What do you think?
Rate this book
Otac
Autor bestselera Da je bolje, ne bi valjalo
Roman o herojima, nemogućim ljubavima i komplikovanim odnosima između očeva i sinova
Nije lako priznati sebi da si glup. Evo, na primer, moj slučaj. Završio sam fakultet, živim u prostranom stanu i imam solidno plaćen državni posao. Rekao bi neko da sam pametan. A nisam. Svaki potez koji sam povukao u životu svedoči o tome da sam glup kao noć. Kao noć u tunelu, tačnije. Umesto da budem u Londonu, evo me u Beogradu. Zaprosila me je najdivnija devojka na svetu a ja sam je odbio. Povremeno šmrčem kokain. Spasavam živote ljudima kojima nije do života. Gluplje od toga teško da može.
Uzbudljiva, duhovita i duboko emotivna priča o raspadu jedne velike države ali pre svega dinamična storija o Đorđu Kovaču, četrdesetogodišnaku čiji se život okreće naglavačke kada jednog sasvim običnog dana na njegova vrata zazvoni nepoznati čovek u kaputu i sa kačketom na glavi.
Đorđe je psiholog zaposlen u policiji, razmaženko koji je sve u životu dobio na račun žrtve svog oca, lenština sklona porocima, čovek koji je izneverio najboljeg prijatelja, lažov i manipulator. Ipak, on uspeva da dokaže da jedan antiheroj može da učini i dobre stvari i da popravi štetu koju je napravio.
Na putu od Trsta preko Beograda do Londona i nazad Ljubenović je, poput nagaznih mina, posejao mnoge istine koje će pažljivom čitaocu eksplodirati pravo u lice, često ga ostavljajući bez daha.
Sve što se u romanu dešava kod čitalaca izaziva dilemu da li da se najpre smeju pa plaču ili obrnuto.
„Namerno sam napisao knjigu koja je malo teža i provokativnija od prethodnih. U njoj nema baš mnogo likova u koje će se čitaoci zaljubiti na prvi pogled, ali neskromno gajim nadu da će se zaljubiti u čitav roman. “
– Bojan Ljubenović
Roman o herojima, nemogućim ljubavima i komplikovanim odnosima između očeva i sinova
Nije lako priznati sebi da si glup. Evo, na primer, moj slučaj. Završio sam fakultet, živim u prostranom stanu i imam solidno plaćen državni posao. Rekao bi neko da sam pametan. A nisam. Svaki potez koji sam povukao u životu svedoči o tome da sam glup kao noć. Kao noć u tunelu, tačnije. Umesto da budem u Londonu, evo me u Beogradu. Zaprosila me je najdivnija devojka na svetu a ja sam je odbio. Povremeno šmrčem kokain. Spasavam živote ljudima kojima nije do života. Gluplje od toga teško da može.
Uzbudljiva, duhovita i duboko emotivna priča o raspadu jedne velike države ali pre svega dinamična storija o Đorđu Kovaču, četrdesetogodišnaku čiji se život okreće naglavačke kada jednog sasvim običnog dana na njegova vrata zazvoni nepoznati čovek u kaputu i sa kačketom na glavi.
Đorđe je psiholog zaposlen u policiji, razmaženko koji je sve u životu dobio na račun žrtve svog oca, lenština sklona porocima, čovek koji je izneverio najboljeg prijatelja, lažov i manipulator. Ipak, on uspeva da dokaže da jedan antiheroj može da učini i dobre stvari i da popravi štetu koju je napravio.
Na putu od Trsta preko Beograda do Londona i nazad Ljubenović je, poput nagaznih mina, posejao mnoge istine koje će pažljivom čitaocu eksplodirati pravo u lice, često ga ostavljajući bez daha.
Sve što se u romanu dešava kod čitalaca izaziva dilemu da li da se najpre smeju pa plaču ili obrnuto.
„Namerno sam napisao knjigu koja je malo teža i provokativnija od prethodnih. U njoj nema baš mnogo likova u koje će se čitaoci zaljubiti na prvi pogled, ali neskromno gajim nadu da će se zaljubiti u čitav roman. “
– Bojan Ljubenović
- GenresSerbian Literature
320 pages, Paperback
Published September 25, 2025
4 people are currently reading
65 people want to read
About the author
Bojan Ljubenović
23 books38 followersBojan Ljubenović
Rođen 1972. godine u Beogradu.
Uređuje rubriku TRN u „Večernjim novostima“.
Objavio:
Pisma iz Beograda, aforizmi, 1998.
Pocepani suncobran, aforizmi o deci 2002.
Beograd, live, aforizmi o Beogradu 2006.
Zastupljen je u zbirci kratkih antiratnih priča Legenda za upućene (B92, 1992. god)
Koautor knjige Metafore dr Zorana Đinđića, 2004.
Triput sečem i opet kratko, satirične priče 2009.
Smejalice, aforizmi za decu i detinjaste 2012.
Ljubav za poneti, aforizmi o ljubavi 2013.
Pisma iz Srbije, 2014.
Trn u oku, politički aforizmi, 2015.
Knjiga za zaljubljene dečake, Knjiga za zaljubljene devojčice, 2015.
