What do you think?
Rate this book
Último día en Budapest
El gran homenaje de Sándor Márai a la Hungría de entreguerras.
Publicada en 1940, esta novela reúne de manera única a dos virtuosos de la literatura húngara del siglo Sándor Márai, el autor de El último encuentro, rinde homenaje a su maestro, Gyula Krúdy, personaje legendario de la bohemia literaria de Budapest y autor de una serie de novelas con Simbad como protagonista.
Una mañana de mayo, Simbad se despide de su esposa con la promesa de volver, antes de que anochezca, con el dinero necesario para comprarle un vestido a su pequeña hija. Cediendo a la tentación de un paseo en carruaje, se entrega a un apacible paseo por la capital a través de sus lugares el baño turco, el café en el que escribió o sus restaurantes preferidos. Entre realidad y ficción, Sándor Márai nos ofrece una historia donde sus propios recuerdos de antes de la guerra se mezclan con la imaginación de Gyula Krúdy, uno de los más grandes escritores húngaros.
La crítica ha
«Una indagación espléndida, divertida y conmovedora, de un mundo desaparecido.»
Télérama
«Una evocación magistral.»
Radio France
«Un paseo poético y nostálgico por la Budapest de entreguerras, una ciudad cuyo manto se ha vuelto demasiado grande desde la caída del imperio.»
Ouest-France
«Sándor Márai se revela como un mago del lenguaje que sabe recrear como nadie la magia de Budapest, tan poderosa y tan atractiva.»
La République des Livres
Publicada en 1940, esta novela reúne de manera única a dos virtuosos de la literatura húngara del siglo Sándor Márai, el autor de El último encuentro, rinde homenaje a su maestro, Gyula Krúdy, personaje legendario de la bohemia literaria de Budapest y autor de una serie de novelas con Simbad como protagonista.
Una mañana de mayo, Simbad se despide de su esposa con la promesa de volver, antes de que anochezca, con el dinero necesario para comprarle un vestido a su pequeña hija. Cediendo a la tentación de un paseo en carruaje, se entrega a un apacible paseo por la capital a través de sus lugares el baño turco, el café en el que escribió o sus restaurantes preferidos. Entre realidad y ficción, Sándor Márai nos ofrece una historia donde sus propios recuerdos de antes de la guerra se mezclan con la imaginación de Gyula Krúdy, uno de los más grandes escritores húngaros.
La crítica ha
«Una indagación espléndida, divertida y conmovedora, de un mundo desaparecido.»
Télérama
«Una evocación magistral.»
Radio France
«Un paseo poético y nostálgico por la Budapest de entreguerras, una ciudad cuyo manto se ha vuelto demasiado grande desde la caída del imperio.»
Ouest-France
«Sándor Márai se revela como un mago del lenguaje que sabe recrear como nadie la magia de Budapest, tan poderosa y tan atractiva.»
La République des Livres
167 pages, Kindle Edition
Published November 13, 2025
13 people are currently reading
175 people want to read
About the author
Sándor Márai
182 books1,239 followersSándor Márai (originally Sándor Károly Henrik Grosschmied de Mára) was a Hungarian writer and journalist.
He was born in the city of Kassa in Austria-Hungary (now Košice in Slovakia) to an old family of Saxon origin who had mixed with magyars through the centuries. Through his father he was a relative of the Ország-family. In his early years, Márai travelled to and lived in Frankfurt, Berlin, and Paris and briefly considered writing in German, but eventually chose his mother language, Hungarian, for his writings. He settled in Krisztinaváros, Budapest, in 1928. In the 1930s, he gained prominence with a precise and clear realist style. He was the first person to write reviews of the work of Kafka.
He wrote very enthusiastically about the Vienna Awards, in which Germany forced Czechoslovakia and Romania to give back part of the territories which Hungary lost in the Treaty of Trianon. Nevertheless, Márai was highly critical of the Nazis as such and was considered "profoundly antifascist," a dangerous position to take in wartime Hungary.
Marai authored forty-six books, mostly novels, and was considered by literary critics to be one of Hungary's most influential representatives of middle class literature between the two world wars. His 1942 book Embers (Hungarian title: A gyertyák csonkig égnek, meaning "The Candles Burn Down to the Stump") expresses a nostalgia for the bygone multi-ethnic, multicultural society of the Austro-Hungarian Empire, reminiscent of the works of Joseph Roth. In 2006 an adaptation of this novel for the stage, written by Christopher Hampton, was performed in London.
