What do you think?
Rate this book
История Пугачева
Повесть. Впервые опубликована в 1834 году. Входит в список обязательной литературы для средних школ.
165 pages, Kindle Edition
First published January 1, 1833
12 people are currently reading
149 people want to read
About the author
Alexander Pushkin
3,084 books3,444 followersWorks of Russian writer Aleksandr Sergeyevich Pushkin include the verse novel
Eugene Onegin
(1831), the play
Boris Godunov
(1831), and many narrative and lyrical poems and short stories.
See also:
Russian: Александр Сергеевич Пушкин
French: Alexandre Pouchkine
Norwegian: Aleksander Pusjkin
Spanish:Aleksandr Pushkin
People consider this author the greatest poet and the founder of modern literature. Pushkin pioneered the use of vernacular speech in his poems, creating a style of storytelling—mixing drama, romance, and satire—associated ever with greatly influential later literature.
Pushkin published his first poem at the age of 15 years in 1814, and the literary establishment widely recognized him before the time of his graduation from the imperial lyceum in Tsarskoe Selo. Social reform gradually committed Pushkin, who emerged as a spokesman for literary radicals and in the early 1820s clashed with the government, which sent him into exile in southern Russia. Under the strict surveillance of government censors and unable to travel or publish at will, he wrote his most famous drama but ably published it not until years later. People published his verse serially from 1825 to 1832.
Pushkin and his wife Natalya Goncharova, whom he married in 1831, later became regulars of court society. In 1837, while falling into ever greater debt amidst rumors that his wife started conducting a scandalous affair, Pushkin challenged her alleged lover, Georges d'Anthès, to a duel. Pushkin was mortally wounded and died two days later.
Because of his liberal political views and influence on generations of Russian rebels, Pushkin was portrayed by Bolsheviks as an opponent to bourgeois literature and culture and a predecessor of Soviet literature and poetry. Tsarskoe Selo was renamed after him.
See also:
Russian: Александр Сергеевич Пушкин
French: Alexandre Pouchkine
Norwegian: Aleksander Pusjkin
Spanish:Aleksandr Pushkin
People consider this author the greatest poet and the founder of modern literature. Pushkin pioneered the use of vernacular speech in his poems, creating a style of storytelling—mixing drama, romance, and satire—associated ever with greatly influential later literature.
Pushkin published his first poem at the age of 15 years in 1814, and the literary establishment widely recognized him before the time of his graduation from the imperial lyceum in Tsarskoe Selo. Social reform gradually committed Pushkin, who emerged as a spokesman for literary radicals and in the early 1820s clashed with the government, which sent him into exile in southern Russia. Under the strict surveillance of government censors and unable to travel or publish at will, he wrote his most famous drama but ably published it not until years later. People published his verse serially from 1825 to 1832.
Pushkin and his wife Natalya Goncharova, whom he married in 1831, later became regulars of court society. In 1837, while falling into ever greater debt amidst rumors that his wife started conducting a scandalous affair, Pushkin challenged her alleged lover, Georges d'Anthès, to a duel. Pushkin was mortally wounded and died two days later.
Because of his liberal political views and influence on generations of Russian rebels, Pushkin was portrayed by Bolsheviks as an opponent to bourgeois literature and culture and a predecessor of Soviet literature and poetry. Tsarskoe Selo was renamed after him.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 7 of 7 reviews
May 8, 2012
Like Ségur's account of the retreat from Moscow and Grant’s Personal Memoirs, Pushkin’s History of the Pugachev Revolt narrates a welter of insane shit – axe-armed peasant mobs, the flaying-alive of corpulent gentry, total civic breakdown in which “the simple people did not know whom to obey” – in an coolly “classical” style; that is, a style terse and spare, unemphatic, unshockable, and above all, swift. Pushkin moves the story along, records but does not dwell on the bizarre; merely hints at the picturesque. An example: the Russian cavalry, pursuing Pugachev’s nucleus-band of mutinous Cossacks across some desolate stretch of the steppe, stops to interrogate the area hermits. The hermits! Pushkin records what the hermits said – and that’s all. The cavalry rides on. The only thing he tells us about the hermits is where they directed the cavalry. Undescribed, they simply point the way to the narrative’s next phase. I’m sure Pushkin could have colored them in – he knew the Imperial archives inside and out, and did months of fieldwork in the formerly rebellious regions – but his style would not admit such indulgent atmospherics. Not that I’m complaining. The styles of Ségur, Pushkin, and Grant ache with the suggested, the not-fully-pictured; and I like that ache, especially in Grant, whose style puts the plain yet cryptic man of contemporary accounts in the room with you.
