What do you think?
Razgovori s Vješticom
Kroz deset razgovora koje Adam Vještica vodi (od 1980. do 2019. godine) sa slikarom Vidom Latinovićem, sagovornik nastoji da pronikne u tajnu umetnikovog života, postajući pritom saputnik na njegovom "Tezejevom brodu," u identitetskoj plovidbi obeleženoj neizvesnošću i stalnom promenom. Svaki razgovor predstavlja svojevrsno napuklo ogledalo iz čijih se delova postepeno iscrtava jedan višeznačni autoportret, koji svoju složenost, između ostalog, duguje i bespoštednoj borbi sa, kako ličnim, tako i kolektivnim zabludama i obmanama modernih vremena.
„Dok ispisujem ove redove, preda mnom stoji jedna od Vidovih poslednjih slika, koju mi je poklonio nekoliko dana pred smrt. Oblak 973, iz ciklusa Dinamika oblaka. Ne mogu da kažem, dok gledam ovu sliku, da išta bolje, nakon svih ovih godina i razgovora, razumem njegovu umetnost. Teoretičari će dati svoj sud, možda će uvideti neku simboliku u tome da je od zemnih stvari Vid Latinović, praveći jedan veliki luk i obuhvatajući pritom svojim izrazom mnoge naše užase, ponore, krike i šapate, uzdizanja i vaskrsavanja, osvajanja, drhtanja, razaranja, razdiranja, sabiranja i spajanja; naposletku stigao do oblaka. O tome neka sada pišu neki drugi.“ – isečak iz romana
Najuži izbor za NIN-ovu nagradu i najuži izbor za nagradu „Beogradski pobednik“!
„Dok ispisujem ove redove, preda mnom stoji jedna od Vidovih poslednjih slika, koju mi je poklonio nekoliko dana pred smrt. Oblak 973, iz ciklusa Dinamika oblaka. Ne mogu da kažem, dok gledam ovu sliku, da išta bolje, nakon svih ovih godina i razgovora, razumem njegovu umetnost. Teoretičari će dati svoj sud, možda će uvideti neku simboliku u tome da je od zemnih stvari Vid Latinović, praveći jedan veliki luk i obuhvatajući pritom svojim izrazom mnoge naše užase, ponore, krike i šapate, uzdizanja i vaskrsavanja, osvajanja, drhtanja, razaranja, razdiranja, sabiranja i spajanja; naposletku stigao do oblaka. O tome neka sada pišu neki drugi.“ – isečak iz romana
Najuži izbor za NIN-ovu nagradu i najuži izbor za nagradu „Beogradski pobednik“!
153 pages, Paperback
Published January 1, 2025
About the author
Vladimir Vujović
4 books3 followersVladimir Vujović je rođen 1991. godine u Baru. Završio je Medicinski fakultet u Beogradu, a specijalizaciju iz otorinolaringologije 2023. godine na Vojnomedicinskoj akademiji. Do sada je objavio romane Silencio (Matica srpska, 2017.) i Spaljivanje Džošua drveta (Sumatra, 2021.), kao i više kratkih priča u različitim časopisima. 2025. godine je dobio nagradu „Đura Đukanov“. „Razgovori s Vješticom“ je njegov treći roman.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 11 of 11 reviews
April 6, 2026
Ako jednu crkvu, dasku po dasku, ciglu po ciglu, fresku po fresku, rastavimo i podignemo na nekom drugom mestu - jeli to i dalje ista crkva? Slična premisa se može postaviti pred pojedinca. Ostaje li čovek isti bez obzira gde da se dene, nosi li sam sebe svuda ili je pak, poput stene uvek izložene naletu talasa vremena, osuđen na promenu, na (ne)voljno (pre)oblikovanje kroz umanjenje sebe i svoje životne tvari?
Paralelom na paradoks Tezejevog broda, Vladimir Vujović otvara svoj roman "Razgovori s Vješticom", koncipiran kroz deset intervjua između Adama Vještice i slikara Vida Latinovića u periodu od 1980. do 2019. godine. Ovakav vremenski okvir, popunjen turbulencijama svih vrsta, donosio je i uvodio niz tumačenja funkcije umetnosti, percepcije položaja umetnika, te uloge istih u oblikovanju kolektivne svesti i povesti.
Pristupačno i krajnje uspelo poigravanje sa romanesknom formom, stavlja ovo delo na radar publike i kritike, verovatno uz određene glavobolje gde bi ga tačno formalno-teorijski, određena stručna lica, mogla smestiti. Aludiranje na događaje iz novije istorije, uz umerenu dozu začina moralnog ambigviteta, daje koheziv za raznobojne čitalačke i lične preference.
Ovako vešto postavljen okvir na literarno platno, otvara prostor za bogatu kompoziciju. Savršeno kontrolisana i meandrirajuća rečenica gospodina Vujovića, u svom toku nosi težinu generacijskog nespokoja, teskobe od senke prošlog i mutne vode budućeg vremena, večito preispitivanje sopstvenog zadatka kroz postojanje i nadu da nikada nije kasno, u ovom životu ili nekom sledećem.
