What do you think?
Rate this book
After Sound: Toward a Critical Music
After Sound considers contemporary art practices that reconceive music beyond the limitation of sound. This book is called After Sound because music and sound are, in Barrett's account, different entities. While musicology and sound art theory alike typically equate music with pure instrumental sound, or absolute music, Barrett posits music as an expanded field of artistic practice encompassing a range of different media and symbolic relationships. The works discussed in After Sound thus use performance, text scores, musical automata, video, social practice, and installation while they articulate a novel aesthetic space for a radically engaged musical practice. Coining the term "critical music," this book examines a diverse collection of art projects which intervene into specific political and philosophical conflicts by exploring music's unique historical forms.
Through a series of intimate studies of artworks surveyed from the visual and performing arts of the past ten years-Pussy Riot, Ultra-red, Hong-Kai Wang, Peter Ablinger, Pauline Boudry and Renate Lorenz, and others- After Sound offers a significant revision to the way we think about music. The book as a whole offers a way out of one of the most vexing deadlocks of contemporary cultural the choice between a sound art effectively divorced from the formal-historical coordinates of musical practice and the hermetic music that dominates new music circles today.
Through a series of intimate studies of artworks surveyed from the visual and performing arts of the past ten years-Pussy Riot, Ultra-red, Hong-Kai Wang, Peter Ablinger, Pauline Boudry and Renate Lorenz, and others- After Sound offers a significant revision to the way we think about music. The book as a whole offers a way out of one of the most vexing deadlocks of contemporary cultural the choice between a sound art effectively divorced from the formal-historical coordinates of musical practice and the hermetic music that dominates new music circles today.
250 pages, Hardcover
First published December 17, 2015
2 people are currently reading
51 people want to read
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
July 2, 2022
Zvuk nije muzika. To je, valjda, jasno.
Zvuk je građa muzike, a muzika je institucionalizovana organizacija zvuka. Muzika je, zapravo, ustaljena praksa koja snagom svog oblika biva predstavljena kao takva. Granice zvuka i muzike granice su kulture i epohe. Granice muzike se određuju prema vremenu – mnogi savremeni muzički oblici pre vek i po ne bi uopšte bili prepoznati kao muzika. Kada se svemu tome dodaju sa jedne strane avangardne praske i sa druge strane masmediji, dolazi do jedne isprepletanosti koja iziskuje maltene sasvim nov teorijski aparat. Uspeh avangarde je, zapravo, njena smrt. To se dešava kada neki avangardni postupak dođe u glavni tok i tu se udomi. Gotovo sve ono što danas u društvenim medijima i aplikacijama uzimamo zdravo za gotovo, može da se čita kao avangardni san koji je otišao predaleko da bi na kraju samog sebe zaboravio.
Ali, da ne skliznem u neku priču koja ne treba sad da se ispriča, sudbina muzike je, poput ostalih umetnosti, takav da sve više postaje koncept nego organizacija zvuka. I začuđujuće retko se čuje kako je tu Hegel sasvim u pravu – dematerijalizacija i „smrt” umetnosti je nužna. Svetski duh se kroz nju ostvaruje: što manje materijalnog i, u nedostatku boljeg izraza, što više idejnog – to je putanja. Stoga bi ponajbolji primer za muziku kao koncept mogao da se nađe kod, inače meni omiljenog lika, Džona Kejdža. U čuvenoj kompoziciji 4'33", Kejdž je bukvalno izložio tišinu kao muziku. Ko god bi kompoziciju izvodio, morao bi da tačno određen period, ne proizvodi zvuk. Ipak, muzika je neizbežna, jer svako u sali, uključujući i izvođače, neki zvuk moraju da proizvode. A da smo u nekom eksperimentalnom okruženju, supergluvoj, potpuno izolovanoj sobi, mogli bismo čuti i sopstvene organe, sopstvenu krv. A i sam mikrosvet ima svoje zvuke, razume se, samo je pitanje kako bismo mogli do njih doći.
Kejdžova negacija zvuka je trijumf sveprisutnosti muzike. (Možda muzika onda i nije organizacija zvuka nego oblikovanje tišine?)
Autor monografije „After Sound” pokušava da govori o još jednom koraku dalje – o muzici kao polju konceptualno-angažovano-političkog delovanja. Koliko god ideja bila uzbudljiva, realizacija nije opravdala početne postavke i to pre svega zbog prenebregavanja metafizičkih potencijala konceptualne muzike. Ukoliko se odustane od aestesis-a, oznaka muzike postaje ako ne sasvim proizvoljna, onda tek oznaka političkog čina.
Tako je autor razmatrao kako:
1) Ultra-red umetnička grupa tumači Kejdžovu kompoziciju 4'33" u kontekstu epidemije HIV-a. Tišina je smrt, sida je smrt, ergo, Kejdž je komponovao o smrti.
2) Pussy Riot predstavljaju primer konceptualne umetnosti (!?!?!?) jer su razmontirale represivnu logiku pravoslavlja i Putinovu autokratiju. Autor misli da se Žižek slaže sa ovim. A dodaje i Žižekovu primedbu da je svaki jezik nasilje jer razdvaja subjekat od objekta, odnosno, pojavno i pojmovno.