Mirsky said that Pushkin was, at heart, too much the eighteenth century classicist narrator to analyze the social conflict behind the Pugachev revolt to ttwentieth century satisfaction. Certainly – but this book contained plenty to trouble the chauvinist. Czar Nicholas I, Pushkin’s personal censor, demanded the original title, The History of Pugachev, be changed to The History of the Pugachev Revolt — because “a rebel,” he said, “could not have a history.” Nicholas’s reaction is understandable, but like all autocrats he plugged one leak merely to open another. To reduce Pugachev to his real stature as an opportunistic bandit is the raise the question of his opportunity. And Pushkin is very clear that his opportunity was the fundamental discontent of the propertyless:
Ironically, Pushkin’s romance of the revolt, The Captain’s Daughter, with its attractive, at times honorable, and charismatically central Pugachev, lets the Czarist state off the hook. It only fleetingly mentions the series of mutinies, going back decades, of the Cossack and other steppe horse tribes that had entered Russian service as guards of empire's fluid frontiers with the Ottoman sultan and the Shah of Persia, only to find themselves oppressed and robbed by local Czarist officialdom. The Captain’s Daughter also says nothing about a significant portion of the Pugachev hordes, the “factory peasants,” serfs uprooted from the land and made to toil in the mines, foundries and arsenals of the military-industrial base Peter the Great established to equip the armies and fleets of his new, modern, European state. The social changes wrought by modernizing Peter fascinated Pushkin, and appear in all the modes he wrote in -- lyric, prosaic, historical.
So yeah, highly recommended. A swift and economical account of a rebellion astonishing in its duration, scope, and ferocity.
Mirsky said that Pushkin was, at heart, too much the eighteenth century classicist narrator to analyze the social conflict behind the Pugachev revolt to ttwentieth century satisfaction. Certainly – but this book contained plenty to trouble the chauvinist. Czar Nicholas I, Pushkin’s personal censor, demanded the original title, The History of Pugachev, be changed to The History of the Pugachev Revolt — because “a rebel,” he said, “could not have a history.” Nicholas’s reaction is understandable, but like all autocrats he plugged one leak merely to open another. To reduce Pugachev to his real stature as an opportunistic bandit is the raise the question of his opportunity. And Pushkin is very clear that his opportunity was the fundamental discontent of the propertyless:
Pugachev was fleeing, but his flight seemed like an invasion. Never had his victories been more horrifying; never had the rebellion raged with greater force. The insurrection spread from village to village, from province to province. Only two or three villains had to appear on the scene, and the whole region revolted. Various bands of plunderers and rioters were formed, each having its own Pugachev…
Ironically, Pushkin’s romance of the revolt, The Captain’s Daughter, with its attractive, at times honorable, and charismatically central Pugachev, lets the Czarist state off the hook. It only fleetingly mentions the series of mutinies, going back decades, of the Cossack and other steppe horse tribes that had entered Russian service as guards of empire's fluid frontiers with the Ottoman sultan and the Shah of Persia, only to find themselves oppressed and robbed by local Czarist officialdom. The Captain’s Daughter also says nothing about a significant portion of the Pugachev hordes, the “factory peasants,” serfs uprooted from the land and made to toil in the mines, foundries and arsenals of the military-industrial base Peter the Great established to equip the armies and fleets of his new, modern, European state. The social changes wrought by modernizing Peter fascinated Pushkin, and appear in all the modes he wrote in -- lyric, prosaic, historical.
So yeah, highly recommended. A swift and economical account of a rebellion astonishing in its duration, scope, and ferocity.
July 16, 2024
Geschiedkundig gezien wellicht van grote waarde, maar de razendsnelle opeenvolging van gelijkaardige krijgsverrichtingen leest vermoeiend en simpelweg saai. Het is jammer dat Poesjkin niet dieper ingaat op de drijfveren van de opstand en geen beeld geeft van het door Poegatsjov opgelegde beleid in de veroverde steden. Niet onlogisch, aangezien dit werk met de zegen van de tsaar werd geschreven, maar toch een manco. Heb ik nu wél of net géén zin om Poesjkins meesterwerk 'De Kapiteinsdochter' (dat op deze gebeurtenissen werd gebaseerd) te herlezen? Ik weet het nog niet.