Pitanja su ovde mnoga, te je sloboda filozofije i interpretacije bila nekima po volji ili ne, ključna za prihvatanje svih neodređenosti. Svaki odgovor je istovremeno tačan i netačan, ali nijedan nije pogrešan. U životu dobijamo jedno platno. Trenutni kolorit je samo odraz očiglednog stanja stvari. Ispod, u slojevima sedimenata i boja, (ne)uspelih izvedbi i potisnutih pokušaja, leži sva težina, prikupljena kroz godine i decenije, samo nama poznata i zauvek nedokučiva.
Paralelom na paradoks Tezejevog broda, Vladimir Vujović otvara svoj roman "Razgovori s Vješticom", koncipiran kroz deset intervjua između Adama Vještice i slikara Vida Latinovića u periodu od 1980. do 2019. godine. Ovakav vremenski okvir, popunjen turbulencijama svih vrsta, donosio je i uvodio niz tumačenja funkcije umetnosti, percepcije položaja umetnika, te uloge istih u oblikovanju kolektivne svesti i povesti.
Pristupačno i krajnje uspelo poigravanje sa romanesknom formom, stavlja ovo delo na radar publike i kritike, verovatno uz određene glavobolje gde bi ga tačno formalno-teorijski, određena stručna lica, mogla smestiti. Aludiranje na događaje iz novije istorije, uz umerenu dozu začina moralnog ambigviteta, daje koheziv za raznobojne čitalačke i lične preference.
Ovako vešto postavljen okvir na literarno platno, otvara prostor za bogatu kompoziciju. Savršeno kontrolisana i meandrirajuća rečenica gospodina Vujovića, u svom toku nosi težinu generacijskog nespokoja, teskobe od senke prošlog i mutne vode budućeg vremena, večito preispitivanje sopstvenog zadatka kroz postojanje i nadu da nikada nije kasno, u ovom životu ili nekom sledećem.
Pitanja su ovde mnoga, te je sloboda filozofije i interpretacije bila nekima po volji ili ne, ključna za prihvatanje svih neodređenosti. Svaki odgovor je istovremeno tačan i netačan, ali nijedan nije pogrešan. U životu dobijamo jedno platno. Trenutni kolorit je samo odraz očiglednog stanja stvari. Ispod, u slojevima sedimenata i boja, (ne)uspelih izvedbi i potisnutih pokušaja, leži sva težina, prikupljena kroz godine i decenije, samo nama poznata i zauvek nedokučiva.
February 1, 2026
Čitao sam da je autor imao sasvim drugačiju ideju kakav želi roman da napiše, ali da je tokom pisanja odustao od prve zamisli i uputio se u sasvim drugom smeru. Prvobitna zamisao je bio veliki roman inspirisan istorijatom i premeštanjem Pivskog manastira, koji se zbog izgradnje hidrocentrale na Pivi ranih osamdesetih, morao rastaviti na delove, preneti nekoliko kilometara dalje i ponovo sastaviti. Jedan od likova, slikar zadužen za konzervatorski deo rezanja i premeštanja fresaka, pirandelovski je „oživeo“ i dobio svoj roman, u kome je prvobitna ideja o premeštanju manastira (ovde nazvanog Zemna) postala samo jedna epizoda u predočenom životu. Ambiciozna i široka romaneskna ideja zamenjena je pripovedanjem o jednom životu. Ne znam da li da žalim što je Vujović odustao od ambicioznijeg plana, ali se radujem što sam dobio ovu mirnu i elegantnu knjigu i domaćeg pisca čiji ću rad rado pratiti.
Reč je o kratkom romanu o umetniku, napisanom u formi od deset fikcionalnih intervjua koji je novinar Adam Vještica uradio sa slikarom Vidom Latinovićem. Narativ se oblikuje kroz Vidove iskaze o sopstvenom stvaralaštvu i privatnom životu, pri čemu se čitaocu nudi više epizodična nego fragmentarna biografija, naravno, uslovljena granicama slikareve spremnosti na samootkrivanje i iznošenje/prećutkivanje istine. Iako struktura podrazumeva izvesne narativne preskoke, oni ne otežavaju recepciju teksta: Roman ostaje pre svega jasno ispripovedano svedočanstvo životnih isečaka, a ne radikalno preispitivanje forme. I to pozdravljam.
Vujović baš drži pod punom kontrolom jezik, ima divnu rečenicu, jasnu, pitku čak i kad je baš duga, a njena bistrina proističe iz toga što autor zna šta želi njome da iskaže, potpuno u skladu sa tradicijom da se ne može raditi na stilu rečenice, već samo na oštrenju onog što se želi reći, a kada se misao izoštri onda je i stil lep. A stil je ovde zaista lep. Nema muljanja i zamućivanja. Zadovoljstvo ga je čitati.
Kako to već biva sa intervjuima, Vidova tvrđenja su puna neproverenih priča, te imamo posla sa izrazito nepouzdanim pripovedačem. Svojim iskazima Latinović gradi svoju personu za javnost, koja nije toliko različita od plejade stvarnih srpskih posleratnih slikara – ćudljivi, skloni mistici i pomalo u svojoj sirovosti imaju nešto od majstora sa bauštele. Ipak, onog što nema u Latinovićevim iskazima, a obično je bilo dosta u toj generaciji domaćih slikara je govor o politici - i drago mi je da ga nema. Vido pred čitaoca iznosi sopstvene životne zaključke, ali se na kraju, kada se podvuče crta, čini se da je ljudski život, sudeći po ovom romanu, ma koliko bio uspešan i ostvaren, ipak uvek pomalo i promašen. Nismo radili dovoljno stvari koje volimo, nismo se dovoljno radovali i nismo proveli onoliko vremena sa voljenim ljudima koliko smo mogli. Delom zbog svojih odluka, delom zbog... kurva sudbina. Zato na kraju, uprkos svemu, ostajemo pomalo i siti i žedni. Po tom utisku ću pamtiti roman.
