Kuća sećanja i zaborava

by Filip David

Svako ponekad poželi da bude neko drugi, ali šta ako dobije priliku za to?
Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spasi od sigurnog pogroma. Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila.
Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na „Kuću sećanja i zaborava“. U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje. Albert u jednom ekranu može da kao na filmu vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Ogromni bol koji je osetio jače no ikad može da nestane ako on u sledećoj prostoriji ove čudesne kuće izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa). Hoće li Albert iskoristiti poslednju šansu da promeni svoj identitet u skladu sa rečima jednog svog prijatelja i sunarodnika „Pamćenje je strašnije od svakog zaborava“ ili će odlučiti da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire?
Pisana u prepoznatljivom stilu uglednog autora, Kuća sećanja i zaborava je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti.

Genres: Fiction, Historical Fiction, Serbian Literature, World War II, Novels, Historical, Contemporary

192 pages, Paperback

First published January 1, 2014

About the author

Filip David was a Serbian writer and screenwriter, best known for penning essays, dramas, short stories and novels. In 1987, he was awarded the Andrić Prize for his short story collection Princ Vatre, and in 2015 he won the NIN Award for best Serbian novel of the year 2014 for his novel Kuća sećanja i zaborava ("The House of Remembering and Forgetting").

Reviews

[Momčilo Žunić · Rating 2 out of 5]

Našoj književnosti ne manjka odličnih dela iz korpusa Holokaust literature, kako u totalu, tako i u parcijalu. Poetska sugestivnost "Ranih jada" ili eksperimentalnost "Peščanika" - šta ćemo, Kiš je uvek dežurni sumnjivac!; ili sva ona Tišmina tegobno-mučna zloupotrebljavanja ljudskosti kroz priče i romane, sa pesnicom u grlu, stomaku ili s grčevito stegnutim rukama oko vrata;  ili, recimo, Albaharijev odgovor na postmodernistički izazov u "Gecu i Majeru"; ili delimično (minimalno) poigravanje sa komediografskim impulsima u Lebovićevom nedovršenom "Semper"-u - u dogledno vreme ću školovati i "Nebeski odred", obećavam!*; kao i poigravanje sa angažmanom, dokumentom, kolažiranjem u "Gorgonama" Mire Otašević; neko bi - neko - mogao da nastavi niz...

Koliko god delovalo neizgledno, mada je zalud očekivati da povest o Holokaustu bude koloritna - valeri belog, crnog i sivog, retko kada se ide i/ili može preko toga - Davidu je, nažalost, ipak pošlo za rukom da, uprkos tematskoj teži, napiše tako obezbojen, monoton i ravan, i posve opštemesni roman da će se to teško ponoviti, čak i kada bi se u tome istrajavalo. Do vraga: prema "Kući sećanja i zaborava" i Erenrajhova "Karakteristika" sa svojim moralno ambivalentnim (ljigastim) ispovedaocem, deluje karakterno i nezaboravljivo...

Vaj!, ote se uzdah pesniku... Posegnite ponajpre za Davidom u pričama...

*Dopuna: U međuvremenu se iškolovao i sa Lebovićevim pričama i sa Lebovićevom dramskom tetralogijom, i treba ga špartati uzduž i popreko...

[Kristijan · Rating 5 out of 5]

U životu čoveka previše je stvari koje ga opterećuju, guše, remete mu snove i izazivaju bol. Sve ovo je još jače izraženo ako je čovek preživeo nešto što obične reči ne mogu da opišu - veliko zlo koje je učinjeno protiv njega, njegovih najbližih ili celog njemu poznatog univerzuma. Godinama kasnije nakon učinjenog zla, treba li se vraćati njemu i večito ga održavati u glavi, sećanju, kolektivnoj svesti i rovariti po tome kao noktom po svežoj rani i izazivati i dalje bol, ili treba preći preko svega toga i zaboraviti sve, zarad nekog prividnog duševnog mira i lakšeg sna.