Read
January 11, 2021“Pugaçev İsyanının Tarihi” Romanof hanedanlığının çöküş sürecini anlatan en önemli çalışmalardan biridir. Kazak köylü lideri Pugaçev’in çarlık yönetimine başkaldırısının destanı olan elinizdeki roman, bir yanıyla da bugünün isyancılarına seslenmektedir.
Alışana kadar okurken isimler karıştı durdu, hepsinin sonunun “ov” olması dışında birbirine çok yakın isimler. Örnek bir cümle:”Kojevnikov, Konovalov ve Kuçurov onu uğurladılar.” Bir an kendimi diksiyon dersinde: “Şu köşe yaz köşesi, şu köşe kış köşesi, ortada boş su şişesi.” der gibi hissettim.
Bir bölümde: “Önceleri Türkiye’ye kaçmak meselesi hakkında görüştüler. Oraya kaçmak, huzursuz olan bütün Kazakların başlıca amacıydı. Anna İoanovna’nın çarlığı zamanında Kazak İgnati Nekrasov, birçok Don Kazakını beraberinde sürükleyip Türkiye’ye geçmekle bu düşünceyi zaten gerçekleştirmişti. Bu Kazakların torunları, dinlerini, dillerini ve geleneklerini koruyarak bugün bile Türk topraklarında yaşamaktadır.” Ülkemiz yüzyıllardır ırk, dil, din ayırımı yapmadan dış göç almakta. Göçmen olarak gelenler hiç bir zorlamaya muhatap olmadan istedikleri gibi yaşamakta. Yabancılar tarafından yaşanacak güvenli ülke olarak görülmek onur verici bir durum. Ama günümüzde dış göç almak artan nüfus ve ekonomik krizlerle gittikçe güçleşmekte maalesef.
Türklere olumlu yaklaşan Puşkin, Erzurum Yolculuğu adlı bir eser de yazmıştır. Pushkin’in seyahat edebiyatı eseridir. İlk olarak 1829’da Puşkin tarafından yazılmıştır, kısmen 1830’da yayınlanmıştır, 1835’te yeniden çalışılmıştır ve daha sonra Puşkin’in 1836’da Sovremennik dergisinde tam olarak yayınlanmıştır. Puşkin’in 1834 yılında yazdığı Pugaçev İsyanının Tarihi adlı romanı, Romanof hanedanlığının çöküş sürecini anlatan en önemli çalışmalardan biridir. Bu durumda Erzurum Yolculuğu da edinilip okunacak.
Önsözde yazdığına göre Puşkin, konu hakkındaki araştırmaları, yabancı yazarların yazdıklarını, hükumet tarafından yayınlanan belgeleri ve sağ kalan şahitlerin ifadelerini toplayarak bu eseri gelecek nesillere kaynak olması amacıyla yazmış.
İçte de olsa, dışta da olsa, isyan da olsa savaş savaştır. Aynı acılar yaşanıyor, kayıplar veriliyor, olan halka oluyor. Kıtlık, açlık, vahşet, talan, katliam, yağma, tecavüz, yokluk savaşın götürüleri olarak her zaman her yerde aynı.
Puşkin’in tarzını, kalemini tanımak, isyan tarihini öğrenmek, Rusya hakkında bilgi edinmek için okunmalı. Madem Puşkin gelecek nesillere kaynak olarak yazmış; biz de gelmiş nesiller olarak okuyalım.
Alışana kadar okurken isimler karıştı durdu, hepsinin sonunun “ov” olması dışında birbirine çok yakın isimler. Örnek bir cümle:”Kojevnikov, Konovalov ve Kuçurov onu uğurladılar.” Bir an kendimi diksiyon dersinde: “Şu köşe yaz köşesi, şu köşe kış köşesi, ortada boş su şişesi.” der gibi hissettim.
