What do you think?
Rate this book
Die Schuldlosen (Transfer Bibliothek)
Ein grenzüberschreitender Roman über eine furchtlose Frau.
Iris und Relja kehren mit der Mutter zurück in das zerstörte Haus im Grenzland zu Bosnien. Die Geschwister und der Nachbarsjunge Nino durchstreifen das entvölkerte Dorf, baden im Fluss, erkunden Körper. Iris den eigenen und den von Nino. Nino hingegen träumt von ihrem Bruder Relja. Die symbiotische Dreierbeziehung zerfällt, Nino und Relja
gehen fort, die eigenwillige Iris bleibt zurück. Kneipen, Lkw-Kabinen, Autorückbänke. Kompromisslos erkämpft sich Iris ein selbstbestimmtes Leben an der Schwelle zum neuen Jahrtausend, bewahrt sich ihre seelische Unversehrtheit in einer verwüsteten Welt. Rebellion und Selbstermächtigung einer jungen Frau, die auf den Ruinen der Väter eine Zukunft bauen muss.
Ein literarisches Ereignis von seltener emotionaler Wucht.
Iris und Relja kehren mit der Mutter zurück in das zerstörte Haus im Grenzland zu Bosnien. Die Geschwister und der Nachbarsjunge Nino durchstreifen das entvölkerte Dorf, baden im Fluss, erkunden Körper. Iris den eigenen und den von Nino. Nino hingegen träumt von ihrem Bruder Relja. Die symbiotische Dreierbeziehung zerfällt, Nino und Relja
gehen fort, die eigenwillige Iris bleibt zurück. Kneipen, Lkw-Kabinen, Autorückbänke. Kompromisslos erkämpft sich Iris ein selbstbestimmtes Leben an der Schwelle zum neuen Jahrtausend, bewahrt sich ihre seelische Unversehrtheit in einer verwüsteten Welt. Rebellion und Selbstermächtigung einer jungen Frau, die auf den Ruinen der Väter eine Zukunft bauen muss.
Ein literarisches Ereignis von seltener emotionaler Wucht.
287 pages, Kindle Edition
First published January 1, 2024
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 6 of 6 reviews
March 4, 2025
Nakon i više nego dobro prihvaćenog debitantskog romana „Nadohvat“, drugi se roman mlade nade hrvatske književnosti itekako očekivao. Utoliko je možda razočarao temom kojom se bavi, iako mi se čini da je tema namjerno izabrana kako bi roman bio što provokativniji. Pri čemu je autorica spretno iskoristila i vlastitu poziciju za izbor takve teme (nije teško zamisliti, kakve bi reakcije na ovakav roman bile da ga je napisao muškarac?)
A tema je valjda najmučnija kakvu možemo zamisliti (ok, osim eksplicitnog nasilja, kojeg ovdje, osim jedne scene, ipak nema). Djevojčica (djevojka? godine likova vrlo su neodređene) Iris odrasta s majkom Lenkom i starijim bratom Reljom u neimenovanom porušenom selu, teško stradalom u ratu, negdje u zabačenom dijelu Hrvatske, kamo su dospjeli bježeći iz većeg grada (Zagreba?) zbog, pretpostavljamo, nepodobne etničke pripadnosti (i opet – to je samo naznačeno, i potom dodatno naglašeno biranim leksikom na određenim mjestima). O realnim okolnostima njihova preseljenja u ruralnu sredinu ne doznajemo gotovo ništa, osim da se sve skupa odigralo dok je Iris bila još vrlo mala – toliko mala, da joj se o životu u gradu tek tu i tamo pripovijeda i ona se toga prisjeća kao kroz maglu. Selo u koje su dospjeli i u kojem sad žive je majčino rodno selo, žive kod djeda („đeda“) po majci, koji umire 1999. – to je, uz završetak romana koji se odvija 2011., jedina konkretna godina za koju se možemo uhvatiti, i oko koje se mogu rasporediti ostali događaji, jer pripovijedanje teče nekronološki i događanja je teško posložiti u neki vremenski okvir. Vrlo brzo u romanu se pojavljuju opisi onog što je u najavama i predstavljanjima najviše i istaknuto, a to je prerana seksualizacija glavne junakinje, koja, očito u potrazi za bliskošću (a moguće i zbog djetinjeg straha od smrti i gubitka koji ni s kim nije uspjela dovoljno razjasniti), u seksualne odnose stupa i s vlastitim bratom i njegovim (njihovim) prijateljem iz susjedstva, dječakom Ninom. Ti su momenti oni od kojih vam se prilikom čitanja okreće želudac, ali moram priznati da su bili manje vulgarni od onog što sam očekivala čitajući najave romana.