Reč je o kratkom romanu o umetniku, napisanom u formi od deset fikcionalnih intervjua koji je novinar Adam Vještica uradio sa slikarom Vidom Latinovićem. Narativ se oblikuje kroz Vidove iskaze o sopstvenom stvaralaštvu i privatnom životu, pri čemu se čitaocu nudi više epizodična nego fragmentarna biografija, naravno, uslovljena granicama slikareve spremnosti na samootkrivanje i iznošenje/prećutkivanje istine. Iako struktura podrazumeva izvesne narativne preskoke, oni ne otežavaju recepciju teksta: Roman ostaje pre svega jasno ispripovedano svedočanstvo životnih isečaka, a ne radikalno preispitivanje forme. I to pozdravljam.
Vujović baš drži pod punom kontrolom jezik, ima divnu rečenicu, jasnu, pitku čak i kad je baš duga, a njena bistrina proističe iz toga što autor zna šta želi njome da iskaže, potpuno u skladu sa tradicijom da se ne može raditi na stilu rečenice, već samo na oštrenju onog što se želi reći, a kada se misao izoštri onda je i stil lep. A stil je ovde zaista lep. Nema muljanja i zamućivanja. Zadovoljstvo ga je čitati.
Kako to već biva sa intervjuima, Vidova tvrđenja su puna neproverenih priča, te imamo posla sa izrazito nepouzdanim pripovedačem. Svojim iskazima Latinović gradi svoju personu za javnost, koja nije toliko različita od plejade stvarnih srpskih posleratnih slikara – ćudljivi, skloni mistici i pomalo u svojoj sirovosti imaju nešto od majstora sa bauštele. Ipak, onog što nema u Latinovićevim iskazima, a obično je bilo dosta u toj generaciji domaćih slikara je govor o politici - i drago mi je da ga nema. Vido pred čitaoca iznosi sopstvene životne zaključke, ali se na kraju, kada se podvuče crta, čini se da je ljudski život, sudeći po ovom romanu, ma koliko bio uspešan i ostvaren, ipak uvek pomalo i promašen. Nismo radili dovoljno stvari koje volimo, nismo se dovoljno radovali i nismo proveli onoliko vremena sa voljenim ljudima koliko smo mogli. Delom zbog svojih odluka, delom zbog... kurva sudbina. Zato na kraju, uprkos svemu, ostajemo pomalo i siti i žedni. Po tom utisku ću pamtiti roman.
June 27, 2026
Prateći razmotavanje života Vida Latinovića kroz četiri decenije razgovora sa novinarom, Adamom Vješticom, pratimo i: kružni put odlaska umetnika iz Boke Kotorske i povratka u nju, razvojni put umetnika kroz višedecenijsko samosagledavanje, kao i sudbine nekolicine ljudi s kojima je delio životni put. Na kraju krajeva, čak i sam odnos novinara i slikara neminovno prolazi kroz određenu transformaciju.
Poređenje sa Tezejevim brodom, kojim se otvara roman tu je na mestu, i funkcioniše u više slojeva. Koliko se kroz tu prizmu unutar jedne Latinovićeve životne epizode problematizuje pitanje hoće li manastir, koji će, zbog podizanja brane, biti iznova sagrađen od sopstvenog materijala i iznova oslikanih freski i dalje biti isti manastir – toliko i na širem planu postavlja pitanje: jesu li slikar iz ‘80ih godina i slikar iz 2019. godine ista osoba? Imajući u vidu širinu vremenskog okvira, legitimno je postaviti isto pitanje za većinu likova čija se imena provlače od početka.
Vid to i jeste i nije. Polazeći od toga da je početak njegove umetničke karijere označen podvalom i laži i dolazeći do toga da naposletku sam prizna da je nebrojeno puta lagao u intervjuima. Ipak, možda laži i jesu krupna reč – već su u pitanju svesne rekonteksualizacije nekadašnjih događaja, promišljena prećutkivanja ili prenaglašavanja detalja. Poput jedne slike (ili freske), Latinovićeva povest sastoji se od slojeva i slojeva koji se međusobno dopunjuju, preklapaju ili zaklanjaju, otvarajući pritom brojna pitanja o umetničkom stvaralaštvu, identitetu, prijateljstvu i porodici. Šta god da je konačna istina.
lako, u poređenju sa druga dva konkurenta za NINa, najuspelije i najkompaktnije izvedeno delo, ne mogu da kažem da roman nema određenih manjkavosti. Zažmuriću na jedno oko u vezi sa „,pokazivanjem reprodukcija Maljeviča na telefonu“, u razgovoru datiranom na 1998. godinu, kao i na Vještičino proklizavanje i ispadanje iz lika gde, na samo jednom mestu u razgovoru 2003. naprasno prestane da persira sagovorniku. U pitanju su tehničke sitnice koje bi sigurno bile ispravljene prolaskom kroz još jednu lektorsku ruku.
