What do you think?
Rate this book
Crveni kofer
5 people are currently reading
62 people want to read
About the author
Lana Bastašić
20 books880 followersLana Bastašić rođena je u Zagrebu, tadašnjoj SFRJ, 1986. godine. Završila je studije anglistike i komunikologije u Banjoj Luci, i odbranila master rad iz Studija kulture na FPN u Beogradu. Objavila je dvije zbirke kratkih priča: Trajni pigmenti (SKC Kragujevac, 2010, konkurs edicije Prvenac) i Vatrometi (Čekić, Beograd, 2011). Samostalno je objavila knjigu priča za djecu, Nastja crta sunce (Banja Luka, 2015, ilustracije Sandre Dukić). Godine 2014. osvojila je prvu nagradu za neobjavljenu zbirku poezije na Danima poezije u Zaječaru i objavila Naivni triptih o Bosni i umiranju. Njen prvi roman, Uhvati zeca (Kontrast, Beograd 2018), dobitnik je Evropske nagrade za književnost 2020. godine. Roman je bio uvršten u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu Biljana Jovanović. Preveden je na španski, italijanski, katalonski i mađarski, a u pripremi su i prevodi na engleski, njemački, francuski, ruski, turski, makedonski, albanski, slovenački i bugarski jezik.
Dobila je nekoliko priznanja za kratke priče: prvu nagradu za priču na konkursu Ulaznica (Zrenjanin, 2010), specijalnu nagradu na konkursu Karver: Odakle zovem (Podgorica, 2010), te prvu nagradu na konkursu Zija Dizdarević (za 2010. i 2011. godinu). Dobitnica je nagrade za poeziju Targa Centro UNESCO u Trstu, 2013. godine i nagrade za najbolju neobjavljenu dramu u sklopu natječaja Udruženja Fercera i Kamernog teatra 55 u Sarajevu, 2013.
Osnovala je školu književnosti Escola Bloom u Barseloni, gdje je uređivala književni časopis Carn de cap.
Živi u Beogradu.
Dobila je nekoliko priznanja za kratke priče: prvu nagradu za priču na konkursu Ulaznica (Zrenjanin, 2010), specijalnu nagradu na konkursu Karver: Odakle zovem (Podgorica, 2010), te prvu nagradu na konkursu Zija Dizdarević (za 2010. i 2011. godinu). Dobitnica je nagrade za poeziju Targa Centro UNESCO u Trstu, 2013. godine i nagrade za najbolju neobjavljenu dramu u sklopu natječaja Udruženja Fercera i Kamernog teatra 55 u Sarajevu, 2013.
Osnovala je školu književnosti Escola Bloom u Barseloni, gdje je uređivala književni časopis Carn de cap.
Živi u Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 11 of 11 reviews
February 5, 2026
Kasno uveče odlučih da zavirim među korice knjige Lane Bastašić, a završilo se tako što nisam ni pomislila da krenem na spavanje dok je ne završim.
Iako je možda nezahvalno ocenjivati dnevnički zapis i razmišljala sam o tome da li bi to trebalo da uradim, ipak ostavljam pet 🌟 kao kuća jer me je stil pisanja Lane Bastašić opčinio.
U oko četiri meseca dnevničkih zapisa dobili smo (bar se tako čini) dobar deo Lanine ličnosti. Iako "Uhvati zeca", roman od kog Lana Bastašić kroz ove dnevničke zapise toliko puta pokušava da pobegne, imam solidno dugo, još ga nisam otvorila. "Crveni kofer" bio je moj prvi susret sa njenim pisanjem.
Lana na neki poseban način uspeva da govori o inatu i besu, ljubavi, smrti, nepripadanju, teškim trenucima, ali i trenutnim, naizgled malim, srećama. Dosad sam je samo slušala u podkastima kako govori o temama koje su meni vrlo bitne i sporadično pratila na društvenim mrežama, te su mi ovi epistolarni zapisi dali dublji uvid u njenu ličnost i otkrili čari njenog divnog umrtničkog izražavanja.
