دوردست‌های درون ما: واسکو پوپا

Osmoknjižje Vaska Pope #1

by Vasko Popa, شهرام شیدایی (Translator), آزیتا بافکر (Translator)

چاپ ۱۳۹۶

Genres: Poetry

72 pages, Paperback

First published January 1, 1953

About the author

Popa was born in the village of Grebenac, Vojvodina, Serbia. After finishing high school, he enrolled as a student of the University of Belgrade Faculty of Philosophy. He continued his studies at the University of Bucharest and in Vienna. During World War II, he fought as a partisan and was imprisoned in a German concentration camp in Bečkerek (today Zrenjanin, Serbia).

After the war, in 1949, Popa graduated from the Romanic group of the Faculty of Philosophy at Belgrade University. He published his first poems in the magazines Književne novine (Literary Magazine) and the daily Borba (Struggle).

From 1954 until 1979 he was the editor of the publishing house Nolit. In 1953 he published his first major verse collection, Kora (Bark). His other important work included Nepočin-polje (No-Rest Field, 1956), Sporedno nebo (Secondary Heaven, 1968), Uspravna zemlja (Earth Erect, 1972), Vučja so (Wolf Salt, 1975), and Od zlata jabuka (Apple of Gold, 1978), an anthology of Serbian folk literature. His Collected Poems, 1943–1976, a compilation in English translation, appeared in 1978, with an introduction by the British poet Ted Hughes.

On May 29, 1972 Vasko Popa founded The Literary Municipality Vršac and originated a library of postcards, called Slobodno lišće (Free Leaves). In the same year, he was elected to become a member of the Serbian Academy of Sciences and Arts.

Vasko Popa is one of the founders of Vojvodina Academy of Sciences and Arts, established on December 14, 1979 in Novi Sad. He is the first laureate of the Branko’s award (Brankova nagrada) for poetry, established in honour of the poet Branko Radičević. In the year 1957 Popa received another award for poetry, Zmaj’s Award (Zmajeva nagrada), which honours the poet Jovan Jovanović Zmaj. In 1965 Popa received the Austrian state award for European literature. In 1976 he received the Branko Miljković poetry award, in 1978 the Yugoslav state AVNOJ Award, and in 1983 the literary award Skender Kulenović.

In 1995, the town of Vršac established a poetry award named after Vasko Popa. It is awarded annually for the best book of poetry published in Serbian language. The award ceremony is held on the day of Popa’s birthday, 29 June.

Vasko Popa died on January 5, 1991 in Belgrade and is buried in the Aisle of the Deserving Citizens in Belgrade’s New Cemetery.

Reviews

[StefanP · Rating 5 out of 5]

Odlazak

Nisam više tu

S mjesta se nisam pomjerio

Ali tu više nisam


Neka uđu

Neka pregledaju neka pretraže


Vodenica u sjenci rebara

Zrelu prazninu melje

Opušci jevtinih snova

U pepeljari se dime

Nisam više tu


Privezan čamac njiše se

Na crvenim talasima

Par nedozrelih riječi

U oblačnom grlu visi

Nisam više tu


S mjesta se nisam pomjerio

Ali sam već daleko

Teško da će me stići

Lirski arphipelag sveobuhvatne stvarnosti i estetski nadahnuti doživljaji kroz promatranje prolaznosti u krugu ponavljanja istog čini da Popine pjesme ocrtavaju siluete nekih zaboravljenih uglova svijeta. Svaka pjesma na svojstven način obogaćuje stvarnost tog svijeta. Popa se minuciozno dotiče svih polja postojanja ovaploćujući sile koje se nemirno vrzmaju oko nas. S druge strane njegovi stihovi su poput magle koja je vidljiva, ali neutralna i neuhvatljiva. Zahtijevaju podrobno razmišljanje. Intrigantan naslov Kora jeste tvar koja je istovremeno svojstvena nebeskim tijelima i ljudima. Od iste one materije od koje je sačinjena zvijezda na nebu, sačinjen je i čovjek na zemlji. Svaka jedinka ima sopstvenu koru koja treba da čuva rumenilo u vedrini i otklonu prema strahu kako to čuvaju i Popine pjesme.