Filip David u svojoj knjizi „Kuća sećanja i zaborava“ vešto tka priču o onima koji su preživeli holokaust - onima kojima su ponuđeni alternativni životi menjanjem identiteta. Svi likovi u ovom romanu su svedoci užasa i velikog zla i oni se pitaju da li zlo postoji kao opipljivi entitet. U toj težnji za definisanjem zla i kakvim-takvim pokušajem razumevanja onoga što se nikako ne može razumeti, kao u beskrajnoj petlji vrti se glavni lik, Albert Vajs. Njegov život je poput esherove petlje - kruženje po bezbrojnim paklovima sećanja iz kojih nema izlaza. On čuje i sanja fantomske vozove i večito traži izgubljenog brata, guši se u bolu i krivici i u njemu se opet budi strah jer sluti da ga iz mraka posmatra nešto... U toj svojoj potrazi naići će na Kuću sećanja i zaborava gde na pokretnoj traci u jednoj sobi vidi svoj život a u susednoj sobi nalazi lek za svoju napaćenu dušu u vidu zaborava. Međutim, Albert neće poništiti taj deo sebe zaboravom jer bol i patnja su deo njegovog identiteta, poput imena i prezimena koje je odbio da menja. Zaborav je opasniji od sećanja. Jer kako neko jednom reče - ako o nečemu ne pričamo, to kao da se i nije desilo. A ovakvo nešto se ne sme zaboraviti i onda ponoviti. Albert je naučio lekciju svog života: da se stvarnost čita kao bolest. Jedini načini bekstva od te bolesti su autodestrukcija, zaborav ili iščezavanje. Ali ne bilo kakvo iščezavanje već ono magično koje je njegov rođak Hudini doveo do savršenstva...

Izuzetno interesantan roman - sažet, britak, oštrouman, dubok. U neku ruku me je podsetio na „Beli hotel“ D.M. Tomasa, ali ta sličnost ne narušava onaj vrhunac do kojeg dolazimo na kraju romana. Roman je veoma aktuelan jer zasigurno i sada, u ovom momentu, između stvarnosti i bolesti možemo staviti znak jednakosti. Pitanje je samo kako se osloboditi te bolesti – samouništenjem, zaboravom, iščezavanjem i bekstvom ili ćemo potražiti lek – protivotrov za ovo stanje i osloboditi se... a jedna stvar je sigurna: rad ni u današnjim uslovima ni na ovome mestu ne oslobađa...

[Milan Trpkovic · Rating 5 out of 5]

Priče o Holokaustu predstavljaju jedno nepregledno more, kome se ne nazire kraj i ne zna konačna dubina, ali se zna koje obale je to more zapljuskivalo. Te obale bile su širom Evrope, uključujući i našu Srbiju. Ali priča se ne završava tu, već dobija jednu širu dimeniju i knjiga "Kuća sećanja i zaborava" ne predstavlja samo osvrt na tragičnu sudbinu jevrejske zajednice u Srbiji (Jugoslaviji), već je oličenje i prikaz stradanja svih onih koji su izgubili živote samo zato što su pripadnici Mojsijeve vere. U tom pogledu, ova knjiga je jedan talas u tom nepreglednom moru, još uvek nedovoljno istraženom i objašnjenom (naročito običnom svetu, većini u društvu).

Mogu slobodno da preporučim ovu knjigu kao osnov i početak traganja za razumevanjem onoga što se desilo u najmračnijem periodu istorije Evrope i sveta. Ona ne obiluje nekim krucijalnim istorijskim podacima, niji ima do kraja razrađene likove (što mislim da nije ni bila piščeva poenta), ali smatram da tako nešto treba da se potraži u drugim knjigama. Ova knjiga služi da se stekne još jači utisak i stvari kao što su stradanje miliona ljudi ne završi u "sobi zaborava". Ona služi da se setimo svih onih koji su bili deo našeg društva, države i istorije, a kojih više nema.

[Bezimena knjizevna zadruga · Rating 5 out of 5]

Bolela me ova knjiga. Bolela me do kostiju. Do svake kosti. Filip David ju je napisao iz tonama i tonama bolnijih i iskrenijih kostiju, to znam. I napisao ju je savršeno. I važno je da su mu dali tu prokletu nagradu, ne samo zato što ju je zaslužio, nego zato što ove teme i ove priče ne smeju nikada da prestanu da budu aktuelne. I ako vam se čini da su ispričane, da sve znate, da više nema šta da se kaže, i ako uzmete knjigu i pročitate je, i ne zaboli vas, najjače, ne znam šta vam je.

https://bezimenaknjizevnazadruga.word...

[Tatjana Rosandić · Rating 5 out of 5]

Lične emotivne priče preživelih (uglavnom jevrejske dece tokom i posle drugog sv. rata) i osvrt na pojam zla (odakle ono nastaje, koje su posledice itd.) prikazan kroz smenu mistike i ličnih ispovesti, pri čemu je pisac uspeo da na sjajan nepatetičan način prenese posledice tih stradanja na psihu preživelih. Uvođenjem mističih/fantastičnih elemenata dodaje posebnu notu pričama, čime na izvanredan način oslikava nešto što bi bilo teško verbalizovati drugačije.

[Petra Miocic Mandic · Rating 5 out of 5]

https://procitajto.com/2016/02/23/kuc...

