Crveni petao leti prema nebu

by Miodrag Bulatović

Roman koji je Miodragu Bulatoviću doneo svetsku slavu i koji je preveden na dvadesetak jezika, "Crveni petao leti prema nebu", označava odlučujući stepen zrelosti u književnom stvaranju ovoga pisca: stepen na kojem se sažimaju prethodna stvaralačka iskustva a otkrivaju mogućnosti novih književnih istraživanja. U središtu Bulatovićevog interesovanja i dalje je, kao i u prve dve knjige, pomereni i suludi svet u kojem haraju podivljali eros, patnja i zlo, samo što je ovde još razornije prisutna obesmišljenost ljudske dobrote, istaknuta elementima tragikomedije i crnog humora. Sjajan slikar posuvraćenih naravi i grotesknih likova koji su nalik na trolove iz skandinavskih bajki i na iskežene patnike sa Brojgelovih slika, pravi majstor atmosfere i romanesknih situacija, Bulatović je u "Crvenom petlu" uspeo u tome da simbolička značenja njegovih povesti dosegnu do najdubljih ponora alogičnog. Sukob kojim je Bulatović stvaralački opsednut, preiskonski sukob slabosti i jačine dobrote i zla, racionalnog i iracionalnog, ovde je iskazan kao roman o bolu, večnom plamu u čoveku. U haotičnom svetu rugobe i tame odigravaju se drame htenja i nemoći, razornih nemira i još razornijih nadanja, uzleta i raspadanja. Uobičajene vrednosti ljudskog trajanja postavljene su naglavce ali su, možda baš zato, a svakako pre svega zahvaljujući Bulatovićevom moćnom daru, romaneskne situacije autentnične i fantazmagorične prikaze na platnima Hijeronimusa Boša. "Crveni petao leti prema nebu" je čudesna poezija strave, očaja besmislene vere i vere u besmisao.

Genres: Fiction, Serbian Literature, Classics, Novels

215 pages, Paperback

First published January 1, 1959

About the author

Miodrag Bulatović was a Serbian novelist and playwright. He began in 1956 with a book of short stories, Đavoli dolaze ("The Devils Are Coming", translated as Stop the Danube), for which he received the Serbian Writers Union Award. His best novel was, however, The Red Rooster Flies Heavenwards, set in his homeland of north-eastern Montenegro. This was translated into more than twenty foreign languages. Bulatović then stopped publishing for a time, to protest interference in his work. His next novel, Hero on a Donkey was first published abroad and only four years later (1967) in Yugoslavia. In 1975, he won the prestigious NIN Award for novel of the year for People with Four Fingers, an insight into the émigré's life. The Fifth Finger was a sequel to that book. His last novel was Gullo Gullo, which brought together various themes from his previous books.

Bulatović was known "for his fierce Serbian nationalism, which earned him the enmity of other ethnic groups in Yugoslavia, and he was an official of Serbia's Socialist Party." His candidature for the President of the Association of Writers of Yugoslavia in 1986 was rejected by Slovenian, Kosovan, Montenegrin and Croatian branches of the Association contributing to the subsequent dissolution of the Association in 1989.

Reviews

[Vit Babenco · Rating 5 out of 5]

The Red Cockerel is a colourful novel… It’s rich in sarcasm, ridicule, bitterness and wretchedness…
It’s a hot summer day… The sun is shining… Under the sun there is nothing new…

Mad Mara lay on the meadow, barefoot and half-naked, dishevelled and covered in scratches. Lying flat on her back with her black curls among the flowers and grasses, she gazed into the abyss of the sky with eyes that were forever tear-filled. The sky seemed endless, like the firm earth beneath her shoulders, and she felt the sun burning ever hotter in its frenzied spinning. The midday heat penetrated her temples, dulling her thoughts.

A mad woman… Two vagabonds… Two drunken gravediggers with a female corpse… A sick and malevolent old man… An emaciated consumptive whose only possession is a red rooster… All swirl around the wedding…
No wedding without a bride… And the bride is a fat and ugly old maid…

Her large head resembled a strange earthenware vessel. Her big, rather slanting eyes shone black. She stood as firm as a fortress on her heavy legs. It would have taken more than the devil himself to shift her. Although sheltered by the awning, the sun’s heat reached her nevertheless and melted the grease-paint and pomade they had smeared on her tight-skinned cheeks, full lips, long neck and thick, black plaits.

