Iver

by Oto Oltvanji

Pisac popularnih trilera Saša vodi devojku Miju, autorku dečjih knjiga i ilustratorku, na sever Vojvodine da je konačno upozna sa svojom porodicom. U pitanju nije bilo koja familija, nego Vitasovi – moćni klan umetnika, čije su četiri generacije muzičara, slikara, glumaca i književnika manje ili više vešti manipulatori koji vode računa o tome koga primaju u svoje okrilje.

I dok daje sve od sebe da im se dopadne, Mia se usput trudi da ignoriše sve učestalije znakove da se glava porodice, najuspešniji pevač šlagera u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji Rob Vitas ponaša neobičnije i od onoga kako je predstavljen u tabloidima. Mia će otkriti da on decenijama ljubomorno čuva tajnu o porodičnom prokletstvu i raskolu unutar familije, a da su Vitasovi podeljeni krvavim rivalitetom još od 19. veka.

U romanu Iver na videlo isplivavaju stogodišnje tajne, spletke i neobuzdane strasti. Iver je istovremeno porodična saga i uzbudljiv psihološki triler pun obrta u kojem ćete uživati do poslednje stranice.

Genres: Thriller, Fiction

416 pages, Paperback

First published February 23, 2015

About the author

Odrastao u Subotici, živi u Beogradu. Objavio je romane „Crne cipele“ (2005), „Kičma noći“ (2010) „Iver“ (2015) i „Polje meduza“ (2023). Njegova kratka proza sakupljena je u zbirci „Priče misterije i magije“ (2017). Kriminalistički roman za decu „Kako sam postao detektiv" izašao je 2019. godine. Preveo je na srpski knjige Lušesa Šeparda, Dejvida Šoa, Džordža Pelekanosa, Džonatana Litema, Loren Grof, Lija Čajlda, Roberta Silverberga i Rosa Makdonalda.

Grew up in Subotica, lives in Belgrade. His published novels are “Black Shoes” (2005), “Backbone of the Night” (2010), “Splinter” (2015), and "The Field of Jellyfish" (2023). Collection "Stories of Mystery and Magic" collects his short fiction. He published a crime novel for children "How I Became A Detective" in 2019. Translated into Serbian books by Lucius Shepard, David J. Schow, George Pelecanos, Jonathan Lethem, Lauren Groff, Lee Child, Robert Silverberg, and Ross Macdonald.

Reviews

[Kristijan · Rating 5 out of 5]

