„'Сам си себи дао име Цао; никада ми ниси рекао зашто.'
'Узео сам га из старог кинеског речника 'Ер Ја', у којем означава бамбус. Пошто бамбус представља Буду, помислио сам да је можда то био мој први изглед.'
'Знаш ли онда која су друга два знака Пријатељског Тројства?'
'Шљива која представља Конфучија и бор који представља Лао Цеа. Сва три заједно означавају срећу'
Треба да знаш и остало. Називају се и 'Зимски пријатељи' и представљају отпор наспрам тегоба, невоља и патњи. Шљива је толико храбра да цвета још док је земља прекривена снегом, бор успева на неплодном земљишту и пркоси стрмим литицама. А бамбус?'
'Бамбус је зелен преко целе године. колико сам га само пута гледао како се савија под тежином снега и како се хитро опет усправља кад снег окопни.'
(...) 'Треба да знаш да глатка површина међу његовим чланцима представља врлину са великом раздаљином између грешака, а то су чворови, док унутрашња шупљина наговештава чедност.'“
Верујем да све књиге имају неки свој унутрашњи глас, унутрашњи живот, којим дозивају сродне душе и људе до чијих руку и погледа треба да се домогну. Често то нису књиге које су у средишту пажње већ онако скрајнуте изокола траже своје сабеседнике. Претходне године једна од таквих књига која ме је дозивала била је Ноћни воз за Лисабон, ове године нешто слично догодило се са књигом Владислава Бајца Књига о бамбусу. Ово је књига чије је место збивања традиционални Јапан чије централно место заузимају цареви, шогуни, самураји и зен будистички свештеници, у чијем животу своју улогу заузима бамбус. Обуто Нисан, шогун Осон млађи и самурај Сензаки својим судбинама везани су за живот и раст бамбуса, и њихови животи су испреплетани бамбусовом везивном нити. Посредством анђела са божанском поруком у лику ћерке Обутове зване Кагујахиме, бамбус је плео судбину младог шогуна који је васпитаван да буде зао, како би га поштовали, како би га се плашили, како би владао дуго. Лепота бамбусове ћерке нагнала га је на супротност зла, на доброту, а самурај Сензаки је био извршитељ незадовољства старог шогуна. Почиње други живот, на сцени је Цао непознати искушеник зен будистичког манастира, који дане проводи у медитацији и молитвама, зазену и коану, дивећи се и тежећи ка мудрости старог рошија. На сцени је и изнурени Сунг Шан повратник у своје село где га чека управитељ, анђео носилац божанске поруке лепа Чијо и судбина бамбуса и Обуто Нисана. Бамбус лагано у молитви зена по тактовима гонга и у молитви расплиће укрштене судбине ове дивне будистичке приче. Од пређашњих непријатеља са обиљем смрти на срцу прави једну особу са трунчицом љубави на души, љубави која расте и претвара две различитости у нераскидиво јединство. Под будним очима учитеља уз помоћ медитације, самурајских сечива, вештине стреличарства и технике калиграфије, уздиже се попут бамбусове шуме непрегледан зид љубави према свету, према пријатељима, према животу.
Бајац је књигу написао на тај начин да уколико не погледате име аутора можете да помислите да је Књига о бамбусу дело неког оријенталног аутора. Књига се састоји из три дела, први део је изванредан и већ описан прозни текст, други део је такозвани Међуговор у коме аутор укратко објашњава процес настанка дела са дивним цитатима из других, за аутора, подстицајних дела, и трећи до представља речник са објашњењима обреда, титула, људи, бића, појмова који су везани за традиционални Јапан, зен културу и будизам. Укратко једна генијална, поучна и надасве квалитетна и интересантна књига, својим текстом сврстала се у ред омиљених дела, а свакако је најбоља прочитана у овој години.