No wedding without a bridegroom… And the bridegroom is a retarded rural simpleton…

The bridegroom was small and stunted with a greenish complexion and long arms that hung down his fragile body. Utterly uninterested in the merry-making convened in his honour, Kajica was playing with the small boys down by the stream. Depressed, unhappy, withdrawn into himself, his chin still innocent of any growth, Kajica differed from his playmates only in his laughter. This was somehow broken and repressed, more brittle than sincere.

Gaiety is ferocious… Merriment is ungovernable… Alcohol flows like a river… Beastly nature of man gets totally awake… The wedding madly whirls all around at full tilt…

Not far from the kolo dance that still revolved in its mad course, two men were fighting. A crowd that had already taken sides and divided itself into two factions was cheering them on, some shouting for the fair-haired contestant and some for the dark-haired. Both were bloody and dishevelled and near exhaustion.

Some celebrations are as disastrous as earthquakes.

[Bojan Gačić]

U zabačenom selu kod Bijelog polja uporedo se odvijaju svadba i sahrana. Trenutak stvaranja nove zajednice i života, nasuprot momentu običajnog obeležavanja kraja. Arhetipi su na broju, pozornica je spremna, kontrasti valjano naoštreni, Bulatovićev pandemonijum užasa može da počne.

U romanu "Crveni petao leti prema nebu" vrlo brzo postaje jasno koliko kovanica "dno dna" ima sasvim relativno značenje. Kroz gustu prašinu nošenu nesnosnom vrućinom, na surovoj zemlji čiji plodovi zavise od blagonaklonosti vremena, gde glad predstavlja način života a neravnopravnost način očuvanja trenutnog poretka, stvara se plodno tlo za sprovođenje hijerarhije. Što si niže, patićeš više.

Pozicija pojedinca je predestinirana, vuče osnovu iz urođene pogrešnosti. Rodio se u pogrešnoj veri, sa pogrešnim polom, u pogrešno vreme, od pogrešnih roditelja ili je pak naprosto fizički toliko oslabljen teškim životom. Tlačiće ga oni neposredno iznad, jer i oni sami trpe isto od onih pozicioniranih za lestvicu više. Razlog za to je jednostavan, svi tlače zato što mogu!

Svet Miodraga Bulatovića, istovremeno fiksiran, poput kakve slikarske kompozicije bojnog polja ali večito moralno i degenerativno promenljiv, iskrojen opojnom liričnom sintaksom i magijskim realizmom, drži pažnju na događajima sa kojih bi najradije skrenuo pogled.

Kada se ukrste vekovima baštinjena netolerancija, zameranje, mržnja i primitivizam, ljuta rakija postane melem za gorko vreme i potisnute grehove, a sve to tamo negde "Bogu iza nogu", moral generacijskom progresijom gubi status- od pitanja časti do krvožedne impulsivnosti.

Najniži porivi protiv najviše dobrote, ljudi na zemlji nasuprot crvenom petliću vinutom u nebo. Pored sveg mraka, Bulatović daje tračak nade, uvek zavisi od (jednog) čoveka. "Crveni petao leti prema nebu" je prevazišao sve okvire, vremenske kao i prostorne. U periodu objavljivanja, ovo društvo, sve skupa sa jednim žirijem, u jednoj ideologiji, za ovakvu sliku stvarnosti nije bilo spremno.

Jesmo li danas?

[Danilo Mrdak · Rating 5 out of 5]

Klempavi, gušavi i rogati, Bulatovićevi junaci, jedu slanu prašinu, vape za korom hljeba ili blentavo postoje u spokoju pune trpeze. Razgovaraju sa rijekama, jure oblake i broje sunca.

Psihologija očaja. Analiza sive strane ličnosti.

U svoj golotinju i destrukciji, on projektuje kostur lijepog i čovječnog, ali ne štedi čitaoca već ga tjera da u prljavoj gomili svadbara traži Muharemove lijepe oči.

Lijepo u odvratnom, apsurd radi smisla, prepoznavanje đavola u sebi a sve kako bi postali ljudi.

Pisac se u djetinjstvu narazgovarao sa đavolom koji živi u praznom želucu, ubili su mu oca pred očima, ubicama je zapalio kuću i nekako oprostio život. U Parizu se družio sa prosjacima, ulazio u podlosti kakve nam neki njegovi prijatelji u svojim feljtonima samo nagovještavaju. Psiholog i književnik.