Crvena zvezda, moj fudbalski klub, Partizan, moj fudbalski klub, 2016.
Uki, mali fudbaler, roman za decu, 2017.
Luna, mala teniserka, roman za decu, 2017.
Vuk, mali glumac, roman za decu, 2017.
Zanimljivi bukvar sa istorijskom čitankom za decu u rasejanju, 2018.
Ljubav za poneti, aforizmi o ljubavi, dopunjeno izdanje, 2018.
Naši fudbaleri na Mundijalima, sportska knjiga za decu , 2018.
Nagrade:
„Mladi jež“ 2000., za najboljeg mladog satiričara Jugoslavije.
Prva nagrada 2007., za najbolju kratku priču na Šabačkoj čivijadi.
„Vladimir Bulatović VIB“ 2007., nagrada lista Politika za doprinos srpskoj satiri.
Prva nagrada 2008., za najbolju kratku priču na Šabačkoj čivijadi.
„Jovan Hadži Kostić“ 2009., nagrada lista Večernje novosti za novinsku satiru.
Treća nagrada 2010., za aforizme na Šabačkoj čivijadi.
„Radoje Domanović“ 2010., nagrada Udruženja književnika Srbije za knjigu Triput sečem i opet kratko.
„Vuko Bezarević“ 2013., nagrada za najbolju satiričnu priču na Festivalu u Pljevljima (Crna Gora).
„Letnji erski kabare“, Čajetina 2013., prva nagrada za dečje aforizme.
„Dragiša Kašiković“ 2014., za satirično stvaralaštvo.
Treća nagrada 2014., za satiričnu priču na Šabačkoj čivijadi.
„Tipar“ 2015., nagrada za najbolju satiričnu knjigu na prostoru bivše Jugoslavije za knjigu Pisma iz Srbije, Festival u Pljevljima, Crna Gora.
„Radoje Domanović“ 2015., nagrada Udruženja književnika Srbije za knjigu Pisma iz Srbije.
„Interfer“ 2017., nagrada za novinsku reportažu na Internacionalnom festivalu novinskih reportaža.
„Zlatna značka“ 2018. Kulturno-prosvetne zajednice Srbije
Rođen 1972. godine u Beogradu.
Uređuje rubriku TRN u „Večernjim novostima“.
Objavio:
Pisma iz Beograda, aforizmi, 1998.
Pocepani suncobran, aforizmi o deci 2002.
Beograd, live, aforizmi o Beogradu 2006.
Zastupljen je u zbirci kratkih antiratnih priča Legenda za upućene (B92, 1992. god)
Koautor knjige Metafore dr Zorana Đinđića, 2004.
Triput sečem i opet kratko, satirične priče 2009.
Smejalice, aforizmi za decu i detinjaste 2012.
Ljubav za poneti, aforizmi o ljubavi 2013.
Pisma iz Srbije, 2014.
Trn u oku, politički aforizmi, 2015.
Knjiga za zaljubljene dečake, Knjiga za zaljubljene devojčice, 2015.
Crvena zvezda, moj fudbalski klub, Partizan, moj fudbalski klub, 2016.
Uki, mali fudbaler, roman za decu, 2017.
Luna, mala teniserka, roman za decu, 2017.
Vuk, mali glumac, roman za decu, 2017.
Zanimljivi bukvar sa istorijskom čitankom za decu u rasejanju, 2018.
Ljubav za poneti, aforizmi o ljubavi, dopunjeno izdanje, 2018.
Naši fudbaleri na Mundijalima, sportska knjiga za decu , 2018.
Nagrade:
„Mladi jež“ 2000., za najboljeg mladog satiričara Jugoslavije.
Prva nagrada 2007., za najbolju kratku priču na Šabačkoj čivijadi.
„Vladimir Bulatović VIB“ 2007., nagrada lista Politika za doprinos srpskoj satiri.
Prva nagrada 2008., za najbolju kratku priču na Šabačkoj čivijadi.
„Jovan Hadži Kostić“ 2009., nagrada lista Večernje novosti za novinsku satiru.
Treća nagrada 2010., za aforizme na Šabačkoj čivijadi.
„Radoje Domanović“ 2010., nagrada Udruženja književnika Srbije za knjigu Triput sečem i opet kratko.
„Vuko Bezarević“ 2013., nagrada za najbolju satiričnu priču na Festivalu u Pljevljima (Crna Gora).
„Letnji erski kabare“, Čajetina 2013., prva nagrada za dečje aforizme.
„Dragiša Kašiković“ 2014., za satirično stvaralaštvo.
Treća nagrada 2014., za satiričnu priču na Šabačkoj čivijadi.
„Tipar“ 2015., nagrada za najbolju satiričnu knjigu na prostoru bivše Jugoslavije za knjigu Pisma iz Srbije, Festival u Pljevljima, Crna Gora.
„Radoje Domanović“ 2015., nagrada Udruženja književnika Srbije za knjigu Pisma iz Srbije.
„Interfer“ 2017., nagrada za novinsku reportažu na Internacionalnom festivalu novinskih reportaža.
