Niko nije rekao da će biti lako

by Stefan Jerotić

Razgovori koji leče dušu

Ljudski život je priča koja nas vodi od ličnog iskustva ka univerzalnim istinama, pružajući nam na tom putu priliku da u drugačijem prepoznamo delove sopstvene prirode. Tako sagledavamo dublje i celovitije probleme s kojima se suočavamo – i stavljamo ih u novu perspektivu.

Svaka priča u ovoj knjizi počinje nekom vrstom patnje, koja se kroz razgovor sa terapeutom postepeno isceljuje. Petnaest slučajeva objedinjenih u ovoj knjizi podsećaju nas da smo svi ranjivi i da čeznemo za istinskom povezanošću.

Bogato profesionalno iskustvo psihijatra Stefana Jerotića pruža čitaocu jedinstven uvid u situacije koje na prvi pogled deluju bezizlazno. A od trenutka kada potražimo pomoć odškrinuti smo vrata ka smirenju, razumevanju i izlečenju.

„Posebno je dragocena istovremeno intimna i profesionalna refleksija autora u susretu sa ljudima sa kojima gradi lekoviti psihoterapijski odnos.“
– Nevena Čalovska Hercog

„Uzbudljive, zanimljive, poučne i sjajno napisane priče iz psihijatrijske ordinacije. Stefan Jerotić vešto vođenom naracijom razbija mnoge uvrežene predrasude i stereotipe o psihijatriji i demistifikuje proces psihoterapije. Ujedno, otkriva nam psihoterapiju kao očaravajuću i složenu veštinu.“
– Žarko Trebješanin

Genres: Psychology

264 pages, Paperback

Published November 17, 2025

About the author

Stefan Jerotić je psihijatar i psihoterapeut Klinike za psihijatriju UKCS i asistent na Katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Klinički i naučno se bavi stanjima anksioznosti, depresije, bipolarnog poremećaja, psihoze i graničnim područjima filozofije i medicine, posebno fenomenologijom. Dobitnik je Pohvalnice Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu za doktorsku diserataciju i Godišnje nagrade Udruženja Psihijatara Srbije za najbolji rad mladih istraživača. Autor je niza radova u domaćim i međunarodnim časopisima i književnih priča iz domena spekulativne fikcije.

Živi i radi u Beogradu.

Reviews

[Myra · Rating 5 out of 5]

jednostavno je pročitajte

[Ivan Dželajlija · Rating 4 out of 5]

Ukoliko će sve veće prisustvo ove knjige među čitaocima učiniti da makar koji procenat zastane i porazmisli o mentalnom zdravlju – učinila je veliku stvar.

Podnaslov „razgovori koji leče dušu“ knjigu navodi na pogrešnu vodenicu da je reč o knjizi samopomoći – da se razumemo, od toga nema ni traga. Premda takvi razgovori čine okosnicu priča, čitalac je ovde samo posmatrač razgovora na relaciji psihoterapeut – pacijent. Upravo zbog te distance koju Jerotić čini, ova knjiga uspeva, osim da izbegne okove etikete samopomoći, i da proizađe kao jedan kvalitetniji naslov (popularne) psihologije.

Jerotić dosledno prati formulu u okviru poglavlja – red razgovora upoznavanja s pacijentom, red teorijskog produbljivanja, povratak na razgovor i zaključivanje priče. I takav melanž vrlo lepo funkcioniše u kontekstu same knjige.

Iako bi ti teorijski delovi, u kojima se bavi kontekstom situacije o kojoj govori, ili pruža neke sopstvene uvide predstavljali vrlo plodno tlo za skretanje ka samopomoći, Jerotić ne nastupa kao iskupitelj, niti deli direktne i univerzalne savete o pričama i situacijama koje su individualne.

Suštinski, svaka priča koju je Jerotić uvrstio ovde predstavlja jedno ogledalo koje istovremeno postavlja kako kao terapeut pred klijenta, tako i kao pisac pred čitaoca. Takođe, teme poglavlja koje su odabrane upravo i mogu poslužiti u svrhu približavanja psihoterapijske prakse čitaocima, s obzirom da se bavi vrlo učestalim, a često pogrešno samodijagnostifikovanim problemima.