U Japanu je Crveni petao izdat u 50.000 primjeraka, preveden je na preko 20 jezika.

Zaboravljeno remek djelo naše književnosti.

[Uroš Đurković · Rating 4 out of 5]

Pregrejani urnebes > provalija neba koja u sebe usisava: 1) maslačke (tračci maslačka su kakvo svetovlje! - poziv za priču/paralelni svet), 2) krv petla - kolekciju svakojakih bolova, 3) sveprisutnu prašinu zbog koje vazduh postaje nalik živom pesku, 4) vrtlog telesnosti: dugovratih, sakatih, nogatih (Jovan & Petar : Vladimir & Estragon), krkljavih, hromih, izobličanih, golih, oblićastih, napupelih, obeščašćenih, 5) mrtvorođenu svadbu i neuspešnu sahranu - pijane grobare i još pijanije svadbare, 6) đavoli i rastući ljudi...
Karneval rastuće muke. (Smrt Bjelopoljaca sigurnija nego život?) (Magični realizam?!)
Sve je nepouzdano i smutno i suštinski zlo - a opet, sve je puno neke čudne živosti. Ona nije afirmativna, naravno. Ali ipak - svi ti nazivi bilja, oživotvorenje reka, superioran stil pokreću taj izuzetno turoban i bezizlazni svet.
I da - ne verujte nikome. Ovde teško da se može naći bilo kakvo realističko ustrojstvo, iako je pisac toliko ubedljiv da se ta greška čini kao nešto sasvim prirodno. Nikad ne znamo odakle potiče priča. Likovi su iznova nedosledni (iako se čini da postoji koherentnost) - delaju u potpunom neskladu sa svojim pređašnjim pojavnostima. O čudnom proticanju vremena da i ne govorim. (Dva sata (!) promaklo od kako je vetar pokrenuo maslačak, kako Jovan primećuje. Ma da.)
Nebo je pozornica posuvraćene zemlje. Zemlja je pustoš. Nebo je pustoš. Čitanje ovog romana donosi neku egzistencijalnu gorušicu, gađenje i čudno sapatništvo.
Grotlo. Zigurat skorele duševne masti. Oko njega sve telesne tečnosti.

"To što se gore nalazilo, to što se plavilo, to takozvano nebo gde su se nastanjivale duše posle smrti tela, bila je najobičnija pustoš, laka praznina bez ičeg vidljivog, bez ičeg stvarnog za što bi se ljudski pogled zapeo."

Mala čitateljska preporuka > Patologije se razlistavaju za pažljive posmatrače/promatrače bulatovićevskog sveta. Obratiti pažnju na govor tela - na (ne)izgovoreno između Ilije i Muharema. Na paralelizam u bolovima između Mare i Muharema. Na likove kao parove i na paralelne događajne planove.

[anjo · Rating 4 out of 5]

slagala bih kad bih rekla da razumijem šta sam pročitala, ali da li bi ovo bilo 5/5 iskustvo da nije ispunjeno elementima koji su čisti torture porn? apsolutno. (also, biblically accurate bijelo polje)

[Prerazmišljavanje - Katarina Kostić · Rating 4 out of 5]

O likovima, Ivanka: „Sve neki nakaradni ljudi. Nigde zdravog uveta. Kao da ih je sve još u utrobi grom spalio.”

O petlu, Muharem: „Kad njega ne bude bilo, neću moći da sanjam da sam čovek.”

O poenti, luda Mara: „Biće to strašno: izgledaće kao da se ništa nije dogodilo.”

[Nikola Jankovic · Rating 3 out of 5]

Kažu "zaboravljeno remek delo naše književnosti". Čitao sam ga polako, razumevši da postoji alegorija, podtekst... A opet, do kraja sam shvatio samo osnovno. Koliko toga sam propustio, pitam se, i kad tako završim knjigu, ne osećam se baš ugodno. Kažu, shvatićeš neke stvari tek prilikom drugog čitanja, ali ja nemam nameru da ga čitam još jednom...