Bir bölümde: “Önceleri Türkiye’ye kaçmak meselesi hakkında görüştüler. Oraya kaçmak, huzursuz olan bütün Kazakların başlıca amacıydı. Anna İoanovna’nın çarlığı zamanında Kazak İgnati Nekrasov, birçok Don Kazakını beraberinde sürükleyip Türkiye’ye geçmekle bu düşünceyi zaten gerçekleştirmişti. Bu Kazakların torunları, dinlerini, dillerini ve geleneklerini koruyarak bugün bile Türk topraklarında yaşamaktadır.” Ülkemiz yüzyıllardır ırk, dil, din ayırımı yapmadan dış göç almakta. Göçmen olarak gelenler hiç bir zorlamaya muhatap olmadan istedikleri gibi yaşamakta. Yabancılar tarafından yaşanacak güvenli ülke olarak görülmek onur verici bir durum. Ama günümüzde dış göç almak artan nüfus ve ekonomik krizlerle gittikçe güçleşmekte maalesef.
Türklere olumlu yaklaşan Puşkin, Erzurum Yolculuğu adlı bir eser de yazmıştır. Pushkin’in seyahat edebiyatı eseridir. İlk olarak 1829’da Puşkin tarafından yazılmıştır, kısmen 1830’da yayınlanmıştır, 1835’te yeniden çalışılmıştır ve daha sonra Puşkin’in 1836’da Sovremennik dergisinde tam olarak yayınlanmıştır. Puşkin’in 1834 yılında yazdığı Pugaçev İsyanının Tarihi adlı romanı, Romanof hanedanlığının çöküş sürecini anlatan en önemli çalışmalardan biridir. Bu durumda Erzurum Yolculuğu da edinilip okunacak.
Önsözde yazdığına göre Puşkin, konu hakkındaki araştırmaları, yabancı yazarların yazdıklarını, hükumet tarafından yayınlanan belgeleri ve sağ kalan şahitlerin ifadelerini toplayarak bu eseri gelecek nesillere kaynak olması amacıyla yazmış.
İçte de olsa, dışta da olsa, isyan da olsa savaş savaştır. Aynı acılar yaşanıyor, kayıplar veriliyor, olan halka oluyor. Kıtlık, açlık, vahşet, talan, katliam, yağma, tecavüz, yokluk savaşın götürüleri olarak her zaman her yerde aynı.
Puşkin’in tarzını, kalemini tanımak, isyan tarihini öğrenmek, Rusya hakkında bilgi edinmek için okunmalı. Madem Puşkin gelecek nesillere kaynak olarak yazmış; biz de gelmiş nesiller olarak okuyalım.
April 15, 2013
A detailed written no-nonsense book about Pugachev's revolt in the 18th century. By no-nonsense, I really mean no-nonsense as the pages are almost completely filled with a tremendous amount of historical facts. Make sure you don't lose track of all the events that occur in the book, because the information density per page is pretty high. In combination with the dynamic writing style, it was sometimes mind-dazzling to follow. Don't be scared by this. Trust Pushkin, he's an excellent story-teller and delivered an amazing story on the rise and fall of the brutal rebellion Pugachev. Definitely worth reading.
Read
December 14, 2020"Στο βιβλίο διαβάζει κανείς -με κάποια έκπληξη- το εξής: Τα σκληρά μέτρα που είχαν πάρει σε όλη τη Ρωσία για τον έλεγχο της πρόσφατα μαινόμενης πανούκλας είχαν προξενήσει στον πληθυσμό αγανάκτηση..."
Η άποψή μου για το βιβλίο στα Βιβλιοσημεία: https://vivliosimeia.blogspot.com/202...
Η άποψή μου για το βιβλίο στα Βιβλιοσημεία: https://vivliosimeia.blogspot.com/202...
April 19, 2016
Ко је читао Пушкинову Капетанову кћи (чекај, па чија је сад кћи, Пушкинова или капетанова?????? Ахахахахахаааааа, грохотом се смијем овим својим урнебесним шалама!) сигурно се сјећа да је дотична смјештена у контекст стварних догађаја који су потресли (скоро) комплетну Русију тамо негдје 1773. Кад кажем "дотична", мислим наравно на књигу Капетанова кћи, а не на саму кћерку, а у остатку текста покушаћу да вас поштедим овог апсолутно феноменалног хумора.