He also disliked the Communist regime that seized power after World War II, and left – or was driven away – in 1948. After living for some time in Italy, Márai settled in the city of San Diego, California, in the United States.
He continued to write in his native language, but was not published in English until the mid-1990s. Márai's Memoir of Hungary (1944-1948) provides an interesting glimpse of post World War II Hungary under Soviet occupation. Like other memoirs by Hungarian writers and statesmen, it was first published in the West, because it could not be published in the Hungary of the post-1956 Kádár era. The English version of the memoir was published posthumously in 1996. After his wife died, Márai retreated more and more into isolation. He committed suicide by a gunshot to his head in San Diego in 1989.
Largely forgotten outside of Hungary, his work (consisting of poems, novels, and diaries) has only been recently "rediscovered" and republished in French (starting in 1992), Polish, Catalan, Italian, English, German, Spanish, Portuguese, Czech, Danish, Icelandic, Korean, Dutch, and other languages too, and is now considered to be part of the European Twentieth Century literary canon.
He was born in the city of Kassa in Austria-Hungary (now Košice in Slovakia) to an old family of Saxon origin who had mixed with magyars through the centuries. Through his father he was a relative of the Ország-family. In his early years, Márai travelled to and lived in Frankfurt, Berlin, and Paris and briefly considered writing in German, but eventually chose his mother language, Hungarian, for his writings. He settled in Krisztinaváros, Budapest, in 1928. In the 1930s, he gained prominence with a precise and clear realist style. He was the first person to write reviews of the work of Kafka.
He wrote very enthusiastically about the Vienna Awards, in which Germany forced Czechoslovakia and Romania to give back part of the territories which Hungary lost in the Treaty of Trianon. Nevertheless, Márai was highly critical of the Nazis as such and was considered "profoundly antifascist," a dangerous position to take in wartime Hungary.
Marai authored forty-six books, mostly novels, and was considered by literary critics to be one of Hungary's most influential representatives of middle class literature between the two world wars. His 1942 book Embers (Hungarian title: A gyertyák csonkig égnek, meaning "The Candles Burn Down to the Stump") expresses a nostalgia for the bygone multi-ethnic, multicultural society of the Austro-Hungarian Empire, reminiscent of the works of Joseph Roth. In 2006 an adaptation of this novel for the stage, written by Christopher Hampton, was performed in London.
He also disliked the Communist regime that seized power after World War II, and left – or was driven away – in 1948. After living for some time in Italy, Márai settled in the city of San Diego, California, in the United States.
He continued to write in his native language, but was not published in English until the mid-1990s. Márai's Memoir of Hungary (1944-1948) provides an interesting glimpse of post World War II Hungary under Soviet occupation. Like other memoirs by Hungarian writers and statesmen, it was first published in the West, because it could not be published in the Hungary of the post-1956 Kádár era. The English version of the memoir was published posthumously in 1996. After his wife died, Márai retreated more and more into isolation. He committed suicide by a gunshot to his head in San Diego in 1989.
Largely forgotten outside of Hungary, his work (consisting of poems, novels, and diaries) has only been recently "rediscovered" and republished in French (starting in 1992), Polish, Catalan, Italian, English, German, Spanish, Portuguese, Czech, Danish, Icelandic, Korean, Dutch, and other languages too, and is now considered to be part of the European Twentieth Century literary canon.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 16 of 16 reviews
July 6, 2021
Semplicemente stupendo!
October 30, 2017
Márai, in prefazione: “Il romanziere che, travestito, si inserisce nel suo romanzo come eroe non è una rarità in letteratura (“Madame Bovary c’est moi”). Più raro è il romanziere che, travestito, diventa l’eroe del romanzo di un suo contemporaneo.”