„Zlatna značka“ 2018. Kulturno-prosvetne zajednice Srbije
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 14 of 14 reviews
October 25, 2025
" ... Kad ti umre otac,
umrla su njih trojica.
Tata.
Ćale.
I otac.
I ne znaš koga pre da žališ.
Tatu koji te je naučio da plivaš,
ćaleta koji ti je lupio šamar kad si pijan slupao auto
ili oca koji je samo klimnuo glavom
kad si mu rekao da se seliš u grad..."
umrla su njih trojica.
Tata.
Ćale.
I otac.
I ne znaš koga pre da žališ.
Tatu koji te je naučio da plivaš,
ćaleta koji ti je lupio šamar kad si pijan slupao auto
ili oca koji je samo klimnuo glavom
kad si mu rekao da se seliš u grad..."
January 25, 2026
Било је врло забавно читати ово, радња је занимљива и оригинална, али једноставно мислим да није написано умешно и квалитетно. Главни лик је инспектор, креиран у клише маниру, што значи да је вишеструки зависник и ,,мушка свиња", а и споредни ликови су ту негде на истој лествици. Досадило ми је то. Претпостављам да су се други смејали комичним ситуацијама и саркастичним реченицама, ја у неким тренуцима јесам, али врло ретко. Неке форе биле су предвидиве, док су ми неке звучале сувише натегнуте и неприродне. Питам се и докле ће више домаћи и страни аутори да убацују беспотребне и дегутантне сцене секса у своје романе. Изазивање шока је најјаднија и најслабија реакција коју једна уметничка душа може да створи и то говори више о њему самом него о онима које то дело упијају. То значи да је уметник лењ и немаштовит. Па, да ли је уметник уопште?
November 17, 2025
Hm, najavljena kao teža i provokativnija od ostalih Bojanovih, zove se Otac, hoće li ovo biti jedno bolno ali katarzično kopanje po tom komplikovanom odnosu? Jer mi nije jača strana to sa očevima...
Ovako odokativno na početku, reklo bi se da je tršćanski smarač patetičar takodje i davno izgubljeni otac pijanog beogradskog propaliteta sa kojim se smenjuje kroz poglavlja.
*
Ajoj, krindži seks 😭
*
Jeste!! Yo soy tu padre 💃🇪🇸😂
*
A zatim postaje ozbiljno.
Likovi ostaju antipatični, ne pomažu tužne priče o tragičnom životu, Djordje je gad pa gad, na oca valjda, a ni ostali (osim Ive i Neše) nisu bolji.
I tako čitalac (tj. čitateljka) baulja dalje sve u nadi da će se u tom Djordju naći nešto vredno čitanja o njemu (spasavanja? žene smo :)) , ali sve što dobija je gadjenje nad fuj-romansom sa Nadicom, debakl sa Ivom... hm, da nemamo tu sumnjivu privilegiju mesta u prvom redu za njegov unutrašnji monolog, možda bi se i stvorio neki osećaj da on vredi nekog truda... ovako, nit da iskorači po zlu nit po dobru, samo po garden-variety ružnoći srca i uma, ma jedan insekt. Ugh. Tačno kako je i obećano na koricama, dakle ostaje nada da autor ipak ima neku svrhu na pameti za njegovo postojanje. I dilema šta sve te žene vide u njemu da padaju kao muve, e ovo mislim da je autorov room for improvement u poznavanju pa onda i pisanju ženskih likova, čist muški wet dream. Btw, znaju li obojica za još neki pristup seksu sem "divljačkog"?
*
Dobro, moram da priznam da se upravo slatko smejem na scenu sa ministrom policije 😂
*
I prevrćem očima na ubitačno dejstvo njegovog šarma na britansku visokoprofilnu advokaticu... iz rubrike "nije se desilo" 🙄
*
U poslednjih 30% stvari se ubrzavaju, sve počinje da liči na akcioni film, ne zna se ko sve kome radi o glavi ali da je zanimljivo i napeto, jeste :)
Sve u svemu, ovo je lokalno obojen Služba - triler začinjen izgubljenim pa nadjenim očevima i komplikovanim ljubavnim životom prilično antipatičnog glavnog lika.
Epilog drugi: autor nam dozvoljava da zavirimo u njegove razloge.
"Tvoj otac je bio kuća,
a kuća si sada ti." 💔
3.5
"Narod koji se hrani mitovima, gladan je svega drugog."
Ovako odokativno na početku, reklo bi se da je tršćanski smarač patetičar takodje i davno izgubljeni otac pijanog beogradskog propaliteta sa kojim se smenjuje kroz poglavlja.
*
Ajoj, krindži seks 😭
*
Jeste!! Yo soy tu padre 💃🇪🇸😂
*
A zatim postaje ozbiljno.
Likovi ostaju antipatični, ne pomažu tužne priče o tragičnom životu, Djordje je gad pa gad, na oca valjda, a ni ostali (osim Ive i Neše) nisu bolji.
