Drugi deo leta

by Željko Obrenović

Srbija, 1996. godine. Blago zatišje u regionalnim ratovima savršeno je vreme za prekinuto detinjstvo i naglo odrastanje. Poslednje što je potrebno izmorenom i osiromašenom narodu jeste da se pokrene paranoja o opasnosti od mitskog stvorenja i da ratni veterani krenu da patroliraju gradom. Usred svega toga, četvoro prijatelja – između stripova, basketa, muzike i strepnje od okršaja sa opasnim momcima – pokušavaju da od letnjeg raspusta uzmu ono što smatraju da im pripada. Problem je u tome što će ovog leta morati da shvate kakva ih tegoba zaista okružuje. A ono što će otkriti, najpre kroz neprestane sukobe s roditeljima, a zatim i suočavanjem sa jednim grozomornim zločinom, gotovo neprimetno će izbrisati granice između igre i straha.

184 pages, Paperback

Published October 2, 2025

About the author

Željko Obrenović was born in 1982 in Valjevo, Serbia. He graduated from the Faculty of Philology at the University of Belgrade with a degree in Serbian Literature.

He is the author of the novels Serbian Psycho (Srpski psiho, Laguna, 2007), Sludge (Talog, Booking, 2012), Stone Lake (Kameno jezero, Kontrast, 2016), Colosseum (Koloseum, Kontrast, 2020), Witch Saga and the Vampire Mosquitoes (Veštica Saga i vampirski komarci, Mala Laguna, 2024), and The Second Part of Summer (Drugi deo leta, Veseli četvrtak, 2025).

Obrenović is also the writer of the graphic novels Cardboard City (Karton siti, Modesty Stripovi, 2016) and Invisible People (Nevidljivi ljudi, System Comics, 2026). Several of his short stories have appeared in anthologies edited by Kevin J. Kennedy. His works have been translated into English and Polish.

Reviews

[Tijana]

Od Obrenovića sam pre mnogo godina bacila pogled na Srpski psiho i to me odbilo 1/1 pa sam sad Drugom delu leta pristupila s izvesnim predubeđenjem. Možda sam i zato ovde doživela tako prijatno iznenađenje.
Drugi deo leta je taman onakav Stiven-King-u-Lajkovcu-pardon-Valjevu kakav su naši hororisti priželjkivali devedesetih i dobili, evo, ciglo tridesetak godina kasnije. Malo It, malo Stand by me, baš dosta Srbije devedesetih. Sve već viđeno ali tako lepo i sveže spakovano, i tu mislim da je Obrenoviću mnogo pomoglo (u mojim očima makar) što nema vidljivog truda da se propoveda o tome kako je ratno zlo zakopano u nama samima ili da se pruža maestralna istorijska panorama ili štagod nego je cilj jedan pošteni, realistični horor. Dečji likovi su uverljivi, i to naročito važi za dijaloge koji su kod nas uvek slaba tačka, njihovi odnosi s odraslima autentični a ne tipski, mera horora je potaman, zaplet je taman kako treba, osmišljen i podmazan... e sad, sve to važi do poslednjeg dela knjige, tako poslednje trećine ili čak samo četvrtine, kad je autor rešio da ipak malo jače pritisne horor tas na vagi, i tačno se osetilo - čak i po krutim formulacijama koje likovi počnu da koriste u razgovoru, po tome kako radnja nekako pretegne na drugu stranu, po samom izboru onih niti u zapletu koje su ostavljene da vijore. Pa ipak! meni se ovo stvarno svidelo, jako sam time iznenađena, potražiću i ranije Obrenovićeve knjige da vidim šta sam propuštala.

[Milan Konjevic · Rating 5 out of 5]

Ne verujte onima koji govore da je ovo srpski Stand by me/The Body, iako na prvi pogled ima sličnosti. Uprkos malom broju strana za jedan roman (mnogo čitam fentezija, pa mi je prosek 500-700 stranica po knjizi, sorry), Obrenović je uspeo da ispriča komplikovanu priču o dečjoj (ljudskoj?) nemogućnosti da ikada shvati svu punoću sveta i svih njegovih tajni, o nemogućnosti da se dokuče skrivena pravila života i stvarnosti. Taman kad pomislimo da smo nešto naučili ili savladali, tepih pod nogama nam je izvučen, i opet smo na početku. I možda, u stvari, odrastanje ne postoji, možda zauvek ostajemo dete, tinejdžer, a pesmu koju smo mukotrpno stvarali mesecima, neko drugi je već napisao.

