Razgovori s Vješticom

by Vladimir Vujović

Kroz deset razgovora koje Adam Vještica vodi (od 1980. do 2019. godine) sa slikarom Vidom Latinovićem, sagovornik nastoji da pronikne u tajnu umetnikovog života, postajući pritom saputnik na njegovom "Tezejevom brodu," u identitetskoj plovidbi obeleženoj neizvesnošću i stalnom promenom. Svaki razgovor predstavlja svojevrsno napuklo ogledalo iz čijih se delova postepeno iscrtava jedan višeznačni autoportret, koji svoju složenost, između ostalog, duguje i bespoštednoj borbi sa, kako ličnim, tako i kolektivnim zabludama i obmanama modernih vremena.

„Dok ispisujem ove redove, preda mnom stoji jedna od Vidovih poslednjih slika, koju mi je poklonio nekoliko dana pred smrt. Oblak 973, iz ciklusa Dinamika oblaka. Ne mogu da kažem, dok gledam ovu sliku, da išta bolje, nakon svih ovih godina i razgovora, razumem njegovu umetnost. Teoretičari će dati svoj sud, možda će uvideti neku simboliku u tome da je od zemnih stvari Vid Latinović, praveći jedan veliki luk i obuhvatajući pritom svojim izrazom mnoge naše užase, ponore, krike i šapate, uzdizanja i vaskrsavanja, osvajanja, drhtanja, razaranja, razdiranja, sabiranja i spajanja; naposletku stigao do oblaka. O tome neka sada pišu neki drugi.“ – isečak iz romana

Najuži izbor za NIN-ovu nagradu i najuži izbor za nagradu „Beogradski pobednik“!

153 pages, Paperback

Published January 1, 2025

About the author

Vladimir Vujović je rođen 1991. godine u Baru. Završio je Medicinski fakultet u Beogradu, a specijalizaciju iz otorinolaringologije 2023. godine na Vojnomedicinskoj akademiji. Do sada je objavio romane Silencio (Matica srpska, 2017.) i Spaljivanje Džošua drveta (Sumatra, 2021.), kao i više kratkih priča u različitim časopisima. 2025. godine je dobio nagradu „Đura Đukanov“. „Razgovori s Vješticom“ je njegov treći roman.

Reviews

[Bojan Gačić · Rating 5 out of 5]

Link za prikaz:

https://open.substack.com/pub/findyou...

[Brodolomi · Rating 5 out of 5]

Čitao sam da je autor imao sasvim drugačiju ideju kakav želi roman da napiše, ali da je tokom pisanja odustao od prve zamisli i uputio se u sasvim drugom smeru. Prvobitna zamisao je bio veliki roman inspirisan istorijatom i premeštanjem Pivskog manastira, koji se zbog izgradnje hidrocentrale na Pivi ranih osamdesetih, morao rastaviti na delove, preneti nekoliko kilometara dalje i ponovo sastaviti. Jedan od likova, slikar zadužen za konzervatorski deo rezanja i premeštanja fresaka, pirandelovski je „oživeo“ i dobio svoj roman, u kome je prvobitna ideja o premeštanju manastira (ovde nazvanog Zemna) postala samo jedna epizoda u predočenom životu. Ambiciozna i široka romaneskna ideja zamenjena je pripovedanjem o jednom životu. Ne znam da li da žalim što je Vujović odustao od ambicioznijeg plana, ali se radujem što sam dobio ovu mirnu i elegantnu knjigu i domaćeg pisca čiji ću rad rado pratiti.