Sigurna sam da ću još dosta promišljati o pročitanom, s obzirom na to da ovo pišem čim sam zatvorila zadnju koricu, ali prvi zaključak je da će se zasigurno nastaviti čitanje Laninih dela (a i zajebavanje fašista).
Iako je možda nezahvalno ocenjivati dnevnički zapis i razmišljala sam o tome da li bi to trebalo da uradim, ipak ostavljam pet 🌟 kao kuća jer me je stil pisanja Lane Bastašić opčinio.
U oko četiri meseca dnevničkih zapisa dobili smo (bar se tako čini) dobar deo Lanine ličnosti. Iako "Uhvati zeca", roman od kog Lana Bastašić kroz ove dnevničke zapise toliko puta pokušava da pobegne, imam solidno dugo, još ga nisam otvorila. "Crveni kofer" bio je moj prvi susret sa njenim pisanjem.
Lana na neki poseban način uspeva da govori o inatu i besu, ljubavi, smrti, nepripadanju, teškim trenucima, ali i trenutnim, naizgled malim, srećama. Dosad sam je samo slušala u podkastima kako govori o temama koje su meni vrlo bitne i sporadično pratila na društvenim mrežama, te su mi ovi epistolarni zapisi dali dublji uvid u njenu ličnost i otkrili čari njenog divnog umrtničkog izražavanja.
Sigurna sam da ću još dosta promišljati o pročitanom, s obzirom na to da ovo pišem čim sam zatvorila zadnju koricu, ali prvi zaključak je da će se zasigurno nastaviti čitanje Laninih dela (a i zajebavanje fašista).
November 4, 2025
Jedina mana ove knjige je što nije duža. Prelepo.
October 22, 2025
Toliko divno, emotivno jedno pisanje, oduvala me je.
Read
October 5, 2025Red Suitcase is about touching the raw wounds — the ache of a lost Yugoslavia, the stubborn presence of fascism, and the scars that literature like Joyce, Popa, and Kiš keep reopening. Lana writes as if she knows exactly where it hurts and presses there without hesitation, turning that shared pain into a deeply human and intimate reading experience.
April 11, 2026
Mene je ova knjiga tako pronasla, predivno kao i ostale Lanine knjige, ali moram reci da mi je ova mozda i najdraza. Preporuka od mene, ja cu je sigurno opet citati, bukvalno dok sam je citala razmisljam kako je ovo knjiga koju bih nosila svuda sa sobom i po malo citala uvek. Bravo, Lana!
November 22, 2025
pročitala sam je jednom u dahu✨💕
October 20, 2025
Ono što mi se sviđa kod nove generacije ex-Yu pisaca je što kroz kratke i jednostavne rečenice uspiju da dočaraju sve ono što im leži na duši. Nema tabua, niti nedodirljivih tema. Nesretni ratovi 90-ih su još uvijek čest glavni narativ. Takve knjige se trudim zaobilaziti. Ne može više pod kožu. Ali kada se ta tema tu i tamo suptilno provuče, u par rečenica, to mi je prihvatljivo.
Shvatio sam da sam više postao otvoren prema temama koje se tiču ličnih borbi i života daleko od Balkana. Valjda jer i ja sada obitavam tamo negdje. Crveni kofer je upravo knjiga po mojoj mjeri. Lična u mjeri koliko je dovoljno da upoznamo pisca, ali isto tako lična onoliko koliko nam treba da shvatimo vlastito biće, unutrašnje borbe, preispitivanja, začete i prekinute snove, ljude koji nam dolaze i odlaze iz života. Možda i najvažnije, da se mogu poistovjetiti sa tim dijasporskim dijelom, koji je zapravo početak novog života. Klica, embrio, jaje, nazovite kako hoćete, iz kojeg nastaje nova osoba, nove navike. Život van vlastite domovine te nauči da je borba jedina konstanta, koja te održava tvoje JA živim. I to nije loše. Tako se razvijamo, napredujemo, učimo, produbljujemo kreativnost i produktivnost. Lana je sve te sitne, gradivne ćelije lijepo opisala, kroz lično iskustvo i na nekih 150 stranica. Tome uvijek odajem priznanje, ne može to svako. Treba znati vlastite traume i strahove sažeti na dovoljan broj stranica, da bi bile dostatne kako publici, tako i kritičarima, a da ostanemo svoji.