In effetti, nel 1940 Márai sceglie la forma romanzo per ricordare e raccontare, nel protagonista Sindbad, l’amico scrittore ungherese Gyula Krúdy, morto qualche anno prima, nel 1933; un romanzo dalla trama minimale, che narra una sola ma tipica giornata di Sindbad-Krúdy: giusto un espediente per parlare a fondo dell’uomo - e con lui dell’Ungheria dei primi decenni del novecento -, del suo vivere appartato e un po’ indolente, del suo scrivere saltuario per lo stimolo di una voce… “come quando in una stanza vuota comincia a suonare una viola che qualcuno ha dimenticato in un angolo”, del suo “centinaio di libri” - alla fine - scritti così, “en passant”, tra una mangiata e un bagno con massaggio, tra una capatina a Pest e un ritorno a casa…
Márai narra, come sempre, con la sua prosa ricercata e poetica; un po’ di pesantezza viene inevitabilmente dalla carenza di intreccio, e un altro po’ dalla connotazione fortemente nazionale: ma i pregi di forma e contenuto superano senz’altro ogni ostacolo.
In effetti, nel 1940 Márai sceglie la forma romanzo per ricordare e raccontare, nel protagonista Sindbad, l’amico scrittore ungherese Gyula Krúdy, morto qualche anno prima, nel 1933; un romanzo dalla trama minimale, che narra una sola ma tipica giornata di Sindbad-Krúdy: giusto un espediente per parlare a fondo dell’uomo - e con lui dell’Ungheria dei primi decenni del novecento -, del suo vivere appartato e un po’ indolente, del suo scrivere saltuario per lo stimolo di una voce… “come quando in una stanza vuota comincia a suonare una viola che qualcuno ha dimenticato in un angolo”, del suo “centinaio di libri” - alla fine - scritti così, “en passant”, tra una mangiata e un bagno con massaggio, tra una capatina a Pest e un ritorno a casa…
Márai narra, come sempre, con la sua prosa ricercata e poetica; un po’ di pesantezza viene inevitabilmente dalla carenza di intreccio, e un altro po’ dalla connotazione fortemente nazionale: ma i pregi di forma e contenuto superano senz’altro ogni ostacolo.
September 1, 2013
Ni sama ne znam šta sam očekivala od prvog susreta sa ovim piscem, ali ovakvo štivo sigurno nisam.
Čak i nakon pročitanoh prvih par strana, nastavak teksta, i stilski i tematski, bio je pravo iznenađenje.
Priča počinje sa porodičnim prilikama nekadašnjeg moreplovca Sindbada, koji se nakon svojih avantura vratio u Mađarsku, u ne baš tako bajne socijalne i porodične prilike. U početku je čak prikazan i kao pomalo neozbiljan, luckast, neodgovoran lik, koji ne odoljeva svojim nekadašnjim boemskim porivima, pa čak i kad oni idu na uštrb egzistencije njegove porodice.
E, kad dođemo do dijela kada obećava supruzi da ide pronaći novac za struju i za haljinu njegove kćeri, priča kreće sasvim neočekivanim tokom.
Dakle... dalje to postaje oda starom mađarskom društvu i običajima, jedan nostalgični esej, skoro pa tugaljka za starim dobrim vremenima.
Moram napraviti ovdje malu digresiju:
Davne 1997. godine, na putu u Liechtenstein, moja grupa je bila 7 sati „zarobljena“ na budimpeštanskoj željezničkoj stanici. Beskućnici, golubovi i mi. Valjda zbog sumornosti same željezničke stanice, zbog sive zore tog tmurnog februarskog jutra, cijelu Budimpeštui i Mađarsku sam u mislima obojila takvim bojama... a što sam više saznavala o toj zemlji, čini mi se da i nisam mnogo pogriješila. Baš kao i mi Bosanci, i Mađari imaju jednu vrstu svog sevdaha, obojenog njihovim običajima, nama stranim, a od njih ljubomorno čuvanim... i sve knjige koje sam do sada čitala, a Mađar ih napisao, mirišu na onaj Đoletov d-mol. Pa tako i ova...