Je li zlo civilizacijska tekovina, nešto iracionalno, u nama skriveno i kroz nas objelodanjeno? Ili je ono odviše banalno da bismo njegovim problematiziranjem opteretili napučeni medijski, znanstveni, književni i umjetnički diskurs? I kakav je život obojen sveprožimajućim osjećajem krivnje? Ima li u prostoru oslikanom zlom čije praznine zapunjuje krivnja mjesta subverziji, pozitivnom i pogledu čvrsto usmjerenom prema naprijed?


U posljednjem romanu nagrađivanog srbijanskog autora Filipa Davida Kuća sećanja i zaborava ova se pitanja sudaraju i isprepliću u priči prožetoj elementima magijskog realizma. Teška pitanja traže aktivnog čitatelja i ne trpe tekstualnu lakoću i jednostavnost. S tom se mišlju čitatelji često ograđuju od knjige čija se tema konstruira oko pitanja Holokausta i metafizike zla. I ta ih misao prečesto od takve knjige odbije. U slučaju Kuće sećanja i zaborava čije je hrvatsko izdanje zaprešićka nakladnička kuća Fraktura objavila lani, vođen tom pretpostavkom čitatelj će ostati uskraćen za vrijedno, oplemenjujuće, upečatljivo i iznenađujuće oslobađajuće čitateljsko iskustvo. Ne uskrativši ni sebi ni čitatelju ništa od tekstualne ozbiljnosti i kvalitete, autor na posve neposredan, iskren i intiman način komunicira s čitateljem dopuštajući time svakom ponaosob stvaranje vlastitog čitateljskog iskustva, vlastito proživljavanje teksta i uranjanje u priču. Priču koja u čitateljevim rukama postaje karta u zatamnjen, ali čarobnim elementima oslikan svijet što ga je David stvorio za Alberta Vajsa, Židova u potrazi za onim nedostajućim fragmentom vlastitog identiteta uz čiju će pomoć slika biti cjelovita, a dugogodišnja bol i krivnja, ako već neće nestati, bar postati podnošljivije. Albertov je život spašen zahvaljujući žrtvi njegove majke. Ona je, na putu za Auschwitz njega i mlađeg mu brata Elijaha izbacila iz jurećeg vlaka ne bi li im tako osigurala bar neku nadu u preživljavanje. Albert, kao stariji brat, osjeća golemu odgovornost prema malome Elijahu i to što ga je izgubio, a njegova je sudbina ostala nerazriješena, proganja ga i u trenutku kada, u poodmakloj dobi, posjećuje svojevrsni simpozij preživjelih iz Drugog svjetskog rata, mjesto ispunjeno prevelikom tugom pomiješanom s osjećajem krivnje, mjesto traženja svega onog što ne želi ili ne smije biti nađeno, svega onog uznemirujućeg bez čijeg spoznavanja nije moguće pronaći mir.

Može li saznanje i donijeti taj mir ili će nova spoznaja samo produbiti stari, postojeći nemir? Hoće li istina odvesti na put k smirenju ili u potpuno ludilo? Mnoge su priče, mnogi životi, a naposljetku, i mnoge istine, okupljene u Davidovoj Kući sećanja i zaborava i u svakoj je od njih spoznaja drugačijeg karaktera, drugačije obojena. No baš kao i u stvarnom životu, najčešće nije oslobađajuća, ali svakako je nužna. Kroz lik Alberta Vajsa i njegovu davnu mogućnost izbora, zaborava i promjene identiteta, preoblačenje u kožu njemačkog dječaka Hansa čime bi njegovim roditeljima umanjio gubitak, a sebe spasio u zaboravu, David pokazuje na koliko je razina zaborav pogrešan. Prije svega zaborav je, naravno, oslobađajući, ali tko smo ako zaboravimo? Zaborav nudi spas od boli, ali što kada je bol tvorbeni element identiteta kojim se cijeli život zaogrćemo. Što smo, pita se Vajs, a zajedno s njim to si pitanje postavlja i čitatelj, ako zaboravimo.

Kuća sećanja i zaborava, iako opisana kao stvarno mjesto u jednoj izmišljenoj sceni ovog romana, metafora je za život. život koji se oblikuje u međuigri svjetla i tame, ispreplitanju sjećanja i zaborava. Ako zaboravimo jer je sjećati se preteško, izdali smo sebe, svoju prošlost i, prije svega, ljude utkane u tu prošlost.