I tako čitalac (tj. čitateljka) baulja dalje sve u nadi da će se u tom Djordju naći nešto vredno čitanja o njemu (spasavanja? žene smo :)) , ali sve što dobija je gadjenje nad fuj-romansom sa Nadicom, debakl sa Ivom... hm, da nemamo tu sumnjivu privilegiju mesta u prvom redu za njegov unutrašnji monolog, možda bi se i stvorio neki osećaj da on vredi nekog truda... ovako, nit da iskorači po zlu nit po dobru, samo po garden-variety ružnoći srca i uma, ma jedan insekt. Ugh. Tačno kako je i obećano na koricama, dakle ostaje nada da autor ipak ima neku svrhu na pameti za njegovo postojanje. I dilema šta sve te žene vide u njemu da padaju kao muve, e ovo mislim da je autorov room for improvement u poznavanju pa onda i pisanju ženskih likova, čist muški wet dream. Btw, znaju li obojica za još neki pristup seksu sem "divljačkog"?
*
Dobro, moram da priznam da se upravo slatko smejem na scenu sa ministrom policije 😂
*
I prevrćem očima na ubitačno dejstvo njegovog šarma na britansku visokoprofilnu advokaticu... iz rubrike "nije se desilo" 🙄
*
U poslednjih 30% stvari se ubrzavaju, sve počinje da liči na akcioni film, ne zna se ko sve kome radi o glavi ali da je zanimljivo i napeto, jeste :)
Sve u svemu, ovo je lokalno obojen Služba - triler začinjen izgubljenim pa nadjenim očevima i komplikovanim ljubavnim životom prilično antipatičnog glavnog lika.
Epilog drugi: autor nam dozvoljava da zavirimo u njegove razloge.
"Tvoj otac je bio kuća,
a kuća si sada ti." 💔
3.5
"Narod koji se hrani mitovima, gladan je svega drugog."
April 21, 2026
Bojan Ljubenović - ''Otac''
Bojan Ljubenović je autor koji ume da pogodi tamo gde čitalac ne očekuje.
Njegovo pisanje nosi u sebi nešto retko - sposobnost da istovremeno bude i gorko i duhovito, i brutalno i nežno. U njegovim delima uvek postoji jedan sloj stvarnosti koji ne može da se zaobiđe, ali i jedan drugi, suptilniji, koji traži pažnju i strpljenje.
Posebno sam uživala u njegovom humoru, onom prepoznatljivom, gotovo ogoljenom, kakav nosi ''Srbin kojekude'' - humoru koji ne služi da nas nasmeje bez razloga, već da nas natera da prepoznamo sebe. Upravo ta sposobnost da kroz smeh progovori o ozbiljnim stvarima čini njegov stil tako upečatljivim.
Za mene , ovaj roman nosi još jednu, dublju dimenziju.
Činjenica da je Ljubenović Kaluđerčanin, i da delimo isto rodno mesto, daje ovom čitanju posebnu težinu. A njegov čest osvrt na Beograd, njegovo uplitanje stvarnih ulica, delova grada, ritma i duha prestonice u sopstvena dela, nosi posebnu vrstu dodira u najistančanije emocije za mene - jer Beograd nije samo prostor, već iskustvo. Grad koji se ne može razumeti ako se u njemu samo prolazi. Grad koji se udiše. I upravo taj Beograd, onaj koji poznajem iz sopstvenih koraka, iz sopstvenog odrastanja, Ljubenović ume da prenese bez greške.
Roman ''Otac'' nije samo priča o raspadu jedne države - on je priča o raspadu iluzija, o pukotinama koje nastaju mnogo pre nego što istorija dobije svoje ime. Ovo je roman koji se bavi Balkanom bez potrebe da ga objašnjava, jer ga razume iznutra - kroz odnose, kroz ćutanja, kroz odluke koje se donose daleko od očiju javnosti.
Priča započinje jednom vrstom diverzije, ali se vrlo brzo pretvara u nešto mnogo složenije. Struktura romana funkcioniše gotovo kao partija šaha - svaki potez ima svoju posledicu, ali se pravi smisao otkriva tek kasnije.
I upravo u tome leži njegova snaga: ništa nije dato odmah, sve se gradi, razgrađuje i ponovo sklapa.
U središtu priče nalaze se Đorđe Kovač i njegov otac Miodrag Kovač - ratni heroj za kog se verovalo da je mrtav, sve dok se jednog dana ne pojavi na vratima svog sina. Ali taj povratak ne donosi olakšanje. Naprotiv, on pokreće niz pitanja koja su teža od samog gubitka. Jer ono što se vraća nije samo čovek - već sve ono što je iza sebe ostavio.
Paralelno sa tim, roman duboko ulazi u posledice koje rat ostavlja na porodicu. Zagorka, majka koja nastavlja dalje, ali nikada u potpunosti ne napušta prošlost. Sin, sada odrastao čovek, policajac, koji život posmatra kroz ironiju, umor i zavisnosti - kao neko ko je izgubio pravac, ali ne i svest o tome da ga nema.
Njegov odnos prema svetu je istovremeno i odbrana i priznanje poraza.
Ljubenović izuzetno precizno gradi uzročno-posledične veze - pokazuje kako jedan nestanak postaje temelj čitavog niza pogrešnih izbora, kako trauma ne ostaje u prošlosti, već se prenosi, menja oblik i nastavlja da živi kroz one koji ostaju.