Ono što je meni zasmetalo je što je Latinovićev lik u određenim momentima preblagoglagoljiv. Sve vreme u formi intervjua, ulazi u monologe čija dužina prevazilazi i najopuštenije varijante podkasta. Takođe, nije problem samo u dužini već i u strukturi tih predugih odgovora. Ume čovek da se zanese, istina, ponese digresija prva, druga, treća - sve na mestu. Njegovi odgovori su praktično priče; memoarski ispisi čija izvedba u nekoj drugoj formi ne bi bila dovođena u pitanje. Ovako, razbijaju tok razgovora, ruše autentičnost živog govora i autentičnost „objavljenog intervjua."
Neraspričan čovek poput mene bi crko da ga neko tera da govori četiri do šest kucanih strana u cugu - ali dobro, ima nas raznih.
Ipak, utisak o ovoj knjizi jedino se i može završiti na pozitivnom. Pohvalio bih i koncept knjige, koji, iako se sve vreme drži jedne iste forme - intervjua, suptilno kroz fusnote pokazuje smenu različitih medijskih formata. Vujovićev stil je odmeren i izbrušen, čineći tako da tekst ni u jednom trenutku ne postane dosadan, iako se sve vreme kreće u istom okviru.
Poređenje sa Tezejevim brodom, kojim se otvara roman tu je na mestu, i funkcioniše u više slojeva. Koliko se kroz tu prizmu unutar jedne Latinovićeve životne epizode problematizuje pitanje hoće li manastir, koji će, zbog podizanja brane, biti iznova sagrađen od sopstvenog materijala i iznova oslikanih freski i dalje biti isti manastir – toliko i na širem planu postavlja pitanje: jesu li slikar iz ‘80ih godina i slikar iz 2019. godine ista osoba? Imajući u vidu širinu vremenskog okvira, legitimno je postaviti isto pitanje za većinu likova čija se imena provlače od početka.
Vid to i jeste i nije. Polazeći od toga da je početak njegove umetničke karijere označen podvalom i laži i dolazeći do toga da naposletku sam prizna da je nebrojeno puta lagao u intervjuima. Ipak, možda laži i jesu krupna reč – već su u pitanju svesne rekonteksualizacije nekadašnjih događaja, promišljena prećutkivanja ili prenaglašavanja detalja. Poput jedne slike (ili freske), Latinovićeva povest sastoji se od slojeva i slojeva koji se međusobno dopunjuju, preklapaju ili zaklanjaju, otvarajući pritom brojna pitanja o umetničkom stvaralaštvu, identitetu, prijateljstvu i porodici. Šta god da je konačna istina.
lako, u poređenju sa druga dva konkurenta za NINa, najuspelije i najkompaktnije izvedeno delo, ne mogu da kažem da roman nema određenih manjkavosti. Zažmuriću na jedno oko u vezi sa „,pokazivanjem reprodukcija Maljeviča na telefonu“, u razgovoru datiranom na 1998. godinu, kao i na Vještičino proklizavanje i ispadanje iz lika gde, na samo jednom mestu u razgovoru 2003. naprasno prestane da persira sagovorniku. U pitanju su tehničke sitnice koje bi sigurno bile ispravljene prolaskom kroz još jednu lektorsku ruku.
Ono što je meni zasmetalo je što je Latinovićev lik u određenim momentima preblagoglagoljiv. Sve vreme u formi intervjua, ulazi u monologe čija dužina prevazilazi i najopuštenije varijante podkasta. Takođe, nije problem samo u dužini već i u strukturi tih predugih odgovora. Ume čovek da se zanese, istina, ponese digresija prva, druga, treća - sve na mestu. Njegovi odgovori su praktično priče; memoarski ispisi čija izvedba u nekoj drugoj formi ne bi bila dovođena u pitanje. Ovako, razbijaju tok razgovora, ruše autentičnost živog govora i autentičnost „objavljenog intervjua."
Neraspričan čovek poput mene bi crko da ga neko tera da govori četiri do šest kucanih strana u cugu - ali dobro, ima nas raznih.
Ipak, utisak o ovoj knjizi jedino se i može završiti na pozitivnom. Pohvalio bih i koncept knjige, koji, iako se sve vreme drži jedne iste forme - intervjua, suptilno kroz fusnote pokazuje smenu različitih medijskih formata. Vujovićev stil je odmeren i izbrušen, čineći tako da tekst ni u jednom trenutku ne postane dosadan, iako se sve vreme kreće u istom okviru.
February 15, 2026
"Razgovori s Vješticom" je najbolji domaći roman koji sam pročitao u posljednjih desetak godina. U romanu se kroz formu serije intervjua pripovjeda o Vidu Latinoviću, umjetniku iz Boke Kotorske koji svoj slikarski put počinje prevarom i to oblikuje njegov odnos prema umjetnosti, životu i ljudima.
Autor nas vodi kroz razne faze između pariških ateljea, siromaštva i priznanja preko freskopisanja pa sve do kasne životne faze. Otvara se i lična genealogija i identitetski sloj uvodi elemente potrage i sudaranja, a negdje i sukoba ličnog pamćenja i kolektivnih narativa.