Stoga, kao što je slučaj sa Laninim zecom (kojeg sam izbjegavao godinama, dok me nije sustigao), tako sam i prema Crvenom koferu imao otklon. I bilo mi je drago što je tako, jer količina oduševljenja svakom pročitanom stranicom je bila proporcionalna bolnom osjećaju skorašnjeg kraja knjige. To valjda znači da je pisac uspio u svojoj namjeri da dopre do čitaoca.
I za kraj, nisu svi koferi crveni, ali priče koje nose su manje-više slične u svojoj dramatičnosti.
Shvatio sam da sam više postao otvoren prema temama koje se tiču ličnih borbi i života daleko od Balkana. Valjda jer i ja sada obitavam tamo negdje. Crveni kofer je upravo knjiga po mojoj mjeri. Lična u mjeri koliko je dovoljno da upoznamo pisca, ali isto tako lična onoliko koliko nam treba da shvatimo vlastito biće, unutrašnje borbe, preispitivanja, začete i prekinute snove, ljude koji nam dolaze i odlaze iz života. Možda i najvažnije, da se mogu poistovjetiti sa tim dijasporskim dijelom, koji je zapravo početak novog života. Klica, embrio, jaje, nazovite kako hoćete, iz kojeg nastaje nova osoba, nove navike. Život van vlastite domovine te nauči da je borba jedina konstanta, koja te održava tvoje JA živim. I to nije loše. Tako se razvijamo, napredujemo, učimo, produbljujemo kreativnost i produktivnost. Lana je sve te sitne, gradivne ćelije lijepo opisala, kroz lično iskustvo i na nekih 150 stranica. Tome uvijek odajem priznanje, ne može to svako. Treba znati vlastite traume i strahove sažeti na dovoljan broj stranica, da bi bile dostatne kako publici, tako i kritičarima, a da ostanemo svoji.
Stoga, kao što je slučaj sa Laninim zecom (kojeg sam izbjegavao godinama, dok me nije sustigao), tako sam i prema Crvenom koferu imao otklon. I bilo mi je drago što je tako, jer količina oduševljenja svakom pročitanom stranicom je bila proporcionalna bolnom osjećaju skorašnjeg kraja knjige. To valjda znači da je pisac uspio u svojoj namjeri da dopre do čitaoca.
I za kraj, nisu svi koferi crveni, ali priče koje nose su manje-više slične u svojoj dramatičnosti.
February 10, 2026
CRVENI KOFER LANE BASTAŠIĆ
Sa bezmalo pet godina zakašnjenja, u izdanju beogradske Booka, pojavio se dnevnik Lane Bastašić „Crveni kofer“ koji je nastao za vreme autorkinog boravka na rezidencijalnom programu u Cirihu.
Lana se obraća Semu, to jest, Semezdinu Mehmedinoviću, piscu i uredniku iz Bosne i Hercegovine koji je zamolio autorku da vodi dnevničke zabeleške koje će se docnije objaviti. Semezdin Mehmedinović jedan je od najboljih pisaca koji nam dolaze iz komšiluka; prepoznatljiv u vreme SFRJ i posebno afirmisan u posleratnom periodu (ne mislim na WWII). U ovom parčetu svemira Semezdin je, na našu žalost, zastupljen sa svega tri knjige: zbirkom pripovedaka „Autoportret s torbom“ iz 2013. godine u izdanju Buke i dva romana - „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ i „Ovo vrijeme sada“ - koje je 2021, odnosno 2022. godine objavila Laguna. Iskoristiću priliku i pozvaću vas da pod obavezno pročitate navedene romane jer Semezdinova dela spadaju u sam vrh savremene domaće književnosti. Čisto da se ne brukate u malobrojnom društvu prijatelja koji čitaju.