Od tih hiperseksualiziranih, a u stvari mučnih djevojačkih situacija, u romanu mi je bila zanimljivija (bes)perspektiva života u poratnim godinama u ruralnom i zanemarenom području Hrvatske, na svega par sati vožnje od glavnog grada. Već i ta tema sama po sebi bila bi dovoljno teška, a s dodanim incestuoznim momentima, roman postaje izuzetno neugodan i odbojan za čitanje, i teško mu pomaže i pedantno izbrušen, na mahove gotovo poetski stil pripovijedanja. Autorici treba priznati značajan napredak u stilu, pažnju u vođenju rečenice, birane riječi (regionalizme) koji dodatno potcrtavaju atmosferu, i to je svakako najveća kvaliteta ovog inače teškog i neprivlačnog romana. Čitanje donekle olakšavaju kratka poglavlja, grupirana u cjeline naslovljene prema glavnom motivu koji se kroz njih provlači („Ljeto“, „Prijateljica“, „Gost“, „Orah“, „Zenit“, ...).
Meni osobno, u romanu je nedostajalo motivacije likova. Ok, za brata Relju rano shvaćamo da naginje nasilnom ponašanju (scena davljenja pilića u tom smislu je vrlo upečatljiva), ali ništa više od toga, o Iris doznajemo više iz njezinih postupaka, dok je majka – Lenka – potpuna enigma. U poglavlju „Zenit“ doznajemo ponešto o njezinoj mladosti i vezi s budućim ocem Relje i Iris, i to je možda najzanimljiviji moment u romanu, šteta da nije bolje razrađen jer nedostaje poveznica između mlade, samosvjesne 16-godišnjakinje sa stare fotografije i žene u romanu čija se djeca klate okolo po selu, rade to što rade, a o majci u to vrijeme ne doznajemo ništa.
U cjelini, roman pomalo razočarava. Iako autorica nesumnjivo ima veliki talent i stilističke sposobnosti, kao da je ovakvim izborom teme i načinom pisanja zagrabila u smjeru koji će teško privući čitatelje. Uostalom, i mučne teme mogu biti napisane tako da se knjiga čita s užitkom. Ali ova knjiga nije takva.