Sve obične porodice liče jedna na drugu, svaka čudna porodica čudna je na svoj način… Ovo bi mogao biti neki tag-line romana, ali time bih previše uprostio ono što je Oto Oltvanji maestralno dočarao na 400 strana “Ivera”.
Teško je klasifikovati ovako kompleksan roman. Ne bi ga trebalo odmah svrstati u suspense/triler jer Oltvanji umešno flertuje sa mnogim drugim žanrovima – psihološkom dramom (likovi su mu neverovatno životni i opipljivi), romansom (Saša i Mia, kao i druga romansa koju ne želim da spojlujem), satirom (na svet slavnih), istorijskom fikcijom (epidemija kolere u Vojvodini), misterijom, gotičkim romanom (kuća Vitasovih), hororom (veoma opipljiv osećaj straha i prokletstva) a možda čak i nekim vidom magijskog realizma (ne mogu baš da otvoreno kažem na šta mislim, if you know what i mean). Dakle, Oltvanji je u ovom romanu kombinovao mnogo toga i mora se priznati da su ključni elementi svih navedenih žanrova veoma uspešno iskorišteni za nešto poprilično sveže i novo, a pre svega drugačije od ostalih dela savremene srpske književnosti.
„Iver“ tematski pokriva različite sfere i ideje. Odlično je to što pisac glavne teme/ideje provlači kroz roman dualistički, čime naglašava potrebu za ekvilibrijumom – ravnotežom, koja ako se naruši teži ka novom uspostavljanju na drugom mestu/na drugačiji način. Najočigledniji dualiteti jesu tradicionalna/savremena porodica, tradicionalne/savremene vrednosti, uspon/pad, sreća/nesreća, ljubav/korist, tama/svetlost, tajna/otkrovenje, inspiracija/blokada, i još mnogi drugi... Čini se kao da je Oltvanji u ovih pet godina koje su protekle od prethodnog romana pažljivo premišljao, razmišljao, polirao i kalibrirao svoje novo „čedo“ kako bi postigao da ono bude u isti mah uravnoteženo i izbrušeno ali i toliko drugačije i iznenađujuće (da ne kažem očuđavajuće).
Još jedan neverovatno dobro iskorišten Oltvanjijev dualitet je odnos severa i juga – odnosno Vojvodine (Subotice) i Beograda. Kao neko ko je rođen u Vojvodini imao sam priliku da doživim nešto od tih tradicionalnih porodičnih momenata koje Oltvanji ocrtava u svom delu tako da mi je bilo nekako toplo oko srca kada sam čitao i prisećao se nekih izbledelih uspomena iz sopstvenog života na kojima se skoro uhvatila paučina. A kao beogradski student postdiplomac imam uvid i u drugu stranu ovog dualiteta i tačno razumem taj mali ali ipak značajan kulturološki prostor između severa i juga o kome Oltvanji piše.
Uplitanje istorijskih činjenica je takođe pravo osveženje, posebno pošto Oltvanji piše o jednom književno neistraženom momentu (barem ja nisam naleteo na roman sa ovih područja sa takvom tematikom) – epidemiji kolere u Vojvodini. Odlično je i to što roman ne zadire u politiku i nema potrebu za potcrtavanjem beznađa usred tranzicije ka novom dnu, koje mnogi propagiraju i o čemu sve više njih piše.
Odlično je i to što Oltvanji skoro pa metafikcijski isprobava i granice svog romana kroz dva glavna lika – Miu i Sašu. Oni su naizgled uspešni pisci, ali jedno će se suočiti sa blokadom i rešiti je na veoma „savremen“ način – kopirajući druge, a drugo će iskoristiti svoj životni nauk kako bi doseglo katarzu. Na momente mi se činilo kao da se sam Oltvanji podelio na ova dva lika i da piše o sebi. Naravno, ne mislim da Oltvanji kopira druge pisce, već da je na dobrim uzorima ispekao svoj zanat i naučio da stvara svoja dela. Primetno je da je Oltvanji završio anglistiku – u romanu ima elemenata klasika i gotičkih romana koje su britanski pisci ispolirali skoro do savršenstva – tu mislim pre svega na kuće poput Wuthering Heights, Thornfield Hall (Jane Eyre), Manderley (Rebecca) koje bukvalno pulsiraju poput živog bića, baš kao i fenomenalna Filoksera. Pretpostavljam da u romanu ima mnogo scena iz Oltvanjijevog detinjstva koje je preoblikovao tako da mu koriste pri opisivanju živopisnosti samog settinga (Filoksera sa okolinom) kao i za oslikavanje poretka u tradicionalnoj vojvođanskoj porodici.
Dakle, setting i atmosfera romana su fantastični. A malo je reći da su likovi živopisni. Svi članovi porodice deluju toliko životno i opipljivo, bukvalno trodimenzionalno. Među njima, kao najjači i najubedljiviji se izdvajaju Ilona (nađmama), Mia, Luka i naravno moj imenjak Kristijan (nisam subjektivan, stvarno je odličan lik!).
Poprilično je teško sročiti sve ono što mi se mota po glavi nakon čitanja, posebno zato što pokušavam da zaobiđem sve ono što bi moglo da otkrije tajnu romana. Ali, shvatili ste poentu – onaj ko uzme u ruke “Iver” neće požaliti. Oltvanji nam je na 400 strana pružio žestoku “vožnju” upakovanu u izuzetnu naraciju.
Na kraju imam potrebu da kažem jedno veliko hvala autoru zato što me je oduševio motivom koji ovaj roman deli sa filmom kojeg sam svojevremeno sasvim slučajno otkrio, a koji je postao jedan od mojih omiljenih filmova (film “Intacto”). Taj motiv je večito pitanje koje muči svakoga od nas i koren je skoro svakog sujeverja. Svaka čast na ideji, a njena realizacija je toliko uspešna i toliko je prevazišla moja očekivanja da ću roman sigurno čitati više puta (siguran sam da ima još mnogo stvari koje su mi pobegle iz vidokruga u toku prvog čitanja a koje strpljivo čekaju svoju apokalipsu).
Apsolutno čista petica!!! Možda čak i više od toga :D