Petao, kako ga ja vidim. Priča o apsurdu oko nas. Većina je okrutna i zla, čak i oni kod kojih vidimo naznaku toga da razumu šta je ispravno, postoji veliki nedostatak hrabrosti da se tako i učini. Njihove akcije su često u suprotnosti sa namerama (starac Ilija, ali i prosjaci). S druge strane, imamo onu nekolicinu koji su puni dobrote, ali i naivnosti. Ne samo da ne mogu da prežive u ovom apsurdnom svetu, pa su skrenuti na marginu, već su kod Bulatovića u samom startu u podređenom položaju. Nisu "normalni", imaju fizičke ili psihičke nedostatke. Kroz svoje akcije i preispitivanja, tragaju za time da postanu nešto drugo ("da postanem čovek"). U tom procesu gube razum (luda Mara sa čedomorstvom), ali i ono što su bili, gube i srce (eto, barem sam razumeo da je jedna od metafora petla i srce).

Kroz tragičnost svih likova (ima onih koji ne primećuju svoju tragiku, i oni su valjda srećni), Bulatović forsira potpuni pesimizam prema ljudima i društvu, te govori o potčinjenosti pojedinca okolini, društvu i događajima. Sudbina ili kako to nazvati, ali likovi se nalaze u situcijama kojima je teško pobeći.

Roman ima dosta toga da kaže, tako da razumem zašto ga ljudi vole. S druge strane, nije da volim ružičaste naočare, ali osim toga što ga nisam shvatio (a nemam nameru da ga čitam ponovo), možda je i taj pesimistički svetonazor nešto zbog čega ću Petla da pamtim kao upečatljivo delo, ali prema kome neću razviti ljubav ni (pre)veliku naklonjenost.

[Srdjan · Rating 4 out of 5]

Jedno sasvim blizu drugoga, takoreći u istom kadru, odvijaju se neuspješna sahrana i neuspješna svadba - mladoženja se krije od mlade, a pokojnica odbija da bude ukopana. Ali, ovo nije burleska, već roman apsurda, kritika racionalnog u kojoj oni fizički i mentalno ranjeni predstavljaju dobro u čovjeku, a zdravi i prihvaćeni čine zlo. Dvoje otpadnika na različite načine odnosi se prema zajednici - luda Mara spremna je da bezgranično trpi nasilje, a seosko kopile i siromah Muharem pristaje na svaki diktat većine, naivno misleći da će tako "postati čovjek".
U nevelikoj knjizi, koja me simbolikom podsjeća na "Vadisrce" Borisa Vijana, i drugi groteskni likovi i elementi zapleta upućuju na složena pitanja egizstencijalizma i psihologije.

[Milan · Rating 5 out of 5]

Lješnica kod Bijeloga Polja je nadrealni mikrokosmos Bulatovićevog romana: svet razletelih maslačaka, razjurcane stoke, nabujalog rastinja, prašine i žege. Tu, gde vreme i prostor igraju beznačajnu ulogu, meštani sela – stravični, vrli, groteskni i smešni - kao distorzirani odrazi iz konkavnih i konveksnih ogledala – proslavljaju, sahranjuju, zlostavljaju, vole i žude za čovečnošću.

Delo bi se moglo razlagati na brojne načine, svakako pristupiti: diviti se živim, reskim dijalozima, šarolikim ali i mračnim snoviđenjima, generalno impresivno-bogatom stilu i alegorijskoj raskoši – sve podjednako opravdano. Vrhunska karnevalizacija ostavlja netaknuto samo ono transcedentno, nedodirljivo i iskazano simbolima. Naglašava nauk o ljudskosti i od njega polazim – tu je srž i crveni petao.

Teško je biti čovek.

Za Bulatovića i njegove junake „biti čovek“ znači praštati, biti pošten, čistog obraza, dostojanstven i častoljubiv a ipak ne gord; nije stanje već proces, konstantno nastojanje i borba koja se u romanu prikazuje višeslojno, unutar likova koliko i unutar društva.

Postati čovek, opet je šaputao. Znači li to nikoga ne vređati, nikog ne zlostavljati. I isterati iz svog srca zlo koje tu stalno spava i vreba. Zaboraviti tuđe nepravde i gadosti. Potpuno smetnuti s uma svoje bedne, svoje žalosne želje.

Unutrašnji konflikti i cene vrline se najviše prepoznaju u ubogima i bednima:

Skitnice, Petar i Jovan odbijaju da prose jer im je ispod časti, izgladneli, radije gledaju bogatu svadbarsku trpezu i čekaju da im neko ponudi koru hleba nego da pruže ruku. Kada ipak zateknu odbačene, oglodane kosti i kore hleba kraj plota, pretpostavljaju da je ostavljeno psima (nije njima namenjeno) i odolevaju iskušenju da se posluže, jer su, kako Petar kaže, i oni neki ljudi.