Autor je na jednom mjestu u romanu zabilježio kako neke stvari nije moguće zapisati. Ne zato što mi to ne bismo htjeli ili smjeli već stoga što postoji neka nevidljiva sila kojoj se nemoguće oduprijeti, sila pod čijim smo utjecajem nemoćni, sila koja nam brani. No Filip David ipak je uspio. Nevidljivoj sili unatoč, stvorio je priču o prošlosti čiji je pogled usmjeren u budućnost, priču tako složenu, a tako jednostavnu. Priču o zlu, o životu, o smrti, o svemu što smo skloni mistificirati, svemu što smo spremni uopćiti ne bismo li se tome poopćenome kasnije mogli vratiti i u njemu pronaći utočište. Ovim prekrasnim primjerom magijskog realizma, napisanog s mirallesovskom lakoćom i schlinkovskom oslobađajućom notom, David dekonstruira to opće i čini ga posebnim, osobnim. Time je stvorio europski roman u punom smislu te riječi, tekst koji je više od teksta, život sam, egzistencija za sebe…

[Djordje Popovic · Rating 2 out of 5]

Nije jednostavna pozicija kritikovati knjigu koja na tako iskren način, uz puno odsustvo patetike, govori o bolu i besmislu zla.

Novi roman Filipa Davida obiluje emocijom, krajnje subjektivnom i proživljenom, koja podseća i opominje. Zato je teško reći da je roman beskoristan i bez prave vrednosti. I nije.

Ali je podjednako istinito reći da romanu nedostaje konzistentnost - kako u pogledu izgrađenosti likova, naracije, motiva i vezivnog tkiva priče, tako i u pogledu samog kvaliteta pojedinih njegovih poglavlja.

Svaki od tih malenih svetova unutar romana vas 'vuče' u sebe; ipak nijedan dovoljno da vam pruži pun čitalački doživljaj. Ovo stoga što priče nisu do kraja izvedene, katkad su čak i bolno prekinute, odnos između likova i njihovih ispovesti nije dovoljno razvijen, i sve se u suštini svodi na bolne, sporadične refleksije usamljenih, bolje rečeno ostavljenih, putnika u vozu ka ništavilu.

Postmoderni izraz romana, pa ni njegova konciznost, ne mogu opravdati ove nedostatke. Više truda je, otuda, trebalo uložiti da se dostigne puna vernost, bogatstvo, raznovrsnost i dubina priče. Ovako, dobili smo knigu koja je vredna čitanja, ali ako je dobijanje NIN-ove nagrade trebalo da označi najbolji roman na našem jeziku u 2014. godini, onda to samo po sebi dovoljno govori o odsustvu visokog kvaliteta naše savremene proze.

[Milica Stojiljkovic · Rating 3 out of 5]

Ima dosta boljih knjiga na temu Drugog svetskog rata, možete i da preskočite.

[Jelena · Rating 3 out of 5]

Tolike su nesrece koje sudbinu pojedinca ili cijelog jednog naroda izokrenu naopacke.
Zlo koje odjednom sve pohara, kao ono zlo koje je snaslo Jevreje za vrijeme Drugog svjetskog rata.
Kako nastaje zlo? Koji mu je oblik? Da li ga je moguce definisati?
Opredjeliti se za bolno sjecanje ili zaborav? Iako bi zaborav mogao zvucati kao olaksanje, sta bi onda bio covjek bez svog prozivljenog bola, kad taj bol je ono sto je covjek sam? U njemu su sacuvana sva sjecanja i iskustva koja cine najveci dio zivota...
Bez obzira na temu pisac vjesto uspijeva da ne zapadne u patetiku, mada ta neka sveprisutna distanciranost pridonosi osjecaju da su likovi nepotpuni, a njihove price medjusobno nepovezane, pa je izostao taj osjecaj cjeline.

[Nikola Jankovic · Rating 5 out of 5]

Jedna od onih knjiga za koje vam se čini da nema nijednu suvišnu reč. Veoma koncizno napisana, čita se lako i brzo, uprkos tome što govori o teškoj temi. Zlo u 2. svetskom ratu i nepravda učinjena Jevrejima je nešto o čemu su sve moguće priče već ispričane, ali David uspeva da sastavi nekoliko priča u jednu celinu, koja se pita o izvorima i razlozima zla. Kombinujući psihologiju, mistiku i religiozne nauke, autor ni ne pokušava da odgovori na sva pitanja... Jednostavno ih otvara.

[Đurđica Bolfek · Rating 5 out of 5]

Nakon toliko pročitanih romana o holokaustu pomisliš da se nema što novoga i drugačijeg reći, onda naletiš na ovakvu knjigu i shvatiš da o nekim temama nikad nije previše napisano. Kroz potragu za suštinom zla ispričano je više različitih priča jednostavnim jezikom, svaka je na svoj način potresna, a jednostavan stil im daje iskrenu emociju koja ostavlja gorak okus u ustima i nelagodu u trbuhu.
Ne volim šarati po knjigama, ali ovaj put sam uzela marker i obilježila neke rečenice i cijele odlomke jer imam osjećaj da ću im se vraćati baš kao i što imam potrebu još jednom pročitati tih stotinu osamdeset i nešto stranica.