Reč je o kratkom romanu o umetniku, napisanom u formi od deset fikcionalnih intervjua koji je novinar Adam Vještica uradio sa slikarom Vidom Latinovićem. Narativ se oblikuje kroz Vidove iskaze o sopstvenom stvaralaštvu i privatnom životu, pri čemu se čitaocu nudi više epizodična nego fragmentarna biografija, naravno, uslovljena granicama slikareve spremnosti na samootkrivanje i iznošenje/prećutkivanje istine. Iako struktura podrazumeva izvesne narativne preskoke, oni ne otežavaju recepciju teksta: Roman ostaje pre svega jasno ispripovedano svedočanstvo životnih isečaka, a ne radikalno preispitivanje forme. I to pozdravljam.

Vujović baš drži pod punom kontrolom jezik, ima divnu rečenicu, jasnu, pitku čak i kad je baš duga, a njena bistrina proističe iz toga što autor zna šta želi njome da iskaže, potpuno u skladu sa tradicijom da se ne može raditi na stilu rečenice, već samo na oštrenju onog što se želi reći, a kada se misao izoštri onda je i stil lep. A stil je ovde zaista lep. Nema muljanja i zamućivanja. Zadovoljstvo ga je čitati.

Kako to već biva sa intervjuima, Vidova tvrđenja su puna neproverenih priča, te imamo posla sa izrazito nepouzdanim pripovedačem. Svojim iskazima Latinović gradi svoju personu za javnost, koja nije toliko različita od plejade stvarnih srpskih posleratnih slikara – ćudljivi, skloni mistici i pomalo u svojoj sirovosti imaju nešto od majstora sa bauštele. Ipak, onog što nema u Latinovićevim iskazima, a obično je bilo dosta u toj generaciji domaćih slikara je govor o politici - i drago mi je da ga nema. Vido pred čitaoca iznosi sopstvene životne zaključke, ali se na kraju, kada se podvuče crta, čini se da je ljudski život, sudeći po ovom romanu, ma koliko bio uspešan i ostvaren, ipak uvek pomalo i promašen. Nismo radili dovoljno stvari koje volimo, nismo se dovoljno radovali i nismo proveli onoliko vremena sa voljenim ljudima koliko smo mogli. Delom zbog svojih odluka, delom zbog... kurva sudbina. Zato na kraju, uprkos svemu, ostajemo pomalo i siti i žedni. Po tom utisku ću pamtiti roman.

[Srdan Kosović · Rating 5 out of 5]

"Razgovori s Vješticom" je najbolji domaći roman koji sam pročitao u posljednjih desetak godina. U romanu se kroz formu serije intervjua pripovjeda o Vidu Latinoviću, umjetniku iz Boke Kotorske koji svoj slikarski put počinje prevarom i to oblikuje njegov odnos prema umjetnosti, životu i ljudima.

Autor nas vodi kroz razne faze između pariških ateljea, siromaštva i priznanja preko freskopisanja pa sve do kasne životne faze. Otvara se i lična genealogija  i identitetski sloj uvodi elemente potrage i sudaranja, a negdje i sukoba ličnog pamćenja i kolektivnih narativa.

Najbolji elementi romana su fantastično uvedeni likovi koji, i pored toga što su arhetipi, imaju svoju punoću, a vjerujem da je to vraški teško izvesti u formi intervjua. Kao novinaru mi je bilo uzbudljivo i da pratim razvoj medijskih formata u kojima se odvijaju razgovori, a pritom novinar nije ni sveden na tehničko lice, niti mu je data uloga robotski preciznog autoriteta koji savršeno vlada temom. Novinar griješi, propušta neka očigledna pitanja, a odgovori pred kraj nude rasplet koji ne umijem da približim bez spojlera, iako se ne tiču radnje, ali vjerujem da su ključni za čitanje djela.