Tek kad sklopite korice i počnete da razmišljate o pročitanom, uviđate da ste, zajedno sa autorkom, prošli kroz čitav jedan život koji se nekim čudom smestio u „crveni kofer“ sa nešto manje od sto trideset strana pokazujući pritom kako je mogućno obesmisliti i prevazići porozne granice zadatog vremenskog roka od pet meseci koliko traje rezidencijalni program. Stare, nove i nagoveštene ljubavi; prolaznost vremena („Takva je naša priča, Sem. Dijelimo sve prostore i nijedno vrijeme.“); susreti sa smrću bliskih i dragih ljudi („Kad neko umre, onda brojimo od početka. Kad neko umre, onda samo onaj koji je preživio stari.“); strah od bolesti i sopstvenog nestanka; neprekinut niz putovanja i selidbi; veridbe, venčanja i razvodi; uživanje u druženju sa prirodom i susretima sa drugim ljudima; bekstva u nove gradove i zemlje; bekstva od drugih i, na kraju, bekstva od sebe samih.
Da ne spojlujemo mnogo, što bismo rekli mi mlađahni, ali obratite pažnju na lik devedesettrogodišnjeg Frica, direktora Fondacije Džejmsa Džojsa u Cirihu koji uživa u svakom trenutku svog života; na priču o baki Desanki i njenom crvenom koferu; na bitku i suočavanje sa iznenadnom i podmuklom bolešću, kao i na lirsko pismo upućeno islandskom piscu Sjonu, sledećem korisniku rezidencije za pisce.
Na kraju, odlazak na daleki sever Evrope, novi izazovi i nova putovanja: „Sem, ti znaš da sam ja zauzeta žena. Meni je samo važno da imam funkcionalni računar, kafu i ne baš sasvim prazan frižider. Meni je važno da dovršim ovaj dnevnik i pošaljem ti ga na vrijeme. Važno mi je da iskopam neku novu rezidenciju u nekom novom gradu i nastavim da pišem svoj roman. Sve drugo su gluposti i uopšte me ne interesuju.“ (122)
Maja 2022. godine Lana je posetila Kraljevo i učestvovala u predstavljanju tada aktuelnog romana „Uhvati zeca“ i zbirke pripovedaka „Mliječni zubi“. Došla je autobusom, nije imala nikakve finansijske zahteve glede gostovanja, a pošto je poranila, zamolila me je da joj pokažem centar grada dok ne dođe vreme za večernju promociju. Sećam se da smo tada posetili Narodni muzej i da je sa pažnjom pogledala stalnu postavku. Retki su gosti koji imaju vremena da pre programa popričaju sa domaćinima i da vam pruže priliku da im pokažete grad; uglavnom se sve svodi na oficijelni razgovor u toku programa i eventualno druženje na zajedničkoj večeri. Upravo ta opuštena ćaskanja nakon obaveza, tzv. afterparti, predstavljaju najzanimljiviji deo aranžmana kada dobijete priliku da bolje upoznate gosta, čujete zanimljivosti iz sveta literature i dobijete nove ideje, ali i predloge za sledeće programe. Lana je značajna zato što me je „spojila“ sa Rumenom Bužarovskom koja je bila gost u junu i Radmilom Petrović koja je održala program u septembru iste godine.