Е углавном, показује се да је Пушкин био врло заинтересован за тај историјски догађај и да је марљиво сакупљао грађу и истраживао и да је чак, паралелно са Капетановом кћерком (покушаћу да се суздржим), наиме паралелно са књигом Капетанова кћи, писао и нонфицтион књижицу са описом историјских догађаја. Та књижица је управо оно што сам ја имао у рукама и што овде описујем, а на што сам случајно набасао у библиотеци не бивајући претходно упознат са њеним постојањем (логично, са постојањем књиге, а не библиотеке, лол). И то баш кад сам враћао Капетанову кћи. Мислим књигу. Џаба, није успјело. Извињавам се.
Елем, историјски догађаји су отприлике овакви: Негдје 1773., за вријеме царевања царице Катарине Друге, дошло је до извјесне опресије над козацима, гдје је власт учинила према њима неке ствари које нису баш културне и што је изазвало оправдан револт истих. Револт који је заправо прерастао у оружану побуну, на чије чело је постављен пробисвијет и вуцибатина, извјесни Јемељан Пугачов. Што је почело као мало урлања неколико доконих људи врло брзо се претворило у врло озбиљну побуну која се проширила по цијелој Русији (или бар тако нагађам, јербо ми је познавање географије негдје око нула посто). Тај лудак Пугачов је врло брзо освајао тврђаву за тврђавом и село за селом и тамо клао и вјешао све живо, а гдје год би се појавио, козаци би одушевљено пристајали за њим, а богме у великом броју случајева и обичан свијет.
Разлози за ове успјехе, који из данашње перспективе изгледају прилично невјероватно, су вишеструки. Прво, ту је, ако сам добро разумио (пошто ми је, нажалост, познавање руске историје једнако нули), мјешовит састав војске, у којој је било доста козака, који би издали првом приликом, затим задивљујућа неспособност и кукавичлук велике већине официра, као и прилично спора и килава реакција саме власти. У свему томе сигурно је улогу играла и географија, раштрканост насеља, непостојање Интернета и сл., што је све условило слабију комуникацију.
Тај Пугачов и његова раја су правили хаос и белај са таквим успјехом, да је у једном тренутку он размишљао да нападне чак и саму Москву (која у то вријеме није била престоница, али у сваком случају у питању је велики и битан град). То се спомиње у књизи Капетанова кћи, а испоставља се да је тако било и у стварности. Тек кад је ђаво тотално однио шалу, царица је послала једног сјајног официра, Александра Бибикова, да се позабави том будалетино��. Бибиков, иако саботиран са свих страна, успио је добро да десеткује Пугачова, прије него што су дошли остали и завршили посао. Зашто су га други завршили? Зато што је Бибиков, нажалост, од силне предан��сти послу, заборавио да води рачуна о сопственом здрављу и онда се разболио и умро. Пушкин, а по свој прилици и сви остали из тог времена, за Бибикова у сваком погледу имају само ријечи хвале и најмаксималније могуће поштовање.
Пугачов је на крају завршио како доликује таквој бараби, наиме рашчетворили су га на градском тргу у Москви, али не знам да ли се некада десило да таква будалетина успије да направи толики хаос. Како пише на крају књиге, из свог тог зла изашло је и понешто добро, па су након побуне услиједиле многе неопходне реформе.
Ово није велика књижица и гута се практично у једном даху. На почетку је кратко описана историја уралских козака и то је мало спорији дио, али онда креће побуна и тада је већ тешко књигу оставити из руку. Битно је да се на самом почетку помирите с тим да нема апсолутно никакве шансе да похватате сва имена. Ту има напросто непребројиво много разноразних виших и нижих официра који долијећу на сцену и слијећу с ње прије него што успијете да се окренете, а Пушкин је прилично неувиђаван са затрпавањем читаоца тим именима, тако да је најбоље да се на самом почетку ограничите на памћење оних најбитнијих - Рејнсдорп, Михелсон, Бибиков, итд.
За оне који воле Капетанову кћи (мислим књигу), изненађујуће је колико је та књига заснована на истинитим догађајима. Осим романсе главног лика са капетановом кћери (цуром, а не књигом), све остало је истинито - опсада оренбуршке тврђаве, глад која је тамо владала, па онда како Пугачов смакне капетана и његову жену пред очима њихове кћерке (с тим да је у стварном животу ту кћерку здипио за себе), чак се појављује и некакав Грињов (али нема везе са главним ликом из Капетанове кћери), па онда особа коју су неправедно оцрнили а која је успјела да очисти своје име (само што је у стварном животу то био неки свештеник) и тако даље. Испоставља се да је за своје мајсторско дјело фикције Пушкин комбиновао скоро искључиво историјске догађаје, наравно манипулишући контекстом.