[Tijana]

Iver je, definitivno, knjiga zbog koje sam donela novogodišnju odluku da više ne dajem ocene u zvezdicama, sem ako mi se nešto ne dopadne za pet zvezdica :/
Jer.. eto. Srce me boli. Davala sam mnogo gorim knjigama četiri zvezdice jer su u startu imale skroman cilj koji su pošteno ispunjavale. A Iver se u startu postavio ambiciozno, ono, baš ambiciozno. I da ne grešim dušu, dobro je počeo. Oltvanji je smislio odličan koncept, očigledno razradio zaplet od početka do kraja, lepo postavio likove, ima već ispisan stil... i onda, truba. Mislim, da, dobili smo - i pored svega - knjigu koja se guta a ne čita, i ako se Iveru pristupi samo sa tim očekivanjem, onda je sve ok. Osim što nije.
Gde je zaribalo? Dve osnovne stvari: a) previše američkih B-filmova u dijalozima i još ponegde, ali to bi se dalo prevazići b) motivacija. Motivacija me je ubila. Oltvanji prikaže živopisan lik, jasno ga i uverljivo ocrta, sve super, i onda taj lik postupa van karaktera, ili van osnovne ljudske logike, zato što je to neophodno za zaplet. Jednom, dvaput, deset puta. Mia najčešće, potom i ostali.
Bilo kakvo zalaženje u detalje nosilo bi sa sobom teško spojlovanje, pa neću :( ali, vratimo se na početak i ponovimo, srce me boli, jer ovo je bukvalno moglo da bude sjajno(reći ću samo: psiho-horor o Zafiru Hadžimanovu i njegovoj familiji! domaći žanr sa glavnom junakinjom koja ima posao! I to je ilustratorka! Za decu! Domaći žanr roman koji je osmišljen od početka do kraja i ne meandrira!) a na kraju nije bilo (likovi se ponašaju kao idioti sve vreme!) i beskrajno mi je krivo zbog toga.
Baš nisam htela da rantujem, odložila sam zapisivanje utisaka zbog toga, a na kraju, eto ipak. :(
(editovano da se skine kapslok dreka)

[Emina · Rating 4 out of 5]

Vrlo dobar triler-misterija, stranice same lete... ne sjećam se kada sam ovako brzo pročitala ipak pozamašnu knjigu. Bilo je uzbudljivo, napeto, likovi su fino dočarani ali zadnih 20% knjige nije bio baš po mom ukusu. Zasmetale su mi neke nelogičnosti u potezima protagonista i neke olako prihvaćene činjenice. Preko par bitnih stvari pisac je samo preletio. Ne mogu da govorim o detaljima jer bi bilo opasan spojler ali meni je ostalo da visi pitanje "i to je to?? pomirit ćemo se sa tim dešavanjem i na sljedećoj stranici nastaviti priču bez da je prethodno dešavanje zaokruženo?"
Svidjeli su mi se historijski dijelovi, čak bih voljela da je bilo malo više priče o tome. Interesantne su nenapadne kritike modernog društva (onako provučene kroz karaktere i životni stil likova).
Također, vrlo malo čitam savremene pisce sa naših prostora, i bilo je pravo osvježenje pročitati jednu dobru knjigu a koja je vezana za mentalitet sličan mom jer sa užurbanim New York-om ili modernim Londonom nemam baš previše dodirnih tačaka. :)

[Milan]