Promociju pamtim po tome što sam bio potpuno opušten nakon provedenog vremena sa Lanom, koja je, onako lagana, divna i krhka, rasterećeno odgovarala na moja uobičajena pitanja i na ona mnogo zanimljivija koja su uputili okupljeni mladi ljudi. Priznajem da sam bio iznenađen, kako brojnošću, tako i hrabrošću odvažne mladeži koja je tražila i dobila odgovore od nešto starije spisateljice koja je razumela njihove strepnje i težnje. Takvu hrabrost video sam kada se ista ekipa okupila na programu sa Radmilom Petrović gde su sasvim razbili tabue i postavljali pitanja za koja je moderator, to jest, moja malenkost smatrala da isuviše zadiru u intimu pesnikinje. Zato se i nisam preterano iznenadio kada je svega par godina kasnije ista generacija sa neviđenim samopouzdanjem započela veliki remont ove nesrećne zemlje.
Ako do sada niste pročitali „Uhvati zeca“ i „Mliječne zube“, pored aktuelnog „Crvenog kofera“ skrećem pažnju na delo „Trajni pigmenti“, zbirku koju čine tri kratke novele objavljene u sklopu konkursa za prvu knjigu edicije „Prvenac“ u izdanju Studentskog kulturnog centra Kragujevac. Ovu važnu i dragu knjigu, iz danas daleke 2010. godine, podario mi je drug Nenad Glišić, urednik u pomenutoj ustanovi.
Sa bezmalo pet godina zakašnjenja, u izdanju beogradske Booka, pojavio se dnevnik Lane Bastašić „Crveni kofer“ koji je nastao za vreme autorkinog boravka na rezidencijalnom programu u Cirihu.
Lana se obraća Semu, to jest, Semezdinu Mehmedinoviću, piscu i uredniku iz Bosne i Hercegovine koji je zamolio autorku da vodi dnevničke zabeleške koje će se docnije objaviti. Semezdin Mehmedinović jedan je od najboljih pisaca koji nam dolaze iz komšiluka; prepoznatljiv u vreme SFRJ i posebno afirmisan u posleratnom periodu (ne mislim na WWII). U ovom parčetu svemira Semezdin je, na našu žalost, zastupljen sa svega tri knjige: zbirkom pripovedaka „Autoportret s torbom“ iz 2013. godine u izdanju Buke i dva romana - „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ i „Ovo vrijeme sada“ - koje je 2021, odnosno 2022. godine objavila Laguna. Iskoristiću priliku i pozvaću vas da pod obavezno pročitate navedene romane jer Semezdinova dela spadaju u sam vrh savremene domaće književnosti. Čisto da se ne brukate u malobrojnom društvu prijatelja koji čitaju.
Tek kad sklopite korice i počnete da razmišljate o pročitanom, uviđate da ste, zajedno sa autorkom, prošli kroz čitav jedan život koji se nekim čudom smestio u „crveni kofer“ sa nešto manje od sto trideset strana pokazujući pritom kako je mogućno obesmisliti i prevazići porozne granice zadatog vremenskog roka od pet meseci koliko traje rezidencijalni program. Stare, nove i nagoveštene ljubavi; prolaznost vremena („Takva je naša priča, Sem. Dijelimo sve prostore i nijedno vrijeme.“); susreti sa smrću bliskih i dragih ljudi („Kad neko umre, onda brojimo od početka. Kad neko umre, onda samo onaj koji je preživio stari.“); strah od bolesti i sopstvenog nestanka; neprekinut niz putovanja i selidbi; veridbe, venčanja i razvodi; uživanje u druženju sa prirodom i susretima sa drugim ljudima; bekstva u nove gradove i zemlje; bekstva od drugih i, na kraju, bekstva od sebe samih.
Da ne spojlujemo mnogo, što bismo rekli mi mlađahni, ali obratite pažnju na lik devedesettrogodišnjeg Frica, direktora Fondacije Džejmsa Džojsa u Cirihu koji uživa u svakom trenutku svog života; na priču o baki Desanki i njenom crvenom koferu; na bitku i suočavanje sa iznenadnom i podmuklom bolešću, kao i na lirsko pismo upućeno islandskom piscu Sjonu, sledećem korisniku rezidencije za pisce.
