What do you think?
Rate this book
Niko nije rekao da će biti lako
Razgovori koji leče dušu
Ljudski život je priča koja nas vodi od ličnog iskustva ka univerzalnim istinama, pružajući nam na tom putu priliku da u drugačijem prepoznamo delove sopstvene prirode. Tako sagledavamo dublje i celovitije probleme s kojima se suočavamo – i stavljamo ih u novu perspektivu.
Svaka priča u ovoj knjizi počinje nekom vrstom patnje, koja se kroz razgovor sa terapeutom postepeno isceljuje. Petnaest slučajeva objedinjenih u ovoj knjizi podsećaju nas da smo svi ranjivi i da čeznemo za istinskom povezanošću.
Bogato profesionalno iskustvo psihijatra Stefana Jerotića pruža čitaocu jedinstven uvid u situacije koje na prvi pogled deluju bezizlazno. A od trenutka kada potražimo pomoć odškrinuti smo vrata ka smirenju, razumevanju i izlečenju.
„Posebno je dragocena istovremeno intimna i profesionalna refleksija autora u susretu sa ljudima sa kojima gradi lekoviti psihoterapijski odnos.“
– Nevena Čalovska Hercog
„Uzbudljive, zanimljive, poučne i sjajno napisane priče iz psihijatrijske ordinacije. Stefan Jerotić vešto vođenom naracijom razbija mnoge uvrežene predrasude i stereotipe o psihijatriji i demistifikuje proces psihoterapije. Ujedno, otkriva nam psihoterapiju kao očaravajuću i složenu veštinu.“
– Žarko Trebješanin
Ljudski život je priča koja nas vodi od ličnog iskustva ka univerzalnim istinama, pružajući nam na tom putu priliku da u drugačijem prepoznamo delove sopstvene prirode. Tako sagledavamo dublje i celovitije probleme s kojima se suočavamo – i stavljamo ih u novu perspektivu.
Svaka priča u ovoj knjizi počinje nekom vrstom patnje, koja se kroz razgovor sa terapeutom postepeno isceljuje. Petnaest slučajeva objedinjenih u ovoj knjizi podsećaju nas da smo svi ranjivi i da čeznemo za istinskom povezanošću.
Bogato profesionalno iskustvo psihijatra Stefana Jerotića pruža čitaocu jedinstven uvid u situacije koje na prvi pogled deluju bezizlazno. A od trenutka kada potražimo pomoć odškrinuti smo vrata ka smirenju, razumevanju i izlečenju.
„Posebno je dragocena istovremeno intimna i profesionalna refleksija autora u susretu sa ljudima sa kojima gradi lekoviti psihoterapijski odnos.“
– Nevena Čalovska Hercog
„Uzbudljive, zanimljive, poučne i sjajno napisane priče iz psihijatrijske ordinacije. Stefan Jerotić vešto vođenom naracijom razbija mnoge uvrežene predrasude i stereotipe o psihijatriji i demistifikuje proces psihoterapije. Ujedno, otkriva nam psihoterapiju kao očaravajuću i složenu veštinu.“
– Žarko Trebješanin
264 pages, Paperback
Published November 17, 2025
8 people are currently reading
47 people want to read
About the author
Stefan Jerotić
1 book3 followersStefan Jerotić je psihijatar i psihoterapeut Klinike za psihijatriju UKCS i asistent na Katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Klinički i naučno se bavi stanjima anksioznosti, depresije, bipolarnog poremećaja, psihoze i graničnim područjima filozofije i medicine, posebno fenomenologijom. Dobitnik je Pohvalnice Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu za doktorsku diserataciju i Godišnje nagrade Udruženja Psihijatara Srbije za najbolji rad mladih istraživača. Autor je niza radova u domaćim i međunarodnim časopisima i književnih priča iz domena spekulativne fikcije.
Živi i radi u Beogradu.
Živi i radi u Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 5 of 5 reviews
January 3, 2026
Kao psihoterapeutu početniku, ova knjiga je značajna na toliko mnogo nivoa. Preko stavljanja akcenta na odnos terapeuta i klijenta, načina rada, sjajnih uvida i zaključaka, pa do onoga što će nas sve u ovoj profesiji verovatno večno proganjati, a to je pitanje da li smo pogrešili, da li je nešto moglo drugačije? Hvala dr Jerotiću na svakom poglavlju ove knjige, iz svakog sam nešto naučila. Petica kao vrata od mene.