A tema je valjda najmučnija kakvu možemo zamisliti (ok, osim eksplicitnog nasilja, kojeg ovdje, osim jedne scene, ipak nema). Djevojčica (djevojka? godine likova vrlo su neodređene) Iris odrasta s majkom Lenkom i starijim bratom Reljom u neimenovanom porušenom selu, teško stradalom u ratu, negdje u zabačenom dijelu Hrvatske, kamo su dospjeli bježeći iz većeg grada (Zagreba?) zbog, pretpostavljamo, nepodobne etničke pripadnosti (i opet – to je samo naznačeno, i potom dodatno naglašeno biranim leksikom na određenim mjestima). O realnim okolnostima njihova preseljenja u ruralnu sredinu ne doznajemo gotovo ništa, osim da se sve skupa odigralo dok je Iris bila još vrlo mala – toliko mala, da joj se o životu u gradu tek tu i tamo pripovijeda i ona se toga prisjeća kao kroz maglu. Selo u koje su dospjeli i u kojem sad žive je majčino rodno selo, žive kod djeda („đeda“) po majci, koji umire 1999. – to je, uz završetak romana koji se odvija 2011., jedina konkretna godina za koju se možemo uhvatiti, i oko koje se mogu rasporediti ostali događaji, jer pripovijedanje teče nekronološki i događanja je teško posložiti u neki vremenski okvir. Vrlo brzo u romanu se pojavljuju opisi onog što je u najavama i predstavljanjima najviše i istaknuto, a to je prerana seksualizacija glavne junakinje, koja, očito u potrazi za bliskošću (a moguće i zbog djetinjeg straha od smrti i gubitka koji ni s kim nije uspjela dovoljno razjasniti), u seksualne odnose stupa i s vlastitim bratom i njegovim (njihovim) prijateljem iz susjedstva, dječakom Ninom. Ti su momenti oni od kojih vam se prilikom čitanja okreće želudac, ali moram priznati da su bili manje vulgarni od onog što sam očekivala čitajući najave romana.
Od tih hiperseksualiziranih, a u stvari mučnih djevojačkih situacija, u romanu mi je bila zanimljivija (bes)perspektiva života u poratnim godinama u ruralnom i zanemarenom području Hrvatske, na svega par sati vožnje od glavnog grada. Već i ta tema sama po sebi bila bi dovoljno teška, a s dodanim incestuoznim momentima, roman postaje izuzetno neugodan i odbojan za čitanje, i teško mu pomaže i pedantno izbrušen, na mahove gotovo poetski stil pripovijedanja. Autorici treba priznati značajan napredak u stilu, pažnju u vođenju rečenice, birane riječi (regionalizme) koji dodatno potcrtavaju atmosferu, i to je svakako najveća kvaliteta ovog inače teškog i neprivlačnog romana. Čitanje donekle olakšavaju kratka poglavlja, grupirana u cjeline naslovljene prema glavnom motivu koji se kroz njih provlači („Ljeto“, „Prijateljica“, „Gost“, „Orah“, „Zenit“, ...).
Meni osobno, u romanu je nedostajalo motivacije likova. Ok, za brata Relju rano shvaćamo da naginje nasilnom ponašanju (scena davljenja pilića u tom smislu je vrlo upečatljiva), ali ništa više od toga, o Iris doznajemo više iz njezinih postupaka, dok je majka – Lenka – potpuna enigma. U poglavlju „Zenit“ doznajemo ponešto o njezinoj mladosti i vezi s budućim ocem Relje i Iris, i to je možda najzanimljiviji moment u romanu, šteta da nije bolje razrađen jer nedostaje poveznica između mlade, samosvjesne 16-godišnjakinje sa stare fotografije i žene u romanu čija se djeca klate okolo po selu, rade to što rade, a o majci u to vrijeme ne doznajemo ništa.
U cjelini, roman pomalo razočarava. Iako autorica nesumnjivo ima veliki talent i stilističke sposobnosti, kao da je ovakvim izborom teme i načinom pisanja zagrabila u smjeru koji će teško privući čitatelje. Uostalom, i mučne teme mogu biti napisane tako da se knjiga čita s užitkom. Ali ova knjiga nije takva.
April 15, 2025
Je li Ena Katarina Haler s 28 godina postala hrvatska Agota Kristof – europski nagrađivana autorica o čijoj sam trilogiji već pisao u Timbru? Nevini su svakako na tom tragu, a njezin, u Hrvatskoj nagrađivani prvijenac, nažalost nisam imao u rukama. No sadašnjost – a vrlo vjerojatno i budućnost – svakako su njezini.
Već sam dovoljno puta naglasio da ću ove godine u čitanju, a time i u Timbru, prednost davati mladim autorima. I ne mogu biti zadovoljniji tom odlukom. Nakon što su me oduševili Psi Dore Šustić, i Halerini Nevini potvrđuju da mladost u hrvatskoj književnosti ne znači nedostatak ozbiljnosti – naprotiv.