[Carrie · Rating 4 out of 5]

Знате оно што кажу да књига бира вас, а не ви њу? "Покренула" сам се из парализе сна и узела да читам па да наставим да спавам, јер сам већ навикла на то срање (иако га дуго није било). Али, шта се дешава? Читам прву песму, а она, јебеш га, као створена за моју парализу:

ПОЗНАНСТВО

Не заводи ме модри своде
Не играм
Ти си свод жедних непаца
Над мојом главом

Трако пространства
Не обавијај ми се око ногу
Не заноси ме
Ти си будан језик
Седмокраки језик
Под мојим стопалима
Не идем

Дисање моје безазлено
Дисање моје задихано
Не опијај ме
Слутим дах зверке
Не играм

Чујем познати псећи удар
Удар зуба о зубе
Осећам мрак чељусти
Који ми очи отвара
Видим

Видим не сањам.

[Dunja · Rating 3 out of 5]

"idem
od jedne slepoočnice do druge
gde si"

[Vojislav · Rating 4 out of 5]

U svojoj prvoj pesničkoj zbirci, objavljenoj pre nešto više od pola veka, Vasko Popa ukazuje na problem celokupnog postojanja.Ova zbirka iznenađuje i danas zbog pojava i pojmova ovoga sveta koji su zbog njega postali pesnička tema i predmet pevanja.

Težina života savremenog čoveka predstavljena je u ovoj poeziji pomoću detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti ekom svojom osobenošću. Ali ti sitni i na oko nevažni detalji u ovoj zbirci pesama funkcionišu kao simboli. Obični predmeti i pojave postaju poetski motivi koji na jedinstven način daju opis čovekove situacije. Daje nam smernice gde da tražimo svrhu čovekovog postojanja. Svet nije ništa drugo nego gladijatorska arena sveopštih sukoba i suprotnosti. Otuda dosta pesimističnih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje ovu zbirku čini filozofskom i metafizičkom. Njegov stih je sažet,tako da se vidi da je on pesnik koji tezi sabijanju smisla i osecanja, pesnik koji u pesmi pravi sintezu izrečenog, zbog čega se on i dan danas može uspešno čitati.


Ciklus Spisak.
Kao posebna celina, u ovoj pesničkoj zbrici se ističe ciklus Spisak, koji opisuje različite forme postojanja raznih stvari.
U odnosu na ljudsku sudbinu, ako ih gledamo same po sebi, ove stvari skoro da nisu vredne pomena. One, same po sebi, nisu ni poetične u onom smislu u kome su ranije poetike proglašavale neke divlje (i pitome) životinje, neke biljke, neke stvari.Ova bića i predmeti nisu ni simbolička uobičajenom značenju te riječi, niti im je pjesnik takvu simboličnosti pridavao namjerno je izbjegavajući. I zašto baš Spisak? Spisak čega:inventar predmeta, sudbina, postojanja? Analogija sa čovjekom? -Ništa od svega toga pojedinačno, a ipak sve to zajedno u izvjesnoj mjeri. U svakom slučaju nikako čista deskripcija radi deskripcije. Spisak je stvarno ciklus o životinjama, biljkama, predmetima, njihovim karakteristikama, sudbinama. Istovremeno, to je fenomenologija svega toga, Analogija u višem smislu sa humanim bićima, simbolika koja u podtekstu misli na ljudsku egzistencijalnu situaciju. Spisak se može shvatiti i kao egzistencijalna tipologija ljudskih sudbina. U njemu se govori o pogrešnim sudbinama i putevima, o usamljenosti, otuđenosti, postvarenosti. Spisak je nominativ sudbine, nominativ pojedniačnosti, samoće samim tim žudnje. U njemu su date neostvarene sudbine, nepostignut identitet, nedosegnutost. Sva ova bića su u tragičnom raskoraku sa sobom i svetom, izgubljena u tom svijetu i svemiru. Ona ne mogu prijeći onu granicu koja ih odvaja od slobode. Za njih he egzistencija jedno a sloboda drugo. Ciklus Spisak postavlja pitanja slobode u njenoj ugroženosti i poreknutosti. Sve životinje su van prirodnog sistema odnosno ograničene neslobodom, na domaku lepote a bez nje. Njihova sudbina je: ne biti jednak sa svijetom, sa sobom; ne biti u svom ambijentu.

Ciklus Spisak je zapravo spisak egzistencijalne situacije, bilježenje tragičnosti, gubljenja slobode. Spisak to je zbirka životnih poraza i tragičnih završetaka. To je Spisak načina na koji se nosi i trpi teret celokupnog postojanja. Sudbine predmeta i bića su u ovom ciklusu dosta različite, ali ono što im je blisko to je nemogućnost da budu slobodni. Oni teže da postoje slobodneo, ali uvek teško i tragično.