Imao sam dva suprotna osećanja, ili predubeđenja, pre nego što sam počeo da čitam knjigu "Iver". Sa jedne strane knjigu na samoj naslovnoj strani preporučuje verovatno najgori srpski živi pisac, a sa druge strane Oltvanji mi je u nastupima delovao kao kul lik čije sam priče čitao još u Politikinom Zabavniku.
Glavna junakinja romana, strip crtačica, Mija upoznaje čudnu porodicu svog dečka Saše. Na prvi pogled oni deluju kao obična ekscentična porodica umetnika, međutim Miji ubrzo postaje očigledno da iza pastoralne slike stoji porodična tajna/prokletstvo/nešto treće.
Knjiga je, uprkos naslovnoj preporuci, dobra. Od prve stranice prosto zgrabi čitaoca i ne pušta ga da odras... ovaj, da prekine sa čitanjem. Zanimljiva je, dinamična, nema dosadnih delova, lako se čita, drži pažnju... Nemojte da očekujete "WOW" momente, ali ovo je sasvim pristojna knjiga za opuštanje.

[Marijana Ivanovic · Rating 4 out of 5]

Skoro pa odličan roman za mene.
Da nije kuća završila gdje je na kraju knjige bilo bi mi baš po guštu.
Mogla je ostati na tamo gdje je i bila.
Nekad je " manje više" .
Nakon Polja meduza i Ivera, Oltvanji mi spada u kategoriju sigurnih domaćih autora.
Vidim kako imam slično mišljenje kao i većina koka je knjigu čitala.

[Đorđe Bajić]

Pročitano, upravo! Ko voli da čita Oltvanjija, neće biti, verujem, razočaran njegovim novim romanom. Što se mene tiče, prijao mi je, ali smatram da je centralni motiv Ivera bio pogodniji za novelu nego za roman od 400 stranica. U tom kontekstu, tempo Kičme noći mi je bolje legao i bio baš po mom ukusu. Namerni otklon od fantastike i žanra u Iveru je zanimljiv izbor, a ostaje da se vidi da će ova odluka privući i one koje ranije nisu čitali dela ovog zanimljivog autora. Takođe, nadam se da na novi roman nećemo morati da čekamo pet godina.

Intervju sa Oltvanjijem: http://citymagazine.rs/clanak/oto-olt...

[Aleksandar Nikolić · Rating 5 out of 5]

Ako će cepidlačimo više je 6/5

[Milos Zerzevski · Rating 2 out of 5]

Kao neko ko zivi na prostorima sa kojih je potekao i pisac, i pise opisujuci dobrim delom autenticne vojvodjanske detalje, u startu sam sa simpatijama krenuo u citanje knjige. Medjutim, doziveo sam razocarenje. Mislim da je knjiga nepotrebno razvucena na 400 stranica. Iako imam strpljenja da citam, skoro sam odustao od daljeg citanja u delu knjige gde porodica odlazi na Zlatibor. Bukvalno u posledjem momentu pisac je "ubacio u petu" i ipak me zadrzao da ne odustanem od romana. Atmosfera knjige je pomalo misticna i prava je steta sto Oto mozda nije vise otisao u tom pravcu dodajuci zacine mistike, fantazije, zasto ne i horora... Zanimljiv deo romana su istroijske cinjenice o epidemiji kolere u Subotici, sto je opet osim kao podloga za pricu moglo biti iskoristeno i na siri nacin.
Apsolutno mi se nije svidela ideja o prebacivanju stare kuce iz Vojvodine i njeno "nabijanje" na sedmospratnicu u Beogradu. Koliko god se trudio da shvatim opravdanost tog dela romana, ne mogu da pobegnem od misli da mi taj postupak izgleda decije nerealno napisan.
Glavni junaci knjige me nisu "dodirnuli", pa tako ni smrt Luke nisam doziveo tragicno, a trebalo bi. Cini da je Nadjmama, iako donekle sporedan karakter, lik koji je najupecatljiviji....