Najbolji elementi romana su fantastično uvedeni likovi koji, i pored toga što su arhetipi, imaju svoju punoću, a vjerujem da je to vraški teško izvesti u formi intervjua. Kao novinaru mi je bilo uzbudljivo i da pratim razvoj medijskih formata u kojima se odvijaju razgovori, a pritom novinar nije ni sveden na tehničko lice, niti mu je data uloga robotski preciznog autoriteta koji savršeno vlada temom. Novinar griješi, propušta neka očigledna pitanja, a odgovori pred kraj nude rasplet koji ne umijem da približim bez spojlera, iako se ne tiču radnje, ali vjerujem da su ključni za čitanje djela.
Autor nas vodi kroz razne faze između pariških ateljea, siromaštva i priznanja preko freskopisanja pa sve do kasne životne faze. Otvara se i lična genealogija i identitetski sloj uvodi elemente potrage i sudaranja, a negdje i sukoba ličnog pamćenja i kolektivnih narativa.
Najbolji elementi romana su fantastično uvedeni likovi koji, i pored toga što su arhetipi, imaju svoju punoću, a vjerujem da je to vraški teško izvesti u formi intervjua. Kao novinaru mi je bilo uzbudljivo i da pratim razvoj medijskih formata u kojima se odvijaju razgovori, a pritom novinar nije ni sveden na tehničko lice, niti mu je data uloga robotski preciznog autoriteta koji savršeno vlada temom. Novinar griješi, propušta neka očigledna pitanja, a odgovori pred kraj nude rasplet koji ne umijem da približim bez spojlera, iako se ne tiču radnje, ali vjerujem da su ključni za čitanje djela.
Read
March 11, 2026Teodor je već pokazao šta knjiga nudi: mirnoću, eleganciju pripovijedanja kao takvog u jako lijepom stilu prohodnih staza pored epizoda jednog života koji bira čemu da se preda, kako da razumije nedostatak doma, svoje neznanje i dosta propuštenih ili promašenih prilika nakupljenih za dugog života samotnjaka što živi u ateljeu i kad nije u njemu. Samotnjački doživljaj svijeta odolijeva promjenama. Rijetko je da ljubavi stare kao vino, ovdje je jedna takva znalački naznačena u onim prosijanim, enciklopedičnim bitnostima. Sporadičan humor u epizodama sa Gelom Gelašvilijem, Rumunima, maničnim doktorom Sotirovskim, madam Salu i Nikolom/Zaharijem precizno je nađen, kao i detalj u vezi sa Bogorodicom. Vujović se opredijelio za novinarski intervju da bi izveo sažimanje, tome sažimanju su žrtvovane ne samo ambicija jednog znatnijeg romana, već i ono šta nedostaje ovom napisanom, produbljenija materija do koje se moglo doći upravo enciklopedičnošću, uporištem u biografiji, umjetničkoj knjizi razgovora, dnevniku, memoarima, romanu u romanu ili bar slobodnijim intervjuima. Stoji ono Živkovo da je portret umjetnika neubjedljiv, odnos prema istoriji sentimentalan, ona necjelovita, a odnos prema umjetničkom djelu nedovoljno živ, dosta porozan kad prestane da šumi ta prijatna rijeka pričanja. Meni je ta pitkost ipak godila.
January 26, 2026
Ne znam da li je 4 ili 4.5⭐, ali je svakako odličan početak godine
Read
January 24, 2026Prikaz preuzet iz članka na katalepsis.rs
Sabrani tekstovi intervjua koje je Adam Vještica obavljao sa slikarom Vidom Latinovićem u periodu od 1980. do 2019. godine. U ovim intervjuima Vid govori o slikarstvu, filmu, književnosti i umetnosti uopšte, ali i začuđujuće mnogo o svom privatnom životu i začuđujuće malo o političkim temama.
Vrlo ambiciozan i vešto napisan roman. Kroz 40 godina intervjua, možemo da pratimo razvoj Vidovih razmišljanja, ličnih odnosa, ali i odnosa prema sopstvenim delima, kako umetničkim tako i onim drugim, životnim. U Vidovim pričama upoznajemo Strp, Beograd, Pariz, ali i Korinu (njegovu životnu ljubav), Gruzina Gelu (nekakvog gruzijskog Stevicu Markovića), Mija (druga iz detinjstva), Nikolu (monaško ime Zaharije, iguman Zemne), tetku (koja ga je odgajala i koja skriva, možda, jednu značajnu tajnu) i mnoge druge, pritom, Vid sugeriše da nije sve što je govorio u intervjuima bila istina, tako da čitalac nikada nije siguran u kojoj meri sme da mu veruje. O samom Vještici ne saznajemo gotovo ništa, pa i njegovu početnu napomenu da su izmene koje je učinio nad izvornim tekstom bile minimalne, s pravom možemo uzeti s određenom rezervom, međutim, istinite ili ne, izmenjene ili ne, Vidove priče nose u sebi veliku snagu.
Ograničenja koja ovakva forma romana donosi su očigledna, deo mene je želeo da se u eksperimentisanju sa formom ode još dalje, pa smo pored ove zbirke intervjua, mogli da dobijemo i Vidova pisma, SMS poruke, imejlove… No, možda je ipak bolje što se autor ograničio baš na ovakav način jer nam je doneo jedan zaista dobar i osvežavajuć roman.