[Zorana Mitrović · Rating 3 out of 5]

Када је реч о холокаусту ми углавном имамо утисак да је то један мрачни део људске историје који се одигравао нешто даље од нас, "тамо негде", а чињеница је да је на нашим просторима и у самом Београду живео велики број Јевреја који је ту рођен, ту се школовао, били су наше комшије, пријатељи, способни људи, велики музичари, лекари, професори, а и на крају крајева обични људи као и сви ми чија је једина кривица била то што су се родили као припадници друге вере и културе.

Ово је књига посвећена хиљадама тих жртава, конкретно онима који су страдали на нашем подручју и у логорима на Старом сајмишту, у самом Београду.
Прича испричана из угла оних ретких који су преживели, које су родитељи буквално гурали у руке потпуних незнанаца на улици, комшијама, пријатељима и сл. у очајничкој жељи да их спасу и обезбеде им макар неку бедну шансу за даљи живот.

То су деца, касније одрасли људи прогоњени грижом савести, кривицом, неизмерном патњом и трагедијом која их је задесила; који се свуда осећају као изопштеници и уљези и само желе да схвате смисао толиког страдања; који не могу да наставе даље са својим животом јер не могу да прихвате толику неправду за коју нико никада неће прописно одговарати нити моћи да се искупи; људи који покушавају да проникну у саму срж зла, да схвате шта је то што наводи људе да добијају тако морбидне и гнусне идеје и чине незамисливе злочине.

"Ми смо видели зло које је добило своје лице, лице гестаповца. Зло постоји тек када добије лице. Када добије своју телесност, своју апсолутну моћ да смлави, уништи. Тортура се утискује у душе жртава, ништа не постоји изван тортуре. То је једина реалност. И сазнање о постојању зла наноси бол, једнако моралну и психичку као и физичкку.
Сви ми који смо то прошли, малобројни који смо преживели, никада се нисмо ослободили понижења и страха, живот више није био живот, изгубио је сваки смисао.
Када се изгуби вера, када се изгуби нада, све се претвара у велики неред, у растројеност која се ближи лудилу и депресији. Нису људи извршавали самоубиства у логору, него после логора пошто су схватили да се прошлости не могу ослободити.
Зло, када се једном укорени, оно се шири и постаје свеобухватно, захватајући све, и праведне и неправедне, жртве и џелате. Све мења и изобличује.
Унутрашње урушавање преображава се у губљење сваког смисла.
Порицати постојање зла може само онај ко га није доживео, ко није видео његово откривено лице.

Шта нам у свему што смо проживели недостаје? Нешто јако важно, за чим трагамо, узалуд трагамо.
недостаје смисао нашег страдања. А зло управо свему чега се дотакне одузима смисао."

С обзиром да сам неко кога одувек потреса судбина Јевреја и свега што је задесило тај народ и њихову културу; ова књига и њој сличне остављају веома јак утисак на мене и иако је било делова који су ми били конфузни и сувишни свакако је препоручујем.

[Palindrome · Rating 2 out of 5]

Mada sam se susrela i sa pozitivnim i negativnim mišljenjem o ovoj knjizi, prevagnulo je mišljenje drugih, koji su knjigu pročitali pre mene, o mlakosti romana.
Uhvatila sam se ukoštac sa ovom knjigom kojoj sam pristupila gotovo godinu dana od nagrađivanja, i rešila da steknem vlastiti uvid u Davidov roman.
Međutim, mlakost, mlakost držim za eufemizam.
Mnogo buke ni oko čega, što bi reklo se danas.
Pisati o ratu jeste biranje univerzalne teme - koju bi mogli razumeti mnogi, kroz koju bi mogli razviti empatiju, saživeti sa pričom.
Međutim, neuspešno. Suvo, mlako, nekonzistentno u pričanju, neodrživo, razvodnjeno, kako volim da kažem.
Ono što jeste sjajno David izbegao, a što je vrlo verovatno moglo da mu se desi, jeste skliznuće u patetiku.
Nekada, možda kada je reč o univerzalnim temama, valja se držati moderne ideje da je važno iznaći novi način pisanja, ponajbolje čitanja teme koja se obrađuje.
Ovako, David nije uspeo da se održi, ispao je, kao Albert Vajs sa bratom Elijem, iz pripovednog voza, ne našavši se sa temom.

[Pavle · Rating 4 out of 5]

Sećanje je gore od svakog zaborava, tako jednostavna rečenica koja savršeno dočarava ovaj roman. Snovi, noćne more, bol i jad, Zlo. Lično i kolektivno sećanje se dovode u jednakost. Slepa ulica za mnogo više od jedne generacije, za ceo jedan narod. Jako tužan i očigledno vrlo intiman roman. Roman za gorko pamćenje koji je po mom mišljenju, nažalost, daleko od savršenog. U toku čitanja nisam mogao da se oduprem utisku da nešto nedostaje, da je ovo tek nacrt, skica... Mada, možda je to i bila piščeva zamisao. Lišiti narativu celovitosti, potpunosti jer mnogim propaćenim ljudima život je tek to. Nedovršena zamisao. Sećanje.