P.S. Mislim da se Zvonku Bogdanu ne bi svidela ova knjiga :)

[Nemanja · Rating 5 out of 5]

Svidela mi se knjiga... Ocekivao sam neki horor, ali ga nisam dobio... Ima tu nekih sitnih "padanja" radnje, ali nema veze... Nije mi mnogo smetalo to sto je knjiga na 400 strana... Ukoliko je knjiga dobra, neka ima i 2000 strana, nece biti nikakav problem... Ko voli mesavinu trilera i fantastike moze slobodno da procita ovo.

[kauboj · Rating 3 out of 5]

Kraj je presudio da ono što je trebalo da bude jaka četvorka ipak pređe u trojku.

[Milica · Rating 4 out of 5]

4,5

[Sreten · Rating 3 out of 5]

Prilično sam razočaran ovom knjigom, s obzirom na snažan start u prvih stotinak strana (dešavanja u Filokseri). Ono što je moglo biti odličan triler/misterija/horor pretvorilo se (da ne preteram) u jeftinu estradnu dramu. Onda kad su likovi i ambijent dobro opisani i postavljeni, uzbuđenje raste, ne ispušta ti se knjiga iz ruku i tras - sve se raspadne u narednih 300 strana. Priča odlazi u nekom sasvim drugom, "neželjenom pravcu" (možda je neko i želeo), likovi počinju da reaguju neartikulisano...Najupečatljiviji primer je glavni lik Mija, koja je neretko reagovala kontradiktorno i postavljala bespotrebna pitanja. Mislim da je i samom piscu donekle krivo što nije pokušao da ovu priču odvede na neku drugu stranu. Nije reč ni o tome kakva su bila žanrovska očekivanja, išlo se u širinu da se što više toga dogodi, da se zadrži tempo sa početka, a knjizi fali dubina. Mogao bi se snimiti prosečan film gde je jedna glava-jedna scena ili dve i to je to, misija ispunjena (ako je to bio cilj). Ali ovo je daleko od remek-dela domaće književnosti.

[Alex · Rating 2 out of 5]

Upravo sam pročitala knjigu. Volela bih da ljudi koji su je ocenili sa 5 zvezdica i napisali komentare: sjajno, odlično, fantastično itd., napišu šta je tačno fantastično i sjajno u ovoj knjizi? Knjiga se brzo i lako čita, dinamična je i sve to stoji, ali nije poenta knjige ( barem po meni) da se brzo i lako čita. Ova knjiga je dobra jedino u slučaju da je čitate sa pola mozga i ne razmišljate da li je sve logično i o karakterima likova. Prvo dijalozi u knjizi su blago rečeno očajni, glavna junakinja Mija sve saznaje veoma lako, nema nikakve misterije i isčekivanja. Devojka je došla u restoran baš tada je tamo bio čovek koji njoj treba i sve joj odmah ispričao kao da je zna sto godina i koga i kako nameštaju, stvarno smešno. Najgore u celoj knjizi je smrt Luke, ne zato što je on umro pa se ja kao potresla, nego što se pravi neka veštačka drama, da ima neke kao težine. Sve u svemu ako vam treba neka knjiga da skratite vreme, bez razmišljanja onda je ok, u suprotnom vratite je na policu.

[Jadranka · Rating 5 out of 5]

Ovo je prvo delo koje citam od Oltvanjija i prijatno sam iznenadjena. U moru novokomponovanih romana na nasoj knjizevnoj sceni deluje osvezavajuce.

[Miljana Stojanović · Rating 3 out of 5]