Ena Katarina piše bez zadrške, provokativno, i dovodi čitatelja do ruba odustajanja. Uopće ne sumnjam da će mnogi ostaviti knjigu nedovršenom – bilo zbog teme incesta, bilo zbog razbacane strukture u kojoj je sljedeće poglavlje često zapravo prethodno, a i zbog neizbježnog suočavanja s činjenicom da su protagonisti 'njihovi u našim krajevima'. Iako dolaze iz neimenovanog sela i neimenovanih nacionalnosti – kao i blizanci Agote Kristof – lako je parafrazirati naslov čuvene meksičke sapunice u 'I njihovi plaču'.
A upravo to ovom romanu daje posebnu provokativnost i univerzalnost – priča o poratnom odrastanju u nacionalno obilježenoj generaciji ratom razrušenih područja, pripovijedajući o ženskoj djevojčici koja prerano odraste. O djevojčici čiji je otac nesumnjivo bio i ratni zločinac.
Ena Katarina (1996.) je tek godinu dana starija od moje najstarije kćeri, ali njezini opisi devedesetih u razrušenom ruralnom području – od izgleda kućanstava do detalja koje sam i sam zaboravio – natjerali su me da dva-tri puta provjerim godinu rođenja. Terenska istraživanja zbog kojih se iz Zagreba jedno vrijeme i preselila negdje u pogranično ruralno područje očito su bila vrlo pedantna.
Kao i Kristof, nije ulazila u dublje motivacije, već se zadržala na roh-bau sudbini likova, puštajući me da sam odgonetnem odnose, dopišem praznine i rekonstrukcijom stvorim vlastiti smisao. Događaji su razbacani, bez čvrste kronologije, pa sam više puta provjeravao jesam li možda izostavio koji ulomak. A nakon što sam u intervjuima pročitao da je roman nastajao priču po priču, zamislio sam da su joj jednog dana svi listovi pali na pod, a ona ih samo pokupila i složila redom kojim ih je pronašla. Šalim se, naravno.
Baš kao što miješa epizode, tako miješa i stil – eksplicitne opise seksualnih scena spaja s lirskim opisima prostora. Ponekad čak i prijelomom teksta razdvaja dijelove rečenica, kao da su stihovi. Tehnički, knjiga je nelinearna, estetski razbarušena, emotivno nabijena – i baš takva je trebala biti.
Nisam ljubitelj depresivnih romana. Mnoge sam ostavio nakon pedesetak stranica. No Haler, unatoč raštrkanosti i grubosti, pronašla je način da me zadrži do kraja. Je li mogla ovu temu obraditi s manje vulgarnosti, biti fina, odmjerena, 'lijepo odgojena'? Naravno. Ali zašto bi? Zbog onih dvoličnih koje će to zasmetati, a istovremeno se klanjaju erotskim opusima Majdaka, Kvesića, Valenta, Raosa ili izričaju Vedrane Rudan? Zbog maloljetnosti likova? Pogrešnih krvnih zrnaca na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme? Neizrečenih nacionalnosti? Nedostatka eksplicitne osude nasilja? Ili zato što se protagonistica prostituira, a nije ju na to natjerao neki makro? Da je sve ovo ispisao muškarac, prošao bi kao Nabokov s Lolitom, dobio brojne zabrane, a 'ženske organizacije' bi ga stavile na 'crnu listu'.
Svatko može nešto zamjeriti ovoj mladoj autorici – ali ne i to da nije imala hrabrosti. Baš kao Dora Šustić, pokazala je više autorske smjelosti, i u izboru teme i u stilu, nego brojni stariji kolege. Baš kao Agota Kristof, i ona pokazuje da djeca nisu kriva – da se rađaju nevina, a odrastaju oblikovana okolinom, poviješću, prilikama i neprilikama.