“Shvatio sam da sam slikar. I mada duboko svestan da većina razloga zbog kojih je slikarstvo postojalo u prošlosti, od funkcije obrednog, preko dokumentovanja stvarnosti, dekorativne ili društvene uloge; danas više ne postoji. I da postojimo mi neki koji ne znamo ništa drugo da radimo, osim da baštinimo još neko vreme taj refleks iz ranijih vremena, dok se drugi talentovani ljudi okreću novim medijumima.”
Sabrani tekstovi intervjua koje je Adam Vještica obavljao sa slikarom Vidom Latinovićem u periodu od 1980. do 2019. godine. U ovim intervjuima Vid govori o slikarstvu, filmu, književnosti i umetnosti uopšte, ali i začuđujuće mnogo o svom privatnom životu i začuđujuće malo o političkim temama.
Vrlo ambiciozan i vešto napisan roman. Kroz 40 godina intervjua, možemo da pratimo razvoj Vidovih razmišljanja, ličnih odnosa, ali i odnosa prema sopstvenim delima, kako umetničkim tako i onim drugim, životnim. U Vidovim pričama upoznajemo Strp, Beograd, Pariz, ali i Korinu (njegovu životnu ljubav), Gruzina Gelu (nekakvog gruzijskog Stevicu Markovića), Mija (druga iz detinjstva), Nikolu (monaško ime Zaharije, iguman Zemne), tetku (koja ga je odgajala i koja skriva, možda, jednu značajnu tajnu) i mnoge druge, pritom, Vid sugeriše da nije sve što je govorio u intervjuima bila istina, tako da čitalac nikada nije siguran u kojoj meri sme da mu veruje. O samom Vještici ne saznajemo gotovo ništa, pa i njegovu početnu napomenu da su izmene koje je učinio nad izvornim tekstom bile minimalne, s pravom možemo uzeti s određenom rezervom, međutim, istinite ili ne, izmenjene ili ne, Vidove priče nose u sebi veliku snagu.
Ograničenja koja ovakva forma romana donosi su očigledna, deo mene je želeo da se u eksperimentisanju sa formom ode još dalje, pa smo pored ove zbirke intervjua, mogli da dobijemo i Vidova pisma, SMS poruke, imejlove… No, možda je ipak bolje što se autor ograničio baš na ovakav način jer nam je doneo jedan zaista dobar i osvežavajuć roman.
May 31, 2026
Тезејев брод у бокељском камену
Уколико један манастир, због изградње бране, циглу по циглу изместимо на друго место и фрескопишемо живопис на идентичан начин оригиналном – да ли је то и даље исти манастир? Овом парафразом чувеног хеленског парадокса о Тезејевом броду започиње серија од десет фикционализованих разговора између новинара Адама Вјештице и, условно речено, протагонисте, сликара Вида Латиновића.
Разговори обухватају период од осамдесетих година ХХ века до 2019. године, када је вођен последњи интервју, непосредно пред саму сликареву смрт. Настали су у различитим приликама, вођени различитим поводима и у различитим медијским форматима – на радију, у писаним медијима или, последњи, у подкасту, а из њих постепено ишчитавамо Видову животну причу, али и аутопоетичке ставове, односно ставове о уметности, ставове о себи и другима, животу уопште.
Сваки интервју даје нам комадић слагалице, епизоду из живота, који Вида води од малог бокељског места, преко Херцег Новог, Београда и Париза, да би се, затварајући круг, поново вратио Боки. Живот Вида Латиновића тако се уплиће у причу о Тезејевом парадоксу: да ли је човек иста особа иста током целог свог живота? Да ли нас промене које се акумулирају током живота само допуњују или нас суштински мењају и како се са тиме носимо. И шта уопште остаје од човека када се, једна по једна, замене његове амбиције, заблуде, љубави, страхови и сећања?
Вид је несталан, неухватљив, често противречан и изразито непоуздан наратор. Шта је истина, шта је накнадна конструкција, шта је сликар прећутао, а чему дао значај можда и већи него што заслужује, тешко да можемо знати, али у томе управо и јесте чар. Писац не покушава да нам понуди затворен, психолошки до краја објашњен портрет уметника, већ лик који се пред нама стално помера, измиче и сам себе преобликује. Вид Латиновић није само предмет интервјуа; он је и сопствени уредник, цензор и фалсификатор.
Вујовићев стил је избрушен, зрео и ненаметљив. Реченице теку природно и драго ми је да има и даље савремених писаца који су свесни да разбацивање формом, експеримент и егзибиција нису једини начин да се скрене пажња читаоца и напише нешто вредно.
Још једна ствар коју бих похвалио, јесте освежавајуће одсуство политике, односно одсуство у њеном профаном, памфлетском, дневно-политичком облику. То не значи да је књига измештена из историје или времена у којем се дешава, напротив, јасно су присутни историјски и културни контекст. Али, Вујовић не подлеже искушењу да роман претвори у памфлет. У центру су остали човек, уметност и памћење.
Имајући све ово у виду, „Разговори с Вјештицом“ једно су изузетно умешно написано дело, доста квалитетније од већине домаћег (или, ако хоћете, регионалног) савременог прозног штива и радо ћу читати шта Владимир још има да каже.