4+

P.S. Kraj me je jaako podsetio na kraj Kusturičinog Andergraunda.

[Jovana Marović]

- da li je pamćenje strašnije od zaborava?
- da li je zlo objašnjivo postojećim znanjem i riječima?
- da li je samoubistvo opravdano i zašto ga drugačije religije i narodi različito doživljavaju, odnosno da li je život uvijek vredniji od smrti?
- da li zvuk u glavi ikada prestaje?
- da li čovjek može nastaviti da živi sa lažnim identitetom?

[Nemanja · Rating 3 out of 5]

U središtu romana nalazi se Albert Vajs čovek koji je preživeo Holokaust i sa sobom vuče brojne traume koje pokušava da preradi. Čest je posetilac konferencija na koje dolaze i ostali preživeli s kojima razgovara o njihovim iskustvima. Na njima se često potencira teza Hane Arent o banalnosti zla kojoj se suprodstavlja, tvrdeći da je zlo iracionalno i mistično. Kroz roman pokušava da otkrije „zašto je toliko nesreće u ljudskoj sudbini, kako se iz mirnog i sređenog života ulazi u nemirna poremećena vremena, a život gubi svaku vrednost. Odakle dolazi, gde se skriva zlo koje sve okrene naopako, a onda se povlači ostavljajući iza sebe pustoš u ljudima i oko njih.”

Osim što se bavi ontologijom zla, roman se bavi i pitanjem načina prevazilaženja traume. Albert Vajs, kao i drugi likovi čije sudbine su podeljene u romanu, izgubili su drage osobe i suočeni su s krivicom preživljavanja. On je izgubio roditelje, ali i prekršio obećanje dato im da će se starati o svom bratu Elijahu koga gubi tokom snežne noći nakon što su uspeli da ih izbace iz vagona tokom transporta prema logoru. Po preživaljavanju, suočeni s izborom između sećanja i zaborava, ovi ljudi biraju da ono što im se desilo, koliko god bolno bilo, nikada ne zaborave, jer bi na taj način izgubili deo sebe, odrekli se porodične istorije i identiteta.

Još jedan bitan činilac u romanu je i jevrejski misticizam - kabala, pomoću kojeg nastoji da nadomesti neshvatljivo, nepojmljivo. Brojna su i priviđenja, snovi, zvukovi, halucinacije kroz koje su izražene traume.

[Las lecturas de Hanshichi · Rating 3 out of 5]

3.5 ⭐️

He dudado mucho si poner tres o cuatro estrellas en mi calificación. He optado por lo sencillo, 3.5. Por la narración y la obra, el autor bien merece las 4, por mi gusto personal, lo dejaría en 3.

No es la novela típica a la que suelo estar acostumbrado, requiere leerla con atención y reflexión sobre el tema duro que trata. Los niños solos y olvidados de la Yugoslavia ocupada por los nazis, sus recuerdos y tormentos.

Albert Weyss es un judío yugoslavo superviviente de la Segunda Guerra Mundial. Ya en su vejez, aun sigue buscando el por qué de la maldad humana a través de sus recuerdos. Desde cuando tenía 6 años y se vio solo, arrastra consigo un dolor que le persigue y atormenta toda su vida. Recordando antiguos amigos que vivieron su misma suerte nos relata en cada capítulo, poco a poco sus reflexiones, las vivencias junto a ellos y su búsqueda de por qué el mal en la humanidad existe y origina tanto daño.

Es una prosa excepcional, invita a la reflexión y a estar muy atento a cada momento y descubrir lo que su mente, poco a poco va descubriendo.

Se lee bien, no es una lectura complicada, aunque como he dicho, necesita mucha atención para poder sacar lo mejor de ella.

[Slaviša Perišić · Rating 3 out of 5]

Roman počinje sjajno, ali slabo napreduje. Ne uspeva da zadrži konac, tok, akcenat je na liku koji nije razrađen kroz njegove osobine, nego kroz prošlost i posledice tragedije koja ga je zadesila.

Niže priče i uspomene nekolicine ljudi, kroz njihovu introspekciju i osvrt na sadašnjost, posledice rata, pojam zla i zločina.

Uz minimalno istorijskih činjenica, pisac je uspeo da pokaže nekoliko različitih načina na koje je rat upropastio i upropašćava svet. Sukobili su se, kroz njegove likove, stanovišta definicije zla. Da li je ono unutar čoveka ili izvan, kao neka metafizička pojava.