На почетку пише да је ово дјело недовршено, мада ја нисам успио да видим гдје је тачно та недовршеност. Чак и сама Капетанова кћи је недовршенија од ове историје, а мислим да би се Франц Кафка само слатко насмијао.
На књижицу имам двије ситније замјерке због којих сам на почетку писања ривјуа књизи дао четворку, а онда сам рекао сам себи е нећеш него ћеш да јој даш петицу, а те замјерке су сљедеће:
1) На многим мјестима (а на самом крају књиге то је и директно споменуто) уз Пугачова су врло радо пристајали и обични људи, првенствено сељаци. Пушкин нам није дао објашњење зашто је то било тако. За козаке знамо, али за сељаке не баш
2) Иако се књига бави Пугачовом, јасно је наведено да је он само кловн кога су на чело побуне поставили други и који је заправо имао само привидну власт. Ако се сјећате сцене из Капетанове кћери кад Пугачов са својим "подређенима" једе, пије и дернечи ко да су му равни а не ко да им је шеф - то је и у стварности било тако. Међутим - нигдје нема наведених конкретних имена ко је стајао иза побуне нити шта је било са њима након што је Пугачов одсвирао своје.
По мени, ово дјело заслужује апсолутну препоруку. Прво, зато што је у питању битан, а не баш толико познат, догађај у историји једне велике царевине, а затим зато што је све то напросто екстремно занимљиво. Ако нисте читали Капетанову кћи, а планирате то да урадите, учинићете себи огромну услугу ако прво прочитате ову књигу, јер ће вам сви догађаји бити много јаснији и биће вам занимљиво препознавање стварних догађаја унутар приче.
Е углавном, показује се да је Пушкин био врло заинтересован за тај историјски догађај и да је марљиво сакупљао грађу и истраживао и да је чак, паралелно са Капетановом кћерком (покушаћу да се суздржим), наиме паралелно са књигом Капетанова кћи, писао и нонфицтион књижицу са описом историјских догађаја. Та књижица је управо оно што сам ја имао у рукама и што овде описујем, а на што сам случајно набасао у библиотеци не бивајући претходно упознат са њеним постојањем (логично, са постојањем књиге, а не библиотеке, лол). И то баш кад сам враћао Капетанову кћи. Мислим књигу. Џаба, није успјело. Извињавам се.
Елем, историјски догађаји су отприлике овакви: Негдје 1773., за вријеме царевања царице Катарине Друге, дошло је до извјесне опресије над козацима, гдје је власт учинила према њима неке ствари које нису баш културне и што је изазвало оправдан револт истих. Револт који је заправо прерастао у оружану побуну, на чије чело је постављен пробисвијет и вуцибатина, извјесни Јемељан Пугачов. Што је почело као мало урлања неколико доконих људи врло брзо се претворило у врло озбиљну побуну која се проширила по цијелој Русији (или бар тако нагађам, јербо ми је познавање географије негдје око нула посто). Тај лудак Пугачов је врло брзо освајао тврђаву за тврђавом и село за селом и тамо клао и вјешао све живо, а гдје год би се појавио, козаци би одушевљено пристајали за њим, а богме у великом броју случајева и обичан свијет.
Разлози за ове успјехе, који из данашње перспективе изгледају прилично невјероватно, су вишеструки. Прво, ту је, ако сам добро разумио (пошто ми је, нажалост, познавање руске историје једнако нули), мјешовит састав војске, у којој је било доста козака, који би издали првом приликом, затим задивљујућа неспособност и кукавичлук велике већине официра, као и прилично спора и килава реакција саме власти. У свему томе сигурно је улогу играла и географија, раштрканост насеља, непостојање Интернета и сл., што је све условило слабију комуникацију.