Lično, mislim da su slabiji momenti unutar knjige priče koje se dešavaju izvan terapeutske kancelarije. Da li zbog samog narativa, koji mi je s vremena na vreme delovao isuviše filmično, ne bih znao da objasnim. S druge strane, u pitanju su i završna poglavlja knjige, te se pre njih svakako prolazi kroz desetak kvalitetnijih psihoterapijskih razgovora, pa se ne gubi ništa preskakanjem ovih delova.

[Slobodan · Rating 3.5 out of 5]

Knjiga flertuje sa "popularnom psihologijom" ali uspeva da ne upadne u ovu, sad već i prokazanu kategoriju. Moj problem sa knjigom je bio druge vrste:

Da li iz želje za tolikom izmenom opisa i detalja kako se pacijenti ne bi prepoznali, dijalozi doktora sa njima često deluju izveštačeno i neprirodno. Neke rečenice su mi zvučale poput čet-bot generisanih.

Podela svake priče na naizmenična poglavlja u kojima autor vodi dijalog sa pacijentom a zatim objašnjava dotični poremećaj ili problem, nije loše rešenje ali knjiga često ulazi u didaktički momenat gde je autor u modu "sad ću da vam objasnim". Ruku na srce, i jesam naučio nešto ili mi je knjiga pomogla da bolje razumem neka duševna stanja.

Neke od priča su prosto bile prekratke i delovale su gotovo kao novinske kolumne sabrane i izdate kao knjiga. Tek što bih se udubio u problematiku pacijentovog stanja, autor je brzopotezno zaključivao priču.

Njegovo nastojanje da se književno izrazi i nije mi bilo baš ubedljivo - rečenice tipa "napolju je padala kiša" ili "bio je sunčan jesenji dan".

Poslednja priča - o kovidu, ne znam da li na bilo koji način doprinosi knjizi osim što autor koristi još jednu priliku da istakne kako je lekarima teško a mi (korisnici njihovih usluga) ne cenimo dovoljno njihov rad, posebno teoretičari zavere i antivakseri.

Za kraj, možda je moj problem što sam knjigu upoređivao sa sličnom, velikog Irvina Jaloma, "Krvnik ljubavi" (negde prevedena i kao Dželat ljubavi), gde on takođe opisuje neke od slučajeva sa svojim pacijentima i proces psihoterapije, a koja je apsolutno sjajna i na mene je ostavila veliki utisak (pročitao sam je bio pre nekih 6 god.). Pa mi je Jerotićevo delo izgledalo kao bleda verzija Jaloma. Ako niste, svakako pročitajte i nju!

Ispadne da sam je ovde samo kritikovao. Ipak pisana iz dobre namere i sa željom da javnosti približi problematiku psihičkog zdravlja i psihoterapije (a što je u našim konzervativnim sredinama i dalje tabu, složićemo se) knjiga ima svoju upotrebnu vrednost.

[Jovana · Rating 5 out of 5]

Kao psihoterapeutu početniku, ova knjiga je značajna na toliko mnogo nivoa. Preko stavljanja akcenta na odnos terapeuta i klijenta, načina rada, sjajnih uvida i zaključaka, pa do onoga što će nas sve u ovoj profesiji verovatno večno proganjati, a to je pitanje da li smo pogrešili, da li je nešto moglo drugačije? Hvala dr Jerotiću na svakom poglavlju ove knjige, iz svakog sam nešto naučila. Petica kao vrata od mene.

[Урош · Rating 5 out of 5]

Сјајна књига. Стефан пише кратко, разговетно и јасно. Велике теме и концепте саопштава нам кроз разговоре са својим клијентима и коментарима на њ. Назире се дубина скоро сваког пасуса. Волео би у следећој књизи да видим мало више разраде, поред свега што је већ на месту. Свака препорука

[Tijana Ma · Rating 5 out of 5]

Odlična knjiga, svidja mi kako je napisana, prilično jasno, razumljivo, podstiče na razmišljanje i analizu. Sve pohvale.