Odmah da stavim do znanja onome ko čita ovo da je sve što ću da iznesem moje i samo moje mišljenje i da se nadam da grešim jer ovaj Oltvanji deluje kao dobar dečko. Ali ja imam problem sa ovom knjigom. Sve mi deluje kao de je Oto uzeo neki priručnik za pisanje knjiga i doslovce pratio uputstva. Gde da stavi pridev, gde dva, gde da udene neko poređenje, dosetku, ma sve, kao da piše po nečijem uputstvu a ne misli svojom glavom. I zato onda meni sve deluje neoriginalno i neautentično i šablonski i dvodimenzionalno. I, najgore od svega, nezanimljivo i naporno za čitanje.
Oltvanji, tako kao po receptu, stalno nešto dodaje, a to što dodaje ne doprinosi razvoju priče već se samo nagomilavaju nepotrebne reči i onda to iritira. Na primer: "Kasnila je na sastanak sa Anitom jer se uspavala". Možemo i da ne znamo da se uspavala. Ta činjenica neće biti ni od kakvog značaja za dalji razvoj romana.
Pa onda, opisuje kako se glavnom liku Miji desio gumi defekt na putu do ne znam gde i mi sad imamo čitav pasus o stajanju na benzinskoj pumpi i radniku i radnici te pumpe i ništa od toga nije bitno za priču osim što je sve to ispričano da bismo saznali da su Miji nokti crni od tuša za slikanje. Dakle da skapiramo da je odbila radnika sa pumpe da joj pomogne jer ona nije ta vrsta devojke, ona može sama. A i sve je to moglo u dve rečenice da nam se sklopi. Tu bar i razumem šta i kako, ali neka objašnjenja stvarno nemaju smisla.
Na primer: "Na nasipu u pravcu Bloka 70 društvo su joj pravili napirlitani biciklisti, parovi koji stupaju nogu pred nogu kao da hodaju po žici i zadihani, neskladni džogeri." Ove parove i mogu da predstavim sebi ali kakvi su to napirlitani biciklisti i neskladni džogeri apsolutno pojma nemam.
"Visoravnima su se talasale izukrštane njive kao kontrastne zakrpe na dečjim crtežima." For the life of me, ja ne mogu da shvatim kakve su to kontrastne zakrpe.
"Smeškao se histerično."
Ovo je već fizički neizvodljivo pa me zato još više iritira.
"Bili su u Kosovskoj, iza zgrade skupštine gde su u ovo doba lako našli mesto za parkiranje. Zagrljeni par koji je prolazio ulicom pogledao ih je popreko i pružio korak".
Prvo, u Kosovskoj nikad nema mesta za parkiranje nevezano za doba dana. Drugo, nema potrebe da se spominje zagrljeni par jer od tog podatka ne dobijamo baš ništa. Ništa nam ne znači što ih je taj par pogledao popreko i pustio korak. Mogao je Oto da nam kaže da li su se naši protagonisti možda popreko pogledali i i pustili korak, ne znam..
"Zlatibor je od prošlog puta raširio svoje grane. Na kraju je na Miju ova poseta mestu zločina delovala lekovito. Još kad ne bi sve vreme razmišljala o tome kako je izneverila Luku, prethodno izneverivši Sašu... S druge strane, Sašino dobro raspoloženje i poseban napor koji je ulagao da joj udovolji samo su pojačavali njen osećaj krivice."
Dakle, bolje ti je, nešto lekovito deluje na tebe, ali se istovremeno i brineš i imaš osećaj krivice. Ma važi.
Eto, takve stvari mene su nervirale i doprinele da mi se knjiga ne sviđa. Dakle, mnogo nejasnoća, nelogičnosti, nepreciznosti, nepotrebnosti. Mnoštvo likova koji ne doprinose zapletu niti su čvrsto vezani za glavnu liniju priče, osim rodbinski. Ne moram da znam ni da Saša ima tetke, niti da su one umetnice slikarke, a i to isto nervira kao potencijalni kliše, ako su tetke otkačene, onda kao mora da su umetnice (što nisu knjigovođe, na primer?)
I Robert je neprijatno klišeiziran, a onda kad održi kraći govor u vikendici, to zvuči izmešteno i veštaki do ludila:
"Sećate li se kakve smo žurke pravili ovde? " Robu su zasjale oči. "Skijali smo se, smučali, jeli, pili, voleli. Ovamo bismo pobegli kada je svet postao napadan i radoznao. Brzo smo u kraju izbili i na dobar i na loš glas, zar ne? Dobar kod pozvanih da učestvuju, loš kod onih koji gledaju sa strane - ti su posebno ružno pričali o kući. Sećate se priče o tome kako u njoj možeš da se izgubiš i više nikad ne pronađeš izlaz? Pravo je čudo da ova žena što je tako loše obavila svoj posao uopšte želela da kroči u kuću razvrata. Možemo li oživeti stara vremena? Ko zna."
Ko priča tako?!!!
Robot, a ne Robert, ako mene pitate.
Nemam želju da navijam ni za glavnog ni sporednog glumca u ovoj knjizi, ništa od toga što saznajem o njima ne približava mi ih, samo se gomilaju detalji.
I kraj je po meni baš glup i nelogičan kad saznamo da nesrećni i trapavi Kristijan nije ni trapav ni nesrećan nego iskalkulisano, mudro i potajno dela sve vreme. Nije nego, čekao kraj života da mu krene. Ne verujem.
Jedino je po meni verodostojno u knjizi opisana privlačnosti između Luke i Mije. Sve ostalo problematično i diskutabilno.
A na slične probleme naišla sam i u ostalim Otoovim knjigama, a pročitala sam ih sve. Da ne dužim mnogo, samo par primera.
U Polju meduza kaže: "S te strane jedini pokret koji sam zapazio bio je visoka prilika koja se, graciozno poput pospane mačke, sjurila niz stepenice ulaza i u mantilu s dignutom kragnom pohitala do reda kafića s druge strane ".
Nikako pospana mačka neće da načini ama ni jedan brzi, nagli pokret, valjda može da se lagano spušta, vrpolji, proteže po stepenicama, ali da se sjuri niz stepenice, to, ja mislim, neće.
Crne cipele bolje da su bile ljubavni roman jer sledeći pasus pripada samo takvom štivu: "Davno je neko izvukao visoko C iz mene", reče mi ona ozbiljno, zastavši sa seckanjem pršute.
Napravio je dvorski naklon. "Takav sam po celom telu."
Kucnuli su se, otpili gutljaj, i vratili pravljenju nečega što je počelo da liči na italijansku salatu."
I u ovoj knjizi previše je likova, isto kao i u Kičmi noći gde se još ni ne zna ko je glavni a ko sporedni učesnik. A glavni treba da je taksista, a opet, nije.
Sve u svemu, mislim da je Oto trebalo da piše ljubavne romane, da ih eventualno oplemeni i zabiberi krimi i fantastičnim fetaljima. Da može glavni lik da mu bude detektiv što se loži na vodozemce, ali da to bude samo tačkica, sporedna stvar, jer su s najviše duše opisani, čini mi se, u svim njegovim knjigama, eto baš ti momenti ljubavi, seksa, čežnje i privlačnosti.
Moje mišljenje.
P.S. ima jedna dobra rečenica u Polju meduza: "Sve je delovalo kao šamar u noći, mahanje srednjim prstom iz kola u pokretu, kikotanje u mraku."
I jedna u romanu Iver: "Anita je gledala za Lukom i njom kao devojčica izgubljena u šumi, sve manje u perspektivi, dok su zidovi i slike oko nje rasli."
Da ne bude baš ništa mi se nije dopalo.

[Sandra · Rating 5 out of 5]

Jaoooo, Oto, zašto, ali zašto ne veruješ u srećan kraj? 🥹
Sve mi se sviđa, osim utiska da je išao na tone down sa svojim bizarnostima, jer sam sigurna da je hteo i mogao mnogo više, jače, dublje, mračnije, ali je neko (urednik, editor, dobronamerni prijatelj, beta čitalac ili on sam sebi) rekao: e, okej je, ali, znaš, ne prodaju se baš nešto takve priče kod nas, možda bi mogao maaalo…
A možda je samo hteo da nam (i sebi) pokaže da može i drugačije (Exibit B: Polje meduza).
Anyhow, ništa ja tu ne bi dir’o.

[Bepina Vragec · Rating 3 out of 5]

Vrlo solidna knjiga. Čita se u dahu. Objektivno: radnja je mogla da se zaplete i rasplete u cirka 320 strana i bilo bi daleko ubojitije.