Ponovit ću ono što sam već rekao – nema to veze s mladošću, već s hrabrošću i kreativnošću. A njezina je i sadašnjost i budućnost. Budućnost Nevinih, pak, je u godinama koje bi ga s običnih mogle preseliti na knjižnične police kultnih romana. Jer, i 'njihovi' Nevini plaču.
==
Podržite Timbar lajkom na Facebooku https://www.facebook.com/timbarnalibar
Pročitajte i druge osvrte na Dalmatinskom portalu: https://dalmatinskiportal.hr/kolumna/...
==
https://dalmatinskiportal.hr/zivot/-t...
==
https://www.vbz.hr/book/nevini-tu/
==
Već sam dovoljno puta naglasio da ću ove godine u čitanju, a time i u Timbru, prednost davati mladim autorima. I ne mogu biti zadovoljniji tom odlukom. Nakon što su me oduševili Psi Dore Šustić, i Halerini Nevini potvrđuju da mladost u hrvatskoj književnosti ne znači nedostatak ozbiljnosti – naprotiv.
Ena Katarina piše bez zadrške, provokativno, i dovodi čitatelja do ruba odustajanja. Uopće ne sumnjam da će mnogi ostaviti knjigu nedovršenom – bilo zbog teme incesta, bilo zbog razbacane strukture u kojoj je sljedeće poglavlje često zapravo prethodno, a i zbog neizbježnog suočavanja s činjenicom da su protagonisti 'njihovi u našim krajevima'. Iako dolaze iz neimenovanog sela i neimenovanih nacionalnosti – kao i blizanci Agote Kristof – lako je parafrazirati naslov čuvene meksičke sapunice u 'I njihovi plaču'.
A upravo to ovom romanu daje posebnu provokativnost i univerzalnost – priča o poratnom odrastanju u nacionalno obilježenoj generaciji ratom razrušenih područja, pripovijedajući o ženskoj djevojčici koja prerano odraste. O djevojčici čiji je otac nesumnjivo bio i ratni zločinac.
Ena Katarina (1996.) je tek godinu dana starija od moje najstarije kćeri, ali njezini opisi devedesetih u razrušenom ruralnom području – od izgleda kućanstava do detalja koje sam i sam zaboravio – natjerali su me da dva-tri puta provjerim godinu rođenja. Terenska istraživanja zbog kojih se iz Zagreba jedno vrijeme i preselila negdje u pogranično ruralno područje očito su bila vrlo pedantna.
Kao i Kristof, nije ulazila u dublje motivacije, već se zadržala na roh-bau sudbini likova, puštajući me da sam odgonetnem odnose, dopišem praznine i rekonstrukcijom stvorim vlastiti smisao. Događaji su razbacani, bez čvrste kronologije, pa sam više puta provjeravao jesam li možda izostavio koji ulomak. A nakon što sam u intervjuima pročitao da je roman nastajao priču po priču, zamislio sam da su joj jednog dana svi listovi pali na pod, a ona ih samo pokupila i složila redom kojim ih je pronašla. Šalim se, naravno.
Baš kao što miješa epizode, tako miješa i stil – eksplicitne opise seksualnih scena spaja s lirskim opisima prostora. Ponekad čak i prijelomom teksta razdvaja dijelove rečenica, kao da su stihovi. Tehnički, knjiga je nelinearna, estetski razbarušena, emotivno nabijena – i baš takva je trebala biti.