Posebno snažan sloj romana gradi se kroz lik Negovana - čoveka koji se pojavljuje na samoj ivici života, u trenutku kada pokušava da ga napusti na krovu zgrade Miljakovca. Taj susret pokreće proces koji nije samo spoljašnji, već duboko unutrašnji. Jer kroz Negovana, kroz njegov emotivni pad, dugove, očinstvo, glavni junak počinje da se suočava sa sopstvenim životom.
Motiv dece ovde je izuzetno važan. Negovan ima sina. Đorđe će saznati da ima ćerku. I upravo tu roman dobija novu dimenziju - pitanje nasleđa. Ne onoga što ostavljamo iza sebe, već onoga što nesvesno prenosimo dalje. Koliko jedan život može da promeni pravac kada shvati da nije kraj, već početak nečijeg drugog?
U tom trenutku, Otac prestaje da bude samo priča o prošlosti i postaje priča o odgovornosti.
Ali ta odgovornost stiže kao umorni putnik izdaleka i jako će joj mnogo vremena trebati da shvati kako da uđe u živote polupanih srca i duša ispunjenih satirom i preživljavanjem svakog dana kao sudnjeg.
I dok se sve to odvija, roman gotovo neprimetno prelazi u triler. Tajne vezane za vrh vlasti, misterije oko smrti bivših ministara, strateški razgovori i skrivene veze - sve to gradi napetost koja ne dolazi iz akcije, već iz saznanja. Čitalac ne dobija odgovore - on ih traži, sloj po sloj, zajedno sa likovima.
Do samog kraja, ostaje osećaj da se nalazimo u priči koja nije ispričana, već otkrivena.
Stil Bojana Ljubenovića ostaje dosledan - sirov, direktan, bez potrebe da ublaži stvarnost. On ne pokušava da uteši. Ne pokušava ni da presudi. On pokazuje.
Lik Đorđa Kovača je kompleksan, donekle izgleda kao da kukavički pristupa životu, ispijajući svoj neizrečeni bes kroz alkohol i razne supstance, a teturajući se na ivici koja deli savesnog policajca i čoveka koji bi najradije skočio sa miljakovačkog krova.
Njegov bes , njegova nemoć, sve je to izvor tuge deteta koje je ostalo u ranoj mladosti bez odgovora o pitanju zašto oca više nema.
I ono što je najopasnije u ovoj knjizi to je upravo ćutanje.
Ovo delo će nam pokazati kako istine koje nisu izrečene na vreme, postaju dželati naših beskrajnih snova i pokazaće nam kako upravo te snove neprimetno sužavaju u kutiju u koju više ne može stati ništa drugo sem naših neodgovorenih pitanja i večne tame.
Dok se čovek okrene prolazi deset, dvadeset, trideset godina.
U jednom momentu da li savest, da li radoznalost ili tuga, a možda i svo troje- pokucaju na vrata zaboravljenih sećanja i povuku ka domu-ili makar ka pragu na kom ti je srce ostalo kada si odlazio.
Tako bar doživljavam lik Đorđetovog oca, Miodraga, koji je veći deo života proveo u izgnanstvu, u Trstu, učeći tuđ jezik i nikada ne zaboravivši svoj.
Zatim, ponovo ta nit oca- U Đorđetovom očuhu Sveti, čoveku koji je izabrao da bude otac jer Miodraga više nije bilo, i čoveku koji je odabrao određene žrtve kako to pravi očevi rade.
Pojam oca će se provući na nekoliko generacija kroz ovaj triler, bacajući naše stanje duha u jedno veliko filozofsko razmišljanje.
Možda neće svako od nas sasvim razumeti razloge i pružiti šansu godinama koje su protekle izmedju Miodraga i Đorđa, ali će se svako zapitati ko i kako će dalje voditi puteve kojima idu Nikola, Nešin sin, Stefan sin Negovana i , na kraju Nađa koju otac iz prikrajka posmatra godinama nemajući priliku da joj se predstavi.
Kao odrasli vodimo borbu sa svojim senkama, pomalo žmurimo na svoje greške i propasti, ali kao roditelji otkrivamo zapravo od koje sorte smo građeni i na šta smo tad istinski spremni.
I nemojte pogrešno shvatiti, roman se možda naziva ocem ali stavlja na pijedastal i majku. Žrtva koja će mnogima možda promaći kroz Ivine postupke je suptilna ali sa jako velikom poukom, a ono što će majka Zagorka predstavljati kada zatvorite poslednju stranicu ove knjige-biće dostojno ustajanja i aplauza.
A do tih odgovora se ne dolazi dok ne poređate i poslednji deo slagalice i ne isčitate sve do poslednje rečenice.
''Narod je uvek saučesnik, nevini su samo oni koji su streljani.''
''Otac'' je roman o izborima koji se donose kada izbora više nema. O ratovima koji ne prestaju kada se završe. O očevima koji nisu samo ljudi, već posledice. I o deci koja, htela ili ne, nastavljaju ono što je davno započeto.
I možda najviše od svega - o tome koliko je teško povući pravi potez kada shvatimo da je igra odavno počela bez nas.