January 9, 2026
Сјајна књига. Стефан пише кратко, разговетно и јасно. Велике теме и концепте саопштава нам кроз разговоре са својим клијентима и коментарима на њ. Назире се дубина скоро сваког пасуса. Волео би у следећој књизи да видим мало више разраде, поред свега што је већ на месту. Свака препорука
December 30, 2025
Baš mi je legla!
December 29, 2025
Ovo nije još jedna knjiga o samopomoći. Nije ni farisejska trivija zvana „popularna psihologija". Ovo su lekarski dnevnici podlegli kodeksu Hipokratove zakletve, sa mrvom komercijalizacije i didaktičkim ostrvcima unutar potke.
Kada neko voli svoj poziv i radi ga predano, sistematičnost se nekako spontano nameće, a time i sadržajnost koja, pretočena u ovakav vid iskaza, ne narušava ni za trenutak profesionalizam dr Jerotića.
Nazivi poglavlja mogu da ostave trag slutnje šta se u njima krije, ali ne otkrivaju suštinu, do koje se ipak mora doći čitanjem. Stil koji doktor baštini je deskriptivno-deklarativni sa mrvicom epistolarnog. Slično kao u pisanju revijskih radova ili obrazlaganju naučnih rezultata: postavka — opis — objašnjenje — zaključak. Epistolarni deo se odnosi na zapisivanje njegovih misli, zapažanja i transkripciju upravnog govora. Mogu da počnu iskaznom rečnicom ili svega nekim pojmom.
Ne znam da li je poglavlja slagao nekim hronološkim redom po datumima slučajeva — pretpostavljam da ne, ali se, kako odmiču, vidi sazrevanje jednog lekara u kliničkoj praksi: način njegovog obraćanja pacijentu (od rezervisanog do primetno toplijeg, što i sam dr Jerotić primećuje i priznaje u pasusima), govor tela (na kome autor dobrano insistira, opisujući skoro neizostavno posturu i habitus kako pacijenata tako i svoj u odnosu na dati slučaj), atmosferu koja se napravi kada određena energija uđe u ordinaciju (Stefan to donosi vrlo kolorimetrijski — od spektra boja do temperaturne mape prostorije koja se u datom trenutku menja) do boje glasa i subliminalnih pokreta koji nekad govore drugačije nego što to pacijent verbalizuje.
Iz svoje kliničke prakse dr Jerotić je izvukao slučajeve koji su možda najučestaliji: anksioznost, depresija, ADHD (ili umišljaj istog dok se ne dokaže prokrastinacija), dismorfija, anoreksija i ortoreksija, suicidne tendencije, manični poremećaji i td. Poslednje poglavlje je rezervisano za kovid dnevnike i tu se nekako celokupno iskustvo pojedinačnih slučajeva stapalo u jedno, jer je u tim uslovima postojala pletora slučajeva. U svakom poglavlju postoji mali intermeco koji ima didaktičku svrhu, rekao bih, gde je Stefan u ulozi edukatora a ne lekara i govori u tim delovima o etiologiji i patogenezi samog problema ali i o zabludama i zloupotrebama kojih je sve više u savremenom dobu, sa razvikom interneta i dostupnosti informacija koje nisu uvek tačne. On je daje eksplicitne „savete za život“, niti se upušta u tumačenja bilo kakve vrste, već pokazuje i objašnjava fenotip problema. I zbog toga mi je jako drago, što nema koketiranja sa „lajfkoučizmom“ već drži distancu i dostojanstveno predstavlja svoj poziv.
Stefan ima taj "old soul" način iskazivanja, i stil ovog dnevnika me vrlo podseća na stil pisanja profesora Zorana Živkovića — bez nagomilavanja, odmeren, mrvicu hladan ali opet vrlo zanimljiv i podsticajan za čitanje. Lekarski dnevnici su mi uvek interesantni valjda zato što su moji pacijenti nemi, hladni i ukočeni na limenom stolu, pa se nekad više osećam kao moderni haruspeks nego iscelitelj. Ne može se na ovom mestu upotrebiti kao iskaz glagol „uživati“, jer materijal ove knjige nema tu svrhu, ali mogu da kažem da mi je bilo drago što sam imao prilike da zavirim u lekarske dnevnike ovog mladog i produktivnog čoveka i da naučim odatle o pravilnom definisanju i razlikovanju pojedinih termina i opisa, pa je čitanje potrajalo duže nego što sam očekivao, ali – NIKO NIJE REKAO DA ĆE BITI LAKO.