Slabašni i bolesni siromah Muhamed namerava da proda petla kako bi, uprkos nemaštini, vratio već oproštene mu dugove – tako dostojanstvo nalaže – i širokogrudo počastio ljude u kafani, lupio pesnicom u sto „da kelner zadrhti pred njim“. Petao, koga štiti i drži u naručju, postaje simbol vrline, srca, bez koga „neće moći da sanja da je čovek“. Kada se Muhamed nađe suočen sa svadbarskom ruljom i njenim nečoveštvom, petao je progonjen, povređivan sve dok ne odleti i zacrveni nebo (slika dobra pod udarom zla). Muhamedov paradoksalni trijumf se prepoznaje u samom nastojanju da postane čovek – ono ga već čovekom čini – i u želji da na kraju petla (vrlinu), sa svima podeli:

Ne gledaj ga više: i to smeta nekome – neka i drugi gledaju malo za njim. Jer on više nije samo tvoj. On sada pripada svima, a naročito pravo na njega imaju oni koje boli više nego tebe.

Luda Mara, koja simpatično i redovno izniče iz travuljina i trnja strada pokušavajuči da zaštiti petla od maloumnih svadbara ( cena ). Uskomešane telesine njenih zlostavljača, prikazane kao „vodena aždaja sa mutnim velikim očima iz kojih suklja neka magla“ se transformišu u anđele kada Mara odluči da im oprosti. Valja primetiti da se transformacijom aždaje u anđele (religijski motivi) zla u dobro, koja je moguća jedino opraštanjem, rasparčava jedinstvena slika demonske grupe u anđeoske pojedince (psihologija grupe naspram psihologije individue).

Ne dam da se u moje guravo srce uvuku mržnja, zlo i pakost.

U kontekstu Marine priče, duvanje i raspršivanje ploda maslačka otkriva dublje značenje – detalj koji ne treba propustiti! - a istinu govoreći, sličnih je dosta; teško bi bilo pobrojati sve suptilosti, dinamike među likovima koje sam pomenuo i koje nisam, neizrečeno, oslikano i nagovešteno. Neizmerna kompleksnost kondenzovana u alegoriji i između redova ogleda genijalnost ovog Bulatovićevog romana koji bih svima preporučio.

[Iva Cosic · Rating 2 out of 5]

Kako lepa recenica. Kako lep izraz.
Bas steta sto je ostatak traum(cin)a po*n na srpski nacin. Podsetilo me na mnoge domace filmove i zasto ne volim da ih gledam.

Ja shvatam pisceve tendencije ovde, i na koji nacin simbolikom zeli da oslika vreme i ljude. Nemam nista protiv ni malo prenaglasenosti kako bi se te iste slike oslikale. Ali ne smatram da treba predstaviti pakao na zemlji, sa jednim isusolikim karakterom i ostalim gresnim i, rekla bih, iskonski losim ljudima u vrtlogu grafickog nasilja kako bi se poentiralo. Posebno kad se do kraja poenta jedva i promalja, zaronjena u more simbola i metafora.

Zasto? Zato sto ako zaista zelimo da spoznamo rdjave, pokvarene i kompleksne ljude, do tancina izgradjene likove uvek se mozemo vratiti Ivu Andricu. Ko bolje poznaje i prodire u dubinu (srpske) duse do Dragoslava Mihailovica? Meni to svakako vise ‘lezi’.

[Marijana☕✨ · Rating 4 out of 5]

,,𝐀𝐥𝐢 𝐣𝐞 𝐩𝐞𝐭𝐚𝐨 𝐥𝐞𝐭𝐞𝐨 𝐬𝐯𝐞 𝐛𝐫𝐳̌𝐞, 𝐧𝐞 𝐦𝐢𝐜̌𝐮𝐜́𝐢 𝐬𝐞 𝐢𝐬𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐬𝐮𝐧𝐜𝐚, 𝐢 𝐧𝐢𝐣𝐞 𝐧𝐢 𝐩𝐨𝐦𝐢𝐬̌𝐥𝐣𝐚𝐨 𝐡𝐨𝐜́𝐞 𝐥𝐢 𝐢 𝐠𝐝𝐞 𝐜́𝐞 𝐩𝐚𝐬𝐭𝐢. 𝐇𝐢𝐭𝐫𝐢𝐧𝐨𝐦 𝐳𝐯𝐞𝐳𝐝𝐞 𝐩𝐚𝐫𝐚𝐨 𝐣𝐞 𝐧𝐞𝐛𝐨, 𝐧𝐞𝐬𝐭𝐚𝐣𝐮𝐜́𝐢 𝐢𝐳 𝐨𝐜̌𝐢𝐣𝐮 𝐳𝐚𝐛𝐞𝐳𝐞𝐤𝐧𝐮𝐭𝐞 𝐬𝐯𝐞𝐭𝐢𝐧𝐞. 𝐕𝐚𝐭𝐫𝐨𝐧𝐨𝐬̌𝐚."