Nisam ljubitelj depresivnih romana. Mnoge sam ostavio nakon pedesetak stranica. No Haler, unatoč raštrkanosti i grubosti, pronašla je način da me zadrži do kraja. Je li mogla ovu temu obraditi s manje vulgarnosti, biti fina, odmjerena, 'lijepo odgojena'? Naravno. Ali zašto bi? Zbog onih dvoličnih koje će to zasmetati, a istovremeno se klanjaju erotskim opusima Majdaka, Kvesića, Valenta, Raosa ili izričaju Vedrane Rudan? Zbog maloljetnosti likova? Pogrešnih krvnih zrnaca na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme? Neizrečenih nacionalnosti? Nedostatka eksplicitne osude nasilja? Ili zato što se protagonistica prostituira, a nije ju na to natjerao neki makro? Da je sve ovo ispisao muškarac, prošao bi kao Nabokov s Lolitom, dobio brojne zabrane, a 'ženske organizacije' bi ga stavile na 'crnu listu'.
Svatko može nešto zamjeriti ovoj mladoj autorici – ali ne i to da nije imala hrabrosti. Baš kao Dora Šustić, pokazala je više autorske smjelosti, i u izboru teme i u stilu, nego brojni stariji kolege. Baš kao Agota Kristof, i ona pokazuje da djeca nisu kriva – da se rađaju nevina, a odrastaju oblikovana okolinom, poviješću, prilikama i neprilikama.
Ponovit ću ono što sam već rekao – nema to veze s mladošću, već s hrabrošću i kreativnošću. A njezina je i sadašnjost i budućnost. Budućnost Nevinih, pak, je u godinama koje bi ga s običnih mogle preseliti na knjižnične police kultnih romana. Jer, i 'njihovi' Nevini plaču.
==
Podržite Timbar lajkom na Facebooku https://www.facebook.com/timbarnalibar
Pročitajte i druge osvrte na Dalmatinskom portalu: https://dalmatinskiportal.hr/kolumna/...
==
https://dalmatinskiportal.hr/zivot/-t...
==
https://www.vbz.hr/book/nevini-tu/
==
May 8, 2025
Tematika je dobra,ali stil pisanja mi nekako nije sjeo.
May 17, 2026
Den Hauch des Todes habe ich in den 90er Jahren in Kroatien tatsächlich auch ab und zu einatmen müssen. Meine Aufenthalte dort beschränkten sich damals zwar in der Regel auf Friedenszeiten darauf, ich habe aber eine Bombardierung miterleben müssen. Was noch Jahre später allgegenwärtig war und ist, sind die Zerstörungen, die Einschusslöcher die niedergebrannten Häuser und die abgeriegelten Minenfelder. Und die Traumatisierung einer ganzen Generation
Iris kehrt mit ihrer Mutter aus Zagreb in das Grenzdorf zwischen Kroatien und Bosnien zurück. Lenkas Mutter wurde ermordet, der Vater lebt alleine und nimmt die Familie bei sich auf. Iris und ihr Bruder Relja sind einem Leben ausgeliefert mit dem sie unterschiedlich umgehen. Während der Bruder seine Wut an Mensch und Tier auslässt und gleichzeitig seiner Schwester nicht ganz uneigennützige Fürsorge zukommen lässt, konzentriert sich Iris darauf ein kleines Porzellanreh zu beschützen. Später kommt Nino dazu, der Nachbarsjunge und die drei bilden eine Gemeinschaft, die zwischen verlassenen Häusern und grausamen Geschichten aufwachsen. Eine merkwürdige Art der Zuneigung und Leidenschaft vereint sie zu einem Dreieck, das nicht gesund wirkt. Als die beiden Jungs später Iris verlassen, muss sie sich alleine den kriegerischen Dämonen der Vergangenheit stellen.