Na kraju, odlazak na daleki sever Evrope, novi izazovi i nova putovanja: „Sem, ti znaš da sam ja zauzeta žena. Meni je samo važno da imam funkcionalni računar, kafu i ne baš sasvim prazan frižider. Meni je važno da dovršim ovaj dnevnik i pošaljem ti ga na vrijeme. Važno mi je da iskopam neku novu rezidenciju u nekom novom gradu i nastavim da pišem svoj roman. Sve drugo su gluposti i uopšte me ne interesuju.“ (122)
Maja 2022. godine Lana je posetila Kraljevo i učestvovala u predstavljanju tada aktuelnog romana „Uhvati zeca“ i zbirke pripovedaka „Mliječni zubi“. Došla je autobusom, nije imala nikakve finansijske zahteve glede gostovanja, a pošto je poranila, zamolila me je da joj pokažem centar grada dok ne dođe vreme za večernju promociju. Sećam se da smo tada posetili Narodni muzej i da je sa pažnjom pogledala stalnu postavku. Retki su gosti koji imaju vremena da pre programa popričaju sa domaćinima i da vam pruže priliku da im pokažete grad; uglavnom se sve svodi na oficijelni razgovor u toku programa i eventualno druženje na zajedničkoj večeri. Upravo ta opuštena ćaskanja nakon obaveza, tzv. afterparti, predstavljaju najzanimljiviji deo aranžmana kada dobijete priliku da bolje upoznate gosta, čujete zanimljivosti iz sveta literature i dobijete nove ideje, ali i predloge za sledeće programe. Lana je značajna zato što me je „spojila“ sa Rumenom Bužarovskom koja je bila gost u junu i Radmilom Petrović koja je održala program u septembru iste godine.
Promociju pamtim po tome što sam bio potpuno opušten nakon provedenog vremena sa Lanom, koja je, onako lagana, divna i krhka, rasterećeno odgovarala na moja uobičajena pitanja i na ona mnogo zanimljivija koja su uputili okupljeni mladi ljudi. Priznajem da sam bio iznenađen, kako brojnošću, tako i hrabrošću odvažne mladeži koja je tražila i dobila odgovore od nešto starije spisateljice koja je razumela njihove strepnje i težnje. Takvu hrabrost video sam kada se ista ekipa okupila na programu sa Radmilom Petrović gde su sasvim razbili tabue i postavljali pitanja za koja je moderator, to jest, moja malenkost smatrala da isuviše zadiru u intimu pesnikinje. Zato se i nisam preterano iznenadio kada je svega par godina kasnije ista generacija sa neviđenim samopouzdanjem započela veliki remont ove nesrećne zemlje.
Ako do sada niste pročitali „Uhvati zeca“ i „Mliječne zube“, pored aktuelnog „Crvenog kofera“ skrećem pažnju na delo „Trajni pigmenti“, zbirku koju čine tri kratke novele objavljene u sklopu konkursa za prvu knjigu edicije „Prvenac“ u izdanju Studentskog kulturnog centra Kragujevac. Ovu važnu i dragu knjigu, iz danas daleke 2010. godine, podario mi je drug Nenad Glišić, urednik u pomenutoj ustanovi.
Read
February 23, 2026Kratki dnevnički zapisi o Laninim putovanjima od grada do grada. Stil pisanja ove autorke je nešto posebno, i suzdržavala sam se da je ne pročitam odjednom.
Duhoviti životni momenti, sa naznakama tuge zbog smrti bake, tuge kojoj se autorka vešto opire tako što se stalno kreće, stalno nekoga ostavlja, a nekom se vraća.
Umesto crvenog kofera kao simbola, zamišljala sam pticu koja traži svoje gnezdo, takav mi je utisak ostavila.
Osetila sam i hladnoću bolničkog stola, njen strah i potrebu da se kroz humor bori protiv nepravde, samoću hotelskih soba i aerodroma, i nežnost onoga koga ostavlja a da on to još ne zna.