[Milan Trpkovic · Rating 5 out of 5]

I taman kada sam pomislio da se neće pojaviti neki novi „Jerotić“, zadesio se baš on: njegov mladi rođak Stefan. Vladeta Jerotić mu je deda-stric, ali i glavni krivac što je Stefan uhvatio pelcer.

Ne sumnjam da je vrhunski psihijatar, kao što isto tako ne sumnjam da je od svog rođaka povukao i eruditivnost, smirenost, humanost i smisao za duhovnost. Uostalom, to vrlo lepo demonstrira i kroz knjigu „Niko nije rekao da će biti lako“.

Sviđa mi se što u svom pristupu nije pretenciozan. Nije ni nametljiv, a nije ni nadmen. O svojoj profesiji piše tako da čitaoca bez velikih reči i stručnog prenemaganja uvede u svet psihijatrije. Daje nam određene inpute i smernice iz nauke, objašnjava ono što je važno, ali istovremeno dočarava kako izgleda jedan dan psihijatra, sa svim onim što ta profesija nosi.

Kroz brojna poglavlja otvara mnogo tema i mnogo toga što čovek, koji nije iz tog sveta, verovatno nikada ne bi imao priliku da vidi izbliza. I svidelo mi se što su poglavlja kratka i efektiva i što je izbegao zamku bespotrebne preopširnosti.

A meni je, nekako, najjača bila njegova priča iz perioda kovid 19 pandemije. Možda i zato što je to bilo vreme u kojem smo svi, hteli-ne hteli, postali pomalo pacijenti i posmatrali „pacijente". A Stefan tu nije bio samo posmatrač, već i aktivni delatnik.

Na kraju, sam naslov knjige dovoljno toga govori. Niko nije rekao da će biti lako. Nije lako pacijentu. Ali nije lako ni doktoru koji svakodnevno sluša tuđe strahove, traume, lomove i pokušaje da se čovek sastavi.

Jedino što je ovde lako je potreba da ovu knjigu imate u kućnoj biblioteci i da je čitate. Nemojte da vam bude teško.

Preporuka! 📚

[Наташа · Rating 4 out of 5]

Baš mi je legla!

[Nada Tesla · Rating 5 out of 5]

Odlična knjiga. Pre bih rekla kao neki priručnik o nekim psihičkim bolestima i poremećajima kroz doktorova iskustva sa svojim pacijentima. Može da pomogne u tome da se svako od nas možda u nekoj priči prepozna i ujedno da shvati da u svemu što nam se dešava nismo jedini niti sami. To može da donese neko olakšanje. Sve proporuke.

[Ivana Radulaški · Rating 5 out of 5]

Sjajna knjiga! Ukoliko ste ljubitelj psihologije, nećete pogrešiti sigurno. Preporuka!

[Kristina · Rating 5 out of 5]

10/10 sve preporuke mislim da bih ovo mogla da čitam još bar 5 puta

[Marko Vasić · Rating 5 out of 5]

Ovo nije još jedna knjiga o samopomoći. Nije ni farisejska trivija zvana „popularna psihologija". Ovo su lekarski dnevnici podlegli kodeksu Hipokratove zakletve, sa mrvom komercijalizacije i didaktičkim ostrvcima unutar potke.

Kada neko voli svoj poziv i radi ga predano, sistematičnost se nekako spontano nameće, a time i sadržajnost koja, pretočena u ovakav vid iskaza, ne narušava ni za trenutak profesionalizam dr Jerotića.

Nazivi poglavlja mogu da ostave trag slutnje šta se u njima krije, ali ne otkrivaju suštinu, do koje se ipak mora doći čitanjem. Stil koji doktor baštini je deskriptivno-deklarativni sa mrvicom epistolarnog. Slično kao u pisanju revijskih radova ili obrazlaganju naučnih rezultata: postavka — opis — objašnjenje — zaključak. Epistolarni deo se odnosi na zapisivanje njegovih misli, zapažanja i transkripciju upravnog govora. Mogu da počnu iskaznom rečnicom ili svega nekim pojmom.

