,
koje mi seva mozgom k’o strela
dok me na živo seku k’o junca
i krv dok šiklja, poslednja vrela.

Zadnje što videh bejahu ruke,
šiptarske kako dignute stoje,
na njima drhteć’ uz teške muke
još uvek kuca – to srce moje.

Taj urlik strašan što nebo para
vrać’o me stalno iz noćnih mora
sve sam mislio da san me vara
i spas da donosi jedino zora.

Krenuh na put, nepoznat, dalek
da nađem izvor nesanih noći,
da rešim jednom, ali za navek,
kud srce vuče – gde moram poći?

Kosovo beše cilj moga puta
tamo me povede duša i telo
krenuh k’o putnik koji ne luta
kome je poznat i kraj i selo.

Ugledah crkvu iz snova mojih
pred njom je straža, to me začudi,
sa vojskom neku reč prozborih
kažu da čuvaju crkvu od ljudi
Kakvi su ljudi što bi da sruše
lepotu ovu iz srednjeg veka
imaju li oni bar malo duše
znaju li kakva ih sudbina čeka?

Pred mojim očima puklo selo
oko njega svuda bodljikava žica
k’o da ga nešto za vek proklelo
i ljude u njemu zgrčenih lica.

Gledaj, Evropo, zavrištah tada
pogledaj, svete, tu pravdu našu
dokle će ovaj narod da strada,
a drugi i dalje oružjem mašu.

Iznad te tuge, iznad te žice,
osetih pogled koji me traži
ugledah poznato dečije lice
koje me noću snovima blaži.

I priđe meni kroz žica splet,
zagrli ručicom oko vrata
to Božje biće, nebeski cvet,
prozbori nešto: „Tata, tata“.

A srce moje k’o ludo skače,
šavovi hoće da popucaju,
šta li te reči njemu znače
da li se možda prepoznaju?

Nisam ni hteo al’ moje ruke
krenuše k njemu nekako same
to dete nežno, o moje muke,
beše k’o zračak iz ljute tame.

Žena iz snova dojuri s vrata,
iz onog istog dvorišta preko,
„Milane, sine, to nije tata,
on je na nebu negde daleko.

Naš Jovan, sine, Kosovo čuva
zajedno gore s Lazarom svetim
čujem ga uvek kad vetar duva,
tebe kad gledam njega se setim.“

Stojimo tako, žica nas deli,
a srce spaja ljubavlju istom,
i svet je zastao, upravo celi,
zaustavljen božanskom iskrom.

U povratku malo zastah po strani
zadivljen, ponosan i prepun sreće,
dok Jovan i mrtav Kosovo brani,
Srbima ga niko oduzeti neće.

Od juče ja sam Petrović Janko,
rođenjem Nemac, Srbin po veri,
napisah ovo jer želim žarko,
istinu da saznaju svetske zveri.

Od stida malo da pognu glavu,
zločince kazne – dobro ih znaju,
žrtvama srpskim da odaju slavu,
imena njihova večno da traju.

[Milica Jovanovic · Rating 2 out of 5]

Jedno veliko NE.
Knjiga koja me je bas razocarala, ocekivala sam mnogo vise obzirom na vaznost teme, medjutim nisam dobila nista. Tema je samo naceta, povrsno. Kao da je centralna tema romana samo propratni deo price koja se cini dosta nerealno za knjigu koja je pisana po istinitom dogadjaju. Stil pisanja mi se uopste nije dopao. Steta, jer je prica imala bas veliki potencijal da preraste u bas, bas dobar roman obzirom da nisam nailazila na puno knjiga koje obradjuju ovu temu. Likovi uopste nisu razradjeni, pa nisam mogla ni da se povezem sa njima niti da knjigu dozivim na nekom duboko emocionalnom nivou.

[Војвода од Јовковића · Rating 4 out of 5]

Изузетно тешка књига што се тиче читања садржаја , али такође лака и веома разумљива без претераног описа одређених ствари. Моје лично мишљење је то да је садржај могао бити боље дочаран у појединим деловима. Читајући књигу примећујем да се стање на Косову нажалост још увек није променило. Препоручујем сваком Србину и сваком ко се у срцу тако осећа да прочита!

[Bojan Lazić · Rating 2 out of 5]

Ne znam šta sam očekivao, ali svakako više od onoga što sam dobio. Prilično tendenciozno i literarno veoma slabo, s brojnim faktografskim i jezičkim greškama, uz upitan izvor informacija na kojima se knjiga temelji.
Umesto ocene 1, ocena 2 isključivo zbog tematike.

[Aleksandar Gerasimović · Rating 5 out of 5]

Masterpiece

[Jeftan Mrđa · Rating 3 out of 5]

Fantastic book

[Marija Bukvić · Rating 5 out of 5]

Nestale su mi sve reči...

[tea_and_books · Rating 5 out of 5]

Neverovatna priča. Šteta što je prekratka i nekako ,,prosto" napisana.

[Jelena Pavic Martinovic · Rating 5 out of 5]

Истина се не прећуткује, она се изговара.
А понекад, само лирика уме да jе изнесе.
Или је изнесе на најбољи начин.

О њој говоре ретки, они достојни или они упорни који не одустају од приче што jе истовремено и катарза и васкрсење.

Један од таквих је Веселин Џелетовић, истински поета.

У његовом роману "Српско срце Jоханово", та истина повлачи јасну границу између добра и зла, границу која не познаје ни пасоше ни визе, већ се мери једино вечним вредностима.

У њему један човек своју судбину плаћа дамарима срца, док други, задојени злом, остављају за собом празнину насталу отимањем туђег живота.

Зато вероватно и наслов филмске адаптације „Жетва“ што делује као снажан симбол онога што се сеје, али још више онога што остаје иза нас, односно оно што ће се пожњети.

Баш онако како је кнез Лазар на истим просторима знао коју светињу брани и како у битку иде, само вековима раније.

Веселин Џелетовић је овај роман написао из поемe, поемa је настала из истине, а истинa из страдања.
Написао је оно што многи знају, али свет тек треба да чује.
Његове речи су тихе као шапат, а одјекују као крик.
Зато ова књига није само прича, она је молитва.
И управо зато је књига коју искрено препоручујем свима.

[Марија · Rating 5 out of 5]

Чита се у једном даху, ово спада у must read.