Duboki pesimizam preovladava ovim delom koje je istovremeno šokantno i filozofsko. U Bulatovićevom svetu apsurda likovi su sirovi, groteskni i pokazuju ono najgore od svoje prirode. Njihovi postupci i motivi često su vođeni nagonom za preživljavanjem u okruženju gde je moralna granica potpuno izbrisana. Svaki lik je na neki način iskrivljen i karikiran, predstavljajući različite aspekte ljudske prirode, od bestijalnosti do nemoći. 
Kroz istinski odbojno uspe ponekad da se promoli i uzvišeno, tek toliko da malo umiri čitaoca kod koga sve vreme postoji osećaj nelagode.
Roman se bavi univerzalnim pitanjima dobra i zla, slobode i ropstva, ali i balkanskom specifičnošću, gde istorijske i društvene okolnosti oblikuju te dileme. Prosto ne mogu da verujem da niko još nije snimio film, odličan materijal za onaj pravi, teški, gadni, prašnjavi domaći.

[Margarita Nikolajevna · Rating 5 out of 5]

posle iščitane lektire za ispit iz srpskog modernizma čovek može samo da skrene ☄️

[Bojan Nikolić · Rating 5 out of 5]

Власник пјетла, Мухарем, болестан, сиромашан и усамљен човјек, одлучује га продати како би вратио дугове и изједначио се са другим људима. Међутим, Мухарема је страх да прода пјетла јер му пјетао омогућава његове снове да постане човјек. Дакле, Мухарем ће постати човјек, наглашено је више пута у радњи романа, ако се изједначи са другим људима.
Симболичко значење пјетла раздваја се на два плана: постати човјек и бити као други људи.
Мухареовим настојањем да постане човјек долазимо до парадокса који показује епизода силовања (мучења) луде Маре. Бити човјек значи чинити другима зло. Марином мучењу претходило је започето мучење Мухарема и пјетла. У фантастичком приказу ове сцене, пјетао лети. Потом се, формом привиђења, слика мијења. Мухарем види пјетла час код Иванке, час код луде Маре. На тај начин, симболика пјетла одређује и Мухаремову животну ситуацију: његову жељу да се ожени Иванком и једину могућност - да се ожени лудом Маром. Више пута се у току романа наглашава њихова једнакост - он и луда Мара су „гладна, жалосна и сложна браћа“. Они су јуродиви које познајемо из руске литературе, они су чиста слика божијих људи које срећемо код Боре Станковића.
Епизодом силовања луде Маре, наговјештава се, са њене тачке гледишта, Мухаремов гријех: „Мухарем поче да се претвара у ђавола. Показаше му се Козје уши, никоше му рогови и реп. Руке му заменише крилца, а нос црвено-модра израслина. На раменима шареног ђавола стоји петао и млати крилима од пламена“.
Трансформисање Мухарем у ђавола пут је ка изједначавању са другим људима, тј. активирање другог плана симболичког значења пјетла - бити као други људи. Дакле, Мухарем ће се преобратити у човјека чим му се прва зла мисао увуче у срце.

[Milica · Rating 3 out of 5]

Mislim da je jedini razlog za ovako nisku ocenu to što sam ga čitala odmah nakon Kiša, a to znači da mi je dotični gospodin podosta povećao kriterijume.