No, da se vratimo Sindbadu. On je umjetnik, boem, pati za prošlim vremenima, a kroz njegovu patnju pisac nam zbori o nekadašnjoj mađarskoj književnosti. Ne priznaje Sindbad ove novotarije, šminkeraj, pa objašnjava:
„Gvozdeni su ovo zakoni, niko ne može nekažnjeno da porekne njihovu važnost,
ponajmanje onaj ko se zakleo na službu muzama. Kao da skakači uvis upravljaju duhom sveta! Ne kažem da nije plućima bolje da se na skijama spuštaju niz Švapsko brdo, nego da s g. Batasekijem vode raspravu ćele noći u "Čikagu"! Ali posao pisca nije da vodi računa o svojim plućima i srcu, posao pisca jeste da pazi na svoju dušu i duh, a kafana je ona osobena atmosfera, po lekarima i profesorima fiskulture uopšte nije zdrava, ali je po književnom smislu jedino korisna atmosfera, gde su pisci pomalo zaštićeni od sablasti sveta, od packi činovnika i od grubosti novca; istina, pluća i srce iskopne od nikotina i kafe, ali duh procveta, a to je najvažnije. Vi znate, a znam i ja, i znali su sve to stari pisci, da bez kafane nema književnosti.“
Smetaju Sindbadu i žene i muškarci novoga doba. Sindbad je starog kova, a njegov sistem vrijednosti se sve manje uklapa u moderni svijet. Ne vidi više čast i poštenje, pravu ljubav temeljenu na najiskrenijoj žrtvi i odricanju, ljubav do kraja vremena:
„Pisao je zato što je video ženska lica i čuo glas kojim žene prevarno ispovedaju ljubav. Pisao je zato što je poznavao ljude, žalio ih i prezirao. U staroj Mađarskoj muškarci su još bili stidljivi. Sindbad je poznavao ovaj muževni stid, prezirao je ovaj moderni društveni život gde se ljubav igrala kao bridž-partija i ljudi su punih ustiju, brbljajući i rasipajući pljuvačku oko sebe govorili o svojim osećanjima kao izvikivač o tajnama železnice koja vodi kroz tunel.
.......
Sindbad je još poznavao jednu vrstu muškaraca u staroj Mađarskoj, o čijim se ljubavnim stvarima, osećanjima, žaru nikada nisu pojavljivale vesti u rubrikama tračerskih listova, muškaraca koji su ceo svoj život proživeli u nemoj zakletvi, u službi jednog osećanja, parče trake ili požutele mirisne deteline čuvali su u molitveniku svoje majke i sa stisnutim usnama su živeli za jednu uspomenu o kojoj nikada niko ništa nije saznao a ni mrtvozornik nije mogao da utvrdi pravi uzrok njihove smrti.“
Pored navedenog, sa Sindbadovim mislima i kritikama šetamo po mađarskim salašima, ulazimo u topla domaćinstva u kojima se itekako zna red, a poseban tersinluk naš junak iskazuje kada je u pitanju kuhinja. Tu nema tolerancije. I peštanski konobari to znaju i strepe od cijenjenog ali teškog gosta. Svaki gutljaj piva ili vina, svaki krompirić serviran na tanjiru, za Sindbada predstavlja poseban doživljaj, posebnu priču. Tako npr. kaže:
„Sokovi supe su pripremili mesto u stomaku za sledeća jela, supa je pokrenula u duši onaj ozbiljni, uzvišeni duševni proces koji je bio uslov da se ručak odista preobrazi u topli i istinski
ljudski praznik i da ne bude samo krkanje i ishrana. Blagi i dostojanstveni obred je mogao započeti samo ispravno odabranom supom, obred tokom kojega će se napuniti ne samo stomak, nego će se nasititi i duša. Sindbad nije mogao da zamisli istinski mađarski ručak, dostojan muškarca, bez supe.“
I, na kraju, moram reći da sam se nekako u početku mučila sa ovom knjigom. Jednostavno... nije me vukla da joj se vraćam nakon prekinutog čitanja, nego sam to više radila jer ne odustajem od knjige baš tako lako. No, kako je priča odmicala, to sam i ja bolje „grizla“, ne zbog same radnje, jer sam i dalje mišljenja da tu zapravo i neke radnje i nema, nego zbog stila pisanja. Rečenice su dugačke, prepune živopisnih slika, mirisa i okusa stare Mađarske... Traže punu pažnju i koncentraciju i priznajem da nisam baš u potpunosti odgovorila njihovom zahtjevu. Često sam se vraćala određenim rečenicama, ali je ostalo i dosta njih kojima sam se trebala možda vratiti, a nisam.
Što se tiče preporuke za čitanje, ovaj osvrt je pun odlomaka iz knjige, pa prosudite sami. I, evo još jedan za kraj:
„Svakodnevni život je onda moguć ako se shvati da je realnost kojom se živi od iste vrednosti kao san koji se sanja; a onda se zapravo ne zna šta je realnost a šta san. Čak san može biti realniji i značajniji za život i od samog života. Sušta suština čovekovog bića jeste san; odbrana dostojanstva; izlazak iz tragedije; uopšte mogućnost nastavljanja života s ožiljcima. Znači umetnost kao paralelni život.“
Čak i nakon pročitanoh prvih par strana, nastavak teksta, i stilski i tematski, bio je pravo iznenađenje.