''Mržnja je kao korov, brzo proklija ako se iz korena ne isčupa.''
Završetak ima kraj kao na filmu, da sam iskreno poželela da ga i vidim kao film jer me je knjiga prilično pozitivno iznenadila, pogodila u samu srž, ujedno oživljavajući moje omiljene ulice Miljakovca, Leštana, pa i same obale Dunava u Vinči, preko Kanarevog brda do Terazija; posle gorko slatkog ukusa i velikih promena pravaca, završivši na emociji koja može samo da se opiše kada doživite jednu strmoglavu avanturu i iz nje nekim čudom izađete živi- još življi nego kakvi ste bili pre otvaranja knjige.
''Ništa me dobro dolje ne čeka zemo. Bosanski lonac je vazda ispunjen mržnjom i vatra se nikad ne gasi, već samo tinja. Pitanje je vremena kad će opet da proključa. A čovek nije kornjača pa da živi trista godina . Hoću ovo života što mi je ostalo da proživim kao čovjek.''
Bojan Ljubenović je autor koji ume da pogodi tamo gde čitalac ne očekuje.
Njegovo pisanje nosi u sebi nešto retko - sposobnost da istovremeno bude i gorko i duhovito, i brutalno i nežno. U njegovim delima uvek postoji jedan sloj stvarnosti koji ne može da se zaobiđe, ali i jedan drugi, suptilniji, koji traži pažnju i strpljenje.
Posebno sam uživala u njegovom humoru, onom prepoznatljivom, gotovo ogoljenom, kakav nosi ''Srbin kojekude'' - humoru koji ne služi da nas nasmeje bez razloga, već da nas natera da prepoznamo sebe. Upravo ta sposobnost da kroz smeh progovori o ozbiljnim stvarima čini njegov stil tako upečatljivim.
Za mene , ovaj roman nosi još jednu, dublju dimenziju.
Činjenica da je Ljubenović Kaluđerčanin, i da delimo isto rodno mesto, daje ovom čitanju posebnu težinu. A njegov čest osvrt na Beograd, njegovo uplitanje stvarnih ulica, delova grada, ritma i duha prestonice u sopstvena dela, nosi posebnu vrstu dodira u najistančanije emocije za mene - jer Beograd nije samo prostor, već iskustvo. Grad koji se ne može razumeti ako se u njemu samo prolazi. Grad koji se udiše. I upravo taj Beograd, onaj koji poznajem iz sopstvenih koraka, iz sopstvenog odrastanja, Ljubenović ume da prenese bez greške.
Roman ''Otac'' nije samo priča o raspadu jedne države - on je priča o raspadu iluzija, o pukotinama koje nastaju mnogo pre nego što istorija dobije svoje ime. Ovo je roman koji se bavi Balkanom bez potrebe da ga objašnjava, jer ga razume iznutra - kroz odnose, kroz ćutanja, kroz odluke koje se donose daleko od očiju javnosti.
Priča započinje jednom vrstom diverzije, ali se vrlo brzo pretvara u nešto mnogo složenije. Struktura romana funkcioniše gotovo kao partija šaha - svaki potez ima svoju posledicu, ali se pravi smisao otkriva tek kasnije.
I upravo u tome leži njegova snaga: ništa nije dato odmah, sve se gradi, razgrađuje i ponovo sklapa.
U središtu priče nalaze se Đorđe Kovač i njegov otac Miodrag Kovač - ratni heroj za kog se verovalo da je mrtav, sve dok se jednog dana ne pojavi na vratima svog sina. Ali taj povratak ne donosi olakšanje. Naprotiv, on pokreće niz pitanja koja su teža od samog gubitka. Jer ono što se vraća nije samo čovek - već sve ono što je iza sebe ostavio.
Paralelno sa tim, roman duboko ulazi u posledice koje rat ostavlja na porodicu. Zagorka, majka koja nastavlja dalje, ali nikada u potpunosti ne napušta prošlost. Sin, sada odrastao čovek, policajac, koji život posmatra kroz ironiju, umor i zavisnosti - kao neko ko je izgubio pravac, ali ne i svest o tome da ga nema.
Njegov odnos prema svetu je istovremeno i odbrana i priznanje poraza.
Ljubenović izuzetno precizno gradi uzročno-posledične veze - pokazuje kako jedan nestanak postaje temelj čitavog niza pogrešnih izbora, kako trauma ne ostaje u prošlosti, već se prenosi, menja oblik i nastavlja da živi kroz one koji ostaju.
Posebno snažan sloj romana gradi se kroz lik Negovana - čoveka koji se pojavljuje na samoj ivici života, u trenutku kada pokušava da ga napusti na krovu zgrade Miljakovca. Taj susret pokreće proces koji nije samo spoljašnji, već duboko unutrašnji. Jer kroz Negovana, kroz njegov emotivni pad, dugove, očinstvo, glavni junak počinje da se suočava sa sopstvenim životom.
Motiv dece ovde je izuzetno važan. Negovan ima sina. Đorđe će saznati da ima ćerku. I upravo tu roman dobija novu dimenziju - pitanje nasleđa. Ne onoga što ostavljamo iza sebe, već onoga što nesvesno prenosimo dalje. Koliko jedan život može da promeni pravac kada shvati da nije kraj, već početak nečijeg drugog?