Тај Пугачов и његова раја су правили хаос и белај са таквим успјехом, да је у једном тренутку он размишљао да нападне чак и саму Москву (која у то вријеме није била престоница, али у сваком случају у питању је велики и битан град). То се спомиње у књизи Капетанова кћи, а испоставља се да је тако било и у стварности. Тек кад је ђаво тотално однио шалу, царица је послала једног сјајног официра, Александра Бибикова, да се позабави том будалетино��. Бибиков, иако саботиран са свих страна, успио је добро да десеткује Пугачова, прије него што су дошли остали и завршили посао. Зашто су га други завршили? Зато што је Бибиков, нажалост, од силне предан��сти послу, заборавио да води рачуна о сопственом здрављу и онда се разболио и умро. Пушкин, а по свој прилици и сви остали из тог времена, за Бибикова у сваком погледу имају само ријечи хвале и најмаксималније могуће поштовање.
Пугачов је на крају завршио како доликује таквој бараби, наиме рашчетворили су га на градском тргу у Москви, али не знам да ли се некада десило да таква будалетина успије да направи толики хаос. Како пише на крају књиге, из свог тог зла изашло је и понешто добро, па су након побуне услиједиле многе неопходне реформе.
Ово није велика књижица и гута се практично у једном даху. На почетку је кратко описана историја уралских козака и то је мало спорији дио, али онда креће побуна и тада је већ тешко књигу оставити из руку. Битно је да се на самом почетку помирите с тим да нема апсолутно никакве шансе да похватате сва имена. Ту има напросто непребројиво много разноразних виших и нижих официра који долијећу на сцену и слијећу с ње прије него што успијете да се окренете, а Пушкин је прилично неувиђаван са затрпавањем читаоца тим именима, тако да је најбоље да се на самом почетку ограничите на памћење оних најбитнијих - Рејнсдорп, Михелсон, Бибиков, итд.
За оне који воле Капетанову кћи (мислим књигу), изненађујуће је колико је та књига заснована на истинитим догађајима. Осим романсе главног лика са капетановом кћери (цуром, а не књигом), све остало је истинито - опсада оренбуршке тврђаве, глад која је тамо владала, па онда како Пугачов смакне капетана и његову жену пред очима њихове кћерке (с тим да је у стварном животу ту кћерку здипио за себе), чак се појављује и некакав Грињов (али нема везе са главним ликом из Капетанове кћери), па онда особа коју су неправедно оцрнили а која је успјела да очисти своје име (само што је у стварном животу то био неки свештеник) и тако даље. Испоставља се да је за своје мајсторско дјело фикције Пушкин комбиновао скоро искључиво историјске догађаје, наравно манипулишући контекстом.
На почетку пише да је ово дјело недовршено, мада ја нисам успио да видим гдје је тачно та недовршеност. Чак и сама Капетанова кћи је недовршенија од ове историје, а мислим да би се Франц Кафка само слатко насмијао.
На књижицу имам двије ситније замјерке због којих сам на почетку писања ривјуа књизи дао четворку, а онда сам рекао сам себи е нећеш него ћеш да јој даш петицу, а те замјерке су сљедеће:
1) На многим мјестима (а на самом крају књиге то је и директно споменуто) уз Пугачова су врло радо пристајали и обични људи, првенствено сељаци. Пушкин нам није дао објашњење зашто је то било тако. За козаке знамо, али за сељаке не баш
2) Иако се књига бави Пугачовом, јасно је наведено да је он само кловн кога су на чело побуне поставили други и који је заправо имао само привидну власт. Ако се сјећате сцене из Капетанове кћери кад Пугачов са својим "подређенима" једе, пије и дернечи ко да су му равни а не ко да им је шеф - то је и у стварности било тако. Међутим - нигдје нема наведених конкретних имена ко је стајао иза побуне нити шта је било са њима након што је Пугачов одсвирао своје.
По мени, ово дјело заслужује апсолутну препоруку. Прво, зато што је у питању битан, а не баш толико познат, догађај у историји једне велике царевине, а затим зато што је све то напросто екстремно занимљиво. Ако нисте читали Капетанову кћи, а планирате то да урадите, учинићете себи огромну услугу ако прво прочитате ову књигу, јер ће вам сви догађаји бити много јаснији и биће вам занимљиво препознавање стварних догађаја унутар приче.
May 13, 2022
Ещё более кровавая история :( Но интересно, конечно, как это Пушкиным воспринималось.
Displaying 1 - 7 of 7 reviews