Spisak istražuje granicu između stvarnosti i mašte,slobode i vezanosti, kao i mogućnosti postojanja. Bića opisana u ovom ciklusu su uvek na gubitku, osuđeni su da ih svoja sudbina sputa. Ipak, pesnik svojim stihovima pokazuje da u svakom pojedincu postoji jedna iskra blistavosti, zbog čega i dalje vredi postojati, u nadi da se to postigne. Za ova bića, život im kroji biće iznad njih, čovek, ta ,,trska koja misli'' predstavlja teret postojanja za njih. Igra sudbine sa patkom nezgrapnom, nesrećnom i nesvesnom svogg značaja, na početku kratkog tematskog kruga od 5 pesama posvećenih domaćim životinjama. Patka je izdvojena iz prirodnog ambijenta:voda je zamenjena prašinom. Njene želje su sputane pogrešnim mestom, njeno telo sanja nemirne vode, a ne ubogo geganje po prasini u kojoj je zarobljena njena sloboda. Njena tragedija je u ,,trsci koja misli,koja ce je ionako stici”, što simbolizuje njen kraj i bezizlaznost iz zatočeništva.

Ova posebna vrsta trske predstavllja problem i u pesmi ,,Konj''.Konj kad je slobodan i nema uzde, ima ,,osam nogu''. Međutim, njegova pobuna završila se porazom. Nesloboda rađa tugu, poraz se završava negacijom misli i apatijom, i time je konj osuđen da vuče teret svog postojanja.
Treća pesma, Pesma o magarcu je opis ništavnog stvora, koji je predodređen za porugu. Kao vrhunac ovog kratkog kruga, nalazi se Pesma o Kokoški. Kokoški unapred ističe peščani sat. Smrt voli da se poigrava sa njom. Tragedija njenog života je da nema ništa lepo, osuđena je da čeka svoj čas u kokošinjcu. Materinstvo je za nju blesak svetla,za nju je rađanje i postojanje, ali tada se rađa užasna misao da su njena deca već predodređena za takvo bitisanje. Ovakva sudbina, sa neizdrživim teretom straha i uništenja, završava se smrću, bez otpora. Što je gore, njena tragedija nastavlja se i nakon smrti, sudbina joj ni onda ne da mira.

Drugi deo ciklusa posvećen je biljnom životu koji naseljava prostor bliski gradskom čoveku. Ovde su pesme posvećene maslačku, kestenu, puzavici, mahovini i kaktusu. Osnovno značenje u ovim pesmama su samoća i otuđenje. Od stvarne životne sudbine samotnih u urbanoj sredini, preko njegove fizičke ugroženosti, maltretiranja, poniženja, ali i malih ljudskih radosti vezanih za drugarstvo, samilost, ljubav predstavlja maslačak, kao sliku izgubljene ljudske jedinke u gradskim prostorima, koji u jednom trenutku sija kao sunce, ali u drugom pretvara se u pikavac zatvoren na licu nekog kosmičkog bića, koga nikad ne može da opazi u celosti.

Kesten se isto tako nalazi u društvu ovih usamnjenika velegrada. Spoljašnji svet ima moć da utiče na njegovo postojanje. Jednoličnost svakodnevice kesten ublažava sećanjima i pustolovinama. Želi da promeni sebe tako što će promeniti svet i postati slobodan. Takvoj promeni teži i puzavica. Puzavica ne može da pobegne,bude sama ili uspravna na sred trga. Ona živi jednino u snovima kao što kesten bitiše kroz sećanja i pustolovine. Mahovina predstavlja nastajanje zaborava, kako pada na lice pejzaža i potom ga lišava života. Osvaja spoljašnje i unutrašnje prostore i to je u stvari agresivnost smrti od koje se ne da pobeći. Međutim, agresivnošću se brani i kaktus. Otuđenost i zatvorenost su ono po čemu je kaktus prepoznatljiv kao biće. To je izraženo do te mere da ga čak ni ljubav ni nežnost ne može sprečiti da i odbija svet svojim iglama, bodežima i noževima. Pesma nazvana ,,Krompir'' dokazuje silinu života, prevlast dana, snagu svitanja, dominantnost podneva, tuga večeri,ako gledamo u odnosu na ponoć,gde vladaju hladnoće i zavorenosti. Otuda njegova spoljna tajanstvena zatvorenost, aali svela i čista unutrašnjost, poput sunca.