3) Studenti muzičkih akademija u Americi dospevaju u još veće dugove nego studenti ostalih fakulteta. Kesi Tornton je o tome napravila performans. Nije morala.
4) Svi znamo da Joko Ono ne zna da peva, ali da, uprkos tome, to radi. A ima i koncept. Buka je neželjeni zvuk, koji može postati muzika. Zato valja čitati Šenbergova pisma.
Spomenut je i jedan rad Hong-Kai Vang, koji sam mislio da sam imao prilike da vidim na prošlom Oktobarskom salonu, ali će biti da sam omašio.
Volim reč soundcape i nisam fasciniran knjigom. Džaba Grejber, džaba Mejasu, džaba Delez feat. Gatari, džaba Marks, džaba Dziga Vertov, kad im nisi dobar domaćin u svom sopstvenom akademskom štivu.
Zvuk je građa muzike, a muzika je institucionalizovana organizacija zvuka. Muzika je, zapravo, ustaljena praksa koja snagom svog oblika biva predstavljena kao takva. Granice zvuka i muzike granice su kulture i epohe. Granice muzike se određuju prema vremenu – mnogi savremeni muzički oblici pre vek i po ne bi uopšte bili prepoznati kao muzika. Kada se svemu tome dodaju sa jedne strane avangardne praske i sa druge strane masmediji, dolazi do jedne isprepletanosti koja iziskuje maltene sasvim nov teorijski aparat. Uspeh avangarde je, zapravo, njena smrt. To se dešava kada neki avangardni postupak dođe u glavni tok i tu se udomi. Gotovo sve ono što danas u društvenim medijima i aplikacijama uzimamo zdravo za gotovo, može da se čita kao avangardni san koji je otišao predaleko da bi na kraju samog sebe zaboravio.
Ali, da ne skliznem u neku priču koja ne treba sad da se ispriča, sudbina muzike je, poput ostalih umetnosti, takav da sve više postaje koncept nego organizacija zvuka. I začuđujuće retko se čuje kako je tu Hegel sasvim u pravu – dematerijalizacija i „smrt” umetnosti je nužna. Svetski duh se kroz nju ostvaruje: što manje materijalnog i, u nedostatku boljeg izraza, što više idejnog – to je putanja. Stoga bi ponajbolji primer za muziku kao koncept mogao da se nađe kod, inače meni omiljenog lika, Džona Kejdža. U čuvenoj kompoziciji 4'33", Kejdž je bukvalno izložio tišinu kao muziku. Ko god bi kompoziciju izvodio, morao bi da tačno određen period, ne proizvodi zvuk. Ipak, muzika je neizbežna, jer svako u sali, uključujući i izvođače, neki zvuk moraju da proizvode. A da smo u nekom eksperimentalnom okruženju, supergluvoj, potpuno izolovanoj sobi, mogli bismo čuti i sopstvene organe, sopstvenu krv. A i sam mikrosvet ima svoje zvuke, razume se, samo je pitanje kako bismo mogli do njih doći.
Kejdžova negacija zvuka je trijumf sveprisutnosti muzike. (Možda muzika onda i nije organizacija zvuka nego oblikovanje tišine?)
Autor monografije „After Sound” pokušava da govori o još jednom koraku dalje – o muzici kao polju konceptualno-angažovano-političkog delovanja. Koliko god ideja bila uzbudljiva, realizacija nije opravdala početne postavke i to pre svega zbog prenebregavanja metafizičkih potencijala konceptualne muzike. Ukoliko se odustane od aestesis-a, oznaka muzike postaje ako ne sasvim proizvoljna, onda tek oznaka političkog čina.
Tako je autor razmatrao kako:
1) Ultra-red umetnička grupa tumači Kejdžovu kompoziciju 4'33" u kontekstu epidemije HIV-a. Tišina je smrt, sida je smrt, ergo, Kejdž je komponovao o smrti.
2) Pussy Riot predstavljaju primer konceptualne umetnosti (!?!?!?) jer su razmontirale represivnu logiku pravoslavlja i Putinovu autokratiju. Autor misli da se Žižek slaže sa ovim. A dodaje i Žižekovu primedbu da je svaki jezik nasilje jer razdvaja subjekat od objekta, odnosno, pojavno i pojmovno.
3) Studenti muzičkih akademija u Americi dospevaju u još veće dugove nego studenti ostalih fakulteta. Kesi Tornton je o tome napravila performans. Nije morala.
4) Svi znamo da Joko Ono ne zna da peva, ali da, uprkos tome, to radi. A ima i koncept. Buka je neželjeni zvuk, koji može postati muzika. Zato valja čitati Šenbergova pisma.
Spomenut je i jedan rad Hong-Kai Vang, koji sam mislio da sam imao prilike da vidim na prošlom Oktobarskom salonu, ali će biti da sam omašio.
Volim reč soundcape i nisam fasciniran knjigom. Džaba Grejber, džaba Mejasu, džaba Delez feat. Gatari, džaba Marks, džaba Dziga Vertov, kad im nisi dobar domaćin u svom sopstvenom akademskom štivu.
Read
May 1, 2017700.108 B2743 2016
Displaying 1 - 2 of 2 reviews