П.С. Једна минорна ствар која ми је упала у око, практично техничка непрецизност, која ни на који начин не одузима уверљивости или смањењу укупног утиска – док Вид Латиновић са пријатељевим сином колима путује у Љубљану, каже да му је на телефону показивао репродукције Маљевича и других апстрактних сликара. Све би било у реду да интервју није датиран у 1998. годину, време када паметни телефони какве данас познајемо нису били ни на видику.
Уколико један манастир, због изградње бране, циглу по циглу изместимо на друго место и фрескопишемо живопис на идентичан начин оригиналном – да ли је то и даље исти манастир? Овом парафразом чувеног хеленског парадокса о Тезејевом броду започиње серија од десет фикционализованих разговора између новинара Адама Вјештице и, условно речено, протагонисте, сликара Вида Латиновића.
Разговори обухватају период од осамдесетих година ХХ века до 2019. године, када је вођен последњи интервју, непосредно пред саму сликареву смрт. Настали су у различитим приликама, вођени различитим поводима и у различитим медијским форматима – на радију, у писаним медијима или, последњи, у подкасту, а из њих постепено ишчитавамо Видову животну причу, али и аутопоетичке ставове, односно ставове о уметности, ставове о себи и другима, животу уопште.
Сваки интервју даје нам комадић слагалице, епизоду из живота, који Вида води од малог бокељског места, преко Херцег Новог, Београда и Париза, да би се, затварајући круг, поново вратио Боки. Живот Вида Латиновића тако се уплиће у причу о Тезејевом парадоксу: да ли је човек иста особа иста током целог свог живота? Да ли нас промене које се акумулирају током живота само допуњују или нас суштински мењају и како се са тиме носимо. И шта уопште остаје од човека када се, једна по једна, замене његове амбиције, заблуде, љубави, страхови и сећања?
Вид је несталан, неухватљив, често противречан и изразито непоуздан наратор. Шта је истина, шта је накнадна конструкција, шта је сликар прећутао, а чему дао значај можда и већи него што заслужује, тешко да можемо знати, али у томе управо и јесте чар. Писац не покушава да нам понуди затворен, психолошки до краја објашњен портрет уметника, већ лик који се пред нама стално помера, измиче и сам себе преобликује. Вид Латиновић није само предмет интервјуа; он је и сопствени уредник, цензор и фалсификатор.
Вујовићев стил је избрушен, зрео и ненаметљив. Реченице теку природно и драго ми је да има и даље савремених писаца који су свесни да разбацивање формом, експеримент и егзибиција нису једини начин да се скрене пажња читаоца и напише нешто вредно.
Још једна ствар коју бих похвалио, јесте освежавајуће одсуство политике, односно одсуство у њеном профаном, памфлетском, дневно-политичком облику. То не значи да је књига измештена из историје или времена у којем се дешава, напротив, јасно су присутни историјски и културни контекст. Али, Вујовић не подлеже искушењу да роман претвори у памфлет. У центру су остали човек, уметност и памћење.
Имајући све ово у виду, „Разговори с Вјештицом“ једно су изузетно умешно написано дело, доста квалитетније од већине домаћег (или, ако хоћете, регионалног) савременог прозног штива и радо ћу читати шта Владимир још има да каже.
П.С. Једна минорна ствар која ми је упала у око, практично техничка непрецизност, која ни на који начин не одузима уверљивости или смањењу укупног утиска – док Вид Латиновић са пријатељевим сином колима путује у Љубљану, каже да му је на телефону показивао репродукције Маљевича и других апстрактних сликара. Све би било у реду да интервју није датиран у 1998. годину, време када паметни телефони какве данас познајемо нису били ни на видику.
July 8, 2026
„...било ми је потребно да исцртам те стотине километара линија, да обојим те хектаре поља, пучине, неба и облака. Тек када ми је површина па, чини ми се, читавог света прошла кроз прсте, могао сам да почнем да читам. И од тада је то, осим сликања, једина ствар коју радим.“
Аутор је написао књигу која враћа наду да ће ускоро само овакве лепе књиге бити писане, лепе и квалитетне, оне књиге које не плету срж своје приповести око ратних сукоба, насиља и убистава, па забога има на свету толико лепих ствари о којима може да се пише. И не бих улазио у полемику да ли је Вујовић створио дело које је требало да освоји престижну награду, па толике велике књиге нису освојиле ништа па су опет имале код читалаца одличну рецепцију и наставиле да живе и без префикса добитник те и те награде. И да прочитао сам цитат Воје Станића с почетка књиге ('Много је више глиба него злата'), а да га нисам ни регистровао иако ми је током читања све време само име великог сликара било у мислима. Ово је књига о њему, зар не? Можда грешим, али било би лепо уколико је Воја Станић бар на кратко био инспирација за ово дело.