Treći deo ovog ciklusa je posvećen predmetima koje je čovek napravio, kako bi sebi olakšao život. Stolica u istoimenoj pesmi teži da pobegne od svoje sudbine,svoju sudbinu zamišlja drugima, ona sanja da ne bude predmet već živo biće, ali nije svesna toga da ako bi promenila svoju svrhu postojanja, sama bi prestala da postoji, to bi bio njen svršetak. Dakle promeniti sebe u potpunosti znači unapred odrediti svoj kraj. Tanjir je stalno između dva ekstrema: glad i sitost. Između te dve krajnosti, tanjir gubi svoju slobodu i smisao svog postojanja. Ono što ga zapravo ubija je beskrajni ciklus smenjivanja gladi i sitosti.
Hartije su otpaci civilizacije, ljudske gluposti, ili je možda ljudska civilizacija otpadak. U pesmi se nameće sličnost sa ljudskom sudbinom, sa odbačenim, suvišnim, bespomoćnim ljudima koje sudbina stalno prevrće i uporno m ne da im mira. I na kraju ovog ciklusa, možemo da spoznamo breme belutka, koje je nezamislivo bez kretanja. Na prvi pogled, belutak je kamen, koji kad se baci, odskakuje po vodi. Ali, bilo ko može biti ovakav belutak. Budući u prostoru i vremenu biće belutka nezavisno je onoliko koliko je slučajno, slučajno onoliko koliko je nužno, a zahvaćeno je nužnošću u meri svoje slobode. Suština pesme je, u stvari, ta strast, taj unutrašnji nagon ovoga bića, snaga kojom se on ljubavlju pokrenut ostvaruje u svetu i u sebi. Samo ljubav može da rodi jedno biće, da ga pokrene u prostoru i vremenu, da ga formira, održi i potom potvrdi. Sa ovom pesmom, Popa zaokružuje tematsku celinu, i pokazuje da svako ima neku svrhu. Postojanje može imati smisla samo ako ga mi uvidimo.

[Maximus · Rating 5 out of 5]

Написах песму у његовом стилу:

Два млаза мокраће

Пођу као један
Жути несаломљиви зрак
И ударају у зидове беле

Нешто се преломило
Њихова веза се покидала
Сваки пође на свој пут

Први лупа зид бели
Други са стране пада
Да жутим тепихом покрије под

[Neda · Rating 5 out of 5]

"Сахранила си осмехе
У длановима мојим
Како да их оживим
Сенка ми је све тежа
Неко јој везује крила."

"Увече се дан мој мртав
С мртвим даном твојим састане
Само у сну
Истим пределима ходамо."

"Пронашли смо се
На златној висоравни
Далеко у нама."

[Анђ · Rating 5 out of 5]

Најсавршенија збирка икада.

[Adela Haskovic]

Osvrt

"Kora" - Vasko Popa

Ova zbirka pjesama objavljena je prvi put 1953. godine. Sastoji se od četiri dijela: "Opsednuta vedrina", "Predeli", "Spisak" i "Daleko u nama".
Iz prvog dijela izdvojiću pjesmu "Odlazak"
U ovoj pjesmi pjesnik nam govori o smrti.
"Nisam više tu
S mesta se pomerio nisam
Ali tu više nisam."
Najdraža pjesma iz drugog dijela mi je "U osmehu"
"U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak"
Pjesme u trećem dijelu zbirke govore o životinjama, biljkama, predmetima koje je stvorio čovjek.
Četvrti dio zbirke je meni najdraži. Sastoji se od bezimenih ljubavnih pjesama. U ovom dijelu je teško izdvojiti neku pjesmu jer su sve zaista predivne.
"Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle"
Ova zbirka mi se jako svidjela. Ako volite poeziju pročitajte.

[Osore Misanthrope]

16 љубавних, патетичних флека је на концу кројења усмрдело украс целулозног ткања (заправо сам читао са екрана, али мало пародије није на одмет за мајмуна који се дрзнуо да меша 16 љубића са 44 хорорића).

[Стрибор Ђурић · Rating 5 out of 5]

Прва, права, збирка поезије коју сам прочитао, и, невероватна је. Иновативан језик, и стил, дочаравају савршено Попине идеје о уметности. Циклус песама "Далеко у нама" мора бити нешто најлепше што сам икада прочитао.

[Iva · Rating 4 out of 5]

Lepo, prijatno i zanimljivo.
Uzivanje u metaforama i obogaceno stilskim figurama.

[adi · Rating 5 out of 5]

idem
od jedne slepoočnice do druge
gde si

[Katarina Knežević · Rating 3 out of 5]

kontam sve, a nije mi to lepota kao kod ducica, a opet ne kompleksnost kao kod miljkovica, a ni blizu jednostavnosti crnjanskog...

[tamara · Rating 5 out of 5]

prelepo
ali prelepo
volim ovog čoveka