U tom trenutku, Otac prestaje da bude samo priča o prošlosti i postaje priča o odgovornosti.
Ali ta odgovornost stiže kao umorni putnik izdaleka i jako će joj mnogo vremena trebati da shvati kako da uđe u živote polupanih srca i duša ispunjenih satirom i preživljavanjem svakog dana kao sudnjeg.
I dok se sve to odvija, roman gotovo neprimetno prelazi u triler. Tajne vezane za vrh vlasti, misterije oko smrti bivših ministara, strateški razgovori i skrivene veze - sve to gradi napetost koja ne dolazi iz akcije, već iz saznanja. Čitalac ne dobija odgovore - on ih traži, sloj po sloj, zajedno sa likovima.
Do samog kraja, ostaje osećaj da se nalazimo u priči koja nije ispričana, već otkrivena.
Stil Bojana Ljubenovića ostaje dosledan - sirov, direktan, bez potrebe da ublaži stvarnost. On ne pokušava da uteši. Ne pokušava ni da presudi. On pokazuje.
Lik Đorđa Kovača je kompleksan, donekle izgleda kao da kukavički pristupa životu, ispijajući svoj neizrečeni bes kroz alkohol i razne supstance, a teturajući se na ivici koja deli savesnog policajca i čoveka koji bi najradije skočio sa miljakovačkog krova.
Njegov bes , njegova nemoć, sve je to izvor tuge deteta koje je ostalo u ranoj mladosti bez odgovora o pitanju zašto oca više nema.
I ono što je najopasnije u ovoj knjizi to je upravo ćutanje.
Ovo delo će nam pokazati kako istine koje nisu izrečene na vreme, postaju dželati naših beskrajnih snova i pokazaće nam kako upravo te snove neprimetno sužavaju u kutiju u koju više ne može stati ništa drugo sem naših neodgovorenih pitanja i večne tame.
Dok se čovek okrene prolazi deset, dvadeset, trideset godina.
U jednom momentu da li savest, da li radoznalost ili tuga, a možda i svo troje- pokucaju na vrata zaboravljenih sećanja i povuku ka domu-ili makar ka pragu na kom ti je srce ostalo kada si odlazio.
Tako bar doživljavam lik Đorđetovog oca, Miodraga, koji je veći deo života proveo u izgnanstvu, u Trstu, učeći tuđ jezik i nikada ne zaboravivši svoj.
Zatim, ponovo ta nit oca- U Đorđetovom očuhu Sveti, čoveku koji je izabrao da bude otac jer Miodraga više nije bilo, i čoveku koji je odabrao određene žrtve kako to pravi očevi rade.
Pojam oca će se provući na nekoliko generacija kroz ovaj triler, bacajući naše stanje duha u jedno veliko filozofsko razmišljanje.
Možda neće svako od nas sasvim razumeti razloge i pružiti šansu godinama koje su protekle izmedju Miodraga i Đorđa, ali će se svako zapitati ko i kako će dalje voditi puteve kojima idu Nikola, Nešin sin, Stefan sin Negovana i , na kraju Nađa koju otac iz prikrajka posmatra godinama nemajući priliku da joj se predstavi.
Kao odrasli vodimo borbu sa svojim senkama, pomalo žmurimo na svoje greške i propasti, ali kao roditelji otkrivamo zapravo od koje sorte smo građeni i na šta smo tad istinski spremni.
I nemojte pogrešno shvatiti, roman se možda naziva ocem ali stavlja na pijedastal i majku. Žrtva koja će mnogima možda promaći kroz Ivine postupke je suptilna ali sa jako velikom poukom, a ono što će majka Zagorka predstavljati kada zatvorite poslednju stranicu ove knjige-biće dostojno ustajanja i aplauza.
A do tih odgovora se ne dolazi dok ne poređate i poslednji deo slagalice i ne isčitate sve do poslednje rečenice.
''Narod je uvek saučesnik, nevini su samo oni koji su streljani.''
''Otac'' je roman o izborima koji se donose kada izbora više nema. O ratovima koji ne prestaju kada se završe. O očevima koji nisu samo ljudi, već posledice. I o deci koja, htela ili ne, nastavljaju ono što je davno započeto.
I možda najviše od svega - o tome koliko je teško povući pravi potez kada shvatimo da je igra odavno počela bez nas.
''Mržnja je kao korov, brzo proklija ako se iz korena ne isčupa.''
Završetak ima kraj kao na filmu, da sam iskreno poželela da ga i vidim kao film jer me je knjiga prilično pozitivno iznenadila, pogodila u samu srž, ujedno oživljavajući moje omiljene ulice Miljakovca, Leštana, pa i same obale Dunava u Vinči, preko Kanarevog brda do Terazija; posle gorko slatkog ukusa i velikih promena pravaca, završivši na emociji koja može samo da se opiše kada doživite jednu strmoglavu avanturu i iz nje nekim čudom izađete živi- još življi nego kakvi ste bili pre otvaranja knjige.