[крсн · Rating 5 out of 5]

i like to think this is what my writing style is like

[Sladjana Kovacevic · Rating 5 out of 5]

Miodrag Bulatović-Crveni petao leti prema nebu
Slika,pesma ili roman
Pažnju prvo privlači nadrealna slika i eksplozija boja. Zlatno sunce koje prekrivaju pahuljice maslačka,nebesko plavetnilo. Sve blista i rastače se u vazduhu. Bleda penušava reka kroz prašnjave predele nosi ljudske sudbine prema moru,ma koliko oni ostajali vezani za zemlju kojom hode. Beli pokrov i beli nevestinski veo apsurdno isprepletani na vetru. I jarko crveni petao koji zaklanja čak i sunčev disk na nebu.
Lirska melodija u pozadini,prvo jedva čujan šapat lude Mare,jecaji kroz stisnute zube,razgovori. Onda sve glasnije do raspojasanog veselja i galame pijanih glasova na svadbi. I tihi,jedva čujni unutrašnji Muharemov glas,dok razmišlja kako se postaje(i ostaje) čovek.
"Postati čovek, prošaputa. Sasvim običan čovek. Čovek ni najbolji, ni poslednji. Neprimetan, nečujan, ali na svom, na pravom ljudskom mestu."
Onda sva apsurdnost života i trajanja u romanu na kraju udara direktno u srce,gde mali crveni petao kljuca i produbljuje prazninu u nama,i ispunjava je perjem osećaja. Osećaja za druge,za bol i patnju i za bratstvo sa svim ljudima. Dok luda Mara bekstvo od realnosti nalazi u svom svetu izmaštanom kroz veo od maslačka raspršenog prema nebu,prema petlu koji se uzdiže i gori jače od sjaja zvezde,nad našom namučenom zemaljskom prašinom,razmišljam koliko meni ovaj roman ipak budi nadu u dobro i pored sve tame i crnila.
"Postati čovek, opet je šaputao. Znači li to nikog ne vređati, nikog ne zlostavljati. I isterati iz svog srca zlo koje tu stalno spava i vreba. Zaboraviti tuđe nepravde i gadosti."
#7sensesofabook #bookstagram #knjige #readingaddict #literature #classicliterature

[Nikola Jovic · Rating 3 out of 5]

Kao celina, barem po mom sudu, možda malo neujednačen: što kompozicijski, što po pitanju tretmana više različitih tema. Stekao sam utisak da bi se o zasebnim segmentima, i problemima i odnosima koji su tu začeti, mogao napisati jedan novi zaseban roman, dok onda sa druge strane mi neka poglava dođu kao potpuna digresija, ne nadograđujući nužno nad već uspostavljenim. Jedna od stvari koje volim je kada nečiji stil učini da se zamislim nad tim koji mi pridevili ili glagoli prvi padaju napamet kada želim da iskomuniciram neko opšte mesto... Bulatović na više mesta uspeva da upravo ta opšta mesta uneobiči. O motivima bludnosti i greha kod Bulatovića mnogo je već rečeno, ipak motiv pripadanja/posedovanja (pa samim tim i gubitka), rekao bih, jeste jednako potentan i sproveden do kraja kroz više različitih vizura (počevši od odnosa prema petlu pa nadalje). Jedna rečenica tokom epizode kada Sarac traga za Muharemom, podsetila me je na zapažanje britanskog psihijatra Adama Filipsa kada kaže da je jedno od najtraumatičnijih događaja tokom dečijeg odrastanja jeste saznanje da ne poseduju svoje roditelje... Tako i Starac, lutajući, razgovarajući sam sa sobom dovodi sebe do tačke da posmisli: "Reko, sada nikoga nemam sem tebe i njega (Muharema)." Doživljavajući traumu upravo iz razloga što su jedine dve stvari za koje drži da ih ima, zapravo dve stavri koje mu ne pripadaju ni najmanje; ostavljajući ga potpuno nemim. Različitih motiva i podteksta previše je da bi se svi ovde sada nabrojali, definitivno je vredan pažnje.

[Ivana · Rating 5 out of 5]

o du šev lje na

[Boško · Rating 4 out of 5]

Mlako. Mlako, gadno i komplikovano. Imam utisak da je pisac hteo mnogo više da kaže, ali da je samo provukao kroz sitne detalje ne razrađujući ih dalje.

Kroz prvu polovinu knjige sam se pitao kako je moguće da je ovoj knjizi izmakla Ninova nagrada. Suprotstavljanje svadbe i sahrane sa jedne strane, sa druge nezainteresovane skitnice i na kraju razočaravajuć završetak koji (ne)ostavlja pitanja.

Muharem, siromah sa tuberkulozom, polazi u grad kako bi prodao petla, isplatio dugove koji su mu već oprošteni, častio ljude u kafani koji su njemu obećali da će platiti piće i oženio devojku. Sve je isplanirao, samo da proda petla koji mu je sve u životu i od koga će graditi dalji život. Pokušava da postane čovek, iako je veći od svih ostalih i u tim pokušajima dodvoravanja masi gubi sve. A masa kao masa, posebno pijana, nikada nije predvidiva.