Ne znam da li je poglavlja slagao nekim hronološkim redom po datumima slučajeva — pretpostavljam da ne, ali se, kako odmiču, vidi sazrevanje jednog lekara u kliničkoj praksi: način njegovog obraćanja pacijentu (od rezervisanog do primetno toplijeg, što i sam dr Jerotić primećuje i priznaje u pasusima), govor tela (na kome autor dobrano insistira, opisujući skoro neizostavno posturu i habitus kako pacijenata tako i svoj u odnosu na dati slučaj), atmosferu koja se napravi kada određena energija uđe u ordinaciju (Stefan to donosi vrlo kolorimetrijski — od spektra boja do temperaturne mape prostorije koja se u datom trenutku menja) do boje glasa i subliminalnih pokreta koji nekad govore drugačije nego što to pacijent verbalizuje.

Iz svoje kliničke prakse dr Jerotić je izvukao slučajeve koji su možda najučestaliji: anksioznost, depresija, ADHD (ili umišljaj istog dok se ne dokaže prokrastinacija), dismorfija, anoreksija i ortoreksija, suicidne tendencije, manični poremećaji i td. Poslednje poglavlje je rezervisano za kovid dnevnike i tu se nekako celokupno iskustvo pojedinačnih slučajeva stapalo u jedno, jer je u tim uslovima postojala pletora slučajeva. U svakom poglavlju postoji mali intermeco koji ima didaktičku svrhu, rekao bih, gde je Stefan u ulozi edukatora a ne lekara i govori u tim delovima o etiologiji i patogenezi samog problema ali i o zabludama i zloupotrebama kojih je sve više u savremenom dobu, sa razvikom interneta i dostupnosti informacija koje nisu uvek tačne. On je daje eksplicitne „savete za život“, niti se upušta u tumačenja bilo kakve vrste, već pokazuje i objašnjava fenotip problema. I zbog toga mi je jako drago, što nema koketiranja sa „lajfkoučizmom“ već drži distancu i dostojanstveno predstavlja svoj poziv.

Stefan ima taj "old soul" način iskazivanja, i stil ovog dnevnika me vrlo podseća na stil pisanja profesora Zorana Živkovića — bez nagomilavanja, odmeren, mrvicu hladan ali opet vrlo zanimljiv i podsticajan za čitanje. Lekarski dnevnici su mi uvek interesantni valjda zato što su moji pacijenti nemi, hladni i ukočeni na limenom stolu, pa se nekad više osećam kao moderni haruspeks nego iscelitelj. Ne može se na ovom mestu upotrebiti kao iskaz glagol „uživati“, jer materijal ove knjige nema tu svrhu, ali mogu da kažem da mi je bilo drago što sam imao prilike da zavirim u lekarske dnevnike ovog mladog i produktivnog čoveka i da naučim odatle o pravilnom definisanju i razlikovanju pojedinih termina i opisa, pa je čitanje potrajalo duže nego što sam očekivao, ali – NIKO NIJE REKAO DA ĆE BITI LAKO.

[Ivana Vucic · Rating 4 out of 5]

Iako ovo nije tematika koja me posebno interesuje, knjiga mi se dopala. Psihijatar Stefan Jerotić nas kroz, čini mi se, 17 priča vodi kroz različite oblike psihičkih oboljenja i, kroz prikaz odnosa lekara i pacijenta u psihijatrijskoj ordinaciji, upoznaje sa njima na veoma pitak i razumljiv način.

Na jednostavan i pristupačan način saznala sam više o depresiji, komorbidnim problemima, anoreksiji, šizofreniji, hipohondriji i drugim psihičkim stanjima.

Sveukupan utisak o knjizi mi je pozitivan. Iako nije štivo koje bih inače birala, smatram da je korisna, zanimljiva i dovoljno pristupačna da bih je svakako preporučila.