Priča počinje sa porodičnim prilikama nekadašnjeg moreplovca Sindbada, koji se nakon svojih avantura vratio u Mađarsku, u ne baš tako bajne socijalne i porodične prilike. U početku je čak prikazan i kao pomalo neozbiljan, luckast, neodgovoran lik, koji ne odoljeva svojim nekadašnjim boemskim porivima, pa čak i kad oni idu na uštrb egzistencije njegove porodice.
E, kad dođemo do dijela kada obećava supruzi da ide pronaći novac za struju i za haljinu njegove kćeri, priča kreće sasvim neočekivanim tokom.
Dakle... dalje to postaje oda starom mađarskom društvu i običajima, jedan nostalgični esej, skoro pa tugaljka za starim dobrim vremenima.
Moram napraviti ovdje malu digresiju:
Davne 1997. godine, na putu u Liechtenstein, moja grupa je bila 7 sati „zarobljena“ na budimpeštanskoj željezničkoj stanici. Beskućnici, golubovi i mi. Valjda zbog sumornosti same željezničke stanice, zbog sive zore tog tmurnog februarskog jutra, cijelu Budimpeštui i Mađarsku sam u mislima obojila takvim bojama... a što sam više saznavala o toj zemlji, čini mi se da i nisam mnogo pogriješila. Baš kao i mi Bosanci, i Mađari imaju jednu vrstu svog sevdaha, obojenog njihovim običajima, nama stranim, a od njih ljubomorno čuvanim... i sve knjige koje sam do sada čitala, a Mađar ih napisao, mirišu na onaj Đoletov d-mol. Pa tako i ova...
No, da se vratimo Sindbadu. On je umjetnik, boem, pati za prošlim vremenima, a kroz njegovu patnju pisac nam zbori o nekadašnjoj mađarskoj književnosti. Ne priznaje Sindbad ove novotarije, šminkeraj, pa objašnjava:
„Gvozdeni su ovo zakoni, niko ne može nekažnjeno da porekne njihovu važnost,
ponajmanje onaj ko se zakleo na službu muzama. Kao da skakači uvis upravljaju duhom sveta! Ne kažem da nije plućima bolje da se na skijama spuštaju niz Švapsko brdo, nego da s g. Batasekijem vode raspravu ćele noći u "Čikagu"! Ali posao pisca nije da vodi računa o svojim plućima i srcu, posao pisca jeste da pazi na svoju dušu i duh, a kafana je ona osobena atmosfera, po lekarima i profesorima fiskulture uopšte nije zdrava, ali je po književnom smislu jedino korisna atmosfera, gde su pisci pomalo zaštićeni od sablasti sveta, od packi činovnika i od grubosti novca; istina, pluća i srce iskopne od nikotina i kafe, ali duh procveta, a to je najvažnije. Vi znate, a znam i ja, i znali su sve to stari pisci, da bez kafane nema književnosti.“
Smetaju Sindbadu i žene i muškarci novoga doba. Sindbad je starog kova, a njegov sistem vrijednosti se sve manje uklapa u moderni svijet. Ne vidi više čast i poštenje, pravu ljubav temeljenu na najiskrenijoj žrtvi i odricanju, ljubav do kraja vremena:
„Pisao je zato što je video ženska lica i čuo glas kojim žene prevarno ispovedaju ljubav. Pisao je zato što je poznavao ljude, žalio ih i prezirao. U staroj Mađarskoj muškarci su još bili stidljivi. Sindbad je poznavao ovaj muževni stid, prezirao je ovaj moderni društveni život gde se ljubav igrala kao bridž-partija i ljudi su punih ustiju, brbljajući i rasipajući pljuvačku oko sebe govorili o svojim osećanjima kao izvikivač o tajnama železnice koja vodi kroz tunel.
.......