Da li je petao život, dobro, zlo, đavo, srce, nešto treće ("Im'o sam strašnog petla, bio je pravi đavo") ili sve to zajedno, ostalo mi je nejasno i nedorečeno.

Veoma mi se svidelo što je na početku knjiga delovala kao film iz jednog kadra, bez presecanja, bez nekog vraćanja u prošlost, već sa jako suptilnim promenama likova koje pratimo, ali se to nije održalo do kraja, nažalost.

Na kraju 3.5/5.

[Ermina · Rating 5 out of 5]

Na nekoliko mjesta, suze su mi se skupljale u očima. Na drugim mjestima su tekle. Ovo je toliko tužan roman, pun dekadencije i nesreće, prirodnosti, života. Čitav ton romana je dionizijski, pomalo besmrtan, pa mi se čini kao da i dalje iznad sunca vidim krvave tragove Muharemovog pijetla, kao da i dalje vidim raspršeni maslačak...
Oduševilo me i to što se osjeti beketovski svijet, u kojem razgovori imaju smisla samo kad se shvataju doslovno. No, nisu svi likovi ovakvi. Autor je smišljeno uveo antitetične likove/parove, tamo gdje je trebalo da ih uvede. Samostalni likovi poput Muharema, Lude Mare i Ilije stoje savršeno usamljeni i podlegli su savršenoj karakterizaciji.
I evo neizmjerno dirljive rečenice koju jedan od (beketovskih) likova izgovara: "Zbog tebe vredi biti čovek".

[Mića · Rating 2 out of 5]

Verujem da je ovo dobra knjiga, ali ja, iskreno, ne znam šta pročitah

[pilja_ colada · Rating 5 out of 5]

Kako misliš ne voli svoje srce jer i to smeta nekome i ono pripada svima pogotovo onima koje boli više nego tebe kako MISLIŠ bre Miodraže

[Jovana Kuzmanović · Rating 3 out of 5]

Možda samo ne leži mom senzibilitetu, ali očekivah više...

Previše pesimizma, preopterećeno metaforom, nedostaje mi istinske strasti...
Sviđa mi se njegov barokni, čak rableovski stil, ali kao da se ne usuđuje da zađe u stvarno duboka osećanja... samo okoliša oko njih...
I – najveći problem koji sam kao čitalac imala – nemogućnost empatije ni sa jednim od likova.

[Leslie (updates on SG) · Rating 3 out of 5]

The prose is engaging, but I'm too dense to understand the allegory. At times, I felt like I was reading a novelization of Waiting for Godot.

[Vesko Jovović]

Prvi susret sa Bulatovićem, kupljen sam da čitam i ostalo.

[Radonja · Rating 3 out of 5]

Baš teška priča o tome kako je svet surov i koliko je teško biti čovek. Al’ mislim da bi mogao lud film da se napravi od ovoga ili predstava npr, kao neki prequel za Čekajući Godoa. Al’ da, užasno teško i potresno, al nisam se previše dao u knjigu jer sam se plašio, ima zanimljiv stil, uzdrma nešto u čovjeku.

[m. · Rating 2 out of 5]

Ne volim grotesku radi groteske. Ovo delo mi se svodi na gnusni larpurlartizam i stoga mi je bilo neprobojno. Pohvala za jezik, poetički, nema šta, zapravo, čudi me da Bulatović nije uticao na Tabaševića.

Maslačak - vreme pripovedanja.
Vetar - pripovedač.
Zanimljivo - ukrštanje perspektiva i dramski potencijal istog postupka.

[Miloš · Rating 4 out of 5]

Prljavština, ružnoća, mentalna i fizička osakaćenost. Čitajući ovaj roman pomislio sam na spageti vesterne samo što ovde nema junaka a glavni lik je tragični gubitnik. Pisac je očito imao specifičan pogled na svet.

[Ratus · Rating 3 out of 5]

Česky Červený kohout letí k nebi (Odeon, 1972).
Poměrně intenzivní čtení. Kterak se nešťastník chce státi člověkem.
Úlety směrem snad k magickému realismu, pády do údolí sentimentální grotesky.
3,5*

[Dejan · Rating 5 out of 5]

Vrh!