Kada neko voli svoj poziv i radi ga predano, sistematičnost se nekako spontano nameće, a time i sadržajnost koja, pretočena u ovakav vid iskaza, ne narušava ni za trenutak profesionalizam dr Jerotića.
Nazivi poglavlja mogu da ostave trag slutnje šta se u njima krije, ali ne otkrivaju suštinu, do koje se ipak mora doći čitanjem. Stil koji doktor baštini je deskriptivno-deklarativni sa mrvicom epistolarnog. Slično kao u pisanju revijskih radova ili obrazlaganju naučnih rezultata: postavka — opis — objašnjenje — zaključak. Epistolarni deo se odnosi na zapisivanje njegovih misli, zapažanja i transkripciju upravnog govora. Mogu da počnu iskaznom rečnicom ili svega nekim pojmom.
Ne znam da li je poglavlja slagao nekim hronološkim redom po datumima slučajeva — pretpostavljam da ne, ali se, kako odmiču, vidi sazrevanje jednog lekara u kliničkoj praksi: način njegovog obraćanja pacijentu (od rezervisanog do primetno toplijeg, što i sam dr Jerotić primećuje i priznaje u pasusima), govor tela (na kome autor dobrano insistira, opisujući skoro neizostavno posturu i habitus kako pacijenata tako i svoj u odnosu na dati slučaj), atmosferu koja se napravi kada određena energija uđe u ordinaciju (Stefan to donosi vrlo kolorimetrijski — od spektra boja do temperaturne mape prostorije koja se u datom trenutku menja) do boje glasa i subliminalnih pokreta koji nekad govore drugačije nego što to pacijent verbalizuje.
Iz svoje kliničke prakse dr Jerotić je izvukao slučajeve koji su možda najučestaliji: anksioznost, depresija, ADHD (ili umišljaj istog dok se ne dokaže prokrastinacija), dismorfija, anoreksija i ortoreksija, suicidne tendencije, manični poremećaji i td. Poslednje poglavlje je rezervisano za kovid dnevnike i tu se nekako celokupno iskustvo pojedinačnih slučajeva stapalo u jedno, jer je u tim uslovima postojala pletora slučajeva. U svakom poglavlju postoji mali intermeco koji ima didaktičku svrhu, rekao bih, gde je Stefan u ulozi edukatora a ne lekara i govori u tim delovima o etiologiji i patogenezi samog problema ali i o zabludama i zloupotrebama kojih je sve više u savremenom dobu, sa razvikom interneta i dostupnosti informacija koje nisu uvek tačne. On je daje eksplicitne „savete za život“, niti se upušta u tumačenja bilo kakve vrste, već pokazuje i objašnjava fenotip problema. I zbog toga mi je jako drago, što nema koketiranja sa „lajfkoučizmom“ već drži distancu i dostojanstveno predstavlja svoj poziv.
Stefan ima taj "old soul" način iskazivanja, i stil ovog dnevnika me vrlo podseća na stil pisanja profesora Zorana Živkovića — bez nagomilavanja, odmeren, mrvicu hladan ali opet vrlo zanimljiv i podsticajan za čitanje. Lekarski dnevnici su mi uvek interesantni valjda zato što su moji pacijenti nemi, hladni i ukočeni na limenom stolu, pa se nekad više osećam kao moderni haruspeks nego iscelitelj. Ne može se na ovom mestu upotrebiti kao iskaz glagol „uživati“, jer materijal ove knjige nema tu svrhu, ali mogu da kažem da mi je bilo drago što sam imao prilike da zavirim u lekarske dnevnike ovog mladog i produktivnog čoveka i da naučim odatle o pravilnom definisanju i razlikovanju pojedinih termina i opisa, pa je čitanje potrajalo duže nego što sam očekivao, ali – NIKO NIJE REKAO DA ĆE BITI LAKO.
January 25, 2026
Књига "Нико није рекао да ће бити лако" није селф-хелп литература, нити је тако треба читати. Наравно, уколико неко од читалаца у њој пронађе објашњење сопствених проблема, почетну тачку ка личној промени или макар минимални знак разумевања, то је такође успех.