[Kristijan · Rating 5 out of 5]

Opšte je poznata istina da piscu koji je stekao svoju vernu čitalačku publiku eksperimentisanje sa narativom nije neophodno. Takav pisac obično dobro poznaje horizonte očekivanja svojih čitalaca i daje im upravo ono što oni traže. To je čista win-win pozicija. Pisac ne mora da rizikuje i eksperimentiše sa svojim delom; ostaje u sigurnoj luci, a čitaoci dobijaju upravo ono što žele. I svi su onda srećni i zadovoljni.

Postoji i izvestan broj pisaca koji vole da svakim svojim novim delom istraže svoje granice i pomalo iznenade svoje čitaoce. Takvi pisci neretko eksperimentišu sa žanrom, temama, likovima, narativom,... i iz knjige u knjigu možemo da pratimo kako sazrevaju kao autori. Njihovim delima se obično više puta vraćamo – zbog njihove kreativnosti, živopisnih likova, ili zbog toga što su iznedrili nešto što jednostavno prevazilazi zbir rečenica na papiru. Jedan od ovakvih pisaca zasigurno je i Željko Obrenović.

Pre šest godina, Obrenović je objavio triler „Koloseum“, a pre dve godine roman za decu „Veštica Saga i vampirski komarci“. Nismo dugo morali da se pitamo šta će da usledi nakon ova dva dijametralno suprotna romana. Krajem prošle godine, pod okriljem „Veselog četvrtka“, izdavačke kuće koja je od nedavno počela da „proširuje svoje područje borbe“ na knjige, stigao je njegov novi roman, „Drugi deo leta“.

Roman započinje u YA (Young Adult) ključu, i na prvih pedesetak strana pratimo priču o četvoro prijatelja koji pokušavaju da provedu poslednje dane raspusta u druženju, igranju košarke, čitanju stripova, gledanju horora, pisanju hip-hop pesama,... Da ovo ne zazvuči isuviše idilično, treba napomenuti da je Obrenović smestio radnju romana u drugu polovinu devedesetih godina. Te uklete devedesete u poslednje vreme predstavljaju kamen spoticanja u književnosti. Previše je romana čija je radnja smeštena u tom periodu i postaje mučno i izlišno prolaziti kroz ono što je doživljeno ili već milion puta reciklirano na stranicama književnosti. Na svu sreću, Obrenović zna šta radi. Ne upušta se u opisivanje, komentarisanje i tumačenje tog perioda nego koristi dobro poznate slike (npr. nestašicu, PTSP, veterane,...), umeće ih u tkivo svog narativa i ostavlja čitaocima da sami nadograde ostatak. Dakle, devedesete autoru služe samo kao kulisa ispred koje se odvija cela priča.

U dobro poznatim, veoma teškim uslovima, glavni junaci pokušavaju da se nekako izbore sami sa sobom, sa svojim porodicama, sa svojom okolinom. Na sve to, prete im nasilnici iz škole, a u gradu je viđeno nešto što nalikuje na mitološko biće. Međutim, i pored svega toga, ova četvorka će pokušati da svoje leto iskoristi na najbolji način. Kada slučajno otkriju nešto i odluče da to iskoriste kako bi pokazali da nisu onakvi autsajderi kakvima ih većina smatra, pokrenuće lavinu događaja nakon kojih niko više neće biti isti.