Čitala sam Uhvati zeca i Mliječne zube, i od srca preporučujem i ovu, za neko čitanje u vozu, po jedno poglavlje na dan, zaista je nekako bittersweet užitak.
"𝒮𝓂𝒾𝒿𝑒š𝓃𝑜 𝓂𝒾 𝒿𝑒 𝓀𝒶𝓀𝑜 𝓃𝑒𝓂𝒶𝓂 𝓃𝒾𝓀𝒶𝓀𝒶𝓋 𝓅𝓇𝑜𝒷𝓁𝑒𝓂 𝓈 𝓉𝒾𝓂 š𝓉𝑜 ć𝑒 𝒹𝒶𝓃𝒶𝓈 𝓃𝑒𝓀𝑜 𝓋𝒾𝒹𝒿𝑒𝓉𝒾 𝓂𝑜𝒿𝓊 𝓊𝓃𝓊𝓉𝓇𝒶š𝓃𝒿𝑜𝓈𝓉, 𝒶 𝓈𝓉𝒾𝒹𝒾𝓂 𝓈𝑒 𝑔𝑜𝓁𝑒 𝑔𝓊𝓏𝒾𝒸𝑒."
Duhoviti životni momenti, sa naznakama tuge zbog smrti bake, tuge kojoj se autorka vešto opire tako što se stalno kreće, stalno nekoga ostavlja, a nekom se vraća.
Umesto crvenog kofera kao simbola, zamišljala sam pticu koja traži svoje gnezdo, takav mi je utisak ostavila.
Osetila sam i hladnoću bolničkog stola, njen strah i potrebu da se kroz humor bori protiv nepravde, samoću hotelskih soba i aerodroma, i nežnost onoga koga ostavlja a da on to još ne zna.
Čitala sam Uhvati zeca i Mliječne zube, i od srca preporučujem i ovu, za neko čitanje u vozu, po jedno poglavlje na dan, zaista je nekako bittersweet užitak.
"𝒮𝓂𝒾𝒿𝑒š𝓃𝑜 𝓂𝒾 𝒿𝑒 𝓀𝒶𝓀𝑜 𝓃𝑒𝓂𝒶𝓂 𝓃𝒾𝓀𝒶𝓀𝒶𝓋 𝓅𝓇𝑜𝒷𝓁𝑒𝓂 𝓈 𝓉𝒾𝓂 š𝓉𝑜 ć𝑒 𝒹𝒶𝓃𝒶𝓈 𝓃𝑒𝓀𝑜 𝓋𝒾𝒹𝒿𝑒𝓉𝒾 𝓂𝑜𝒿𝓊 𝓊𝓃𝓊𝓉𝓇𝒶š𝓃𝒿𝑜𝓈𝓉, 𝒶 𝓈𝓉𝒾𝒹𝒾𝓂 𝓈𝑒 𝑔𝑜𝓁𝑒 𝑔𝓊𝓏𝒾𝒸𝑒."
January 15, 2026
Savremene pisce ovih prostora sam izbegavala uzimati u ruke, poeziju ne i toliko, ali prozne da. Ne znam koji je razlog tom otklonu, ali dogodilo se spontano - ušla u knjizaru i videla na policama. Nisam procitala Zeca niti Mlečne zube, niti bilo sta, ali crveni kofer sam uhvatila. I dobro je sto je tako, nekako sudbinski bilo da završi u mojim rukama. Neposredno čitanjem ovog dnevnika mi je otvorilo neka pitanja koje sam odbijala da otvorim, ali sam otvorila. Hvala ti Lana na ovoj knjizi. Pročitaću je još puta, vracacu joj se i znam da će mi sirom otvorenih ruka dati da je ponovo osetim, najiskrenije kao pri prvom čitanju. :)
December 7, 2025
Kada bi ova knjiga, danas, zamenila Meditacije Marka Aurelija, zivili bi nesto lepse nego juce.
Displaying 1 - 11 of 11 reviews