Sindbad je još poznavao jednu vrstu muškaraca u staroj Mađarskoj, o čijim se ljubavnim stvarima, osećanjima, žaru nikada nisu pojavljivale vesti u rubrikama tračerskih listova, muškaraca koji su ceo svoj život proživeli u nemoj zakletvi, u službi jednog osećanja, parče trake ili požutele mirisne deteline čuvali su u molitveniku svoje majke i sa stisnutim usnama su živeli za jednu uspomenu o kojoj nikada niko ništa nije saznao a ni mrtvozornik nije mogao da utvrdi pravi uzrok njihove smrti.“
Pored navedenog, sa Sindbadovim mislima i kritikama šetamo po mađarskim salašima, ulazimo u topla domaćinstva u kojima se itekako zna red, a poseban tersinluk naš junak iskazuje kada je u pitanju kuhinja. Tu nema tolerancije. I peštanski konobari to znaju i strepe od cijenjenog ali teškog gosta. Svaki gutljaj piva ili vina, svaki krompirić serviran na tanjiru, za Sindbada predstavlja poseban doživljaj, posebnu priču. Tako npr. kaže:
„Sokovi supe su pripremili mesto u stomaku za sledeća jela, supa je pokrenula u duši onaj ozbiljni, uzvišeni duševni proces koji je bio uslov da se ručak odista preobrazi u topli i istinski
ljudski praznik i da ne bude samo krkanje i ishrana. Blagi i dostojanstveni obred je mogao započeti samo ispravno odabranom supom, obred tokom kojega će se napuniti ne samo stomak, nego će se nasititi i duša. Sindbad nije mogao da zamisli istinski mađarski ručak, dostojan muškarca, bez supe.“
I, na kraju, moram reći da sam se nekako u početku mučila sa ovom knjigom. Jednostavno... nije me vukla da joj se vraćam nakon prekinutog čitanja, nego sam to više radila jer ne odustajem od knjige baš tako lako. No, kako je priča odmicala, to sam i ja bolje „grizla“, ne zbog same radnje, jer sam i dalje mišljenja da tu zapravo i neke radnje i nema, nego zbog stila pisanja. Rečenice su dugačke, prepune živopisnih slika, mirisa i okusa stare Mađarske... Traže punu pažnju i koncentraciju i priznajem da nisam baš u potpunosti odgovorila njihovom zahtjevu. Često sam se vraćala određenim rečenicama, ali je ostalo i dosta njih kojima sam se trebala možda vratiti, a nisam.
Što se tiče preporuke za čitanje, ovaj osvrt je pun odlomaka iz knjige, pa prosudite sami. I, evo još jedan za kraj:
„Svakodnevni život je onda moguć ako se shvati da je realnost kojom se živi od iste vrednosti kao san koji se sanja; a onda se zapravo ne zna šta je realnost a šta san. Čak san može biti realniji i značajniji za život i od samog života. Sušta suština čovekovog bića jeste san; odbrana dostojanstva; izlazak iz tragedije; uopšte mogućnost nastavljanja života s ožiljcima. Znači umetnost kao paralelni život.“
January 14, 2026
Sándor Márai en "Último día en Budapest" homenajea al olvidado escritor Húngaro Gyula Krúdy en el que convirtiéndole en narrador de esta novela, nos hace una poética descripción del Budapest en el periodo de entreguerras en el que, con una gran melancolía, la compara con esa ciudad imperial de antes de la Gran guerra.
April 29, 2023
Sinbad è uno scrittore, ha scritto e vissuto una certa Ungheria, con i suoi colori, le sue osterie, le sue donne. Poi ha trovato tra queste l’amore, ha avuto una figlia, e un giorno come un altro esce di casa per guadagnare abbastanza per comprarle un vestito e così torna nella sua Pest, nei colori della sua Ungheria, nelle sue osterie e tra le sue donne per lasciarsi ispirare. La nostalgia lo avvolge, sinbad scriverà, ma nella penna resta il sapore amaro di un paese che non riconosce più come quello dei suoi ricordi. È semplicemente invecchiato? È semplicemente tutto finito? Grazie per la malinconia
April 24, 2015
In questo ultimo periodo sono insofferente più del solito e quasi nulla riesce a entusiasmarmi, compresi i libri che leggo. Anche in questo caso la storia non mi ha preso più di tanto, allo stesso tempo però non riesco a non farmi catturare dalla scrittura di Marai.
Le descrizioni dei motivi che spingevano Gyula Krúdy a scrivere sono emozionanti, così come la sua nostalgia per tutto quello che era la vecchia Ungheria, tanto da far sentire il lettore, alla fine del romanzo, un po' ungherese.