[Balša Vukčević]

Teodor je već pokazao šta knjiga nudi: mirnoću, eleganciju pripovijedanja kao takvog u jako lijepom stilu prohodnih staza pored epizoda jednog života koji bira čemu da se preda, kako da razumije nedostatak doma, svoje neznanje i dosta propuštenih ili promašenih prilika nakupljenih za dugog života samotnjaka što živi u ateljeu i kad nije u njemu. Samotnjački doživljaj svijeta odolijeva promjenama. Rijetko je da ljubavi stare kao vino, ovdje je jedna takva znalački naznačena u onim prosijanim, enciklopedičnim bitnostima. Sporadičan humor u epizodama sa Gelom Gelašvilijem, Rumunima, maničnim doktorom Sotirovskim, madam Salu i Nikolom/Zaharijem precizno je nađen, kao i detalj u vezi sa Bogorodicom. Vujović se opredijelio za novinarski intervju da bi izveo sažimanje, tome sažimanju su žrtvovane ne samo ambicija jednog znatnijeg romana, već i ono šta nedostaje ovom napisanom, produbljenija materija do koje se moglo doći upravo enciklopedičnošću, uporištem u biografiji, umjetničkoj knjizi razgovora, dnevniku, memoarima, romanu u romanu ili bar slobodnijim intervjuima. Stoji ono Živkovo da je portret umjetnika neubjedljiv, odnos prema istoriji sentimentalan, ona necjelovita, a odnos prema umjetničkom djelu nedovoljno živ, dosta porozan kad prestane da šumi ta prijatna rijeka pričanja. Meni je ta pitkost ipak godila.

[Uroš Martinović · Rating 4 out of 5]

Ne znam da li je 4 ili 4.5⭐, ali je svakako odličan početak godine

[Katalepsis Časopis]

Prikaz preuzet iz članka na katalepsis.rs

“Shvatio sam da sam slikar. I mada duboko svestan da većina razloga zbog kojih je slikarstvo postojalo u prošlosti, od funkcije obrednog, preko dokumentovanja stvarnosti, dekorativne ili društvene uloge; danas više ne postoji. I da postojimo mi neki koji ne znamo ništa drugo da radimo, osim da baštinimo još neko vreme taj refleks iz ranijih vremena, dok se drugi talentovani ljudi okreću novim medijumima.”

Sabrani tekstovi intervjua koje je Adam Vještica obavljao sa slikarom Vidom Latinovićem u periodu od 1980. do 2019. godine. U ovim intervjuima Vid govori o slikarstvu, filmu, književnosti i umetnosti uopšte, ali i začuđujuće mnogo o svom privatnom životu i začuđujuće malo o političkim temama.

Vrlo ambiciozan i vešto napisan roman. Kroz 40 godina intervjua, možemo da pratimo razvoj Vidovih razmišljanja, ličnih odnosa, ali i odnosa prema sopstvenim delima, kako umetničkim tako i onim drugim, životnim. U Vidovim pričama upoznajemo Strp, Beograd, Pariz, ali i Korinu (njegovu životnu ljubav), Gruzina Gelu (nekakvog gruzijskog Stevicu Markovića), Mija (druga iz detinjstva), Nikolu (monaško ime Zaharije, iguman Zemne), tetku (koja ga je odgajala i koja skriva, možda, jednu značajnu tajnu) i mnoge druge, pritom, Vid sugeriše da nije sve što je govorio u intervjuima bila istina, tako da čitalac nikada nije siguran u kojoj meri sme da mu veruje. O samom Vještici ne saznajemo gotovo ništa, pa i njegovu početnu napomenu da su izmene koje je učinio nad izvornim tekstom bile minimalne, s pravom možemo uzeti s određenom rezervom, međutim, istinite ili ne, izmenjene ili ne, Vidove priče nose u sebi veliku snagu.

Ograničenja koja ovakva forma romana donosi su očigledna, deo mene je želeo da se u eksperimentisanju sa formom ode još dalje, pa smo pored ove zbirke intervjua, mogli da dobijemo i Vidova pisma, SMS poruke, imejlove… No, možda je ipak bolje što se autor ograničio baš na ovakav način jer nam je doneo jedan zaista dobar i osvežavajuć roman.

[Сања Перић · Rating 5 out of 5]

odlično!