[Marko Radojicic · Rating 4 out of 5]

Za roman koji je dobio Ninovu književnu nagradu mnogo sam više očekivao. Neiscrpna tema o Holokaustu ispričana kroz niz životnih priča ipak me kao čitaoca nije ostavila bez daha. Roman koji se pročita u jednom danu...

[Liudmila · Rating 5 out of 5]

Filip David received the most prestigious Serbian prize, the NIN Award, for this book and I am glad that I have had an opportunity to read it in English. It’s not a long book, written in a simple language that transmits a powerful and touching story of Albert Weiss and other characters whose lives are interwoven into his memories. I loved the book and read it at one sitting and would recommend it to everyone.

[Almir Olovcic · Rating 5 out of 5]

Jedna od onih malih knjizica, koje se brzo citaju, ali zauvijek ostanu utkane u sjecanju. A must read za sve nas na Balkanu, koji smo svakodnevno okruzeni zlom I svjedoci smo njegovog uspona na dnevnoj bazi.

[Rubén · Rating 5 out of 5]

“La memoria es más terrible que cualquier olvido”.

Albert Weiss, el protagonista de la novela, siente desde su infancia un sentimiento de culpa que no le deja vivir. En 1942, sus padres consiguieron sacarle a él y a su hermano menor, Elijah, del tren que conducía a los cuatro a un campo de exterminio n4zi, como a otras miles de familias judías de Serbia. No obstante, al bajar del tren, pudo comprobar que Elijah había desaparecido sin dejar rastro, y ese dolor le acompañará durante toda la vida. 

‘La casa del recuerdo y el olvido’ nos habla de la historia de Weiss y su dolor, de cómo se le manifiesta en forma de ruido de tren en movimiento, de ruedas chirriando, que le surge desde lo más profundo de su ser y no le deja vivir desde que perdió a su hermano tras ser liberado del tren por sus padres. 

Pero no habla sólo de él. También de las historias de Solomon Levi, Miša Wolf y Uriel Cohen, de una generación de niños balcánicos que perdieron a sus padres, o cuyos padres tuvieron que abandonarlos para tratar de asegurar su supervivencia mientras ellos eran llevados a campos de concentración. Media vida (o una vida) más tarde, muchos de esos niños descubrieron que las personas con las que se habían criado no eran sus padres, que sus nombres y apellidos eran otros y que fueron abandonados por sus familias en un intento desesperado por salvarlos.

En esta historia, la memoria y el olvido a los que hace referencia el título de la novela juegan un papel fundamental. Ante los recuerdos terribles de mu3rte y abandono y los traumas que arrastra esta generación de niños y niñas, ¿qué sería lo más recomendable? ¿Olvidar y deshacerse del dolor de un plumazo? ¿O conservar la memoria y los recuerdos, aunque duelan? David invita al lector a reflexionar a través de sus complejos personajes.

A pesar de la crudeza de unos recuerdos que no le dejan vivir, Weiss finalmente rechaza el olvido y abraza la memoria, pese a que le hiere. “Por un momento, Albert pensó en cómo le aliviaría reducir ese dolor profundo y omnipresente que no existiría si no fuera por los recuerdos de todas las cosas oscuras, perturbadoras y monstruosas que conforman la mayor parte de su vida. Pero ¿qué sería él sin todo eso, sin todo ese dolor profundo? En él se mantienen vivos el recuerdo de su padre, de su madre y de Elijah. Ese dolor es lo que le hace ser él mismo, sin ese dolor, él Albert Weiss, no existiría. Ni tampoco quienes más le importan”. Los recuerdos, aunque sean dolorosos, conforman quienes somos, nuestra identidad.

La trama de la novela no sigue una estructura lineal, sino que está formada por dieciocho capítulos más o menos independientes que conforman un todo redondo. En ellos, además de las historias de los niños judíos abandonados, se narra la obsesión de Weiss por tratar de encontrar el sentido del mal, comprender lo que no se puede comprender. Encontrar una “partícula divina del mal”, en contraposición a la “partícula de Dios”, anunciada en 2012 y que acercaba a la humanidad a la comprensión del origen del universo. “Esto es lo que yo intentaba mostrarles a quienes tratan desde una perspectiva teórica asuntos como el crimen y el castigo, las víctimas y los verdugos: que todo eso no se puede comprender en su totalidad mediante la razón, ni mediante las emociones, que hay algo que va más allá. (…) estoy convencido de que el mal es cósmico, irracional, imparable”, afirma una víctima del holocausto en la novela.