''Ništa me dobro dolje ne čeka zemo. Bosanski lonac je vazda ispunjen mržnjom i vatra se nikad ne gasi, već samo tinja. Pitanje je vremena kad će opet da proključa. A čovek nije kornjača pa da živi trista godina . Hoću ovo života što mi je ostalo da proživim kao čovjek.''
January 2, 2026
Nije loša, ali mi se više dopala "Da je bolje ne bi valjalo". U "Ocu" je glavni lik antijunak bez etike, empatije i odgovornosti. U početku mi je bilo teško da nadjem neku dodirnu tačku, ali mi je vremenom postao čak i simpatičan. I ostali likovi su ogoljeni u potpunosti, sa ponekom šansom da se iskupe. Drži pažnju, brzo se čita. U drugom delu knjige želeći dinamiku, bira previše radnje, gde malo gubi dubinu. Sve u svemu, čak i mene uspe da nasmeje što prija.
P.S. Ima tematike o raspadu Juge, vojnicima JNA i njegove interpretacije jednog tragičnog dogadjaja iz devedesetih.
P.S. Ima tematike o raspadu Juge, vojnicima JNA i njegove interpretacije jednog tragičnog dogadjaja iz devedesetih.
December 27, 2025
Ljubenović ima prepoznatljiv, jedinstven stil pisanja – kreće se od duhovitih, ponekad i “krindž” dosjetki, do ozbiljnih, gotovo filozofskih uvida. U jednom trenutku secira društvo do srži, u drugom namjerno ostaje na površini, kroz naizgled besmislene dijaloge i jednostavne opaske. Ali možda baš u toj neujednačenosti leži poenta: život je istovremeno dubok i banalan, smislen i apsurdan. Ljubenovićev stil to ne uljepšava niti skriva, već ga vjerno preslikava, uz sjajan humor!
December 16, 2025
Odlicno napisano.Emotivna prica koja ide do trilera. Nisam verovala,ali stvarno će vam biti žao kada dodjete do kraja.Sve preporuke!
January 17, 2026
Odlična knjiga!
November 27, 2025
Ljubenović je napisao zanimljiv roman, po oprobanom receptu 'Da je bolje, ne bi valjalo'. Romani nemaju veze niti sličnosti, ali prepoznaje se autorov pečat. Radnju gradi postepeno što se bližite kraju, radnja se komplikuje i ubrzava uz porast tenzije. Ovo sve deluje kao komični i satirični akcioni film, koji nije ništa specijalno, ali uvek možete da ga pogledate jer vas nasmeje. Ljubenović je satiričar i to mu nije teško. Kreirao je zanimljive likove, rekao bih da kroz knjigu nećete naleteti na dobrog čoveka, sem možda dvoje ili troje. Glavni lik je nesposobnjaković, kome baš mnogo treba da povuče jedan potez, što nije ni čudo jer iver ne pada daleko od klade. Sviđa mi se ta filmska energija, roman me je nasmejao i opustio, pročitao sam ga za dva dana. Posmatrajući rad Ljubenovića, on i nije čovek koji želi čitaocima da pripremi suprotno od toga. Ovo je treća knjiga koju čitam, od njega - to je to, njegov stil je takav i toga se drži. Za to skidam kapu.
May 3, 2026
Ako ste čitali Da je bolje, ne bi valjalo, pomisli biste da opet čitate tu knjigu. Isto samo drugačije zapakovano. Takodje podseća da da gledate neki film Brus Vilisa 90tih godina, kad je on pandur i film počinje tako što se on budi mamuran.
Takodje ne razumem tolike vulgarnost i scene seksa, gde pisac predstavlja junaka kao seks mašinu, a pre toga taj isti junak ne može da se penje niz stepenice jer je izmedju ostalog i alkos.
Knjiga je postala popularan očigledno metodom novo-komponovane muzike(svakako i podseća na tu muziku), uz veliku pomoć hajpa i marketinga.
Prva knjiga koju ne želim da pročitam do kraja, stigao sam do pred sam kraj.
Takodje ne razumem tolike vulgarnost i scene seksa, gde pisac predstavlja junaka kao seks mašinu, a pre toga taj isti junak ne može da se penje niz stepenice jer je izmedju ostalog i alkos.
Knjiga je postala popularan očigledno metodom novo-komponovane muzike(svakako i podseća na tu muziku), uz veliku pomoć hajpa i marketinga.
Prva knjiga koju ne želim da pročitam do kraja, stigao sam do pred sam kraj.
January 17, 2026
Kao triler, ali lepo sto se jedna junakinja i poglavlje zove kao moja mama Nadica❤️
January 22, 2026
Interesantna priča, dovoljno za jaku četvorku.
April 6, 2026
ubi me epilog II
April 14, 2026
One of those books I didn’t have high expectations for, but it pleasantly surprised me. It’s engaging and easy to read, never really dragging, with constant developments that keep the story moving in a clear direction. The novel stands out in certain moments and does a solid job of portraying its characters, even if some of them feel a bit stereotypical. Still, the father of the main character leaves the strongest impression, despite not being the central figure, his presence is the most powerful, which makes the title feel completely justified.
Displaying 1 - 14 of 14 reviews