Le descrizioni dei motivi che spingevano Gyula Krúdy a scrivere sono emozionanti, così come la sua nostalgia per tutto quello che era la vecchia Ungheria, tanto da far sentire il lettore, alla fine del romanzo, un po' ungherese.
August 18, 2023
Mélancolique est le mot juste pour définir ce livre. Sindbad contemple les ruines d’un monde qui n’est plus et revisite les lieux qu’il a tant aimés.
Ce livre possède des passages incroyables, des tournures de phrases si belles que l’on en reste pétrifié. C’est une ode à la littérature, la « vraie ».
Et voilà déjà ce qui m’a dérangée 🥲 J’ai vécu ce livre comme une complainte de ce que la Hongrie a été et n’est plus. La litanie de personnages célèbres hongrois m’a laissée indifférente car je n’en connaissais aucun. Et surtout, je lis ici un homme vieillissant qui aimait mieux comment c’était « avant », quand les femmes étaient douces et obéissantes, de préférence vierges, et « ne disaient pas de mensonges », quand les hommes étaient des « vrais » et avaient de l’honneur, etc etc. (Parlons d’honneur quand le personnage lui-même dilapide l’argent qu’il est censé rapporter à sa famille …) Sandor Marai, un écrivain merveilleux, un égal de Stefan Zweig, dépeint ici le désespoir de voir un monde changer, et bien que l’on peut comprendre l’effroi face à la situation politique désespérante de la Hongrie en 1940, pour un œil moderne du 21eme siècle, les points soulignés sont quelque peu agaçants. Peut-être ce livre a-t-il vieilli ?
Ce livre possède des passages incroyables, des tournures de phrases si belles que l’on en reste pétrifié. C’est une ode à la littérature, la « vraie ».
Et voilà déjà ce qui m’a dérangée 🥲 J’ai vécu ce livre comme une complainte de ce que la Hongrie a été et n’est plus. La litanie de personnages célèbres hongrois m’a laissée indifférente car je n’en connaissais aucun. Et surtout, je lis ici un homme vieillissant qui aimait mieux comment c’était « avant », quand les femmes étaient douces et obéissantes, de préférence vierges, et « ne disaient pas de mensonges », quand les hommes étaient des « vrais » et avaient de l’honneur, etc etc. (Parlons d’honneur quand le personnage lui-même dilapide l’argent qu’il est censé rapporter à sa famille …) Sandor Marai, un écrivain merveilleux, un égal de Stefan Zweig, dépeint ici le désespoir de voir un monde changer, et bien que l’on peut comprendre l’effroi face à la situation politique désespérante de la Hongrie en 1940, pour un œil moderne du 21eme siècle, les points soulignés sont quelque peu agaçants. Peut-être ce livre a-t-il vieilli ?
August 22, 2024
Je ne pouvais plus. Les phrases s'éloignent et errent jusqu'à... nulle part. Le roman il est plutôt un séjour aux souvenirs de l'auteur et à l'imagination à propos de Szindbad (Krúdy Gyula). Meh. Je m'en fiche — j'adore sans hésitation le roman «Embers» par Márai Sándor, mais ceci ne me touche point, et donc je me trouve en attendant d'une telle épreuve, et la manque m'a fini enfin; j'ai laissé le roman sur le rayon après cent pages.
October 10, 2024
Dernier jour à Budapest by Sándor Márai paints a beautiful, nostalgic portrait of the old Hungary. The way the author brings the city's lost past to life, particularly as the protagonist strolls through the once-separate cities that became Budapest, is truly remarkable. The writing is elegant and atmospheric.
However, I found the main character quite unlikable. He often comes across as arrogant and condescending, which detracted from my enjoyment of the story. Additionally, the numerous references to historical Hungarian figures made much of the book difficult to follow, especially since I’m unfamiliar with many of them. Reading while commuting, it was difficult to constantly look up who these people were.
Though the prose is beautiful, the complexity of the references and my dislike for the protagonist made it hard for me to stay engaged, and by the end, I found myself a bit bored.
However, I found the main character quite unlikable. He often comes across as arrogant and condescending, which detracted from my enjoyment of the story. Additionally, the numerous references to historical Hungarian figures made much of the book difficult to follow, especially since I’m unfamiliar with many of them. Reading while commuting, it was difficult to constantly look up who these people were.