[Stefan Dimitrijević · Rating 3 out of 5]

Laka za čitanje, ali isto tako olako donosi i neke priče pacijenata koje kao da magično budu rešene tokom jedne seanse ili samo jednom rečenicom psihoterapeuta. Nerealno, moramo priznati. Stil pisanja je na trenutke književni, autor upotrebljava vreme da dočara atmosferu, koristi stilske figure što doprinosi kvalitetu. Ipak, gledano iz ugla nekoga ko poznaje ljude sa psihičkim problemima stičem utisak da autor nije iskren i ne navodi koliko su dugi procesi pomaka, a ne potpunog oporavka tih pacijenata. Takođe, neke priče su prosto prekinute, nerazrađene...

[Tijana · Rating 4 out of 5]

Drago mi je što se pišu ovakve knjige i na taj način približi značaj psihoterapije i mentalnog zdravlja.
Voljela bi da su dublje analizirane teme, ali vjerovatno u cilju neotkrivanja pacijenata, priče su ostale kratke i malo su samo zagrebale po površini.

[Ljiljana Stanic · Rating 2 out of 5]

Nije mi se dopala.

[Ratko · Rating 4 out of 5]

Књига "Нико није рекао да ће бити лако" није селф-хелп литература, нити је тако треба читати. Наравно, уколико неко од читалаца у њој пронађе објашњење сопствених проблема, почетну тачку ка личној промени или макар минимални знак разумевања, то је такође успех.

На основу примера из своје праксе, аутор извлачи закључке и нуди увиде који су истовремено и стручни и дубоко лично проживљени. Поглавља у којима пратимо ток психотерапијских сеанси са пацијентима, наизменично се смењују са поглављима у којима аутор појашњава контекст исприповедане ситуације, објашњава психопатолошке обрасце, даје основне карактеристике сваког од поменутих душевних поремећаја. Иако би то лако могло да склизне у сувопарност, то се ниједног тренутка не дешава – стил је жив, јасан и ненаметљив, а аутор се ни у једном моменту не поставља као непогрешиви ауторитет.

Управо ти наративни сегменти, у којима „присуствујемо“ терапијским сеансама са психијатром, представљају најјаче стране књиге. Приповедање је динамично, а атмосфера ординације дочарана је тако успешно да читалац заиста стиче утисак да је присутан у соби са психијатром и људима чије унутрашње драме полако избијају на површину. Све то делује доживљено, тече природно и изузетно је занимљиво.
Оно што бих изнео као минорну замерку јесте почетна крутост у приказу лика психијатра. У првим поглављима делује сувише ауторитарно и дистанцирано, а не као неко ко треба да буде подстрекивач промене и особа која ће дати смернице и путоказе ономе ко је у невољи. Како се приближавамо завршници, лик психијатра постаје човек од крви и меса, топлији, рањивији, особа која може и да погреши, особа која можда нема увек решење за сваку ситуацију.

С обзиром да сам и сам лекар, искуство читања ове књиге ми је било драгоцено. Подсетила ме је да је људска душа и даље један од најтајанственијих простора савремене медицине — и поред свих научних помака, још увек је недовољно истражена и до краја неухватљива. Управо зато су овакве књиге важне: јер подсећају да иза сваке дијагнозе стоји живот, а иза сваке симптоматологије — човек који се труди да нађе смисао.

Укратко, ово је промишљена, топла и узбудљива књига која је веома вредна читања. Мој лични утисак иде ка јакој четворци, и то не као критика већ као искрен знак поштовања према делу које отвара важна питања, подстиче на размишљање и нуди продуховљујуће читалачко искуство.

[Reader · Rating 3 out of 5]

Nije lose nije ni porse sto bi se reklo.
Drago mi je da sam je procitala jednom ali ne vjerujem da ce se ponoviti. Pred kraj je pocela vec da me zamara.
Koliko god da sam voljela prije da citam psihiloske knjige, malo su pocele i da me zamaraju. Imam osjecaj da svaka bude nepotrebno razvucena na vise stranica nego sto bi valjalo.
Istina da sam knjigu procitala u momentu kada mi je bilo tesko te da mi je pomogla makar i u smislu skretanja misli. Da mogu vjerovatno bi dala ocjenu 2.75