Haler geht in ihrem Text nicht gerade zimperlich mit dem Thema um. Wenn wir uns in Sicherheit wähnen, erfahren wir überfallartig Dinge, die wir lieber nicht gelesen hätten. Das fordert uns eine große Aufmerksamkeit und Selbstfürsorge ab. Ich hab ein ums andere Mal überlegt das Buch zur Seite zu legen, weil mir die Grausamkeit zu viel wurde, die hier ganz nebenbei eingeschoben sind. Die anspruchsvolle, lyrische Sprache bietet einen starken Kontrapunkt zum Inhalt. Der Sound äußert sich auch in eingefügten Versen, sogar bildlich in Absatzfolgen, die nicht sein müssten, oder ganzseitigen gedichtähnlichen Wortfolgen. Auch weiß man manchmal nicht, was der Realität entspricht und welche Szenen sich Iris herbei fantasiert. (Alb-)traumhafte Ereignisse wechseln sich schnell mit Alltagsleben ab. Dieser Text war ein ganzes Stück Arbeit - ernten konnte ich einen Roman, der es in sich hat und der mir immer noch ein mulmiges Gefühl bereitet.
Wenn ihr zu den Anspruchsvollen gehört, die die Auseinandersetzung mit stilistisch besonderen Romanen suchen, dann sei euch dieses Buch auf jeden Fall empfohlen.
Iris kehrt mit ihrer Mutter aus Zagreb in das Grenzdorf zwischen Kroatien und Bosnien zurück. Lenkas Mutter wurde ermordet, der Vater lebt alleine und nimmt die Familie bei sich auf. Iris und ihr Bruder Relja sind einem Leben ausgeliefert mit dem sie unterschiedlich umgehen. Während der Bruder seine Wut an Mensch und Tier auslässt und gleichzeitig seiner Schwester nicht ganz uneigennützige Fürsorge zukommen lässt, konzentriert sich Iris darauf ein kleines Porzellanreh zu beschützen. Später kommt Nino dazu, der Nachbarsjunge und die drei bilden eine Gemeinschaft, die zwischen verlassenen Häusern und grausamen Geschichten aufwachsen. Eine merkwürdige Art der Zuneigung und Leidenschaft vereint sie zu einem Dreieck, das nicht gesund wirkt. Als die beiden Jungs später Iris verlassen, muss sie sich alleine den kriegerischen Dämonen der Vergangenheit stellen.
Haler geht in ihrem Text nicht gerade zimperlich mit dem Thema um. Wenn wir uns in Sicherheit wähnen, erfahren wir überfallartig Dinge, die wir lieber nicht gelesen hätten. Das fordert uns eine große Aufmerksamkeit und Selbstfürsorge ab. Ich hab ein ums andere Mal überlegt das Buch zur Seite zu legen, weil mir die Grausamkeit zu viel wurde, die hier ganz nebenbei eingeschoben sind. Die anspruchsvolle, lyrische Sprache bietet einen starken Kontrapunkt zum Inhalt. Der Sound äußert sich auch in eingefügten Versen, sogar bildlich in Absatzfolgen, die nicht sein müssten, oder ganzseitigen gedichtähnlichen Wortfolgen. Auch weiß man manchmal nicht, was der Realität entspricht und welche Szenen sich Iris herbei fantasiert. (Alb-)traumhafte Ereignisse wechseln sich schnell mit Alltagsleben ab. Dieser Text war ein ganzes Stück Arbeit - ernten konnte ich einen Roman, der es in sich hat und der mir immer noch ein mulmiges Gefühl bereitet.
Wenn ihr zu den Anspruchsvollen gehört, die die Auseinandersetzung mit stilistisch besonderen Romanen suchen, dann sei euch dieses Buch auf jeden Fall empfohlen.
February 4, 2025
Vrlo neprivlačna i odbojna knjiga, i temom i likovima. Sami čemer i jad začinjen, zapravo presoljen, ionako depresivnom radnjom, seksom u svim mogućim oblicima. Na tristo stranica naprosto mi je bilo previše svega, previše, previše... Knjiga, i kad se bavi teškim temama, čitatelju bi trebala predstavljati užitak, no taj efekt je ovdje izostao. Taj dojam ( užitka pri čitanju) nije mi popravila niti činjenica da se autorica služila literarnim jezikom. To je na žalost bila i ostala jedina svjetla točka u ovoj čemernoj knjizi.
Displaying 1 - 6 of 6 reviews