Though the prose is beautiful, the complexity of the references and my dislike for the protagonist made it hard for me to stay engaged, and by the end, I found myself a bit bored.
May 9, 2022
Une lettre d'amour de Márai à Gyula Krudy, la littérature magyare, à la nation hongroise.
Une magnifique analyse de ce que c'est qu'être écrivain et le rôle qu'il joue de révélateur des subconscients d'un peuple.
Pour les passionnés de littérature/culture hongroise mais également pour ceux qui souhaiterait découvrir ce pays riche et passionnante.
Une magnifique analyse de ce que c'est qu'être écrivain et le rôle qu'il joue de révélateur des subconscients d'un peuple.
Pour les passionnés de littérature/culture hongroise mais également pour ceux qui souhaiterait découvrir ce pays riche et passionnante.
October 18, 2020
La dernière journée d’un écrivain hongrois du début du XXeme siècle en proie aux souvenirs et à la détresse des changements du monde
Livre à lire d’une traite pour suivre la pensée et le cheminement de cet homme à travers la Hongrie.
Livre à lire d’une traite pour suivre la pensée et le cheminement de cet homme à travers la Hongrie.
October 3, 2017
"Perché in fondo alla vita c’erano la noia, la polvere e la cenere dei sentimenti raffreddati, come ai piedi del vulcano la lava rappresa." (pp. 97, 98)
October 4, 2019
Kisse monoton, elolvasni nem tudtam volna, hangoskonyvben jo volt.
"Elemer ugy ivott, ahogy Liszt Ferenc zongorazott."
"Elemer ugy ivott, ahogy Liszt Ferenc zongorazott."
October 6, 2020
Prusti élénkséggel rajzolt portré a magyar lélekről, s a polgárság letűnt büszke világáról. Csodálatos irás, Krúdy emlékére.
February 16, 2014
Dla współczesnego czytelnika jest to podróż w za-przeszłość (choć to sto lat nieledwie), dla Sándora Máraiego był to literacki hołd złożony mistrzowi. Relacja z ostatniego dnia życia Gyuli Krúdyego – smakosza, pisarza i znawcy węgierskiej duszy – jest dla autora pretekstem do wyłożenia poglądów na literaturę, do rozważań na temat istoty węgierskości oraz do odbycia nostalgicznej wyprawy do bezpowrotnie minionej epoki. Do czasu, w którym życie miało smak, barwy intensywność, jedzenie i wino bywało ‘niedoścignione’, wyścigi konne były wydarzeniem towarzyskim, życie było stateczne i pewne, a pory roku następowały po sobie we właściwej kolejności. Wyprawa do świata, w którym ludzie mieli charaktery, a słowo – szczególnie słowo pisane – swą wagę.
Poza urodą stylu pisarskiego (niektóre zdania rozciągają się na całe strony), książeczka oferuje czytelnikowi galerię postaci przełomu XIX i XX w. Daje też okazję do poznania piękna krajobrazów, zapachów, smaków oraz do poczucia nastroju nostalgii za Wielkimi Węgrami sprzed traktatu z Trianon.
Poza urodą stylu pisarskiego (niektóre zdania rozciągają się na całe strony), książeczka oferuje czytelnikowi galerię postaci przełomu XIX i XX w. Daje też okazję do poznania piękna krajobrazów, zapachów, smaków oraz do poczucia nastroju nostalgii za Wielkimi Węgrami sprzed traktatu z Trianon.
November 15, 2018
Excellent livre, qui n'est pas parmi les plus populaires de Marai et qui pour le coup s'en détache assez.
Les tribulations de cet homme dans ce Budapest à la recherche de ses habitudes et d'une époque révolue nous laisse avec un goût de nostalgie agréable pour une époque que nous n'avons pourtant pas connue. L'homme est finalement attachant même si il ne fait pas grand chose, et j'ai trouvé ce livre très touchant.
Les tribulations de cet homme dans ce Budapest à la recherche de ses habitudes et d'une époque révolue nous laisse avec un goût de nostalgie agréable pour une époque que nous n'avons pourtant pas connue. L'homme est finalement attachant même si il ne fait pas grand chose, et j'ai trouvé ce livre très touchant.
Displaying 1 - 16 of 16 reviews