Kao i u svojim prethodnim delima, Obrenović polazi od književnog klišea, i onda mu ispituje granice, kako bi ga na kraju totalno razbio ili preokrenuo. Kao što je već napomenuto, roman počinje u stilu dobro poznatih književnih i filmskih priča o deci koja se upuštaju u avanturu iz koje izlaze duboko promenjeni, mnogo bliži svetu odraslih („Dečaci Pavlove ulice“, „Orlovi rano lete“,, „Ostani uz mene“/„Leš“...). Međutim, u jednom trenutku roman prerasta u misteriju/triler da bi se na kraju razvio u psihološku dramu. Autor dobro vlada i domaćom i stranom književnošću, tako da se svesno poigrava tropima, ali i samim žanrom. To njegovo poigravanje čini tekst svežim i daje mu izvesnu napetost, tako da su čitaoci prosto prisiljeni da gutaju tekst, samo da bi došli do konačnog razrešenja. Oni malo iskusniji čitaoci pretpostaviće kako će se sama misterija/zločin razrešiti jer Obrenović po svom romanu „seje“ tragove. Kod njega ništa nije nasumično, njegovi romani su uvek dobro kalibrisani i kompaktni. Postoje stranputice na koje vodi svoje čitaoce, kako bi zavarao trag, ali ih nikada ne vuče za nos. On kao da se rukovodi onim Čehovljevim pravilom da puška koja se pojavljuje u prvoj sceni mora da opali u poslednjoj, s tim što je taj pucanj kod njega mnogo pogubniji nego što može da se pretpostavi. A kao i u većini njegovih prethodnih romana, razrešenje misterije nije ono što je najbitnije u romanu, nego ono šta dolazi sa time.

Da bi neko bio dobar pisac ujedno mora da bude i dobar psiholog – mora da stvori likove koji nisu kartonske lutke već ljudi od krvi i mesa sa kojima možemo da se poistovetimo, povežemo i da osetimo sve ono što oni osećaju. Obrenovićevi likovi su ljudi na koje bismo mogli da naletimo negde oko nas. Oni nisu ni crni ni beli, nego životno sivi. Doživeli su mnogo toga, donosili su neke odluke na koje nisu ponosni, ali nisu svesni da ih one najteže tek čekaju. Oni često balansiraju na ivici i moraju da prelome, a njihove odluke ostavljaju psihološke i emotivne posledice na njima samima, ali i na drugima. Putem svojih likova, autor uspešno radi i vivisekciju celog društva koje oni otelotvoruju.

Pored likova, koji su definitivno jedan od najjačih aduta ovog romana, treba skrenuti pažnju na Obrenovićevu veštinu da kaže neke stvari bez njihovog direktnog saopštavanja. Velik broj pisaca opterećuje svoja dela viškom izrečenog. Obrenović se rukovodi maksimom „show, don’t tell“ i u nekim ključnim momentima namerno prećutkuje nešto, a odgovor daje kroz razmenu pogleda, pokrete ili odsustvo reakcije nekih od likova. Na taj način autor nam dodatno pokazuje koliko je zašao duboko u svoje likove – ukoliko nismo sigurni da li neko od njih krije nešto ili laže, upravo ta neverbalna komunikacija će nam reći pravu istinu o njima.

U svakom svom romanu, Obrenović se bavi i nekim izuzetno važnim temama. One koje se ovoga puta izdvajaju jesu vršnjačko nasilje, disfunkcionalne porodice i posttraumatski sindrom. Kao i uvek do sada, kada se bavi ozbiljnim temama, Obrenović ne pridikuje, ne preteruje, nego dozira teme onoliko koliko je potrebno, pazeći da one ne pređu ni u patetiku, niti u katalog nasilnih situacija, i ono što je veoma bitno, ukazuje na to da se neki problemi često vraćaju poput bumeranga. Takođe, pred svoje čitaoce postavlja nekoliko bitnih pitanja: Koliko dobro zapravo poznajemo svoje najbliže? U kom momentu čovek može da pređe onu granicu nakon koje nema povratka? Da li postoje stvari koje treba prećutati? On ne daje konačne odgovore, ali daje dovoljno materijala i prostora da sami preispitamo svoje stavove.

Svojim novim romanom „Drugi deo leta“, Željko Obrenović nam pokazuje kako je stasao u originalnog i kreativnog pisca koji prihvata nove izazove. Njegov izlet u književnost za decu ga je otvorio ka nekim novim i možda malo drugačijim dimenzijama književnosti, tako da je stvorio roman, koji je teško smestiti u neku nišu ili uporediti sa nečim postojećim iz domaće književnosti. Istorijska pozadina, živopisni likovi i teme kojima se bavi daju ovom romanu slojevitost, težinu ali i uverljivost. Mnoštvo referenci na popularnu kulturu čine ovo delo autentičnim i dobro usidrenim u vremenu i prostoru; dok zajedno sa referencama na klasičnu i savremenu književnost one na neki način ruše onu barijeru između visoke i popularne književnosti. Ukratko rečeno, „Drugi deo leta“ je majstorski napisano delo kome ćete se zasigurno više puta vraćati.