‘La casa del recuerdo y del olvido’ es una novela extremadamente profunda, filosófica y sobrecogedora, construida a base de dolor, trauma, desarraigo y miedos. Sobre esos cimientos, David edifica con maestría, con una prosa lúcida y precisa, un libro que, estoy convencido, está llamado a convertirse en un clásico sobre el Holocausto en los Balcanes.

[Jai Lau · Rating 3 out of 5]

The story of Albert Weiss, saved by his father from the Nazi concentration camps after being thrown out of a train, is a sad one. As an old man, Albert spends his time with other Holocaust survivors, each with their own story, trying to comprehend evil as something objective and outside of people themselves. Two central story lines dictate the plot, the idea of multiple worlds being passed through, with evil and that outside of evil, as moved between by Albert's father and later, Albert himself. Kinda of like Dorothy closing her eyes and saying, "There's no place like home." The other area is the Dönmeh and their belief that they have to "touch sin" in order to overcome it. In a practical sense, this is explored through the character of Solomon Levy and the justification for his father's role as a Nazi collaborator (I'm doing this for the greater good, really!). Both of these story lines have promise but are only touched upon and there is not enough time or thought spent to flesh them out fully. As a result, the book does not satisfy completely. There are still painfully sad images and mini-stories (I mean, it's a book about the Holocaust....what would you expect?). Misha Wolf's backstory is particularly heart-wrenching as he completes a piece of classical music started by his father in a concentration camp and then returns to play it one more time. The book gives what you expect, yet fails to really achieve the lofty goals it set itself.
(Extended review to come.)

[Milos Zerzevski · Rating 3 out of 5]

Ocekivano tmurna knjiga sa tragicnim sudbinama koje se prepilcu kroz nekoliko razlicitih likova i zivotnih prica obuhvacenih ovim knjizevnim delom. Mislim da su u pravu oni koji smatraju da je nedostatak knjige povrsnost likova. Cini mi se da su samo skicirani, ne i do detalja izgradjeni, pa i sama prica kao da sa u pojedinim momentima gubi.
Mnogo je knjiga napisano na temu holokausta i stradanja Jevreja u drugom svetskom ratu, neko ce reci da je ovo samo jedna u nizu, ali s obzirom da polako umiru i nestaju svi neposredni ucesnici strasnih zlocina za vreme drugog svetskog rata, kako oni koji su ubijani, tako i oni koji su cinili zlo i ubijali, nijedna ovakva knjiga nije visak. Ostace na policama kao svedocanstvo nekim novim generacijama da sa uce o strasnoj sudbini Jevreja ( i svih drugih naroda koji su stradali od strane fasista). Verujem da ce u nekoj daljoj buducnosti novim generacijama biti nepojmljivo da cita o kolicini monstruoznosti ljudske rase i zla koje su ljudi cinili drugim ljudima.

[Komrade · Rating 4 out of 5]

The book touches on the stories and lives of Holocaust survivors (mostly Yugoslavian Jews), their memories and the way they try to overcome the suffering they experienced. What is evil? Where does it come from? Is it innate to all of us, or is it an outside force which corrupts us as it touches us? How can one go on living after suffering the loss of one's family and loved ones? Should one forsake one's memories of that suffering in order to wake up from the nightmare?
Even though it handles such a tough subject matter, it does so in a very accessible way, and the prose feels just right - strong, yet light enough so you don't feel bogged down. Furthermore, I think it is worth re-reading every now and then, in order to never forget what evil we had all experienced.
Overall, for such a short book, I think it rightly won the 2014. NIN Award.

[Mirza · Rating 4 out of 5]

"Uveren sam da biste mi pomogli, kada bi bilo načina. Da bismo jedni drugima pomogli, kada bi se to moglo. Ali, svako od nas nosi svoj bol, zatvoren u sopstvenim sumnjama, svako nosi svoj krst, svako umire u potpunoj usamljenosti. Samo pokatkad, reči mogu postati mostovi preko kojih jedni drugima prilazimo."

[Simon Freeman · Rating 5 out of 5]

‘Every forty years or so the past gets reinterpreted in the collective memory. The greatest evil of modern times is spoken of less fearfully today as other ‘greater’ dangers are discovered. Witnesses die off, the lessons learned cease to inspire, the media - historians too - follow the fashion or diktat of politicians and... rewrite history from the perspective of the present’ - novel for our age

[Bojan Džodan · Rating 5 out of 5]

Živimo u zabludi da je zlo dobro definisano, banalno i neponovljivo. Ono prožima naš svet i najbezbednije se skriva u naborima jezika koji ga ne mogu opisati. Ova knjiga je doprinos definiciji zla i pobedi nad zlom.

[Maja · Rating 4 out of 5]

Predivan stil i zanimljiva perspektiva.

[Maria Esteves · Rating 4 out of 5]

Although the plot is very simple it is an interesting book, about evil, and about so many lifes it touched and destroyed.