На основу примера из своје праксе, аутор извлачи закључке и нуди увиде који су истовремено и стручни и дубоко лично проживљени. Поглавља у којима пратимо ток психотерапијских сеанси са пацијентима, наизменично се смењују са поглављима у којима аутор појашњава контекст исприповедане ситуације, објашњава психопатолошке обрасце, даје основне карактеристике сваког од поменутих душевних поремећаја. Иако би то лако могло да склизне у сувопарност, то се ниједног тренутка не дешава – стил је жив, јасан и ненаметљив, а аутор се ни у једном моменту не поставља као непогрешиви ауторитет.
Управо ти наративни сегменти, у којима „присуствујемо“ терапијским сеансама са психијатром, представљају најјаче стране књиге. Приповедање је динамично, а атмосфера ординације дочарана је тако успешно да читалац заиста стиче утисак да је присутан у соби са психијатром и људима чије унутрашње драме полако избијају на површину. Све то делује доживљено, тече природно и изузетно је занимљиво.
Оно што бих изнео као минорну замерку јесте почетна крутост у приказу лика психијатра. У првим поглављима делује сувише ауторитарно и дистанцирано, а не као неко ко треба да буде подстрекивач промене и особа која ће дати смернице и путоказе ономе ко је у невољи. Како се приближавамо завршници, лик психијатра постаје човек од крви и меса, топлији, рањивији, особа која може и да погреши, особа која можда нема увек решење за сваку ситуацију.
С обзиром да сам и сам лекар, искуство читања ове књиге ми је било драгоцено. Подсетила ме је да је људска душа и даље један од најтајанственијих простора савремене медицине — и поред свих научних помака, још увек је недовољно истражена и до краја неухватљива. Управо зато су овакве књиге важне: јер подсећају да иза сваке дијагнозе стоји живот, а иза сваке симптоматологије — човек који се труди да нађе смисао.
Укратко, ово је промишљена, топла и узбудљива књига која је веома вредна читања. Мој лични утисак иде ка јакој четворци, и то не као критика већ као искрен знак поштовања према делу које отвара важна питања, подстиче на размишљање и нуди продуховљујуће читалачко искуство.
На основу примера из своје праксе, аутор извлачи закључке и нуди увиде који су истовремено и стручни и дубоко лично проживљени. Поглавља у којима пратимо ток психотерапијских сеанси са пацијентима, наизменично се смењују са поглављима у којима аутор појашњава контекст исприповедане ситуације, објашњава психопатолошке обрасце, даје основне карактеристике сваког од поменутих душевних поремећаја. Иако би то лако могло да склизне у сувопарност, то се ниједног тренутка не дешава – стил је жив, јасан и ненаметљив, а аутор се ни у једном моменту не поставља као непогрешиви ауторитет.
Управо ти наративни сегменти, у којима „присуствујемо“ терапијским сеансама са психијатром, представљају најјаче стране књиге. Приповедање је динамично, а атмосфера ординације дочарана је тако успешно да читалац заиста стиче утисак да је присутан у соби са психијатром и људима чије унутрашње драме полако избијају на површину. Све то делује доживљено, тече природно и изузетно је занимљиво.
Оно што бих изнео као минорну замерку јесте почетна крутост у приказу лика психијатра. У првим поглављима делује сувише ауторитарно и дистанцирано, а не као неко ко треба да буде подстрекивач промене и особа која ће дати смернице и путоказе ономе ко је у невољи. Како се приближавамо завршници, лик психијатра постаје човек од крви и меса, топлији, рањивији, особа која може и да погреши, особа која можда нема увек решење за сваку ситуацију.
С обзиром да сам и сам лекар, искуство читања ове књиге ми је било драгоцено. Подсетила ме је да је људска душа и даље један од најтајанственијих простора савремене медицине — и поред свих научних помака, још увек је недовољно истражена и до краја неухватљива. Управо зато су овакве књиге важне: јер подсећају да иза сваке дијагнозе стоји живот, а иза сваке симптоматологије — човек који се труди да нађе смисао.
Укратко, ово је промишљена, топла и узбудљива књига која је веома вредна читања. Мој лични утисак иде ка јакој четворци, и то не као критика већ као искрен знак поштовања према делу које отвара важна питања, подстиче на размишљање и нуди продуховљујуће читалачко искуство.
Displaying 1 - 5 of 5 reviews