[Ratko Radunović · Rating 5 out of 5]

Šta je ova priča?

Drugi deo leta pripada onoj rijetkoj feli jednostavnih malih romana o odrastanju koji zapravo ne pružaju obligatorni utisak nostalgije. Ma koliko se razmotavala, srž priče nema tu etiologiju. I to nije samo zato jer se ispostavi da je do juče spokojno djetinjstvo prekinuto nekim specifičnim crnim otkrićem ili kakvom zlosutnom drevnom mišlju koja tek treba da ustane iz zemlje i počne da obara ustaljena gledišta.

Ako i Valjevo uzmemo za jednog od protagonista, uvidjećemo da se, uprkos betonizaciji, u gradu, kao i u likovima, gotovo ništa ne mijenja, već da, zapravo, kalira ili, u najboljem slučaju, da se nastavlja. To već nije djetinjstvo, nego na prvi pogled više zvuči kao preživljavanje u nekoj vrsti čistilišta.

Predominantno lapidaran stil je lišen iscrpljujuće emotivnosti. To možda nagovještava pseudo-egzistencijalistički vajb, međutim ovdje krize nisu izbjegnute, kao ni tinejdžerska razdraganost. Ne čudi stoga što naše primarno četvoro protagonista, oni najmlađi u svakom slučaju, sve oko sebe uzimaju zdravo za gotovo. Počev od okolnih ratova, vječito klimavog stanja u sopstvenim domovima pa do samoga drekavca, sujevjerja predodređenog da zaposijeda oboljela društva.

Čak i pošto natrče na navodni leš mitskog bića, tri dječaka i djevojčica na prvu loptu donijeće odluku da ga prenesu na skrovitije mjesto. Uradiće to samo kako bi imali vremena da razmisle šta zapravo da rade sa njim, valjda računajući da će se time tako bolje okoristiti.

Jednome od njih će, u klinačkoj euforiji za nečim „normalnijim“, ispred očiju da pređe naivna primisao da im sada kojekakva stivensonovska „avantura“ apsolutno ne gine. Najžalije od svega je što ona nikada neće doći. Makar ne u onom obliku koji je Deba imao u vidu.

S druge strane, ne govorimo ni o ugroženoj mladosti, poput dječaka iz znamenite Sakijeve priče gdje se desetogodišnjak, izgubljen u imaginarnom svijetu u svojoj glavi, svesrdno moli da izmišljeni zekota ubije njegovu zlu hraniteljku.

Drugi deo leta nije ni takva priča, s tim da ni ona ne krije problematične starce koji nepobitno čine dobar dio čitavog sindroma. Kvalitet Obrenovićevog kratkog romana je što u priči ništa nije nametnuto, već je pušteno da atmosfera neosjetno uplivava u vaš krvotok, dok ne shvatite da čitate unikatniju priču od brojnih sličnih.

[Dimitrije Vojnov · Rating 2 out of 5]