Књига је заправо скуп више различитих форми интервјуа који води Адам Вјештица, а интервјуисана личност је сликар Вид Латиновић. Период забележених интервјуа креће се од 1980. па све до 2019. године, и представља ретроспективу сликаревог живота и рада. Кроз разговор описан је целокупан живот старог уметника, његов долазак на свет, тајна његових родитеља и тетке, детињство у Стрпу, младост у Херцег Новом, живот у Паризу и рад и развој на различитим пројектима индивидуалне или духовне природе и однос са људима које називамо пријатељима за читав живот, ма колико они били удаљени од нас. Сам почетак је ефектан, веза Тезејевог брода и манастира Земне у Црној Гори, прожет кроз питање да ли је нешто што је померено, пресађено са једног места на друго и даље исти објекат, или иста особа, иако и на другом месту нема разлиге у изгледу, иако је сваки део на своме месту, свака боја сваке фреске потпуно иста? Индивидуална животна прича Вида Латиновића, о његовој судбини, љубавима и пријатељствима прожета је метафизичким промишљањима о уметности, њеној духовности, оплемењивању и улози у животу човека и људи. Сам завршетак књиге је небитан за радњу, рекао бих, могло је и без разрешења да буде, да буде као и током читаве књиге да се не зна шта се десило у прошлости. А могло је и без монолога у оквиру интервјуа, да то буде више контролисано, са изазовнијим питањима, али ни то не смета баш ни мало, јер опет бих поновио реченицу с почетка, да је ово књиха која враћа веру у књижевност на овим просторима, својом темом, квалитетом писања и лепотом.
„Дошла је у изненадну посету једног викенда који сам планирао да проведем у Херцег Новом у свакидашњем очајању, донела ми је нове, врло лепе четкице и повела ме да се учланим у библиотеку. Ништа ме није питала, ја ништа нисам рекао. Био је то њен начин да покаже да је ту за мене. Тај начин ми се допадао, мислим да сам увек касније у животу бирао друштво људи који се понашају на сличан начин.“
Аутор је написао књигу која враћа наду да ће ускоро само овакве лепе књиге бити писане, лепе и квалитетне, оне књиге које не плету срж своје приповести око ратних сукоба, насиља и убистава, па забога има на свету толико лепих ствари о којима може да се пише. И не бих улазио у полемику да ли је Вујовић створио дело које је требало да освоји престижну награду, па толике велике књиге нису освојиле ништа па су опет имале код читалаца одличну рецепцију и наставиле да живе и без префикса добитник те и те награде. И да прочитао сам цитат Воје Станића с почетка књиге ('Много је више глиба него злата'), а да га нисам ни регистровао иако ми је током читања све време само име великог сликара било у мислима. Ово је књига о њему, зар не? Можда грешим, али било би лепо уколико је Воја Станић бар на кратко био инспирација за ово дело.
Књига је заправо скуп више различитих форми интервјуа који води Адам Вјештица, а интервјуисана личност је сликар Вид Латиновић. Период забележених интервјуа креће се од 1980. па све до 2019. године, и представља ретроспективу сликаревог живота и рада. Кроз разговор описан је целокупан живот старог уметника, његов долазак на свет, тајна његових родитеља и тетке, детињство у Стрпу, младост у Херцег Новом, живот у Паризу и рад и развој на различитим пројектима индивидуалне или духовне природе и однос са људима које називамо пријатељима за читав живот, ма колико они били удаљени од нас. Сам почетак је ефектан, веза Тезејевог брода и манастира Земне у Црној Гори, прожет кроз питање да ли је нешто што је померено, пресађено са једног места на друго и даље исти објекат, или иста особа, иако и на другом месту нема разлиге у изгледу, иако је сваки део на своме месту, свака боја сваке фреске потпуно иста? Индивидуална животна прича Вида Латиновића, о његовој судбини, љубавима и пријатељствима прожета је метафизичким промишљањима о уметности, њеној духовности, оплемењивању и улози у животу човека и људи. Сам завршетак књиге је небитан за радњу, рекао бих, могло је и без разрешења да буде, да буде као и током читаве књиге да се не зна шта се десило у прошлости. А могло је и без монолога у оквиру интервјуа, да то буде више контролисано, са изазовнијим питањима, али ни то не смета баш ни мало, јер опет бих поновио реченицу с почетка, да је ово књиха која враћа веру у књижевност на овим просторима, својом темом, квалитетом писања и лепотом.
„Дошла је у изненадну посету једног викенда који сам планирао да проведем у Херцег Новом у свакидашњем очајању, донела ми је нове, врло лепе четкице и повела ме да се учланим у библиотеку. Ништа ме није питала, ја ништа нисам рекао. Био је то њен начин да покаже да је ту за мене. Тај начин ми се допадао, мислим да сам увек касније у животу бирао друштво људи који се понашају на сличан начин.“
June 29, 2026
Jedan od najboljih savremenih romana koje sam pročitao, a da su pritom napisan od strane crnogorskog autora. Neobičan, a čitljiv.
Mislio sam da će tematika biti totalno drukčija na osnovu korica, ali ono što je unutar je mnogo bolje. Pravi dragulj.
Osjetio sam toplinu oko srca čitajući ovo djelo. Ovo je prvo djelo napisano od strane crnogorskog autora da osjećam kako svaka riječ koju pročitam "tješi moje srce".
Mislio sam da će tematika biti totalno drukčija na osnovu korica, ali ono što je unutar je mnogo bolje. Pravi dragulj.
Osjetio sam toplinu oko srca čitajući ovo djelo. Ovo je prvo djelo napisano od strane crnogorskog autora da osjećam kako svaka riječ koju pročitam "tješi moje srce".
April 10, 2026
odlično!
Displaying 1 - 11 of 11 reviews