Izašao sam na uviđaj na bazi spiska romana koji su konkurisali za UPITovu nagradu ove godine i drugi na redu je DRUGI DEO LETA Željka Obrenovića.
Zanimljivo je da je ovaj roman, za koji mi se čini da namerno izbegava da se žanrovski svrsta, poslat na konkurs koji se fokusira na trilere i krimiće, iako unutar sebe nosi elemente misterije i ima određene žanrovske aspekte.
Reč je o veoma kratkom romanu. Nažalost, on je možda zamišljen u tradiciji američkih kratkih romana kakve su recimo pisali King i Straub, ali u suštini ovo je ipak srpski roman, koji kao i srpsko preduzeće u pogledu zaposlenih, ima nedovoljno sadržaja a i to što ima je uglavnom višak.
Ovaj roman je jedan nostalgični pogled u period pre trideset godina, u kome se nažalost ta epoha ne može osetiti na pravi način, uprkos enormnoj masi referenci koje su nabacane i koje se javljaju kao neki samopodrazumevajući sadržaj. Istovremeno, sticajem okolnosti sećam se te godine jer sam bio nešto stariji od junaka ove knjige i besmisleno je sad da diskutujemo da li je tako bilo ili nije - ali svakako uprkos ogromnom broju utrošenih reči, to vreme naprosto nije evocirano.
Evokacija prošlog vremena i nostalgija nije uspela, kao što parafraziranje Kingove novele koju znamo po filmu STAND BY ME, takođe nije zaživela jer dinamika odnosa među junacima naprosto nije proradila i nije nam pružila likove čija će nam mala-velika pustolovina nešto značiti.
Kada stvari postanu nešto zanimljivije, ponovo u ključu Kingove proze koju znamo iz filma APT PUPIL, to traje prekratko i nije dovoljno razrađeno.
Možda najčuveniji film nastao po ovoj zbirci je SHAWSHANK REDEMPTION, iako je naravno i STAND BY ME čuven, i na neki način, ne deluje mi slučajno da Obrenović ovde integriše elemente novela THE BODY i APT PUPIL, mada tema straha od zatvora evocira i SHAWSHANK REDEMPTION. Jedino je BREATHING METHOD ostao nedotaknut kao što nije ni adaptiran za film.
U tom smislu, ovaj kratki roman se može tumačiti i kao posveta Kingu. Ali, ono čega u ovoj knjizi nema su zanimljivi likovi i odnosi koji nas vezuju za njih. U izvesnom smislu čak, ono gde je King u deficitu a to je mašta u pogledu strave, ovde ne osećamo, mada nije sad ni ovo nešto posebno, međutim taj "ljudski faktor" na kraju potapa ovo delo koje je krenulo naizgled bez pretenzija ali ipak sa jakom željom da uhvati epohu, da se postavi u odnosu na klasika, ali na kraju jedino nije uspelo da nam pruži likove i duh vremena.
Jezik je prilično krut, stil je skroman ali postoji - što nažalost u srpskoj knjizi moramo pomenuti jer se često desi da nema - ali rukopis se iscrpljuje u irelevantnostima. Jasno, roman beži od žanra i niko ne može da propiše kada nešto treba da krene da se dešava i da li išta mora da se dešava, međutim, ovde su piscu izmakli i odnosi i radnja pa i stanja.
Roman je skromnog obima pa barem u tom pogledu nije invazivan i ne muči čitaoca ali ono što pruža je nažalost manje i od njegovog formata.

[Vladimir · Rating 4 out of 5]

Ne mogu da vam opišem koliko sam se obradovao što me je roman vozio kao pravi page-turner skoro do samog kraja. Kao i češka Prašina, i ovo je neka vrsta “pet prijatelja” za starije (a i ova knjiga je u izdanju Veselog četvrtka). I takođe me je kraj razočarao. Ne volim tu vrstu izvlačenja tepiha od ispod nogu. Ne volim kada nešto pitko postane gorko kao mišomor. Sećam se devedesetih. Ne želim da se sećam devedesetih. Ne mora sve da bude crna hronika. Hej, srpski pisci, budite malo kao Bakman!

[Miodrag Milovanović · Rating 4 out of 5]

U suštini i ovaj roman je između trojke i četvorke, ali da budemo u pozitivnom modu. Pogotovu zbog toga što sam između Sprskog psiha i ovog romana propustio sve što je objavio, pa da ne grešim dušu. Neka očigledna poređenja sa Kingom već su drugi pominjali, pa da se ne ponavljam. Ima tu i drugih uticaja - Boy's Life - mi se možda još više nameće. Ovaj roman je zagrebao mnoga ozbiljna pitanja i u pojedinim sižejnim linijama se relativno dobro snalazi, pogotovu kao roman o odrastanju. Generalno, odnos između strašne stvarnosti koju smo doživaljavali devedesetih, porodičnih odnosa koji su jednako problematični i neke natprirodne linije koja se provlači kroz roman, nije loše ustrojen. Nažalost, niti koje su umršene nekako ostaju na brzinu raspletene, sa nekim krajevima koji ostaju da vise, nedovoljno motivisani... Uglavnom, pogledaću šta sam u međuvremenu propustio.